Književne novine
LIRIKA
U IPIRIE WO
PIŠU: TVRTKO KULENOVIĆ, RADB BOŽOVIĆ I MILAN ADAMOVIĆ
| Simon | Zakmar
SIMON ŽAKMAR. je jedno od najzanimljivijih imena mlade generacije francuskih, pisaca. Vrlo plodna kao romansijer, za svoj roman »On bdi u noći« dobila je 1962. godine nagradu »Renodo«, koja je jedna od najznačajnijih nagrada u' Parizu. Ovog proleća objavila je jednu čudnu i originalnu knjigu, roman, esej, poemu o ljudskom telu — »Eksploracija jednog tela« — koja spada u nekoliko literarnih senzacija u Francuskoj. Ova njena knjiga najzad je vaspostavila onu treću dimenziju u francuskoj literaturi, koja je po poslednjim Kamijevim tekstovima, bila zanemarena u francuskoj literaturi, jer Simon Žakmar u svojoj »Eksploraciji jednog tela« daje telesnosti sav beskraj i svu detaljnost, sa nekom jednostavnošću koja je gotovo izuzetna u modernoj literaturi.
U svojoj drugoj zbirci pesama, Dćrive au Zćnith«, Simon Žakmar sc vraća, posle iscrpnog romansijerskog iskustva, čistom pesničkom postupku, i najbistrijim tokovima francuskog poetskog senzibiliteta.
Posle ovog života
Tišina
Telo (I)
|
GUBILJENI u gustini doba, nedišljivo vreme,
uzbuđeno dodirom
nekog
izdvojenog detalja, raspaFenog, jedinog,
o kome nećemo više znati
da li (krik
je predosećanje ili pak mučno sećanje ćukova ı noćima ledeni,
jadranska gitara, crvene ciglje
nekog
kraljevskog mauzoleja na jednoj livadj Engleske
naći ćemo li opet sebe? |
Za kakvo li dvostruko buđenje bićemo sposobni?
Kakvom pravom težinom
izmeriti usklačeno
da bismo, na položaju prethodnice,
prešli
jednim jedinim zaletom, jednim jedinim sYcem,
sve hladnije plime i oseke J čija nas pena meće više dodirmutib
M ISLI divljakuše
fišina.
Neka
reči aromatične i
vizija stara
pod oblacima što tumara ko let avetinjskih štakora i
Tišina.
Dah u meni mjihat,
raspla tišina.
T
msujući, rasplamsan i
A mašina prokleta
muhklim udarima
furbina,
nekog motora vavilohskog, peruanskog, azijatskog,
jedinstvenog,
ı udaljenijeg, izgubljenog u mesu od meke prapotopske istorije; taj toliko iskonski
točak
koji se okreće i koji vuče sa sobom
sekunde u katakombe
jednog unutarnjeg bezdana;
fo telo tučeho, izubijano, ıummešeno izmutra gde se sve ukopčava
jedno tu drugo,
vezuje se i razvezuje Se iza zafvorehih vrata DO
potkožnim, međuzvezdanim
nekim obredima
kojima se slave misterije, bez nas.
Prevela Lela MATIĆ
INDIAN
LITERATURE
Za jednu istoriju indijske literature
AUTOR obimnog napisa „Problemi istraživanja u modernim indijskim jezicima“ R. K. Dasgupta u jednom delu ovoga veoma kompetentno pl-
sanog teksta razmišlja o sud- ,
bini indijske književnosti i njene istoriografije u XIX i XX veku, poredeći njenu šituaciju sa situacijom evropske književnosti u istom periodu. „U deveinaestom veku mi smo imali bolje uslove da zasnujemo ideju o jedinsuvenoj indijskoj književnošti no što su Evropljani imali uslova da zasnuju ideju o jedinstvenoj evropskoj kmjiževnosti. Za četiri stotine godina, od 1500. do 1900, ideal nacionalne države podsticao je nacionalni duh u Evropi, tako da je u početku XIX veka nalazimo iscepkanu u geografske fragmente. Širi i slobodniji duhovi toga doba uviđali su opasnost od sužavanja horizonata i izrekli reči upozorenja. U Engleskoj Metju Arnold, u “Francuskoj SentBev, u Nemačkoj Gete. Problem za literarni um eVvropskog XIX veka bio je kako uspostaviti duhovno jedinstvo bez ujedinjujućih faktora sred pjeg veka, rimske crkve, latinskog jezika i katoličke ieologije. U Indiji XIX, veka nisu međutim, učinjeni neki ·ozbiljniji pokušaji da se dođe do koncepcije indijske književnosti kao celine, zahvaljujući pre težno odomaćenom provincijalnom duhu koji nikada wije mario- za široke istorijske perspektive. I ono što nije učinjeno u prošlom veku nije započeto ni u ovom, mada za tim' danas postoji više potre-
'be nego ikada u istoriji, ne sa-
mo radi političke · stabilnosti nego i zato da se shvati karakter i svrha intelektualnog postojanja celine.“
Autor ne zaboravlja veličinu problema koji takav .zah-
„ ftev. nameće literarnom--posje“naiku::da bi načinio jednu is-
toriju indijske književnosti on mora da obuhvati sve što je pisano na sanskritu, na prakritima i nmaročilo paliju, na današnjih 14 nacionalnih jezika Indijske unije, obuhvata– jući pri tom i one manje jezike koji tim brojem nisu obuhvaćeni. Za pojedinca io je bezmalo neizvodljiv posao, pa kad. bi se čak i našao čovek takvih sposobnosti da može Sve ove jezike i literature da PDoznaje i obuhvati, ono što bi on proizveo bio bi u najboljem slučaju literarni bedeker koga bi se mnogi ozbiljni literati s dosta prava odrekli. ? Mada nas „Kuvintilijanova „Institutio Oratoria“ vodi u prilično daleku prošlost, prava književna istoriografija je u suštini moderna nauka, ne starija od štamparske mašine i od novina. U Indiji je ona Još neuporedivo mlađa i pr-
IZ KOČIĆEVE PREPISKE·
U »POLITICI« OD 14. AVGUSTA 1966. objavio je Ž. P. Jovanović neke detalje iz prepiske između Petra Kočića i dra Jovana Cvijića poslije Kočićevog izlaska iz tuzlanske tamnice u kojoj je bio zatvoren u vrijeme aneksione krize, 1908. godine. Jovanović navođi da je Kočić po izlasku iz tamnice 1909. godine otišao „na odinor u svoj rodni kraj Zmijanje, selo Stričići“ i da je odatle pisao Cvijiću i molio ga za „Uputstva“ jer je želio da prouči Zmijanje antropogeografski. Cvijićevo pismo kao odgovor Kočiću, u kome mu obećava pomoć i podršku, datirano je iz Beograda 4. maja (vjerovatno po starom)
1909. godine.
· Ubrzo poslije toga, u mjesecu junu iste godine, Kočić je boravio u Banjoj Luci. Odavđe je nastavio prepisku s istaknutim kulturnim i naučnim radnicima. Jeđan od njih bio je i dr Karlo Pač, poznati naučnik, osnivač i upravnik Instituta za istraživanje Balkana u Sarajevu.
Pač je pisao Kočiću 14, juna 1909. Iz Kočićevog odgovora Paču, datiranog 17. juna 1909 u Banjoj Luci, može se razabrati, pored osta-
jima.
nosti, nego kao moju stvarnu i istimsku ispovjest. Možda će Vam biti u nekoliko i poznato, da se ja poglavito bavim lijepom književnošću, te prema tome ne osjećam u sebi ni najmanje sposobnosti, da bih mogao stupiti među Vaše vrijedne i lčeme saradnike. Ja se samo kao amater interesujem prošlošću. svoje Otadžbime kao i svaki čovjek, kome je draga njegova rOđena gruda, i koji istinski želi da dozna pravu i ničim nepomućemu istinu o prošlim događa-
Prema Vašem traženju šaljem Vam „Jazavca pred Suđom“ (izd. VII. Mnogo žalim što
nemam pri sebi drugih svojih radnja, ali ću
ul. 15.
poštovanja.
log, da je Pač imao namjeru da priđobije Ko-
čića za saradnju. Ali u tome nije uspio. Koči-
ćevo pismo glasi: „Veleučeni Gospodine,
primio sam Vaše mnogo cijenjeno pismo od 14. VI o. g. Vaše priznanje kao jednog odlična da sam svojim površnim prika„Istoriskih Uspomena“ nešto za proučavanje prošlosti Bosne i Hercegovine, i suviše je laskavo i od moje strane
naučenjaka, zom Kuečetovih
biti slobođan da Vas uputim gdje bi se eventualno mogle dobiti. To su sve omanje pričice i izašle su pod naslovom „S Planine i Ispod Planine“ I, II i III sveska, pa mi se čini da bi se jedino mogle nabaviti u Kknjižarnici Svetislava Cuijanovića, Biogyad, Kmez Mihajlova
Primite, veleučeni Gospodine, izraz ođličnog
Petar Kočić“
Iz Kočićevog pisma vidi se u prvom ređu
skromnost koja resi OVOg našeg velikog 'Književnika i čovjeka. Ali. kroz njegove retke može
učinio
ničim nezasluženo. Ovo, veleučeni Gospodine, ŠU, izvolite uzeti ne· kao običnu frazu lažne skrom-
I0
se nazreti još nešto. To je Kočićev dosljeđan stav prema politici austrougarskog okupatora u Bosni i Hercegovini, koja je sprovođena i na naučnom planu, i u čemu je dr Karlo Pač kao Austrijanac i rukovodilac jedne naučne usta> nove sa: specifičnim zađatkom imao. važnu ulo-
Hajrudin Ćurić ·
vim ozbiljnim pokušajem u tom smislu autor smatra pet eseja o indijskoj književnosti u „Temeljima indijske kulture“ Aurobinđa Goze. Istina, ne sme se zanemariti doprinos Evropljana kao što su bili Veber, Maks Miler i Kit, sli se mora napomenuti da su se oni bavili gotovo isključivo sanskritskom književnošću dok je moderna indijska Kknjiževnost ostajala izvan domena njihovog interesovanja, pa čak je i u odnosu na sansktitsku književnost njihov interes bio prvenstveno filološki, gramatički i leksikografski, a tek po tom, eventualno, literarni. Znto se može s pravom tvrditi da indijski literarni poslenici koji se bave modernim indijskim literaturama ne duguju ništa Evropljanima i ne mogu kod njih naći nikakvu podršku. Ono što su Evropljani učinili bilo je ili sasvim fragmentarno ili, još gore, uopšteno posredstvom opasne površnosti i na najnižim nivocima literarnog obrazovanja. U „Istoriji indijske književnosti“ H. H. Gouena, objavljene pre tridesetak godina, postoje katastrofalne pogreške kako u pogledu nepoznavanja, isko i u pogledu pogrešnog iumačenja fakata. Ono, međutim, na
IZLOG
ČASOPISA
_ dt .RR'R.č_ZA. – – ID I Dz zZ U L LA
što indijski književni istoričar treba da se osloni u svome radu su principi književn: istoriografije onakvi kako su teorijski obrađeni ili praktično primenjeni u delima e•vropskih autora. To je ono mesto gde se indijski književni istoričar ne „može osloniti na indijsku tradiciju, jer ma 'kako sanskrit bio bogat u gtamatici, filologiji, retorici, poetici i prozodiji, čitava mjegova kultura pripada jednom starom, dovršenom i zatvorenom svetu i provalija između njega i modernih indijskih jezika je nepremostiva. Tu on mora da traži podršku u evropskoj tradiciji koja je u glavnim crtama neprekinuta, jer je moderni istoričar književnosti u Evropi, započinjući svoj posao, sasvim umesno mogao da se posluži antičkim instrumentima i prosedeima. Tek pošto se ovi principi savladaju, mogućno je pokušati uspostaviti neku VeZu IZmeđu njih i poetike sanskrita. U tom smislu univerziteti mnogo mogu doprineti stvarvanju jedne ozbiljne istorije indijske književnosti pbulem istraživačkog rada i doktorskih disertacija, ako bi se u toj oblasti napustio trađicionalni
„način gledanja na stvari, ako
bi se manje više mislilo.
„istraživalo“ a (T. KM.)
AL RUWAD
Arapsko pozorište u Libiji
AVGUSTOVSKI BROJ libijskog časopisa Al ruwad (Pioniri) posvećen je pozorištu. Od više članaka u vezi sa tom temom, najinteresantniji su „Libijsko pozorište između juče i danas“ i „O savremenom teatru, Samjuelu Beketu i pozovištu „apsurda“ od Nedžmu al Dina Galiba al Kejba. Takođe su interesantne i studije o grčkom klasičmom teatru i Čehovljevom „Ujka Vanji“. Pored odlomaka iz drama savremenih libijskih pisaca, tu je i kraća jednočinka ranopreminmulog i talentovanog libijskog „književnika Halife~&1 'rekbalijas. fSX76y awe .ova NOM --ia Ni
Pozorište, u današnjem smislu te reči, nema veliku {iradiciju u Arapa. Zapravo ono se tek danas afirmiše, mada ga još uvek nemaju sve arapske zemlje. Najrazvijeniji pozorišni život ima UAR. Dramskih pisaca je takođe vrlo malo, a drama se počela pisati tek početkom ovoga veka (Egipćanin Ahmed Šavki, Sirijac Džirdži Zejdan). Pisci su se, uglavnom, ugledali na evropske dramske pisce, i često samo prerađivali njihova dela, Tek pojavom Tevfika al Hakima drama dobija nešto u originalnosti i kvalitetu. Danas već ima dosta pisaca koji su se posvetili ovom književnom rodu. Legende, predanja i istorijski događaji su najčešći sižei i današnje arapske drame.
Ipak, ne može se reći da su Arapi u ovoj vrsti umetnosti bez ikakve tradicije. Još davno, pre otprilike 700 godina, u Arapa je bilo popularno „pozorište senki“, koje je do njih, verovatno, doprlo iz Kine. Mnogi putujući glumci kretali su se pustinjama i dolinama, prikazujući uz oskudnu svetlost šterike igru senki, propraćeni odgovarajućim komentarom. Pored već ranije iznetih karakteristika arapske drame, treba istaći da je ona, uglavnom, lirsko-epskog karaktera, Više je narativna, nego životna i impresivna. Često je statična u radnji i nevešto kom ponovana, Ali savremeni pozorišni život Evrope i Amerike nije mogao da mimoiđe ovaj deo sveta, u kome se trenutno vođe žučne diskusije oko budućnosti arapskog teatra: odlučiti se za tradiciju i realizam ili biti moderan?
Nedžmu al Din govoreći o „pozorištu apsurda“ pita se da li ono znači „samo bolesne izlučine, beskorisna i besciljna igra radi igre“? Po autorovom mišljenju, međutim, cela zabuna nastaje oko reči, koje svojom neđorečenošću u značenju i tumačenju izazivaju neke tajnovitosti, nedokučive na prvi posdled. Ali u rečima
je, u stvari, snaga ovog Dozo .
rišta, jer baš u tome što one u prvi mah izgledaju tako neobične, zapravo nelogične, jeste i lepota i snaga ovog tea-
ira. Ali često su te reči, treba priznati, samo obična teatarska tehnika, kraće rečeno opsenarstvo. U arapskom svetu OVO pozorište je odskora poznato, jer ne treba zaboraviti da je, recimo, prva prava pozorišna predstava u Libiji održana tek 19935. godine, Dotle, a i kasnije, sve do danas, to su mahom bili samo pokušaji pozorišnih amatera, entuzijasta. Tek dobijanjem svoje zgrade i otvaranjem Pozorišne akademije, kao i finansiranjem od strane libijske vlade, pozorišni život Libije mo= gao je konačno stati na noge. Slično je i sa teatrima u ostalim arapskim zemljama.
Sa malo iskustva u toj umetnosti i „tradicionalističkim“ shvatanjima, „Arapi su nužno morali da.prihvate reaalizam, a posebno metodu Stanislavskog. To je, s obzirom, na društveno-istorijske prilike sasvim shvatljivo i opravdano. Stoga je razumljivo što je prva predstava savremene avangardne drame izvedena u „Mesrehu al Džibi“ (Džepno pozorište) u Kairu „delovala kao atomska bomba“. Od tada počinje još žešći sukob između dvaju protivničkih grupa: „realista“ i „avangardista“. Dr Muhamed Mendur je naj žešći protivnik pozorišta apsurda. Među kritičarima ima dosta istomišljenika. On proriče ovom pozorištu brzi nestanak sa dasaka, „jer je njemu protivnik život sa večito prisutnom madom ji aobnavljanjem, i jer je ono supromo željama stvarnog života“.
Glavni pristalica ovog teatra je dr Rešid Rušđi. On tu mači da je ovo pozorište „odbrana od procesa, kao što su moderna poezija i mođerne umetnosti“, Takođe pobija stav da ovo pozorište znači umetnost radi umetnosti, i tvrđi da je to umetnost koja je u službi apsolutne istine, a ne odnosne istine, Postoji i jedna treća grupa, koja se slaže sa tradicionalistima da je u pitanju samo igra, a ne životno pozorište. Ipak, razlike postoje, pošto oni tu reč „igra“ tuma–će na više načina. Nedžmu al Din završava članak da će vre me najbolje pokazati zablude kritike i kritičara, i ko je bio u pravu.
Ove diskusije će svakako koristiti i teoretičarima i piscima, ali ne treba zaboraviti da je arapska (libijska) pozorišna publika mlada, još neđovoljno
stasala i da se o tome mora”
voditi računa, jer pozorište živi od publike, A već sađa se oseća jedan problem (u UAR-u): da publika beži od „ozbiljnog“ pozorišta i hrli na predstave
komedije, čiji repertoar često ·
više liči na kabaretski, nego pozorišni. A ne treba zaboraviti, da i pozorište, kao i sve umetnosti, treba da buđu nosioci .prosvećivanja i oplemenjivanja ljudi.
R. B.
ara eV ee IZDA ie re i ae zena
TURK DILI
vyaznezrue Ciro „Saz i ai aaa mare
Film i pozorište
IZMEĐU FILMA i pozorišta postoje znatne sličnosti. Ovo priznaje :i Gurkal Ajlan ali se ipak odlučuje da čitaocima najnovijeg broja OoVog čascpisa podvuče razlike između ovih dveju „wrsta umetnosti; I film i pozorište vrše veJik uticaj na narodne mase, Ali, svaki od njih uspostavlja vezu sa gledaocem na dru< gi način. Tako u bioskopu ne postoji direktna veza između glumca i gledaoca. Ukoliko gledalac želi da pohvali ili osudi neki potez glumca, njegova reagovanja se razbijaju o beli zid koji nazivamo filmskim platnom. Gledaočevi povici nisu, dakle, u moći da utiču na igru glumca sa filmske trake. Sve to ukazuje da gledalac i film ne čine integralnu celinu. Prca
Umesto dvodimenzionalnog platna sa likovima ljudi i predmeta u pozorištu imamo trodimenzionalnu arenu. Svejedno gde je arena postavijena, bilo to u sali ili na otvoroaom prostoru, gledaoci imaju pred sobom ljude od krvi i mesa sa kojima uspostavljaju direktan kontakt i svojim reagovanjima uspevaju da utiču na samo izvođenje komada, Pozitivna reagovanja gledalaca ohrabruju glumca dok mu negativna reagovanja pružaju šansu da na vreme ispravi nedostatak. Tako pozorišna publika vrši funkciju „izvesnog kritičara još za vreme izvođenja samog dela što svedoči O organskoj vezi između gleđaoca i pozorišta. Gledalac makar i minimalno učestvuje u igri. 3
Pilmski glumac ulaže daleko manje napora za Ppripremu jednog filma nego DpozoYišni glumac za pripremanje iednog komada. Za vreme smi manja on ponavlja samo neuspele scene. Snimanje je samo po sebi inače iseckan posao što znači da se ođ filmskog glumca ne zahteva mnogo uživljavanja u ulogu a isto tako ni mnogo. učenja napamet. Njemu je dovoljno da ponavlia reči suflera a ukoliko, pak, niie u formi mo= že komotno da ponovi scenu. Međutim. glumac u pozorištu ne može za vreme predstave da stane i kaže ptisutnima: „Dozvolite da ovu scenu odigram ponovo“. Osim toga, pozorišni glumac mora da meprekidno jedan ili dva sata provede na pozornici, mora da zna celu ulogu napamet, mora maksimalno da se uživljava u svoju ulogu i to 1—4 puta dnevno u trajanju nekada i od čitavog meseca, Dok je u pozorištu predstavu moguće pre svakog davanja korigovati, dotle se film odlikuje svojom definitivnom i meelastičnom strukturom. Filmska predstava je fiksirana jednom za svagda. U njegovoj izradi učestvovala je stručna ekipa, bez glasa publike. Kasnije, kada film napokon izađe pred njega gleđalac nije u mogućmosti da ga vrati na dorađu. )
Film, nadalje, zahteva i o gledaoca blaži napor i manje udubljivanje. Tu režiser i sni matelj obavljaju jedan „deo gleđaočevog posla kMoristećise pri tome kamerom koja se javlja u ulozi posrednika između gledaoca i objekta. Kamerom se menjaju dimenzije likova ili se, pak, skreće pažnja gledalaca na one detalje koje njih dva smatraju da mu treba „podcrtati“. Sve ovo u pozorištu nije. moguće. Tamo režiser, snimatelj i glumci imaju mnogo manje moći da utiču na gledaoca.
Čovek se u bioskopu nalazi u nekoj vrsti iluzije. Gubi osećaj za svakidašnje vreme i počinje da živi u filmskom vremenu. Režiser vlada sd lom i vreme koristi kako hoće. Filmska tehmika je daleko bogatija od pozorišne. 1J isto vreme u pozorištu niije
. mogućno dočarati čak ni naiob:čnije putovanje a kamoli automobilske frke. sudar dveje armija ili dvostruku ulogu glumca u istoj sceni. Uopšte uzevši, rađnia koja se dešava na raznim mestimn ili se sa” stoji iz heterogenih slika vrlo teško se aranžira na sceni. Takvi su najčešće epski Womadi Tstn tako mi dekor maororišta nile moguće imcreiti sa delorativnim mne:tnostima filma. M. A.
KNJIŽEVNE NOVINE