Književne novine
Stevan RAIČKOVIĆ
'
Leto na Vis»ravni
Na visoravni, gde je sjalo Od sunca sve ko ogledalo, Čini se sad da neće stati
| Kiša i sunce opet sjati,
·Al presta... Tek sa lišć, 20 Cede se kapi, Drhte IR Ve I. već, od sunca blesnu krišom: Kornjačin oklop oprah kišom.
ritu
Bistra masa reke: beli sprud I travnjak s vitkom topolophi. A prema kopnu: vrbe svud Crne se umazane smolom.
PRIČE MLADIH ŽENA o vremenu kad su bi le devojčice ispunjavaju me osećanjem kome bh dao ime nostalgija kad bi ono time moglo biti izvečeno. Nije li to stoga što u njihovim O učho kojima one sa udaljenja govore
o O bićima. dostojnim divljenja. ali ne i pri· vrženosti, vidim sebe i svoje malobrojne prijatelje onakvim kakvi nismo mogli postati?
— U kući gde sam tada živela bilo Je mnoo prozora, reče nedavno jedna od tih mladih sna, sa čijim suprugom me vezuje kratkotrajno ali čvrsto prijatelistvo. Bilo je, samim tim, mnogo ljudi, mnogo uslova za usamljenost. Pred samo veče, pre no što nam se ijedna želja. ispunila, pre no što je ijedna tajna razotkrivena, okupljale bismo se na velikoj
| _ TLUSTROVAO HALIL TIKVEŠA
KNJIŽEVNE NOVINE
nau aaa aaa a a ~L3LAA a L__
Rit krije pticu nepoznatu
IT nekom tajnom otiče žilom. U ispucalom bivšem blatu: Leš ribe s rodinim krilom.
Po ukočenoj vodi: bube
I grane što se do pola gube. Zuj, pa leprš, kreket ili
Muk u kakvom nismo bili.
O, ta je trulež zdrava, leči. (Dah života i zadah smrti
Na istoj su se našli crti.)
U rizi panj pred mrakom kleči.
I dok nad ritom dan polako Načetu svetlost gasi, tuli, Osećam sasvim blizu kako Komad mog srca negde truli.
Balada. Li o gradu i gušteru
Neđelja, leto, podne vruće... Sedi par nas pred kafahom. Okolo: vrele od sunca kuće. · Mi: pod šarenim suncobranom,
U samom centru metropole . Uz piće i uz veliku temu
U času kad nas misli skole · i Da smo u srcu sveta, u svemu:
Odjednom, dole, blizu stola Gušter sred betona vrela Očima sjajnim u has kola, Zelen, ukočenoga tela.
I mi što zamišljamo da je
Sav život — tu, sa hama biti: Gledamo gde se strahom sjaje Te oči svikle na zabiti.
ĐFRIBICZA. MIKI .DBZ EE 7 NIH NIO WIN ZA“
terasi odakle su se mogle posmatrati unutrašnje strane zgrade, da gledamo prizore na Žžutim, zelenim, narandžastim ili plavim površinama, koje bi iznenađa zasvetlele. Ubrzo smo se upoznale na sasvim drugi sa našim najbližim susedima i ja još uvek smatram da mo; prva ozbiljna saznanja potiču sa tog mesta.
ikađa ranije nije mi palo na um da. se ljudi pred spavanje ponašaju istovetno i da noć briše dnevne razlike među njima. Svetlosti su se palile i gasile i mi smo videle kako goli, pospani ljudi, užurbanih koraka, ogromni, be. li, omađijani, ustaju, lutaju, odlaze u najmanje prostorije svojih stanova, traže, pipaju, kao da su nešto izgubili. Potpuno odsutni oni bi kao glumci obavljali svoje zadatke da bi isto tako nesvesni svog kretanja konačno pogasili svetiljke proteklog dana. Oni su se žurili, ne da bi se zaklonili od naših pogleda, već da bi što pre nužnost življenja zamenili nc· utralnim stanjem postojanja koje sobom nosi san. Nama ovo ponašanje nije bilo sasvim jasno, ali postojala je tuga, koja verovatno višć ne postoji.
. „Daleko unutrašnje pročelje zgrade bilo je još jedino preostalo utočište, jedino neispitano
kao sa oživljenog crteža đopirale slike ljudi ı mi smo ih posmatrale utoliko pomnije što smo ih manje razlikovale od stvari ı pojava koje nismo želele. Bilo je neophodno da tamo živi bar neki čovek, neko prijatno biće zbog Kkojeg vredi sastajati se na terasi. Upirući poglede na tu stranu, usredsređujući se na jednu grupu okana, praveći niz protivrečnih pretpostavki, otkrile smo da je naša želja sasvim ostvarljiva. Da, jedna majušna figura, možda u tamnom džemperu, sva u pokretu, počela je da se razlikuie, malo pomalo, od dvugih mrlja, od stvari koje bi najčešće ostajale sasvim nepokretne. U kasnoj noći, iza trougla lampe, eko je pokazivao svoje bele prste, spokoinc nad hartijama i sitnim detaljima sa površine stola. Neko? »Neki vilovniak« — reče Jasenka, najstarija među nama. To je dobro zvučalo, van sumnje, utoliko bolje, jer smo znale, sva-
TRENA _
Nastavak sa 6, stranš
ljanju slovenačke umetnosti u Srbiji, veliki deo osla pripada upravo Društvu slovenskih knjievnikov. Umesto konkretnog predloga i akcije SEA bi prekinula »loš princip, odnosno praksu«, Menart se zaustavlja u lamentu nad, bez izuzetka, lažnom predstavom o slovenačkim književnim vrednostima u Srbiji. I što je najgore, ovo poricanje ovdašnjih objektivnih merila ima korena u »privatizmu«, dakle upravo u onom fenomenu u kom i sam Menart vidi o umetnost pogibeljnu silu. U njegovom žećenju nad stanjem međurepubličkog upozna: vanja prisutan Je, naime, ton nagoveštavanja nečeg što stoji iza svega toga, što ukazuje na lična razračunavanja. »Na putevima mcđusobnog upoznavanja trebalo bi, kaže Menart, da listovi koji objavljuju razgovore sa izvesnim ristrasnim piscima traže još koga, kako bi itaoci čuli i drugu stranu medalje«. Potražili smo i, čini nam se, pronašli »izvesne pristrasne pisce« upravo u ličnostima dosad intervijuisanim za »Književne novine«. Tek iz tih razgovora naslućujemo pravi uzrok Menartovih omalovažavanja svega što je dosad na poliu upoznavanja dveju umetnosti učinjeno. Sa žaljenjem konstatujemo da su se lične raspre ncestetskog tipa među slovenačkim književnicima indirektno prenele i u srpske časopise. Naime, Menart je, i to opravdano, mogao biti ljut na Strnišino uzgredno i neotvoreno i već samim tim ncopravdano nipodaštavanje moderne lirike Menartovog kova, kao i njegove satirične poezije (razgovor sa Strmnišom objavlien je u »Književnim novinama br. 266). Ističući svoju brigu za čitaoce, Menart se našao na meti mlađe generacije slovenačkih pesnika (Taufer, Strniša, Zajc), optuženih da vode takozvanu »surovu kulturu«, pesnika koji sa prezreniem gledaju i na književnu tradiciju (bar u intervjuima),
· i na čitalačku publiku i na književnu kritiku
· mesto ovog našeg “skučenog sveta. Odatle su”
Svetozar VLAJKOVIĆ
ka za sebe i na svoj način, da po odlasku u naše noći ima neko ko ostaje da bdi nad našim snom. A to nam je bilo neophodno. Vremenom, zadovoljstvo da ga Kkrišom Dposmatramo postalo je nedovoljno, trebalo ga je upoznati izbliza. Ali, uzalud duga proveravanja pred ogledalom, pogledi uprti u same sebe, ružino ulje, haljine jarkih boja: on se sakrivao u svojoj ćeliji usred. naše zajeljničke betonske. šume. Da li ikađa izlazi, da li se prerušava na drugi način nego ostali susedi! Kad smo se najmanjc nadale ncizvesnost je prekinula pegava Ana, Dotrčala je i rekla: »Videla sam ga! Nasmešio mi se u prolazu«. Bio je to udarac čiju neodmerenu snagu ona nije mogla predvideti: kako izgleda, da li je takav kakvim smo ga zamišljale? Da, reče Ana, pravi vilovnjak. Ne, Ana, ne mari što si ga ti videla, sad bar znamo da postoji, eto razloga da sc uveče sastajemo što duže. Ali, to je bio razlog manje: ubrzo i Jasenka reče da ga je videla, a zatim nastade pometnja: nije bilo ni jednc
„među nama kojoi se nije bar jednom nasmcez;: .
šio u prolazu, iz lifta, u bioskopu između žurnala i predstave; .bio je plav, riđ, zelen, krupan, mršav, tužan, ironičan, skrušen, opasan, PDospan, mlak kao kišnica na dlanu, nejasan kao teme pismenih zadataka, grub, pa ipak pesnik. avijatičar, trubač, .bio je sve i ništa nam od njega nije ostalo, osim malo stida, prkosa i potrebe da produžimo ovu lažljivu igru.
Pa ipak, terasa je naglo opustela, odnekud i zaključana, a svaka od nas povukla se sa svojim uverenjem iza zavesa da posmatra ili ne grupu prozora odakle nas je čitavo jedno godišnje doba grejalo podzemno sunce nade.
Međutim, meni koja ga nisam videla bilo je jasno da ga nismo izmislile. Uveče bih i dalje posmatrala kako se pali dobro voznata svetlost i kako se figura u tamnom džemperu kreće iza velikog stola. Zahladnelo je i između nas su se stvorila prozorska okna koja nas
Upoznajmo kulturu...
(sem u razgovoru sa Strnišom ovo prezrenje podvučeno je naročito u izjavi Daneta Zajca, a i u razgovoru sa Lojzetom Kovačičem).
Posezanje u nečiju poetiku, i to tako na prečac kao što je to učinio Strniša u pomčenutom razgovoru (a učinio je to ne samo sa Menartovom poetikom), svakako predstavlja ogrešenje o moralne i estetičke norme. No Menartovo kršenje tih normi čini nam se još ozbiljnije: iako govori o osetljivom i aktuelnom opštem problemu, on se ne odlepljuje od ličnih interesa: da bi obczvredio Strnišino omalovažavanje društveno angažovane poetike, on omalovažava sva ovdašnja nastojanja da se slovenačka književnost i kultura prikažu u pravoj umetničkoj svetlosti, Menart jednostavno ne priznaje vrednost književnicima koji su predstavljeni ovdašnjoj književnoj publici, što se pokazuje kao neodrživo i štetno uopštava· nje već samom činjenicom da nam je, recimo, Menart predstavljen kroz dva izbora pesama (»Mozaik« i »Croquis«), da su prikazane i dve njegove ncprevcdene zbirke pesama (»Časopisni stihi« i »Semafori mladosti«)...
Kao pesnik snažnog osećanja društvene odgovornosti, a svakako kao predsednik DSK, Menart bi u osetljivim opštim problemima morao da prevaziđe lošu praksu insinuirania ma ova ili ona lična neslaganja, koja se, na žalost, ukorenila u razgovorima sa Sslovc bčkim piscima na stranicama ovog lista. Umesto toga, trebalo bi se ne samo rečima, već i konkretno, založiti za sistematičnije prikazivanie slovenačke kniiževnosti, utoliko konkvetniic ukoliko se ovai odnos smatra manje obiektivnim. Svoievrsipn pozitivan prilog upo?mavaniu slovenačke kniiževnosti je i prvi deo Menartovog razgovora u kom, za razliku od prethodno interviuisanih, vrlo objektivno iznosi osnovne stavove svoje poetike.
Marija Mitrović '
Motre tnas iz njih kamenjari, Suškavo lahjsko lišće, smola '" korov što ga suhce žari Neznana neka metropola.
1 ko što svaki od has bar jednoht Zakorači u bespuće
Tako i on u strahu lednohHt „Banu u grad međ nas i kuće...
U tren nas sunce iznad kuća Obasja sve do biti gole: Zalutale u bespuća
IT zalutale u metropole.
Tišina na putu
Još osta vremena toliko Koliko i prođe. Gledam: niko Uz mene ne korača više. (Bar da je vetra ili kiše).
~Ja štapa hemam, al me prehe: Kao da kucka pored mehe. (I ja da idem po tišini: Možda se samo nekom čimi).
AI A ULUUJLUULULUIJır/7ZU__ ad gumu u O GGG
nisu mogla sasvim razdvojiti. Na stotinak metara neko je kao i ja bio bez prijatelja.
Ni jedna velika želja ne može ostati sasvim neostvarena: tek što je veče unelo živost u njegovu sobu i tako uspostavilo ravnotežu u mojoj, kad primetih dva nepoznata čoveka kako uz prilično užurbane pokrete navlače Vilovnjaku kaput na ramena, kako ga potom odvode. Ne sećam se više opravdanja za svoi nagli izlazak, tek, ne gubeći ni trenutka, izletela sam na ulicu pre no što su oni zamakli iza ugla. Bilo je jasno da mi sada ne mogu iščeznufti iako se nisam usuđivala da im se približim. Na drugom uglu oni zastadoše, i prepiruci se oštro, ne primetiše kad sam prošla po: red njih. Kako je izgledao zar sam ga mogla pogledati? Ipak, nije ličio ni na jednog od onih izmišljenih vilovnjaka koje su susretale moje drugarice, Pri žurbi i jednoj vrsti straha nisam smislila ništa bolie nego da uđem u najbližu poslastičarnicu i poručim bez razmi-· šljanja kcsten-pire. Trenutak kasnije uđoše i oni i sedoše iza mojih leđa.
— Ti ne možeš više tako, rekao je stariji čovek. Potpuno ćeš propasti ako nastaviš da živiš van sveta. Zdravlje, novac, sve ćemo izgubiti. Ti moraš da se izlečiš!
Trebalo je to odmah znati: bolestan je siromah. Ko će ga lečiti, ko će brinuti o njemu? Mogle smo da dolazimo, da mu donosimo ponude, niko od starijih ne bi se ljutio kad je u pitanju bolesnik. Da nije opasno bolestan?
— Tvoji saveti mi nisu potrebni, reče Vi. lovnjak.
— Zar ne vidite, gospodine doktore, veče stariji, zar ne vidite da on svesno uništava sebe. Molim vas, preuzmite lečenje.
— Nemojte prestrogo suditi, reče doktor. On se nalazi u krizi svojsivenoj njegovim go'dinama i u skladu sa njegovim ambicijama. Razgovaraću sa njim samo ako on to hoće.
Šta se dešava sa tim ljudima? Zar ne mogu
· biti jasniji?
— Ne interesujete me, reče Vilovnjak. Sve što se sa mnom dešava isključivo je moja stvar.
— Ti si bezobrazan, reče stariji, ti si drzak!
— Budimo tihi, reče Vilovnjak, ne podnosim buku.
Da, takav je on morao biti: samovoljan i polpuno svoj. Nije izneverio očekivania. Razgovor se utišao na njegov znak i, koliko sam uspela da primetim u mutnom staklu izloga za kolače, on je izvadio jednu svesku i počeo da beleži. Da crta, možda? Povremeno bi po: pledao u mom pravcu i nisam ga mogla DOSmatrati. Šta ću sutra reći: kako izgleda, čime se bavi, šta se to s njim dešava? Ništa, ništa osim glasa nisam mogla zapamtiti a i taj zvuk je bio suviše neodređen,
Pcsla sam da platim svoj kesten-pire, ali novca niotkuda. Zar zbog iednog bijutavog kcsten-pirea, zar zbog te kaše koja mi se lcpila za grlo i «*pca da čitav svct propadne? Nc, Vilovnjak to nije dopustio. Ustao je, bcz reči platio moj dug, na zaprepašćenje onog starijeg čoveka, pomogao mi da izađem iz te male ı jednostavne poslastičarnice... -
Nikada ga više nisam videla: ubrzo, u njegovoj sobi stanovali su obični liudi, naši su· sedi, koji nas nisu privlačili. Moj susret sa njim, naravno, bio je ismeian, tako da danas sve više verujem da sam ga izmislila, reče supruga mog prijatelia i nali nam bez pitanja još malo hladnog čaja.
Moj priiztelj ie bio očaran. Nije skrivao ponos, ni zadovolistvo zbog uspeha priče svoje žene. Do tog čaja oni bi uglavnom od mcne očekivali da ih razonodim, da im spretnim komponovanjem reči otkrivam događaje koje su oni i bez mene mogli zapažati, iako sam ja kod njih dolazio da se odmorim. Ona pak, bila je mlađa bar za. desetak godina, bila ice zbunjena, nije znala kako da prekine tišinu. Ja sam bio neodređen kao vođa koju je neko tek popio.
— Pa, kako vam se dopada ovo što sam vam ispričala, reče ona najzad.
— Smatram, rekoh, da vas moj prijateli zbog toga mora Još više voleti.
— Priz•„ite da ste se dosađivali, reče ona popravljajući kosu.
— Ne, rekoh, i ja sam nekada stanovao u jednoj kući s mnogo prozora.
— Ne znam šta ti je, reče moj prijatelj. Neodre“đen si kao voda koju je neko tek popio.
— Upravo tako, rekoh.
— Onda nam vi nešto lepše ispričajte, reče Die žena. Nešto iz kuće u kojoj ste stanovali. — Nipošto, odgovorih. Kuća u kojoj sam ja stanovao bila je slična vašoj, ali prazna, · ustajala, svakodnevna, sa mnogo dečurlije, ženske naročito .. Ne, bilo bi nepodnošljivo glupo da ja o tome govorim posle vas. Zaista, vi ste mi priredili retko zadovoljstvo svojom pričom.
— Pa isak, reče moji prijatelj, izgleđaš ncuverljiv kao voda koju je neko tek popio.
— Upravo tako, rekoh, i nagnuh se neprimetno nad tom vodom da u njoj ugledam lik nekađašnjeg Vilovniaka.