Književne novine
dine i našeg daljeg razvitka, Naravno, ono. što je izvan tih kulturnih, dakle idejno, etički i estetski opravdanih interesa i potreba — io još miie dovoljno jasno, precizno i glasno rečeno treba podvesti p:d najrigoroznija merila tržišne ekonomike. S tim da šund i kič u svim oblastima, stranu propagandu, beslovesne stripove i sličnu »literaturu« lažnu narodnu muziku i sav
ostali talog jedne civilizacije koja je u burnom,
razvitku i podložna raznim štetnim uticajima, treba skupo da plaća onaj kome je do toga stalo. Dakle, porez na nekulturu: porez na lažne vrednosti.
U tom kontekstu, uzgredna i temperamentna formulacija jednog predanog i ozbiljnog kul-
turnog radnika već je, na žalost, zloupotreblje- ·
na i pretvorena u antikultumu parolu dana (krupan naslov u jednom listu') koja bi trebalo đa se odnosi — po ovakvom načinu mišljenia — na kulturu kao takvu: »Za najbrutalnije ekonomske odnose!« (Kad neko, u vezi sa kulturom, ovakvu reč, sočnu i vrlo jasnog značenja, smatra pogodnom parolom, idejnom vodiljom, onda govori sam o sebi — od popa i beseda). Ovakve interpretacije, izgleda, treba smatrati neizbežnim zlom, ostatkom jednog primitivnog načina mišljenja, od koga se, na sreću, oslobađamo. Od faze kada se s jedne strane davalo bez ozbiljnog udubljivanja u stvar iz budžeta onoliko »koliko je neophodno«, što je nekad značilo koricu hleba, nekad kolač, a nekad gorku proju, i kada se s druge strane počelo naučnicima, pozorišnim prvacima i konceptmajstorima da meri »učinak«, polako se udaljavamo. Naziru se rešenja koja bi značila da ono što mu treba, kao deo naše kulture i naše budućnosti, društvo finansira po svojoi volji, a ono do čeza mu nije stalo, i ne treba da mu > stalo, izloži zakonima života, s tim da ga plaća ko misli da mu je i to potrebno«. (Broj 317 — OKO NAS DANAS).
3. Ovaj list je posebno opsednut fikcijom pojedinaca i grupa političkih »moćnika« i »klamova« koji vladaju našim društvenim životom. To je prisutno u člancima o Crnjanskom, u intervjuu sa Bećkovićem, u članku o ukidanju Odeljenja za filozofiju Instituta društvenih nauka, u komentaru povodom dodeljivanja Sed-
1) Misli se na članak Mirka Miloradovića u »Politici«.
· napadu na sve koji su se tim
mojulske nagrade za književnost, i frontalnoni
im povodom usudili da kritikuju »Književne novine« i sl. Jedan „od karakterističnih primera. je i članak »Sudbina OOGBM ISA« u broju 306. Između ostalog tu piše: ;
»Praxis« je ko zna po koji put tokom sVOg četvorogodišnjeg izlaženja doveden u situaciju da se ugasi pošto nema materijalnih sredstava za dalje izlaženje... »Praxis« se afirmisao kao jedan od majboljfih jugoslovenskih časopisa... negujući punu slobodu diskusije Praxis ie bio otvorena tribina sa koje su se slobodno izražavala sva humanistička opredeljenja, filozofska shvatanja.. Bez obzira na to da li se u većoj ili manjoj meri slažu ili ne slažu sa stavovima redakcije Praxis svi javni radnici u ovoj zemlji imaju moralnu obavezu da ne dozvole njegovo privremeno ili trajno obustavljanje. Štaviše, njihova je dužnost da se založe za to da se Praksisu omoguće materijalna sredstva koja će mu obezbediti izlaženje — kao i đ(tolikim drugim listovima i časopisima u našoj zemlji. A takva obaveza postaje utoliko veća, ukoliko je slučai Praksisa, ustvari igra oko Praksisa iza koje stoje neki drugi, prilično problematični, motivj«.
Odluku žirija da ovogodišnju Sedmojulsku nagradu za književnost dobije Aleksandar Vučo, »Književne novine« su dočekale oštrim komentarom: — »Ovogodišnju sedmojulsku magradu za književnost dobio je, kao što je poznato, Aleksandar Vučo. Ovo je samo jedan buvsočug u lancu čitavog niza problematičnih odluka koje razni žiriji prema mneuhvatliivim (ili isuviše Uhvatijivim) ključevima donose deleći nagrade i zvanom i nezvanom. Neposvećeni su živeli u
zabludi da nagrađu za životno delo dobija pisac
izuzetnog značaja. Aleksandar Vučo postao je pisac izuzetnog značaja blagodareći nagradi za životno delo...
..Jer ko je to dodelio nagradu za ŽivOtno ·
delo Aleksandru Vuču, piscu koji za sobom ima jednu jedinu dobru knjigu dečijih pesama i čitav niz literalnih promašaja, piscu koji ima društveni ali nema literarni ugled? Ko je taj ko je predložio Aleksandra Vuča za dobitnika ove nagrade, kada su bile na primer istaknute kandidature Miloša Crnjanskog i Velimira Živoji-
novića — Massuke? Ako u Srbiji nije postojao pisac koji svojim delom, po oceni žirija, zasluŽuje nagradu za životno delo, onda je žiri to imao da konstatuje i nagradu za životno delo ne dodeli! Šta je sa Kkritičarskim savestima ljudi koji su glasali za ovaj sanjivo-humorni predlog o nagrađivanju jednog večito umornog ca
Pa ipak, možda ova nagrada dolazi u pravi čas, možda je dobro što je donesena ovakva odluka. Sve ono što se pretpostavilo i nagađalo o zakulisnim dogovaranjima prilikom dodeljivanja nagrađa — dobilo je svoju rečitu potvrdu ovim postupkom ovog žirija. Možda je trebalo dodeliti jedanput i ovakvu nagradu — da bi se javnost konačno zapitala ko je taj koga nagrađuju? I koje je to delo koje se nagrađuje? I ko
. su oni koji se obmanjuju?...
...Jer, u tom kadrovskom rasporedu i leži cela suština spora. Savez književnika Jugoslavije je jedna od retkih kulturnih institucija u kojoi Oskar Davičo i njegov klam nemoju više odrešene ruke (gde su lanjski snegovi?) i gde se njihovo mišljenje ne prima više kao poslednja reč svemogućeg. Dok je tim istim i ovakvim Savezom književnika rukovodio Aleksandar Vučo, i stavljao ga u službu privatnih interesa određene grupe pisaca starao se O plasmanu njihovih knjiga u inostranstvu (pa i svojih sopstvenih) po svome ukusu određivao delegacije koje će Savez predstavljati u inostranstvu, izdavao antologiije svojih prijatelja o trošku društva i Saveza književnika dotle je objektivni i prav“ doljubivi Oskar Davičo smatrao da je u književnom sindikatu sve u redu. I da ie sve naibo'lje u najboljem. od svih mogućih svetova. Danas, kad se situacija izmenila, kad su književna udruženja prestala da budu zastupnici privatnih i postala branitelji opštih interesa pisaca, kad su postala jedna vrsta sindikata (a šta jedan klasnosvesni proleterski intelektualac može imati protiv sindikalmog udruživanja?), sve češće se čuju glasovi nekadašnjih moćnika u Savezu da su takva udruženja prevaziđena pošto ne posluju više po njihovom kalupu. Sigurno je da u njima nije sve idealno i da bi mnogo šta trebalo usavršiti i popraviti. Ali, to se ne može postići krstaškim pohodom, proklamujući sveti rat i regrutujući svoju vojsku među »krštenim« jarićima. Tim pre, što mnogo
toga Što nije u redu u Savezu i u pojedinim Uudruženjima predstavlja ostatke vladavine istog onog klana koji se sada svim silama bori Ma tiv profesionalnih književnih organizacija. (Broj 305/67, Nagrađa je tu a delo) i
»Klan se uzbunio. Klan javno reaguje. Klan ie uvređen i ogorčen. »Književne novine« načinile su neoprostiv greh jer su dovele u sumnju opravdanost nagrade za Životno. delo Aleksan: dru Vuču. »Književne novine« nisu pristale da veruju da ciklus romana, čija se radnja završava u proleće 1945. godine, predstavlja »najveće romansijersko platno koje u svojoj savremenosti imamo«! »Književne novine« smatraju da A. Vučo svojim delon ne zaslužuje nagradu za životno delo, ili da je zaslužuje u noj istoj meri u kojoj ioš desetak pisaca koji imaju sedamdeset godina i koje nikome pametnom ne pada na pamet da nagradi samo zbog te činjenice. Histerične reakcije na komentar »K(njiževnih novina« pokazale su opravdanost sumnje da je Vučo nagrađen nagrađom za književno delo ne zato što je kao pisac značajan nego što ie klanu poslušan. Jer, argumenti kojima »Večernje novosti« i »Borba« napadaju naš list rečito govore da pisci tih članaka i sami nisu ubeđeni u izuzetnu vrednost književnog dela koje zastupaju: oni napadaju »Književne novine«, a ne brane Aleksandra Vuča, koga, uostalom, nije ni napadao niko.
Klan ima svoje revnosne naređbodavce, ali i još revnosnijie naredboprimce i bpretorijance. On uvek može da nađe nekoga ko će na osnovu nečijih instrukciia da naviše kakav hoćete članak, ili da ga samo snabde svojim potpisom...
»...svima je recimo, poznato da je »Raspust« preveden na engleski putem aranžmana koji 1|e napravo Savez kniževnika Jugoslavije sa emgleskim izdavačem, i to kada je generalni sekretar Saveza bio Aleksandar Vučo, a kada je na čelu Komisije za kulturne veze sa inostranstvom staiao niko drugi nego Marko Ristić! Kao što ie, isto tako, poznato da su se prevodi Vučovih knjiga uelavnom prodavali ı Beogradu i time doprinosili afirmaciji naše književnosti u inoOstranstvu. Toliko za naivne, koji veruju da se naša knjiga u inostranstvu plasira samo. 1 uvek, blagodareći njenoj literarnoj vrednosti ili na osnovu ličnog izbora prevodiočevog...« (Broj 306 — 15 Dana »Osinje gnezdo«)
PREDAVANJE O JANKU VESELINOVIĆU, koje sam Wire izvesnog vremena održao na Kolarčevom narcinom univerzitetu, u okviru seminara »Problemi razvojnog puta srpskog realizma od Jakova Ignjatovića do Radoja Domanovića«, donelo mi je poznanstvo sa Jelicom Grozdanovićkom, kćerkom Jankove sestre Mileve, a ona me je upoznala sa svojom stanijom sestrom Darinkom Marjanovićevom.
Tako je 14. juna 1905. g., kad je umro Janko, imala tek pet godina, Darinka je dobro upamiila svog slavnog ujaka, a mnoge pojedinosti iz njegova Života čula je od drugih čianova porodice i od njegovih prijatelja i poznanika. Dok sam slušao njeno Živo i zanimljivim digresijama protkano pričanje o Janku, bio sam zadivljen svežinom i.vitalnošću ove omalene crnpuraste starije Žženč, obdarene izvanredno preciznim pamćenjem i reikom sposobnošću da o svemu pripoveda epski široko i emotivno, upravo onako kako je to umeo i njen uijak.
„Jankov praded po materi Teša, sveštemik iP'eli Badovincima, sklonio. .se za vreme ustaničkih nemira u Rumu, i tu mu se rodio sin Nikola, Jankov ded, koji je takođe bio sveštenik, čuven po izvanredno lepom pevaniu. Nikola je ostao udov kad je njepovoj kćerki Jelki, kasnije Jankovoj majci bilo četrnaest godina. Bio je prilično bogat, tako da joj je mogao dati u miraz šest stotina dukata.
Jankov otac Miloš rodio se u Crnobarskom Salašu, u zemljoradničkoj porodici. Nižu gimnaziju učio je u Šapcu, zajedno sa Stojanoni Novakovićem. I on je osobito lepo pevao, zbog 'ega je otišao u bogosloviju. Po tadašnjim crkvenim kanonima, morao je posle završene bogoslovije da neko vreme provede kao učitelj. Učiteljevao je u Zvečki kod Obrenovca, u Obrenovačkoj Banji, pa u Crnobarskom Salašu, gde mu se 13. maja 1862. g., rodio sin Janko. Kad je rukopoložen za sveštenika, Miloš je najpre služio pri Badđovinačkoj crkvi, a zatim je dobio glogovačku parohiju, kojoi su, pored Glogovca, pripadala sela Crna Bara, Salaš, Sovljak, Banovo Polie i Klenje. Od miraza koji je Jelka donela, Jankovi roditelii su kupili zemlju i sazidali kuću u Glogovcu, koju su vremenom proširivali. Prema ulici je bila jedna prostorija određena za dućan, Njega je držao Jankov srednji brat Milutin, koji je, zbog slabog vida, prekinuo školovanje. On se starao i o imanju. Dok je bio u vojsci, u dućanu ga je zamenjivala majka. Iz ovih činienica proizišle su dve. nmetačnosti u Jankovoj biografiji: prva, da mu se otac, pored svešteničkog poziva, bavio i zemljoradnjom, i druga — da mu je majka držala dućan. ~
Sačuvana je jedna fotografija maloga Janka s roditeljima, iz vremena kad je bio u II razredu gimnazije u Šapcu. To je iedina fotografilia s likom njegove majke; ona se više nije slikala, jer je izgubila najstariju kćer Katarinu, kojia sc školovala u Beogradu. Janko, koji je dar za pevanjem nasledio i od majke i od oca, bio je dobar pevač, ali nije hteo da ode m bogosloviju, kao što je io učinio njegov stariji brat Stevan, Koliko je voleo pevanie, vidi sc iz sledećeg događaja. Bilo je prošlo tek četrdeset dana od smrti njegove sesirc
Katarine, čija se smrt u porodici mnogo ža-
lila, kad je sa bratom Stevom došao u. goste rođacima u Bogatić, Svi su se obradovali ničćgovu dolasku i okupili se oko njega, a on je, Yrazdragan, počeo da peva. Brat Stevan ie čupao kosu od očajanja i preklinjao ga: »Jašo, šta će reći-mama kad čuje za to?« Međutim, on je odgovorio: »Šta će reći! Ja ću svoju sestru žalili do groba, ali bez pesme ne mogu!« Janko se s jednim drugom maskirao 9DOmoćnu svećom naaravliene tacne u crnca. Kad je video kako je niegov drug ispao smešan, rekao je: »Ja neću da budem takav glumac:« Ali on je pozorište mnogo voleo, i kao đak U. čiteliske– škole u Beogradu nije propuštao polovo ni iednu predstavu. Govorilo se da ic bio zaljublien u glumicu Velu Nigrinovu. Međutim, oženio sc kao mlad učitelj u Svileuvi seliankom, Nicgova žena Jovanka, vitka crnka, lenih očiiu bila ie iz dobre kuće, poreklom od Luke Lazarevića, a ujak ioi je bio vladika Nikanor Ružičić, Tanko se oženio iz ljubavi, protiv volie roditelja, ali u braku nije bio srećan, Jovamka je bila ljubomorna, ne bez razloga, ier su za mjim mnoge žene ludovale,
KNJIŽEVNE NOVINE
|
JEDNA DOSAAD NEOBJAVLJENA FOTOGRAFIJA JANKA VESELINOVIĆA
Ona «nije imala ni razumevanja za njegov književni rad. Rastali su se, ali se nisu raz veli, jer to nije dopustio njegov otac. Jovanka je živela kod svekra i svekrve u Glogovcu, a Janko u Beogradu.
Janko je bio poznat po dobroti i darežlji. vosti, Osobito ie mnogo voleo decu. Kad bi dolazio roditeljima u Glogovac, seoska deca bi ga presretala i zaustavila kola, a on ih je uzimao k sebi u kola i darivao ih bombonama Starijima je davao duvana. Nekom slepom deda-Simeunu iz Glogovca kupio je štap da bi se lakše kretao, Svoju kćer Persiđu Jopko je mnogo voleo, Ona je Darinki Pri čala kako se s njim otimala oko jedne fotelie u kojoj je voleo da se odmara posle ručka. I jednom joj je rekao: »Pepo, čim tajka dođe do para, kupiće još jednu takvu fotelju, pa da se oboje odmaramo!«
„Krajem aprila 1905. g. Janko je došao u Niš da poseti svoje dve sestre — Hristinu i Milevu, koje su stanovale u blizini crkve, gde su im muževi služili kao sveštenici. Darinka se Živo Seća Ilc posete i tadašnieg Jankova izgleda. Mlađa sestra s kojom se igrala uzvik. nula je: »Uja Jašale Po svome običaju, Tanko je bio ostavio kola podalje od kuće kako bi ih iznenadio. Bio je visok i stasit čovek, du-
i /
U PORODIČNOM PREDANJU
bokih zalisaka, tada već vidno oronuo. Imao je na sebi odelo braon boje, sa crnim šeširom s velikim takozvanim »republikanskim« obodom. Preko ruke je nosio ogrtač, a oslanjao se na višnjev štap. Na nogama je nosio cipele od lake materije, jer su mu noge već počinjale oticati, a srce mu je otkazivalo poslušnost.
Janko je ovoga puta ostao u Nišu desetak dana, ali je još na dan dolaska po podne pao u postelju. Kad je jednom sestra MiJeva ušla u sobu i oprezno prišla njegovoj Dpostelji, on joj je rekao: »Sestro, Otvori prozor da se nadišem svežeg vazduha sa Goricel« A kad ga je ona poslušala, pa prišla da vidi koliko su mu mnoge otekle, primetio je: »Sejo, ostavi — to je zemna trulež, a tvoj će Janko večito Živetil« Sestra je pobegla iz sobe, jer nije mogla da zadrži suze. Drugom prilikom on je Milevu zamolio: »Ajde, sejo, da zapevamo onu iz »Đide«, koju si ti pevala — »Osu se mebo zvezdamal« Ona je počela da peva, ali su je suze savladale; on ju je prigrlio i počeo je liubiti, ne dajući ioi da plače. Teško bolestan, Janko je otišao očevoi kući u Glopovac, pde je uskoro umro. Sahranjen je u
Glogovačkom groblju.
Živomir Mladenović
AAA MN AT. AA. AAA JANA “NI IAA AI AAA KAMA ANA AA A VN VN ON ~
)
Vladimir V. PREDIĆ
Tri praške pesme
Molitva u hramu svetog Vita
Bože detinjstva
Ako sve više bivamo beskrvMi
Ko uzaludne voštanice
Ko sveta voda
Po besputnim hramovima Ivojim Ko davni
Već zaleđeni odsjaj tvog lika
Od kog Se oprostismo
Prvim zagrljajem
Gorčihom poljupca
Bože detinjstva
Ako nas hiko više me Stili u tami Od zlih duhova i strašnih priča Ako ne verujemo više
U postelje detinje
U anđele i vile
U nebesa tvoja čista
Bože detinjstva
Ako miko više u srcu ne kleči Ako se hiko više tvojom izdajom he leči Ako su puste haše bogojavljenske noći Bože detinjstva
Tad smerno ti se molim
Budi čovek
Izli ha nas pogrde i psovke Izdaja za izdaju
Bože detinjstva
Tako ti se molim
Jutra u tvom domu
Ta iznenadna jutra
U ivom domu
To konačište drevnih Sleđenih osmeha Pšemisloviča Nad tvojom zlathom
Usnulom glavom
Kohačno
Tvoje ruke preko pokrivača
I osmeh buđenja
Na tvojim toplim
Husitskim usnama
Bože
Ta iznenadna jutra
Taj Svetovidski torahj u tvojim očima Dok tražiš moju ruku
Ispod pokrivača
Molitva pod fenjerima
Koliko još
Samo korak do tebe Samo uporne
Već obnevidele mi ruke Milada
Koliko još
Samo sneg tvoje kose Sve gušći
Uporniji
Pust
Milađa
Koliko još
Samo u snu
Tvoje noge detinje Bose
Milada
Koliko još
Samo dah
Samo raskorak Samo nebo
Samo grubih zvezda Kamen pust
Milada
Koliko još
Samo kamct Kamen
Kamen
Sve beznadežnija Molitva je moja Milađa
Grobno ti se molim Svu moć divlja Tvoje kose
Snežni pramen
.. rag, avgusta 1967.
i3
· e