Književne novine

LIRIKA U PISIEVOJDU

Austra Skujina

AUSTRA SKUJINA letonska pesnikinja — rođena je 1909. godine, u porodici šumara. Rano jc počela sama da zarađuje hleb i da piše stihove, Radila je kao raznosač pošiljki i dak tilografkinja, i istovremeno je učila večernju srednju školu, a zatim jc otpočcla studije prirodnih nauka na Univerzitetu u Rigi. Čita Hajnea, Vitmana i Hafisa, Oduševljava se sli-

karstvom Pola Gogena. Aktivno uče-

stvuje u radu letonske socijal-demokratske partije, ali je napušta, razočarana, verbalizmom njenib levičarskih lozinki. Njeni stihovi odražavaju sukob ličnosti i društva i protest protiv vlasti kapjtala, u ime slobođe ličnosti i stvaralaštva. U trenucima duŠevnc depresije, jedne septembarske

noći, 1932. godine, u 23, godini ži-

vota, izvršila je samoubistvo, bacivši se sa mošta u Daugavu. Njena pesma je ostala nedopevana. Jedina knjiga stihova štampana je posle njoenc smrti.

Utopija

Doći će vreme — i pustinja će postati zelena oaza, i

ı trobska prostranstva će se Čuvati Samo u arhivama i? i kartotekama

prohujalih stoleća,

1 plavi cvet romantike zgaziće đonovi pradova... ·

· Svi će imati dovoljno lileba

Kao

ı VPemena Za stihove

o komplikovanim mašinama, ı fiFansplanetaynim brodovimua, 1 hemijskom sastavu

ljudskih osećanja

(ako ih uopšte bude) .

Afi H pustinji neće biti mesta za mjemog suverema — lava,

ı izumreće ligrovi u bedi, kao što danas ljudi, čeznući za srećom, HPHYFH?N .

od uve.

krik ptice

Ponekad život je strašah, Kao krik btice

u olujt kasne jeseni.

I bolno rane

khame hladnih pogleda, ali nekad je strašniji bol slučajne hežhosti.

Sto se Vas liču

dage satkane od rose

na prstip1a. IHIYG,

1 Što kratko proleće ljubavi zamenjuje dusa zima tuge, i Što je hromu mačku pregazio automobil.

Možda je

samo senka frepavica saznala

da zvezda koja pada inožc biti lepa.

Ne pitajte je — ona {je heMma. Bolno ana: kate, hladnih pogleda. Ali {o nije ništa...

Nekad je bolniji

osmeh...

Kao krik btice

u buri kasne jeseni odlazi Život.

A srce?

Njega je lako sačuvati tn ŠpirifttSti.

Poslednia pesma

Na tom svetu meni pripada samo otrcahi kaput i pesma prkosna.

Ja uziman

sve što mopu uzeti letećem Yitmu doma, ı radujem se sunčevom s|afu

na rebrima ktića

čije srce

kao prozori u MOĆI.

Ja nemam zlata

valida zbog toga . što imam samo jedan džep ı la; pocepah...

4 slova? i|-

Be. {raka je teško postići...

A liubav? |

— Ona. je poezija __O koioj je strana beda mojih stihova i čudne izlomliene strofe,

Šo Škripe, kao seljačka kola

ı aatova}enc mojim danima

idu na zapad. A LEE 0 'b

Ja znan : . skoro će se završiti ia šala koju, ne zham zhog čega pazivaiu živolom.

Vreme je da tačkom. prikujem poslednje stihov stihove O fome, kako je lepa bila zemlja bd 7 proleće pad vrcbuđentm poljima ı kako je toplinom pucketala vatra no raskršćima gde su se mrejale bezprizorne,

Truinene devo/čice

ti ja. ,

U vosleJnioj pesmi

fećt Ću Feč, koju nikad Misu iztekle usne (samo pohvkad oči), E i večt skrivene

u mom, starom kaputti,

i MOjOi mržhII,

ı mojoj bedi. 3

to Što je bilo, neće večito frajatti.

Preveo Branko VUKOVIĆ

LA BATTANA

i.ž..—..—-—L.J'“.«hI IJ dt Eiittt“tčhčttz2mmz >—””——ssu"uusr aa a —>Avangarda u Sloveniji

POSLE PANORAME, svetske konkretne poezije (koja je objavljena u 12. broju) novi, 13. broj časopisa »La battana« donosi odsjaje te poezije ko-

ji su se javili na našem tlu,.

u Sloveniji. Prirodno je da jc u Sloveniji avangardna poezija najlakše uhvatila korema u nas i to iz dva razloga. Prvo, kako io navođi Taras Kermauner u UV. eseju, kao reakcija na ekstremni moralizam bilo hrišćanskog bilo marksističkog tipa koji je propovedao neku vrstu »strašnog suda« na kojem će zli biti kažnjeni a pravedni na· građeni; a zatim će zemljom poteći med i mleko i svi će živeli u sreći i zadovoljstvu. Drugo, jer je Slovenija prva u našoj državnoj „zajednici stvorila razvijeno industrijsko društvo u kojem su protivrečnosti između ideologije i prakse razorno delovale na stroge moralne norme i kod poiedinih pesnika uslovile rađanje gotovo potpune negacijc svih ranijih vrednosti. Oni zahtevaju da se poezija odvoji od plitkog moralisanja, od fraziranja ili od lažne Arkadije i da se sa životom stopi u jednu nedeljivu celinu, to jest da se integriše u industrijsku civilizaciju. Slovenački avangardni pesnici, kako to tumači Kermauner, »prihvataju tehnicistički izraz ne zato da bi se prividno identifikovali sa svetom tehnike i da bi, zatim, taj svet što potpunije iznutra demolirali, da bi njepove postavke doveli do apsur da i na taj način razotkrili njegov neljudski karakter, već je njihova identifikacija sa lim svetom iskrena i bezrezervna«. Pokušaj da se čovek poistoveti sa industrijskom civilizacijom rađa različite umetničke pravce u drugoj polovini XX veka, od pop i op-arta preko hepeninga do konkretne poezije, koja teži ka vizuelnosti poezije, ka njenom svođeniu na jedmu od varijanti optičke umetnosti. U ovoj panorami slovenačke „avangandne poezije takve se tendencije naziru u poeziji Francija Zagoričnika čije smo prethodnike Gerharda Rima, Franka Verdija, Luiđi Fera, Emeta Viliiemsa i druge »videlie u prošlom broiu časopisa. Sličnom se tehnikom služi Milenko Matanović kao i Matijaž Hanžek Koji, međutim, svoja

istraživanja usmerava luglavnom ka izvesnim oblicima arta. P Najveći i, rekli bismo, najpoetskiji od ovih pesnika koji je, međutim, veoma blizak tradicionalnom poetskom izrazu (ta »konzervativnost« jc možda i uslovila ovakav naš sud) je Tomaž Šalamun koii svojoj poeziji daje privid ankete o pesnikovom biću, odgovara na pitanja kojim nas zasipaju ispitivački javnog mnenja i, na taj način, stvara izvesnu vrstu poezije apsurda koja reprodukuje besmislenost jezika današnjih sredstava masovne komunikacije kao i glupost masovnih predrasuda. Rekli bismo, ipak, da on tai svoj jezik namerno ne karikira, već jedmostavno poetski oblikuje jedan apsurdni svet, uklapa ga u svoje pesničke norme, preobražava ga svojim preživljavanjem. Zato ne bismo insistirali na kritici koju mjegovo delo neosporno nosi u sebi, već bismo samo,

· istakli da je on pesnik jednog

čudnog i pomalo shvatanja sveta.

Tandem 1. G. Plamen i M. Pogačnik (pesnik i slikar) reklo bi se da stoji na pola puta između Šalamuna i Zagoričnika. Najveća novina je u tome što ta dva umetnika zanimlijivo spajaiu reč i sliku i daju svom radu pečat izvesne oviginalnosti. Zanimljiva je i poetska kritika Marka Pogačnika pod naslovom »Fr6 lich-Moscon« kojom se pamorama slovenačke avangardne poezije završava.

Kao i prošli put i sada bismo ovaj prikaz završili pitaniem kuda vodi ia poezija? Naše rezerve u odnosu na fu vrstu poezije izrazili smo već ranile, a sada bismo naveli završnu misao iz uvodnog eseja Tarasa Kermaunera: »Budućnost ove literature koja više niti niije literatura već pokušava da bude izraz mo: demog: društva teško ie predvideti. Možemo ipak da kažemo — bar što se tiče slovenačkih uslova — da ona označava raskid sa tradicionalnom slovenačkom istorijskom sipmukturom i stvaranie. jedne nove sfrukture, anfimoralis-

stranog

· tičke i ne humanističke u od-

nosu na eshatološki moralizam. A šta će ona u stvari DOstaitti, na to pitanje samo budućnost može da odgovori«.

Srđan MUSIĆ

DTAL.OGI

Vodušek — naš savremenik

IZBOR CELOKUPNE Voduškove poezije koji donosi knjiga »Izabrahe pesme« označava u prostoru i vremenu savremene izvanredno žive slovenačke lirike „nesumnjivo značajan čin, kaže u decembarskim »Dialozima« Herman Vogel u svom eseju »Put kroz poeziju Boža Voduška«. Naime, ono što je Vogel želeo da objasni jeste pitanje Vođuškove aktuelizacije danas, njegovo mesto u savremenoj slovenačkoj pesničkoj reči ı njena povezanost sa izrazom Dosleratnih pesničkih generacija (Strniša, Zajc, Taufer, Šalamun i dr.).

Među onim odjecima koji su izazvani pojavom Voduškovog »Odčaranog sveta« posebnu pažnju su zaslužila dva: stavovi Brnčića i France Vodnika, koji su objavljeni 1940, godine. Brnčić je odmah priznao da Vodušek otvara novi put slovenačkoj poeziji, sa čim se i Vodnik složio, mada

- nije mogao da 2orihvati ele-

mente narcisoidnosti niti 'Vo-

'duškov pesnički izraz. · Ove

dve poruke. govore da je odziv na »Odčarani svet« bio pre svega misaono filozofske prirode i svetovnog pogleda ma svet. Naime, Vodušek je svojom poezijom u tridđesetim i četrdesetim godinama ušao u slsovenački pesnički prostor pre svega mišlju koja je svcsno potvrđivala svoju poetiku i estetiku. Ovo pesničko nas. tojanje obično je kazivano rc-

keju deromalizaeija- A kako

Je glavni tok :posleratne slo· venačke lirike većim ' delom okrenut radikalnoj delirizaciJi, samo se po sebi razume da

· se Voduškova poezija time po· novo aktuelizira, da se njego-

va poruka obnovila i intenzi„virala, da njegovo prisustvo u slovenačkom pesništvu nije više samo u misaono idejnom i jezičkom (poetika i estetika),

već sve više i u unutrašnjem stvaralačkom smislu ispovesti. Zanimljivo je da dvadeset godina posle izrečenih sudova Brnčiča i F. Vodnika imamo i danas ista opredeljenja među mlađim kKritičarima (Jan Kos, Katka Šalamun, Filip Kalan, Mitja Mejak * dr.). Dok je drugi deo svog eseja o Vodušku Herman Vogel po·svetio uglavnom «estetskoj analizi njegove poezije i njegovog sveta, u završnom po: glavlju je sumirao stavove stavljajući akcenat na pitanja Doštavljina u početku, Gde su uzroci, kaže on, da se Voduškova lirika u poslednje vreme izvanredno aktuelizirala i da Je našla svoj najstvarniji kontinuitet u najnovijoj slovenačkoj poeziji? Ti uzroci koji se otkrivaju u Voduškovoj pesničkoj poruci pokazuju da na osnovu njih možemo da konstatujemo da je njegova poezija savremena baš zato, Što izražava savremenu čovekovu mučninu: čitav niz drugih tema:·kojima se pridružuje najsa vremenijem slovenačkom pesništvu. Među ovim temama su najglavnije:: anonimnost sveta i sudbina pluralnog pesničkog subjekta u njemu; igra kao načelo ili kao „reovlađujući odnos; destrukcija samog scbe; čitav niz čovekovih egzis. tencijalnih osećanja: strah, užas, nesmisao; reifikacija: među predmete se uvode jednaki odnosi kao među ljude; odi. sejski motiv, odnosno tuđin.·Naravno, Voduškova pesnič. ka poruka je mnogo bogatija, ali ovo su glavna raspoloženja njegove poezije. Zbog njiho. ve prisutnosti u današnjem svetu, prirodno je, što Voduškove pesme možemo ubrojati među one koje o nama danas najviše govore. '... Ljubiša ĐIDIĆ

IZLOG

CASOPISA POPA PONE re PO iu GU O O

Savremeni italijanski pisci

KRITIČAR PJERO DI TO MAZO objavio je u izdamju rimskog »Ateneuma« zanmljivu knjigu eseja o savremenim italijanskim mprozaistima. U njoj je okupio tekstove koje je u vremenu od 1957. do 1065. objavio u časopisima »Belfagor«, »La Rassepna de]la Letteratura Italiana«, »II Ponte«, »Dimemsioni«, »Letteratura« itd. Kompozicija knjige ipak pokazuje da se ne radi o zbirci eseja Već O OLganizovanijoj i celovitijoj studiji o savremeno] italijanskoj književnosti. Autor Je knjigu podelio na dva „dela od kojih prvi sadrži obimnije i ozbiljnije literarne studiie dok u drugom figuriraju pretežno skice.

Saradnik »Mosta« Đuzepe Rozoto interpretira tu čČčinječnicu u svetlu teškoća koje za svakog kritičara predstavlja pisanje o živom, aktivnom autoru: nepredvidive i ponekad česte metamorfoze koje se javljaju u produktivnoi liniji jednog pisca postavljaju pred njegovog kritičara pitanje: može li uopšte pokušavati da pravi kompletan »portre« pisca, ili treba da se Ograniči na proste prikaze pojedinih dela, ili da. traži neki srednji put između ova dva rešenja. Svestan te dileme di Tomazo je nastojao da omogući čitaocu jedno »čitanje u pokretu«, praćemje njegovog vlastitog Kritičavskog komtinuiteta i zbog toga je uz SVĆ tekstove doneo i podatke o njihovom ramijem štamjpaniu u časopisima. U prvom delu koji sadrži »kritičke portrete« obrađeni su Frančesko Jovine, Elio Vitorini, Čezare Paveze, zatim Brankači, Desi i Testori. Tu je di Tomazo pokušao da da jednu manje jli više celovitu i dovršemu raspravu o ovim piscima od kojih su petorica već mrt-

vi, a i Testori se književno može smatrati takvim bar u odnosu na SsVvOJUu poslenju eksplozivnu fazu koju obele. žavaju »Tajne Milana«, pa je. dini »otvoren slučaj« ostaje Desi.

Takođe i »recenzije« iz dru. gog dela knjige, smatra Rozolo, u velikoj meri prevazi. laze rezultate obične želje za praćenjem literarne irodukcije tzv. »tekuće ikritike« i u. vek podrazumevaju dntenzi. van zahvat u prethodno autorovo stvaranje, u čitavu nje. govu kreativnu ičnost. Ovde su obrađeni Italo Kalvino, Karlo Kasola, Korado Alvaro, Moravia, Pratolini, Tomazi di Lampeduza, Mario Tobino, od avangardista Volponi i Avpino, zatim Fausta Kalinte, Đana Mancini i Natalija Ginzburg — posebna pažnja. posvećena ženama-piscima pred stavlja takođe zanimljivu ka. rakteristiku ove Kmjige.

I među piscima iz OVE grupe neki su mrtvi ili su uglavmom završili svoje delo, bar što se eventualnih metamorTfoza tiče, ali di Tomazo nije hteo da donosi konačne zak. ljučke tamo gde je smatrao da za to nema uslova i dati zaključci ne bi bili dovoljno argumentovani i zreli. Kriti. čar Rozoto smafra ga istinskim učemikom njegovog učitelja i prijatelja Luiđi Rusa, kritičara, socijaliste, i dugogodišnjeg urednika značainog časopisa »Belfagor«: po toj uzdržanosti i opreznosti s jedne strane, i s druge 9o spremnosti da produži putem kojim je jednom zakoračio, da insistira na jednom stvorenom mišljenju o pojedinom piscu ı onda kad se ono kosi sa opšte prihvaćenim mišljenjem i sa vladajućim estetskim teo-

rijama. Tvrtko Kulenović

SCENA

ovaa alana area Urar area aaa rar raz aaa vera i e area Ta Oe Ki aaa e Sau—

Stogodišnjica slovenačkog pozorišta

STOGODIŠNJICU „osnivanja Dramskog društva u Ljublijani novosadski pozorišni časopis »Scena« obeležio je posebnim brojem. Svi prilozi u bro ju posvećeni su slovenaćkom pozorištu. U stvari, „ovako komponovan tematski broj predstavlja pokušaj da se da pregled stogodišnjeg pozorišnog života u Sloveniji i da čitalac na jednom mestu pronađe sve značajnije podatke o slovenačkom pozorištu. Kao što se zna, osnivanjem Dramskog društva u Ljubljani pre 100 godina počinje slovenački nacionalni pozorišni život u pravom smislu te reči, Dramsko društvo u Ljubljani, svoJom pobedom nad nemačkim pozorištem, „postaje jedna od najznačajnijih institucija slovenačkog kulturnog života i u slovenačkom preporodu Ima jedmu od najznačajnijih uloga. Negujući slovenačku reč na ljubljanskoj sceni, formirajući slovenačku pozorišnu publiku kojoj će nacionalno pozorište biti draže od nemačkog, i suprotstavljajući se na taj načim germanizatorskim pokušajima odnarođenja, stvarajući nacionalni repertoar i stimulišući domaću dramu Dramsko društvo iu Ljubljani, iz koga se kasnije razvilo Slovenačko narodmo gledališče, imalo je istovremeno značajnu i političku i kulturnu misiju među · Slovencima. Dr Bratko Kreft u svome eseju »Misija slovenačkog pozorišta« daje kratak istorijat slovenačke drame, seća na događaje n slovenačkoj dramskoj literaturi koju su prethodili stvaranju Dramskog društva, da bi se duže zadržao na Linhartovoj ulozi u stvaranju slovenačke nmacionalne drame. Linhartova komedija „»Županova . Micka« predstavlja odvajanje slovc: načke drame od prigodnih Nomada sa poučnom, najčešće verskom sadržinom, i vezivanje slovenačkog teatra za savremeni slovenački život. U istoj meri u kojoj »Županova Micka«, značajan je za svetovni karakter slovenačkog pozorišta ı »Matiček se ženi« istoga pisca. Kreft se dalje zadržava na Levstikovom »Tugomeru« da bi svoja razmatranja o slovenačkoi dramskoj literatuni završio Cankarovim dramama. Ali Kreft isto tako ukazuje i na neke druge pro-

praftne pojave u slovenačkom nacionalnom repertoaru koje su predstavljale, kako bi to pomalo »atetično Kreft nazvao, ispunjenje Linhartovog zaveštanja, A Linhartovo zaveštanje jeste slovenačko po. zonište koje bi bilo „izraz stvarnih slovenačkih nacionalnih i društvenih potreba, koje bi te potrebe u potpunosti zadovoljavale. Ovim značainim pozorišnim stvaraocem u istorijskom smislu te reči i kao dramskim piscem i kao pozorišnim pionirom bavi sei dr France Koblar u svom ešeju »Slovenačka dramaturgija — poruka Antuna Tomaža Linharta«. Anton Slodnjak govori O Levstikovom udelu u osnivanju Dramskog društva i o njegovom angažovamju u Dramskom društvu u prvim godinama njegovog rada. Dušan Moravec pokušava da odredi međaše u istoriji slo-

venačkog pozorišta. On početke slovenačkog · pozorišta

vidi u škofjaločkim prikazanjimn »Hristovog strađanjav, zatim se zadržava na Linhartu da bi se opširnije pozabavio Levstikovim · „pogledima na pozonište i odao priznanje Jurčičevoj »Veroniki Deseniškoje. Po Moravcu, razvojna linija slovenačkog teatra ide od crkvenih prikazanja ·do Linhariovih komedija iz savremenog Života, preko Levstikovog »Tugomera« do Jurčičeve »Veronike«, zatim preko Cankareve drame do savremenog slovenačkog teatra. O tom savremenom slovenačkom teatru govore u OVOm broju Vasja Predan i Jože Javoršek. Vasja Predan nastoji da u »Eseju o poratnoj slovenačkoj drami« da njene osnovnc karakteristike iistakne najznačajnije stvara oce, dok Jože Javoršek želi da fiksira osnovnu problematik: koju tretira savremena slovenačka drama.

Ovaj broj »Scene« može da posluži kao primer kako se nekonvencionalno i stvaralački obeležavaju značajni datumi u istoriji teatra.

Predrag PROTIĆ

KNJIŽEVNE NOVINE