Književne novine

; KRTIKA

PO Mi 50 CEMU SRODNA, pa ipak osobena litera.ura slovenačkih stvaralaca koji žive u pograničnim krajevima Italije, predstavljena mam je nedavno u maloj antologiji koju su, pod naslovom »Rusi most« (Crvemi most, prema poznatom Ponte Rosso u Trstu), izdale u saradnji »Mladinska „Knjiga« iz Ljubljane i »Založništvo tržaškega tiska« iz Trsta, Izbor iz prozmog, dramskog i pesničkog stvaralaštva (umetnika koji žive van granica matične domovine sačinio je Jože Pogačnik. Knjigu je dopumio pogovorom (»Savremema tršćanska literaturaae), biobibliografskim beleškama o autorima 1 napomenama i objašnjenjima. Likovne priloge Knjizi sačinjavaju tri reprodukcije tršćanskog slikara Avgusta Černigoja i fotografije .Književnika čija su dela obuhvacena izborom.

Na poslednjoj strani omota. otisnut je odlomak iz knjige Josipa Godine, »Opis in zgodovina Tersta in njegove okolice« (Trst, 1872), u kome se pominje rusi most. Razrešenje sim'bolike naslova nećemo, međutim, naći u pomenutom fekstu (u njemu je samo istaknuta važnost i lepota njegova, koja u mašti priprostog čoveka izaziva strah i magijsku snagu ujedno); razabiranju simbolike potpomaže u nekoliko navrata pisac pogovora: »Tršćanska literatura je termin indikator koji se u Sloveniji odomaćio za literarna nastojanja i ostvarenja nastala među Slovencima wu Italiji. To znači da termin označava sve Omo književno „stvaralaštvo Kkoie živi u okolini Trsta, u okolini Gorice i u Beneškoj Sloveniji. Trst je njihovo prirodno ekonomsko, društveno i kulturno središte i tu se slivaju snage iz svih pomenutih pokrajina. Pošto je Trst središte Kulturnog rada, on je, po načelu pars pro' toto ušao ı u Jliterarnoistorijsku oznaku. Ulogu spone, mosta, Trst nc igra samo u nacionalno-manjinskim odnosima; godinama, on je tu ulogu, prvenstveno na ekonomskom i geografskom planu, iprao i i evropskim razmerama. »Na parčetu zemlje, sačinjenom od vode,

TRADICIJA KOJOJ JEDAN PESNIK PRIPADA, uskustvo kojim je prožet, duhovna struktura, temperamenat i, majzad, talenat, neuporedivo su:'presudniji za svekoliki oblik i, ako hoćemo, smisao njegovog stvaralaštva nego li misaoni koncept, nekakva idejna konstrukcija, filosofska orijentacija. Ako je i mogućno menjati prve: delujuće komponente, za to'je potreban veoma dug proces i veoma komplikovan zaokret. A već i sama priroda pesničkog poziva bi trebalo da podrazumeva mijsaonu đinamičnost. S prvima se, ako tako može dase kaže, raste i, uz negovanje, sazreva; druge se tokom rasta stiču, prisvajaju, menjaju, odbacuju. To je jedna od notornih istina u koju nas je uverila i najnovija, četvrta po redu, zbirka Radoslava Vojvodića, »Pred sobom na kolenima«. Po jednoj generalnoj misaonoj liniji, on se ovon svojom zbirkom pridružuje novoj orijentaciji koju su veoma markantno obeležili pesnici sred nje, generacije posleratne srpske poezije Božidar Timotijević, knjigom »Večernje« (1966) i Ljubomir Simović, knjigom »Šlemovi« (1967) a po.vremenu nastanka nekih pesama u njoj, on-tu liniju čak anticipira. Reč je, naime, o pesničkoj fikciji kojom Timotijević povratak iz.rata izražava kao trijumf. poraza, besmislenosti, ništavila, teške ironije, reč je o etičkim i moralnim problemima o kojima raspravlia Simović i koje izvlači iz smisla žrtvovanja za slobodu i iz fleksibilnosti pojma “slobode uopšte. Kao što je naglašeno, tradicija, iskustvo, duhovna struktura, temperamenat i talenat deluju i u Vojvodićevom slučaju tako da njegov doživljaj apsurda, razočaranja, osećanja univerzalne tragičnosti posle jedne apokalipse dobija sasvim specifično duhovno i emocionalno obeležje.

' Da bi se problem koji zaokuplja Vojvodića video u svoj njegovoj složenosti potrebno. je, hvatajući se za izvesne naglašene idejne punk· tove u njegovoj zbirci, preplivati bujice stihova, emocionalnih izliva i istorijskih i mitskih evokacija. Potrebno je doći do poslednjih stranica knjige, do mestimično dijaloški f{ormulisanih poetskih zapisa »Izvesni pesnički trenuci«e. U njima se, između ostalog, kaže da je povratak u zavičaj, u vreme detinjstva, dakle, besmislen, jer, zavičaj je nas prvi napustio, mi smo ti koji smo sami, koji smo izgnanici.

ZA:SLOBODANA RAKITIĆA s pravom se tvrdi da je jedan od najodličnijih pesnika najmlađe pesničke gemeracije. Po izvesnim njegovim pesničkim vrlinama i manama Rakitić je, istovremeno, rekao bih, i jedan od najkarakte rističniiih pesnika ove, najmlađe, .gemeracije koja se tako reći odmah početkom šezdesetih godina počela nametati, istina ne nekini izuzetnijim estetskim programom, već" svojom neobuzdanom, darovitom, literarmom strašću. Posle izvesnog perioda rezignacije, koja je neočekivano dobila tendenciju bujne Vegćiacije među mlađim srpskim pesnicima (posledica vrtoglavog uspona, lažnop samozadovoljStva, slabih ili nikakvih lektira), temperament. na najava najmlađih vraćala jc poveremje u lepotu iznenađenja, u draž eksperimenta, u sudbinski smisao ljudskog dvopeva. Razmičući lirsko gradivo svojih neposrednih prethodnika, pojedini pesnici ove generacije su sa manje ihi više uspeha majavili svoju pesničku. ličnost i· osobenošt (M. Stanisavljević, P. Cvetković, S. Rakitić, M. Milišić, M. Petrović, V. Stevanović, A. Puslojić, P. Zubac i dr.).

·Mada ova generacija pesnika kao celina ne poseduje neku izrazitiju stilsku i Književno-istorijsku jedinstvenost, na osnovu koje .bismo, po sistemu književnih analogija, mogli uočiti i neporecivo izdvojiti autentične pesničke pojavnosti, nešto zajedničko ipak-.postoji u literarnim kretanjima najmlađih i ta činjenica nas obavezuje da ozbiljnije nego dosad tretiramo njihovu književnu aktivnost. Da ta aktivnost nije mala, niti pak beznačajna, najbolje pokazuje sve veći broj njihovih knjiga pesama, Ofe 'nisu samo dokaz fizičkog prisustva jedne nove pesničke generacije, već možda 1 nagoveštaj obnove jednog dela savremene srpske poezije. Ali da vidimo najpre koje su to zajedničke osobine. Pre svega, duhovna radoznalost za najnovije pesničke postupke i ideje, zatim sposobnost za asimilaciju različitih pesničkih iskustava, otvorenost prema izvesnim

KNJIŽEVNE NOVINE

pisateljev,

stena i vetra, ukrštali su se razlićiti interesi i nastajala su različita protivurečja.« Još od Marije Terezije o njegov povoljan trgovački položaj otimale su se Austrija i Italija. Fašisti su u njemu pokušali da zatru slovenski duh i živalj. Međut'm, otpor je bio žilaviji no što se moglo pretpostaviti »otkrivao se u nebrojeno oblika, a u celokupnim zbivanjima znači izuzetno važnu kariku u sveopštoj borbi čovećanstva za dostojansivo i samostalnost«. Tršćanski Slovenci i grad Trst su još jednom postali karika, spona koja osmišljava ljudska stradanja i žrtvovamja i uzdiže vrednost čoveka. Posle Londonskog sporazuma (1954), italijanskim Slovencima je omogućeno sopstveno kulturno delanje. I pored toga mjihova osććanja su zaoprnuia nostalgijom za matičnoni. domovinom. Tome svakako doprinosi atmosfera koja je legla ne samo na tamošnji slovemački, već i na italijanski deo stanovništva: atmosferu trgovački, ekomomski, a time i društveno i kulturno krajnje perifernog, provin-

Ako su se Timotijević i Simović, svaki na svoj mačin, Ssuočavali sa prošlošću da bi došli do sublimacije nekakve wiverzalne istine, 'Vojvodićev susret s prošlošću u'stvani je obračun, oslobađanje od prošlosti. Od prošlosti čije se projekcije u sadašnjosti mnogo uočljivije no naša svest o njoj transformišu. U nama egzistiraju sećanje, uspomene, predstave iz pro-

· šlosti, svest, ukratko, o putu do jednog jasno

određenog socijalnog, etičkog, moralnog pre sustva u Životu. A u realnosti, na kraju log puta, čeka nas saznanje da ideali žive jedino u nama nepromenjeni, dok se stvarnosi bitno menja. Mi smo, dakle, ti koji smo osiromašeni za jednu viziju, napušteni. Nismo mi zaboravili prošlost nego je prošlost zaboravila nas. To ie, otprilike, vodeća misao najnovije Vojvodićevc knjige.

Kada bismo sudili po prvim utiscima koje nam ova zbirka donosi, mogli bismo zaključiti da jc reč o jednom romantičarskom pesničkom. opredeljenju (»Uvodna pesma); baveći se mnogo prilježnije promenama u sopstvenoj ličnosti no u svetu oko sebe, baveći se mnogo više njihovim delovanjem mo njima samima, ovaj pesnik ispoljava jedno karakteristično uverenje da su opšte promene samo prateća. pojava indi-

o

metafizičkim konceptima, i nadasve, intelektualna tendemcija kako u odnosu na shvatanje poSoiČkog, čina, tako i u odnosu na njegovu genezu. Tako je, čini se, izgledala književna evolucija. najmlađih: od literame strasti koja je nagoveštavala pesničke lepote do lepote pevanja koja unapređuje prvobitne strasti! Težnja za formalnom perfekcijom svoša pesništva dovela je pojedine pesnike ovc generacije do artizma koji u ovom, književno·istorijskom trenutku zbilja predstavlja ne baš naročito Srećnu estetičku dominantu: shvaćena često kao je dina pesnička stvarnost, »savršena forma« je postala neka vrsta pesničkog alibija za sve neostvarene ZOvaraJAKke. impulse. Najbolji primer kako jedna pesnička intencija prerasta u pesničku tendenciju pruža poezija Slobodana Rakitića koja je, na svu Sreću, čak i u arhaizantnim formama svojih pesama ostvarila zavidni nivo misaonog lirizma, · Izvanredna pesnička rečitost, precizna i funk

Posledn pokušaj preludijuma Radoslav Vojvodić:

»PRED SOBOM NA KOLENIMA«, »Revija«, Beograd 1967.

»RUSI MOST*«, iz den sodobnih tržaških slovenskih

Ljubljana — Trst 1967.

cijalnog i odumrlog grada. No mi nova situacija nije pasivizirala stvaralačke umove, nije ih nagnala u +rpeljivu samodopadljivost niti pak u manjinsku otuđenost. Tamošnja slo venačka Književnost prevazilazi objektivnu društvent i privrednu zatvorenost, perifernost, i ponovo uspostavlja most: ovog puta između matične slovenačke, tradicionalne i savremenč književnosti s jedne, ı modernih svetskih tokova literature, s druge strane.

Ulogu »mosta« najdoslednije i umetnički majuspelije obavlja, proza, kako Pogačnik naglašava, pre svega proza Božidara Pahora i Alojza Rebule, Drama, koja bi ovaj aktualni društveni — ne samo umetnički sukob između evropejstva, kao intelektualno i duhovno privlačne sile, i tradicionalne vezanosti za rodni kraj i matičnu domovinu, mogla najdirektnije i najsnažnije da prikaže (s obzirom na veću meru angažovanosti koja je mjoi kao dramskoj vrsti dozvoljena) na žalost njje dobila pravog, velikog pisca, Jedini njen pred-

ji

vidualnih, Reklo bi se, u pitanju je žal za vremenom kad smo imali neodoljivu potreba da »avetamo«, »da smo svojeglavi«. Međutim, problem je mnogo širi. Vojvodić je pesnik koji je dobar, moglo bi se čak reći najveći, deo svog dosadašnjeg pevanja posvetio istorijskoj akciji, bilo da je reč o istoriji pretvorenoj u legendu, o starijoj ili novijoj istoriji. Ova njegova. knjiga je koncipirana kao rezime, kao poslednje obraćanje prošlosti, kao fiksiranje izvesnih istomijskih, moralnih, „psiholoških, emocionalnih pa i pesničkih problema koji treba, u varijacijama, da dočaraju situaciju posle jedne akcije, situaciju ispražnjenosti, promašenosti, razočaranja, Timotijević i Simović, uprkos svim specifičnim osobemostima, ispoljavaju tendenciju ka uopštavanju problema, a komponente koje su formirale Vojvodićevu pesničku fizionomiju, vode ga njegovim sop-

stvenim putevima izražavanja gotovo identi- ”

čmih saznanja — on ih izražava projektovana kroz sopstvenu ličnost, kroz sopstvena nadanja i verovamja, kroz sopstvene zablude i razočaranja. Za Vojvodića sadašnjost jeste večito susrelanje ša prošlošću, Ali, ta prošlost pofpuno opseda pesnika i sobom otvara vidike koji ga privlače čarma duhovne i artističke avanture,

San

savršenstvu

Slobodan Rakitić: »SVETLOSTI RUKOPISA«, »Revija«, Beograd 1967.

cionalna metnika i jedna nesvakidašnja sposobnost figurativnog izražavanja. daju Rakitićevom pesništvu sasvim osoben karakter, a samim tin ı posebno mesto u najmlađoi srpskoj Ziji. Ovi pretežno arftistički kvaliteti Rakitićeve poezije, uspevaju odista u prvi mah da prekriju pravu suštinu njegovog poetskog specifikuma: tada ı slubu počnu da odjekuju zvučni vodopadi rima koje se ravnomerno smenjuju i A&SQcijativno dopunjuju. Kao da je pesniku jedino stalo do Jepote pevanja, do jednog čisto pesničkog, formalnog samozadovoljstva. Čini se čak da njemu poezija i nije drugo do li poku. šaj da se ona ostvari kao san, o savršenstvu, kome se nema šta ni dodati ni oduzeti.

U stvari, io je samo prvi sloj Rakitićevog pesništva. I to onaj sloj koji je mnogima najprivlačni,i, jer nosta:ično. vuče na muetričke obrasce našeg i stranog parnasovskog i simbolističkog pokreta, Istini za volju, formalna Ye-

šenja pojedinih Rakitićevih pesama, čvrsta ·

Literarni mostovi

stavnik u ovoj antologiji, Josip Tavčar, svojim delom, istina, stvara »trpko, gorko i neizopačeno ogledalo života«, ali njegove drame

ne prerastaju u veliku dramsku ispovest niti

pak u jedinstvemu umeiničku viziju. Poezija je za razliku od proze, »daleko više introvertirana. Njeni predstavnici su mlađi ljudi koji su životno iskustvo sticali u posleratno doba. Zato se u njima stvorilo isto ono što je karakteristično za matičiu Književnost; u toj poeziji nisu više zastupljeni spoljašnji događaji, već je sva posvećena pitanjima o čovekovoj epzistencjiji u savremenom svetu. Time je istina izgubila od opštosti, ali je ogromno. doprinela spoznajnim dubinama maše poezije uopštew, ·- | :

_Specitičan geografski, nacionalni i privredni položaj Trsta j njegove okoline nawmčetao je: umetniku tih krajeva ulogu idejnog organizafora i zaštitnika nacionalnosti, naročito 'zmeđu dva rata. Dela su imala izrazito etički cilj:

· podupirati snagu slovenačkog čitaoca da istraje

i odoli fašističkom pritisku. Ovaj humano budnički karakter nije više karakteristićan za ovu našu vangraničnu književnost, ali je jedan tekst takve vrste (nedavno prem:mulog pisca Alojza Budala) ipak ušao u izbor zbog svoje ogromnc kulturnoistorijskse vrednosti. Ako ie jedno stavna, parabolična ili čisto realistička priča. Alojza Budala već deo književne prošlosti, ona je to po svojoj crno-beloj idejnoj koncepciji iromantičarski napetoj fabuli, ali ne i po svom osnovnom ishodištu, Inspiracijski izvori tršćanskih. stvaralaca i dalje su lični doživljaji i iStorijske situacije. Osmišljeni i literarizirani, podaci iz autobiografija i iz istorije prerastaju u umetničku istinu o životu uopšte. ; Pogrešno bi, međutim, bilo pretpostaviti da je u ovoj izrazito angažovanoi literaturi jedinka identifikovana sa istorijom, da je zapostavljen Nastavak na 4. strani

Marija Mitrović

čanima ponovnog uranjanja u duhovne siorč kojima je pripadao i iz kojih je izrastao. On će se, tako, obraćati večitom pesniku Orfeju (»Slovenski Orfeje) koji nije medeljivo vezan sa Euridikom, već. je beznadežno · zaljubljen u svoj rod, u vrline i mane njegove, u duhovne i emocionalne kvalitete ljudi ovoga podneblja, kako bi utvrdio funkciju pesnika u jednom 'teškom istorijskom vremenu koje veoma podsžća na-naše; vraćaće se nepgdašnjim svojim Opsesijama i ljubavima (»Dahtanja« i »Pesma sa istočne sfrane«) da bi saopštio svoja nova saznanja: obnavljaće, najzad, nekadašnje svojc pesničke preokupacije (»Pevanje o ratnicima«). Biće 'iu više romantičarskih, lirskih iziiva no opštih opservacija, znatno više Karaktoerisftinog slovenskog duha i mentaliteta nego istorijske tradicije i mnogo više ličnih jspovesti nego opštih problema. Opšti problemi su prisutni, ali oni su deo jednog mozaika a me njegova posebno svetla mesta. To, uostalom, imije knjiga pravljena tako da bude suočavanje sa epzistencijalnim problemima našeg i, uopŠte, svih vremena. Ona je koncipirana mnogo manje obavezujuće — kao poslednji wogled upućen negdašnjem sebi, kao »poslednji pokušaj preludijuma«, kao oproštaj sa šopstvenim »neumerenostima«. U okviru te koncepcije oni Imaju svoje odgovarajuće mesto, svoj značaj i svoju težinu. Upućeni sebi samom ovi stihovi otvaraju pred čitaocem čitavu lepezu pesnikovih mogućnosti, predstavliaju presek kroz njegovu umetničku ličnost, ali šire svoj domašaj i na vreme u kome se ta ličnost ispoljavala i kojem je bila posvećena. Ispevani nepretenCciozno oni u sebi nose jednu veliku pretenziju — potrebu za potpunom promenom, za trajnim prekidom onih niti koje su tananu vezu sa prošlošću, svojom i zajedničkom, ipak pothranjivale. Pesnik otkriva jednu svoju novu sadašnjost, nova interesovanja, nove pesničke zadatke. Koliko će taj preokret biti plodonosan možemo da naslutimo po nekim novim Vojvodićevim stihovima, po nekolikim sonetima koji treba da budu indikacije o novom pesnikovom opređeljenju. !

Bogdan A. Popović

avhitektonika soneta i elegija, tehnika rimovanja i strukturiranje velikih strofa, imali su'za ideal izvesne pesnički savršene oblike koji su nastali u periodu od Vojislava do Disa, u našem takozvanom zlatnom pesničkom dobu, Ako sc pri tom još ima na umu Rakitićeva izrazita sklonost ka formama koje, u intenzivnoj jezičkoj delatnosti, ostvaruju elegična osećanja neprekidnosti događanja (pesme »Raška elegija«, »Ptice samoglasne«, »Vreme opijuma« i dr.), onda su, čini nam se,. uglavnom naznačemi glavni orijentiri njegove poetike, Daleko od toga da postane konačna i nepromenljiva, Rakitićeva poetika je time samo.nagoveštena: kao radoznali pogled unazad koji omogućuje skok — unapred! I odista gotovo nijedan. pesnik najmlađe generacije njje uspešnije iskoristio iskustva svojih prethodnika, kao Rakitić. Poučen Miljkovićevim primerom da. se i u čvrstim, na izgled tradicionalnim pesničkim oblicima. može moderno. pevati, Rakitić je simbolčkoj akciji svoje .poezije pronašao takve ritmičke i metričke celine koje u potpunosti OGROAIOJU pokretima njegove psihe. Rakitićev stih: »Sve što se jednom desilo.ne znači kraja, mogao bi se uzeti kao sažeta formulacija pesnikovog estetskog i misaono-etičkog opredeljenja. ·'Smisao takvog opredeljenja, kao što se može maslutiti, sadržan |e u tragičnom nepristajanju na konačne oblike prizemnog života. Kao posledica takvog pesnikovog stava javila se pomisao da. je subjekt centar svega što jeste i Što postoji, i da je poezija, u stvari, čista subjektivnost. Pesma, čista slika uma, mora da-vrati rečima stari sjaj, i da istovremeno postane čovekova kompenzacija egzistencije.

Po izvesnim jako naglašenim spiritualnometafizičkim akcentima, Rakitićeva poezija sevmora dovesti u vezu sa posleratnim srpskim neosimbolizmom, i to sa onom strujom u srp-

Nastavak na 4. strani ;

'Miodrag Jurišević 3