Književne novine

LJUDI I GODINE

PRIPOVETKA VELJKA PETROVIĆA »Greh« ne spada u red njegovih najpoznatijih pripovedaka; sastavljači izbora i antologija obično je poiČa u. Zahvaljujući pretežnoj orijentaciji etrovićevih komentatora koji su najviše pažnje počvoiH osvetljavanju nacionalnih i socijaln tema u njegovoj prozi, »Greh« je.ostajao po strani jer sam predmet pripovetke nema nikakav »vanknjiževni« značaj. Pripovetka »Greh« duguje svoju izuzetnu, mada nedovoljno primećenu lepotu, samoj sebi, svom imutrašnjem svetu ozarenom sjajem jednog sećanja i žarom jedne mladalačke strasti. Tema ove pripovetke je izrazito psihološka, subjektivna, njen jezik je setan i čežnjiv, jezik trajnih i dragih uspomena; atmosfera je lirska, ekstatična. »Greh« govori o životu i čoveku bez velikih pretenzija, ali na način koji ukazuie na iedno, opŠtije. značenje. U ovoj pripoveci Veljko Petrović Je Izrazio veoma spontano svcje shvatanie ljubavi i žene, shvatanje karakteristično za njegovu opštu koncepciju života. U »Grehu« 'se izlio piščev najdublji doživljaj, čist intuitivni drhtaj; to je neposredna reakcija stvaralačke svesti, njen odgovor na mnogobrojna i haotična pitanja koja postavlja svet.

Pripovedač se seća jednog događaja pre dvadeset godina. U jedan fruškogorski manastir, gde je boravio kao sedamnaestogodišnji dećak, dolaze iz Beograda, tada prestonice nezavisne Srbije, gospođa i gospodin Velicki. Zadivljem ženinom lepotom, dečak Sievan počinje da oseća silno uzbuđenje. Čitava pripovetka počiva na toj anegdoti. Ništa dramatično se neće desiti. Stevan će začuđeno i ushićeno gledati ženu, a ona, primetivši zanos u njegovim zapaljenim. očima, koketno će mu se smešiti i pokušati u jednom trenutku da s niim započne ljubavnu igru, Ali, iako nema u »Grehu« ničeg osobitog, ako se zbivanja posmatraju spolja, ova pripovetka govori o rađanju jedne strasti i njenom razbuktavanju, o doživljavanju žemske lepote, onda kađa se ona prvi put uzbuđeno uočava i oseća, O reagovanju žene koja ispoliava svoje »večno-žensko« biće. Sve se tu svodi ma igru pogleda, pokret glavom, osmeh, intonaciju. U atmosferi grozničavoj i vreloj, u vreme letnje rascvalosti, raspaljuje se u srcu Stevanovom jedna ljubav, pomamna, mučiteljska, razdražujuća, čulna i nesrećna. Stevanova strast koliko je čista toliko je i razarajuća, jer se plaši sebe same, jer se na kraju pretvara u nepodnošljivo stanje vrućice, u samomučenje.

- Ljubav je po shvatanju Veljka Petrovića ekstaza čula. Pripovetka »Greh« to najbolje pokazuje. Ljubav je u njoj lišena svake duhovnosti, Ona se pokazuje isključivo u oblasti tele-

alme

| GODIŠNJICA SMRTI. |--a O O K | VELJKA PETROVIĆA | 2087

VELJKO PETROVIĆ ČITA STIHOVE UČENICIMA UČITELJSKE šKOLE U BEOGRADU

njenih zenica... Ovo je nešto zrelo, svirepo i presno, kao opojno, teško tropsko voće, sa svom slašću gustoga vina i s otrovom aromatične kukute«. Gospođa Velicki čija su mladost i lepota još jače izražene pored njenog bolesnog muža, sladostrasno je stvorenje koje se obesno poigrava sa ljudima u svojoj blizini. Viđena očima pripovedača Stevana, ona jE zanosna Ženka koja gospodari i ošamućuje. Njena pojava znači pravu svečanost za sve: muškarci je „posmatraju sa oduševljenjem, spremni da joj služe. Svojim sladostrasnim kikotom koji neprekidno odjekuje, žena pokazuje obest, moć i čulno zadovoljstvo od života. U završnoj sceni pripovetke vidimo je u šumi, trijumfalnu, kako sa jednog panja naređuje da svi oko nje kleknu ı da otpevaju »Tebe boga hvalim«. Stevan pokušava da se otme toj erotskoj magiji, gromkim mpatriotskim frazama zaglušuje uzbuđenje svoga srca, muči se i raspinje, zbunjen, opijem i ushićen.

Pojava mlade lepe žene kao trenutak retkog slavlja: to je slika sa kojom se srećemo i u nekim pesmama Veljka Petrovića. U pesmi »Na brođu«, susret sa lepom devojkom donosi takođe ushićenje:

„Citalac “zapaža ”sarmo” pokrete i manife» ~ U svoj avojoj Pm, ko „carica. Beka,

stacije tela. T Stevanovo ushićenje i koketerija žene samo su izraz probuđene telesnosti. Jaki erotizam prožima celu pripovetku. »Jednom Je opet tako pustila da ie gledam, kaže Dripovedač; jednostavno mi ie pružila, dala svoj profil, sa svim njegovim finim, kadifenim senkama i prelivima, da po volji objurim ludo klizavu, jedinstvenu liniju koja vrtoglavo pijano klizi od čela preko usana i brade do prsiju... Plave joj oči preli tamna modrina i težak blesak sunu iz dubine. Ja zadrhtah, telo mi opari vrela jeza, htedoh, a ne mogoh da se otkinem od

Susreli sa

Nastavak sa 12. štrane

kovima. A to je nešto više. Pod neumitnim. i , reskim njegovim oblicima krije se dubinska

snaga ljudske lepote. I ona zrači iz tih mračnih

dubina. |

... Pre dve godine bio sam na proslavi sedamstogodišnjice Sopoćana. Čovek ne može da odoli divljenju tom veličanstvenom zdanju, toj oduhovljenoj lepoti i umetničkom poslanju u fresko-slikama, Ako mi zdravlje dozvoli, otići ću za života ioš jednom — da tu lepotu ponovo doživim. To treba razgledati nasamo, polako, sređeno. Ja imam običaj da tako postupam. Gledati nešto slično u gužvi je kao ı ne gledati.

Snažnom koncentracijom i ponesenošću mišlju koja ga okupira, pomalo uznemirem, šeta po sobi, a pogledom kao da prodire kroz zidove ispred sebe. Čini nam se, vidi ono čega se seća i što želi da ponovo oživi i za sebe i 74 nas kojima želi da saopšti, Gledajući ga, putujemo irapgom niegove misli koiu brusi, on USE akcentujući ono Što u NnjOJ želi posebno a istakne. i

— U toku drugog svetskog rata — kaže S bio sam izbegao tu, na petnaest kilometara od Beograda. u selo Slance. Bila, je to prava džungla. Afrika, Tanganiika! Bilo nas Ie ČSiT OČI estoro. Sve intelektualci; četiri lekara, nek! inženieri, ja... Sakupliali smo se svakog dana u kafani. Tednom se lekar Najdanov!ć obrati „Veliko, zabavi nas čime.« —

meni reč ma: 1D? : »A gde si ti završio medicinu?« SL KOI} Sa ja. — »U Beču« — veli on. — »A ti? — UP

taa la, — »1]} PDasizue, — »A znate li vi sela kraj Beča i Par'za?« — »Kako da ne!« odgovori Majdanović. — »O, pa dala. — odgo vori ovaj drugi. — »A jeste li ikad bili ovde u Slan='rma? — »Nel« — odgovoriše kao jedan. — »Bta. i ja nisam bio« — kažem m 1 nastavliam: Mi znamo evropska sela, a naša, i to „tu, Pa domnku Beoprada, — ne! Sram nas bilo! Tito, dokle smo dosurali. A onal narod u Slancima nečist, zapuštem, prljav, šugav, a naočit i lep. Deea imaju gliste i ne mogu da ih se otarase, žene uspravno mokre ! od toga su im noge žute do kolena... Još nismo dovoljno Uučinili va fai narod, dugujemo mu mnoBo. , |

Čika Veliko ie sve uznemiren\|!. Sa nacionalnog osećanja njegova mlsao SčČ prebacuje na sudbinu čoveka u savremenom svetu.

KNJIŽEVNE NOVINE

svesna :svoje moći, ponosna i hola, ko dočaran sanak vremema daleka, stala je posredi našeg tmurnog kola.

I ko da nam žića sva gorčina nešta, utrnušce stare i žestoke zlosti,

i mi uzbuđeno, prignusno se smesta, blagujući u toj raskošnoj mladosti.

U pesmi »Erotika« ljubav se takođe definiše kao pijanstvo čula, kao trijumf telesnog,

kao pobeda mladosti svesne svog kratkog trajanja i utoliko žešće i strasmije:

»Siši, iscrpi gramzivim usnama

Svu toplu rumen dečaštva mi čedmnma, Nek' padne pusta ravnodušna tama I nemoć, šuplja, zimogrozna, ledna.«

. Veljko Petrović je pesnik senzualne ljubavi i dionizijske koncepcije života. Ljubav je izraz opšteg životnog poleta i snage koji se pokazuju ı na druge načine: kao osećanje gordog prkosa, prezira prema slabićima i malodušnima, strasne privrženosti zemlji. Petrović nije ipak optimist: u pozadini njegovog dionizijskog osećanja Života, čija je najupečatljivija manmifestacija ekstatično shvaćena ljubav, nazire se unezverenost pred vremenom koje teče noseći čoveka u ponor. Ljubavna radost je kratkotrajna. Prizori sreće, u pesmi »Na brođue, ili trenuci zanosa, u pripoveci »Greh«, javljaju se kao u magnovenju. Oni se tako iznenada pojavljuju i tako brzo prolaze da se mi pitamo: da li su se zaista i desila? To je momenat lirske čarolije na koju se nastavlja fizička ekstaza, kratka ali neobično jaka, i zahvaljujući njoj mi shvatamo susret muškarca i žene u svoj njegovoj putemoj stvarnosti. Ljubav je za Veljka Petrovića nešto munjevito i grozničavo, tremuftno ozarenje, rađosno izronjavanje iz tame posle koga dolazi strahovito brzo do ponovnog pada u pomrčinu. Ljubav je krik tela, svetlost u oku, uzdah, vrućica, jedna isključivo iracionalna manifestacija koja je istovremeno i izrazito poetska jer sadrži ono što je u ljudskom biću spontano, samoniklo, prvobitno, trajno i najdublje.

Pavle Zorić

Veljkom Petrovićem

— Vidite, đanas je stanje zabrinjavajuće. Svet postaje tesan. Ljudi se susreću, suočavaju, očešu jedni o druge, mršte, sudaraju, mrze i ubijaju. Pogledajte samo šta se radi na Istoku! A ljudi se tako brzo množe da to zabriniava. Možda će hemičari i biolozi uspeti da obezbede sredstva za život ljudi veštačkim putem, ali će u svetu bivati sve tešnje. Znate li,

senice i skakavci navale i opustoše polja.

kakavci pohrle frontalno, u naslagama, zaustave lokomotive i izbace ih iz šina. A ljudska rulja! To je užasno! Mašina ic ovladala čove-

'kom, a čovek bi trebalo sebi da je podredi.

Nesreća je u tome što bezumlje počinje da

vlađa. | ; Posle ovog razgovora, zainteresovan šta je

zabeleženo iz našep razgovora, Veljko Petrović mi je 17. 9. 1966. uputio pismo u kome me poziva da odem k njemu da vidi šta sam to ja zapisao. Pismo doslovno glasi:

»Dragi druže Ognjanoviću, mnogo me zanima, zbog Vas, Šta ste sve zapamtili i zabeležili od onog mog pričanja o svemu ji svačemu, izazvanog Vašom Simpatičnom pojavom i pozivom na kraj jako privlačan za mene, za koji se čak, iako nc· viđen, vezujem nekako sentiš, kako omladina da-

nas kaže. | To je ne znači da ću pristati i na objavljivanje, Ja stvarno i čvršto mislim: — Kad našu jav-

nost, pa prema tome i naše društvo, ne interesuje moj rad, nećc ga interesovati ni Šta ja o nečem mislim.

Ali, razumljivo je: da nisam ravnođušan o tome šta je, iz jednog razgovora sa mnom, izvestan učen, kulturan Srbin shvatio i utuvio, štaviše, i beležio,

Srdačno Vas pozdravlja pozivajući da mi dođete, u moj zapećak gde ćete rado biti dočekani, ı Vaš

V. Petrović«

Odmah sutrađan, 18. septembra otišao sam kod čika Velika i pokazao mu šta smo zapisali Nedeliković i,ja.

— Vi ste sigurno negde bili sakrili magnetofon! — reče mi pomalo ljutito, videći, kada Je pročitao, da je zabeležena skoro svaka njegova reč.

— Zar vam ja na kriminalca ličim! — odgovorih mu kao što bih odgovorio bilo kome drugom da mi je to rekao.

On se zagleda u mene i malo popusti, da skoro poče da se osmehuje.

— Ipak, ovo Vam, bar zasad, ne dozvoljavam da objavite, Bojim se, da više ne šteti Vama nego meni. No, to možete sačuvati.

— Ne vidim razlog da bilo kome šteti odgovorih mu. — A što Vi mislite da našu kulturnu javnost i društvo ne interesuje Vaš rad sa tim se ne bih složio sa Vama. Čitava naša kulturna javnost Vas duboko respektuje.

Posle ovog kratkog »spora« čika Veljko se raspoložio, nastavili smo da razgovaramo O svemu i svačemu. Na kraju pokazivao mi je svoju korespondenciju. Posebno mu je draga jedna razglednica koju je prilično davno dobio od Ivana Meštrovića iz Amerike sa Meštrovićevim likom na njoj. Glišićeve oštećene, gusle, koje su njegova svojina, zatim fotografije oca, stričeva i druge rodbine, pokazivao mi le sa detaljnim objašnjenjima i davanjem podataka o njihovoj sudbini. Sa ponosom ističe da su mu preci Hercegovci koji su se u Vojvodinu doselili negde krajem osamnaestog veka, rado se seća svoga detinjstva provedenog u Sremskim Karlovcima i u Somboru. Seća se Laze Kostića, zatim niza mladih pesnika, Dučića, Rakića i ostalih iz njegove generacije. Kada se pomene Skerlić njega obuzme ponos Jer mu je »Skerla« (čika Veljkova reč), na prvim koracima u literaturu ukazao meočekivanu počast. A »Duka« (Dučić), njegova pesnička simpatija neprekidno je u prvom planu. Skoro da ne može a da ga ne pomene kada se povede reč o srpskoj modernoj literaturi na početku na-

šega veka.

Posle boravka od oko dva časa u čika Velj-

| j i | isak da ovoj radnoj sobi, pošao, sam. Imam ut ja, želto da ostanem da još dugo razgovaramo. Želeo je da čuje ponešto o mladima. Zamarala ga je odvojenost od sveta. Kada sam pošao teio Po iBen — s J 7 zu da Vam nešto drugo dam. Tako će, iti bolje. : pa Pila. tir »drugim« shvatio sam pesmu ili priču. Međutim, već 21. 9. 1966. uputio mi Je dopisnicu sledeće sadržine:

Vam dužnik. Preuzinmam obaveipak, našao sam nešto 74 sutra doći ili molim: Vi ga

»Dragi druže Ognjanoviću, Vas; sad prerađujem; možete već poslati po rukopis. No, prethodno,

prepišite na mašini i dostavite mi prepis na pregled (to ja obavim za 1/2 časa), pa tek onda u štampu. „Nadam se da ćete biti zadovoljni. I fotos ćete _ dobiti, Z Srđačan pozdrav od 8 aiu e V.P-a ~. V. Petrović UL T. Drajzera 32 tel, 50971«

Kada sam otišao po obećani tekst, čika Veljka sam zatekao na terasi sa tetka Marom. Još sa ulice, videći ga raspoloženog, mahnuo sam mu rukom na šta jie on odgovorio mahanjem svoje desnice. Čini mi se da sam istrčao k njemu Jak kao perce, slobodan kao ptica. Dan je bio lep, sunčan, svetlost se rasipala po bregu prema njegovoj terasi na Dedinju i prelamala u brojnim staklima prozora stvarajući retko divan svetlosni prizor. Tetka Mara nas je napustila, ostali smo sami. Pokazivao mi je na školu prema svojoj kući i učenike čiji su se glasovi rasipali i dopirali do nas. Razgovarali smo o mladosti, o svemu onom što je lepo i dražesno, a posebno o prirodi i smislu za bliženje njoj i uživanje u njoj. Govorio mi je o po ččonimn jablanovima u ulici ispred njegove

| — Čitao sam, vi ste ih na jednom mestu dirljivo ožalili.

— Poseći drvo za mene je kao i poseći čoveka — podvlači.

Na njegovoj kapiji pojavljuju se novi gosti. Koristimo pauzu da uzmem rukopis. On mi ga daje i, pošto njegovi rođaci stižu, polazim zaSpyoljan što se sve na kraju ipak lepo zavr-

ilo.

Dao mi je kratki memoarski tekst »Koje sam sfihove najviše zavoleo u mladosti — Ditao me tako jedan dobar mlad pesnik«. Pošto sam mu tekst prekucao uputio sam mu jedan primerak na korekturu i pričekao da ga vrati. Posle dva dana dobio sam ga sa propratnim pismom sledeće sadržine:

»Dragi profesore, smesta Vam vraćam jeđan Vaš prepis, s ispravkama. Samo se čine da su male, ali bi, ako ostanu i u štampi, Kkvarile tekst. Molim Vas, javite im tamo da pripaze na korekturu.

Srdačan pozdrav Vama i Vašim kolegama Bgd., V. Petrović« 27. IX 96.

šaljući čika Veljkov tekst redakciji »Toka«, poslao sam im i svoj tekst o njemu pod nazivom »Uspravni Antej«.

Kada je bilo otkrivanje spomenika Jovanu Skerliću na Kalemegdanu našao sam se sa Draganom Kolundžijom i uputili smo se tamo. Pošto smo imali na raspoloženju dvadesetak minuta svratili smo u kafanu »Dobra kapljica« da popijemo po čašu piva. Kolundžija mi se obrati pitanjem:

— Šta misliš, Ognjane, ko će od starih književnika biti prisutan?

— Ukoliko ne bude ometen, Veljko Petrović će neizostavno doći kad je u pitanju Jovan Skerlić.

I samo što sam to rekao, pogledah napolje i ugledah čika Veljka i tetka Maru: sedeli su sa još jednim čovekom ispred kafane. Ugledavši nas, on usta i mahnu nam rukom da mu priđemo. Nisam ga video raspoloženijeg..

— Zahvaljujem Vam — obrati mi se pročitao sam ono i odmah sam im juče (redakciji »Toka«) pisao da mi pošaliu pet primeraka ovog broja: aa

Tetka Mara je za Kolundžiju i mene naručila kafu. Dok smo sedeli i popili kafu stigla je i pridružila nam se Mira Alečković. Pošli smo na otkrivanje spomenika. Tetka Mara je išla sa Mirom, čika Veljko je nas dvojicu uhvatio podruku i diktirao nam lagani tempo hoda. Razgovor .je tekao prirodno o svačemu. Isprovocirali smo ga povodom Skerlića. N_:

— Ni jedan od ovih koje ćemo sad videti na otkrivanju njegovog spomenika ni do pasa mu nije — kaže odrešito i ponosno. — Jedan je samo Skerla. . SL E .

Posle toga čika Veljka duže nisam viđao. Stoga me je najviše obradovala i iznenadila njegova razglednica napisana 25. I 1967. godine iz Hvara, kratka i za mene veoma laskava:

»Vas i Vaše dobre đake mnogo pozdravlja

Vaš V. Petrović«

I sad su mi u živom sećanju svi ovi kontakti sa čika Veljkom. Kao da i sad čujem njegove reči i pratim njegove misli, pokrete, akcente. Prijatne su mi njegove prdnje, shvatljive njegove ljutnje, dragi njegovi osmesi i topla roditeljska savetovanja. Kad god ga se setim, oživi preda mnom njegova stasita figura i u mom sluhu zabruje njegove zvonke reči. Vidim ga kako se uzbuđuje, kako mu lako zaigraju mišići lica, kako nervozno ustane i dostojanstveno prohoda, kako se smiri i promeni tok misli i intonaciju govora.

Dragutin Ognjanović

VINJETE U OVOM BROJU BRANKO CONIĆ