Književne novine

NRUTUKA ~

NAJNOVIJA KNJIGA Zage Pešić-Golubović nastoji da pruži potpuniji i domišljeniji odgovor ma pitanjc o predmetu i mogućnostima jedme, u biti humanistički orijentisane antropologije, koje je već bilo okosnica njene prethodne knjige »Problemi savremene teorije ličnosti«. Pokazujući razuđenc tokove i osobene nedoumice kako klasične tako i savremene nauke o čoveku, u uspešno sažetoj i korektnoj interpretaciji svih glavnih teorijskih pristupa, autor ujedno prezentira i napor jedne naučne discipline da se izbori za vlastiti sadržaj, za vlastiti senzibilitet i metodologiju. Otud jc od posebnog značaja mjeno ukazivanje na one tendencije današnje antropologije, kao i njihova kritička elaboracija, koje su u raskolu sa. autentičnim predmetom antropološkov mišljenja (na primer teorije koje prevjđaju ili svesno zaobilaze problematiku ljudskih potreba, vrednosti i ciljeva). |

U ovoj studii antropologija se određuje kao nauka koja kao osnovne kategorije uzima čoveka, njegov rad i kulturu, tj. proučava čoveka u kontekstu njegovog liudskog sveta koii gradi svojim stvaralaštvom. Dakle, humanistička i istorijska usmerenost ovog definisanja ima kao osnovu Marksovu antrovološku filosofiju, a konstituisanie antropološke teoriie uslovljava razrešavaniem pitania o ljudskoj prirodi, univerzalnim ljudskim karakteristikama, istorijskim razvitkom čoveka, ulozi limdske praksc, razvitku stvaralačkih sposobnosti čoveka, funkciii kulture i mjenom smislu u realizaciji ljudskog sveta i individualnog postojanja. Dok kulturalisti razlučuju amtropologiju i čoveka, nastojeći ma studijama kulture kao entiteta za sebe, koji ima svoju istoriju i svrhu nezavisno od čoveka, dok institucionalizovana akciia u funkcionalizmu potire potrebe i vrednosti kao elemente objašnjenja socio-kultwrnih pojava i rekonstrukciju prošlosti ne smatra relevantnom za antropologiju, itd., dotle sociialna amtropologija čiii koncept nudi ova studija sagledava čoveka i kao objekta istori|skih promena, kao rezultat društveno-kulturne evolucije, i kao subjekta istorijskog procesa, kreatora socio-kulturnog razvoia, Antropologija u ovom vidokrugu mora uvek iznova da se pita o jedinstvemosti, izuzetnosti fenomena liudske prirode, jedinstvenosti i temeljima ljudskih potreba, da otkriva univerzalnu osnovu liudskop životoka, njegove diferencijacije i stanja otuđenosti čoveka kome sve češće svedočimo u modernom društvu.

Čovek, ističe Zaga Pešić-Golubović, nije samo biološki organizam, niti pak samo bezlična

i -e og auaa.V zu ununIIIIIAAO(IiuiI ia rani Iranu unum auu„ćuNA ini ranec ea zmw„IRNĆAIAIO munare miirzapn,

BILA JE DOBRA ideja da se dvadesetpetogodišnjica priključenja Istre i Slovenačkog primorja matici zemlji obeleži i jednim širim izborom iz književnog dela Antuna Barca, Taj posao uzeo je na sebe Vinko Antić. On ga je obavio savesno; moglo bi se reći u nekim slučajevima i preterano savesno. Antić je skupio sve ono što je Barac pisao o piscima koji su poreklom iz Istre ili Hrvatskog primorja, o kulturnim događajima vezanim za te krajeve, O problemima sa kojima se ne samo književni

““Mistofičar mego i kulturni radnik povremeno su-

Bfi

kao odsjaj

očava kada se bavi problematikom Hrvatskog primorja i Istre. Pored studija i eseja, tu su ı poglavlja o istarskim i primorskim piscima iz većih i zamašnije rađenih kritičkih i kmjiževno-istorijskih radova, prigodni članci, nekrolozi, čak i predgovori za izložbe i plose za različite enciklopedije na čijoj je realizaciji sarađivao i Barac. Ovi mali radovi, možda, na iZvestan način, opterećuju knjigu, ali istovremeno pomažu da se sagleda lik Antuna Barca i kao književnog kritičara i kao književnog istoričara ı kao književnog poslenika.

Barac je počeo svoju literarnu aktivnost pesmama. U vreme oslobođenja i ujedinjenja 1918. godine bavio se nešto malo i nacionalnopolitičkom publicistikom, Nekoliko godina pratio je literarnu produkciju Zagreba, Beograda i Ljubljane, i bavio se pozorišnom kritikom u časopisu »Jugoslovenska njiva«., Tek kasnije, konažno se, opredelio za književnu iStOTIJU. Sve ovo mogu da budu puki biografski podaci ali nisu samo to. Kao pesnik Barac je imao jedno neposrednije iskustvo o procesu književnog: stvaranja i za njega literarna tvorevina nikada nije bila, čak i onda kada je podvrgavao književno-istorijskim faktografskim analizama, Samo i iskliučivo književni dokument na Osnovu koga književni kritičar ili istoričar treba da

ISTORIJA se ne ponavlja. Zato, mada naše doba liči na gluvo doba sveta, sadašnji moment ipak nije isto što i ponočni trenutak koj i je evocirala Rakićeva »Jefimija«: trenutak »kad sve{losti nema na vidiku celom«. Pre svega, istorijsko ne-vreme danas zamračuje TC samo vidik jednog naroda, nego horizont ČOVečanstva i čoveka: ljude dave tehnizirani vampiri koji gamižu i vrebaju u tami bapUiODB dima, smoga, mitološko-propagandne veštač e magle... A onda, na ovom pomračenom horizontu ipak ima svetlosti. Svakojake: istinitc i lažne; životvorne ı pogubne. U tom raznolikom svetlucanju horizonta, nedavno JC zatreperio ! slabašaon, jedva primetan i gOtoVo nestvaran zrak Miloševićeve »Kule svetilje«. d Na prvi pogled, ovaj zrak može izgledati neke .davnašnje svetiljke, OTO ostalog — i kao relleks Biblije, od koje Je 50 lošević pozajmio naslov jedne rukoveti svoji ; pesama: »I bi svetlost. Međutim, težeCi a prostreli istorijsku tmimu današnjeB MOGORiŠ taj poetski zrak se pruža od svetlosti ljuds 1. duha prema svetlosti prirode, koju emanira, ] si raklitovski oganj. U datom slučaju, Miloše"" ćev duh podseća na fotoćeliju koja, čim JE O takne zrak, stavlja u dejstvo alarmno O Dodirnut prirodnom #vctlošću, pesnikov don aktivira muzičku potenciju poetske reči: »Nc čuina bela svetiost tače -— muziku belu u Yi! pesmin«. U isti mah, u funkciji žiže, ozarci!! duh pali gorivo reči, KOJO a S počinje da ) :a kao svojevrsna svet \|Ka. aa aka GK Oyd »Kule svolilje« zrači iz jedne poezije prirodne svetlosti. Mi, trenutno Pu nas više privlači duhovna svetlost same tU

Posaije. Jer, u svojoj večnoj borbi sa tamom,

KNJIŽEVNB NOVINE

jedinka socijalne organizacije. Čovek je višedimenzionalan i zbog toga je zadatak antropologije da pronađe i objasni kako jc njegova kompleksna struktura sazdana i pod 'kojim uplivima različne komponente ove strukture funkcionišu saglasno egzistencijalnim ciljevima, ili pak odbijaju da funkcionišu, uzrokujući dezorganizaciju ličnosti, Antropologija ne sme da zanemari izučavanje ni jednog činioca koji je relevantan za život čoveka; ono ih klasificira, određuje njihovo pravo mesto u 4aMtropološkoj strukturi ličnosti i u razvoju ljudskog bića, opirući se tako svim vidovima YTedukcionizma. Za razliku od sociologije, ovako shvaćena antropologija ne prihvata objektivizaciju i institucionaliziranje čoveka, njegovo svođenje na manipulativni fakat, upravo zbog foga Što uvažava njegovo elementarno svVOoOjJstvo — svojstvo subjekta istorije, njegovu sub-

jekfivnost, njegov sopstveni unutrašnji Život:

koji ne može da se potčini, unajmi, izbriše dcpersonalizovanom socijalnom interakcijom. Upravo ovaj naglasak na čoveku kao tvorcu sopstvenog sveta, ličnih vizija, ljudskih pregnucća kao i košmara, alijenacija, nezadovolistava, s druge strane, daje antropološkom shvatanju Zage Pešić-Golubović osobenu dimenziju i plemeniti prizvuk angažovanog opredeljenja zasnovanog na predanim studijama čitavog dosadašnjeg humanističkog nasleđa u okviru ove naučne discipline. Mišljenia smo da je ovakav pristup antropologiji posebno plodan kada sc radi o njenoj primeni u tretiranju onih sociJalnih činjenica koje su izuzetno relevantne za čoveka, kao što su politika (antropologija

donese konačni. sud, Prateći nekoliko godina književnu produkciju Barac je uočio da fizionomiju jednoj Kmjiževnosti u određenom istorijskom trenutku, češće daju pisci drugog i trećeg reda mego što to daju pravi književni velikani. Ovih drugih je neuporedivo manje i kritičar koji prati literarnu produkciju mora da se suočava najčešće sa prolaznim i efemernjim pojavama. To iskustvo mu je kao i književnom istoričaru znatno pomoglo da izvesnc pisce i pojave tačno situira u hrvatski literarni trenutak ı da im oda puno priznanje. U Barčevoj knjizi sa podjednakom pažnjom obrađuju se i Vjenceslav Novak i Adolf Vedel Kalčević, iako je Novak sigurno značajan pisac, a Veber Kalčević . samo značajna književno-istoriiska pojava. Iz tekuće književne Kritike u književno-istorijski metod Barac je uveo još nešto.

ova druga svetlost — duhovna i ljudska — sada izgleda daleko ugroženija negoli ona prva, prirodna. Umesto da poetska svetiljka razveic istorijsku pomrčinu, ova najozbiljnije preti da utuli tu svetiljku, — koja, inače, pretenduje da postane sunce očovečcnog svemira. Naimc, ćovek je heliotrop što se okreće ka prirodnom svetlu sunca; ujedno, on čini sve da svetlo vlastitog duha pretvori u sunce oko koga bi se okretao svet; to čini svaki stvaralac i pesnik, pa i Milošević. Očito je da ovakav čin liči na donkihotski poduhvat. Pa ništa! Najpotrebnije ic umovati baš u času kada to izgleda najmanje mogućno, upravo u času koji je Maks Horkhajmer nazvao opštim »pomraćenjem Uuma, isto tako, najviše treba pevati baš onda

Covek ı ljudski svet kao” središte teorije

Zaga Pešić·Golubović:

»ANTROPOLOGIJA KAO DRUŠTVENA NAUKA«,

Institut društvenih nauka, Beograd 1967.

politike), pravo (antropologija prava), ljudske potrebe (hreiologija), itd.,, a ćemu je u ovoj studiji moglo biti posvećeno više prostora. Antropologija koja je definisana kao nauka koja proučava antropološku prirodu i strukturu čoveka u različitim društvenim zajednicama, sa ciljem da ustanovi kako se čovek istorijski razvijao kroz svoju praksu i kako je stvarajući kulturu humanizovao svoju okolinu, kao ı to kako se u određenoj društveno-kulturnoj sredini konstituše kao ljudska ličnost (str. 35), takođe iznova preispituje i značenje kulture, kako na kategorijalnom tako i na empirijskom nivou. Ona poriče parcijalno tumačenje kulture kao dela društvene strukture i njeno svođenje na institucionalne forme, kako bi se omogućila manipulacija ne samo DOjcdinaca nego i širih društvenih grupa, realizovali ciljevi koji su van prirode kulture i čovečnosti, ali se asstovremeno otvara za ona istraživanja i radoznalosti koji su kritika impersonalnih kulturnih ili društvenih sistema. Ako je polazna tačka antropologsijc čovek kao biće koje ima sposobnost da stvara materijalne i duhovne vrednosti i time da pretvara prirodu u ljudski svet, onda se odbacuje gledište da ic kultura standardizovano ponašanje a pojedimac jednostrani perceptor društvenih normi. Kul tura je bitno svojstvo individualiteta ali i renlna mogućnost autentične integracije stvaralnčkih povesnih subjekata. Tako nam ovo shvatanje antropologije afirmiše stvaralačka svolstva pojedinca, i zato ne može a da ne ostano neprimećeno autorovo insistiranie da ic zadatak antropologije ispitivanje razloga koji svode

Književnost i potrebe doba

Antun Barac:

»KNJIŽEVNOST ISTRE,

I HRVATSKOG PRIMORJA«,

»Matica hrvatska«, Zagreb—Riieka, 1968.

Neku čudnu, gotovo dirljivu ljubav za malog ali trudoljubivog pisca, i za njegove, ne mnogo velike, rezultate ukoliko su u te rezultate uloženi pošteni stvaralački napori. Jedna Barčeva knjiga, kao što se zna, zovc se »Veličina malenih«. Ta veličina malenih bila je na izvestan način stalna Barčeva književna preokupacija. Baveći se nekom vrstom kulturne politike, interesujući se problemima odnosa umetnika i publike, širenja i popularisanja književnih dela i literarnih publikacija, Barac se, na izvestan način, navikao da sudbinu književnog dela između ostalog posmatra i u odnosu na publiku i na njena reagovanja na književne pojavc. Za njega literarno delo ima vrednost jedino ako deluje. Ako ono nec deluje razlozi mogu biti dvojaki. Ili društvo nema razumevanja za jedno određeno literarno delo ili literarno delo ne

Diogenski fenjer

· Velimir Milošević: »KULA SVETILJA«, »Svjetlost«, Sarajevo 195.

kada se to najmanje može, odnosno — kada sc najvećma zapeva, nariče i riče. : Miloševićeva »svetilja« ljudskog duha sinula je u gluvo doba sveta, u doba »pomracenja uma«. Ona treperi kao neka vrsta diogenskogz fenjera, kao neka savremena »luča muikrokozmae u malome. Ta kula emituje skroman zri ćak one istine koju je mladi Marks uporcđivao sa »neskromnom« svetlošću. Na prvom mestu, zračak istine o čoveku. O čoveko: vom otuđenju: »Nebo je puno anđela i ptica — što odleteše sa. naših lica« (pesma »Nedelja«). Istovremeno, fo je istina o čovekovoi mogućnoj dezalijenaciji: otuđen u nebeskom liku anđela, čovek može i mora da prisvoji svoje zemaljsko biće. Stoga

brojne pojedince na masu, kao i uslove pod kojima se oslobađa stvaralačka inicijativa indiviđua u ljudskoj istoriji. Ostvarivanje individualiteta čoveka je, piše Zaga Pešić-Golubović, nužni uslov njegove humanizacije, uporedo sa socijalizacijom. Ali tek kada ostvari svoju individualnost čovek će se moći boriti protiv . preterane socijalizacije i depersonalizaci:, KCje debde kao opasnosti u savremenom dyvuštvu (str. 30).

· Pored određivanja antropologije kao drušivene nauke, definisanja predmcia antropologije i njenih dodirnih tačaka sa filosofskom i socijalnom antropologijom kao i sa prirodnim naukama i sociologijom, ova studija posebno razrađuje problematiku teoniiskog pristupa u pomenutom području. Autor daje vrlo instruktivan i kritičan pregled tri najpoznatije antropološke teorije: evolucionizma, difuzionizma ı funkcjionalizma. Okosnica kritike ovih stajališta je da ni jedno od njih nije razvilo koncept čoveka i njegovog jedinstvenog istorijskog razvoja, nego su se uglavnom posvećivali izradi koncepata istorijske geneze društva ili kulture, ili pak modela za kompleksno izučavanje kulture, podrazumevajući pod time tek neke od suštinskih odlika čovekovih. |

Ovaj vanredno osetljivi posao, autor Je obavio sa maksimalnom pažnjom, trudeći se da iznutra prevlada ograničenosti i jednostranosti datih teorijskih sistema, ali ne zaboravliajući da, uvek sagleda i njihovo racionalno jezgro i da ga, po potrebi, inkorporira u svoje shvatanie antropologije.

:eT na kraju, posebno poglavlje ovc studiie vazmatra metodološkc probleme antropološkc nauke. Mislimo da zakliučci autora i u ovoj delikatnoj materiji zavređuju širi interes, Dogotovu što konstatuju da ie nemoguće povući oštru graničnu liniju između metodoloških Dpostupaka u anfropologiji, sociologiji i socijalnoj psihologiji. Ali i razlike se ne smeju prevideti. Naime, antropologija zahteva razuđeniju i rTigorozniju kvalitativnu analizu, za Yvazliku od kvantitativnih tehnika. jer mnogi liudski fenomeni ne mogu, u striktnom značenju, biti mereni. Da bi očuvali nepatvorenu dimenziju ljudskih i kulturnih pojava, njihova stvarna značenia i razumeli ulogu koju one imaju u Životu, antropolozi će morati da ulože nove napore da razviju odgovarajuće metode i istraživaČke febnike. U tom smislu ie i ovni prilog Zage Pešić-Gnlubović. koji predstavlia pionirski pokušai, dovoljno podsticajan „da zaslužuječ svaku preporuku.

Trivo Inđić

odgovara potrebama društva. Kada mu sc čini da jedno literamo delo nc odgovara potrebama društva, on je daleko od bilo kakvog vulgavno-sociološkog shematiziranja. Barac tada ne misli ni na socijalnu porudžbinu. ni na trenutne političke ili nacionalne potrebe, niti pak na laskanje najnižem društvenom ukusu. Ali on smatra da se pravi pisac poznaje i po tome što će. osetiti šta su problemi njegovog vremena, što će onim što pruža odgovarati senzibiliteiu svojih čitalaca, što će problemi koji nicga muče biti moralne, nacionalne, intelektualić" O r"kakve sve ne, do političkih, dileme njegovog” {remena. Kumičić ie osvojio hrvatsku publika zato što je ono o čemu je on govorio bilo u isfo vreme | ono što je nju mučilo. Kranjčević ili Mažuranić su isto tako umeli da osete potrebe svoga doba i da se prema tim potrebama određuiu ne praveći nikakve kompromise sa Čisto iterarnim zahtevima koji sc postavljaju jednom valianom književnom delu.

Kao kniževni istoričar, Barac nastoji da uspostavi. o!ređene kontinuitete i da ustanovi i?vesnc zajedmičke karakteristike pojedinih igoslovenskih književnosti. Zbog toga kod nicga poređenia nisu tako retka, niti se ograničavaiu samo na poređenia između mwisaca koli pripadaju jednoj književnosti i jednom kniiževnom mrazdoblju. Analizirajući dela pojedinih pisaca Barac se ponekad služi kritičkom mcetodom Bielinskog ı povodom izvesnih kniiga govori o pojavama u hrvatskom životu o kojima govorc | pisci koje tumači.

Po ovome bi moglo da se shvati da Barac u suštini ima jednu sociološku koncepciiu književhnosti. Koncenciiju književnosti kao društveMog faktora koji deluje u društvu i ogledala u

Nastavak na 4. strani

Predrag Protić

i JZ. NrmmIW&LR ččuFč'KZŠZ— — r HTTDDDDIERNEEzK<TčGRTEOOO&Lš

se u sve{lu:pesnikove reći obelodanjuje i oblikuje zahtev »anđeli da se očoveče«. Zahtev: da se oslobode od boga i đavola: »} digoh ruku na boga — i prolih suzu za brata«.

Ako u pesnikovoi »svetilji« treperi takav diogenski fenjer, u samom fenjeru plamsa, uplavnom, sveća imaginacije, a uz nju žmirka žarulia misli, slična sijalici rlžepnc lampe, Čitav »Fenjer« predstavlja jednu lirsku simboliku: sama svetlost, na primer, ovde je prozžiran sinlbol slobode. U stvar, u Milošcvićevom izrazu, prirodna svetlost sunca i života odražava se, mahom, kao neposredna slika: u pesnikovoj simbolici, međutim, ogleda se duhovna svetlost istine; usled spontanosti pesnikove inspiracije i ekspresije, obe svetlosti često se slivaiu u neku fluidnu mešavinu. Prema tome, sklop Miloševićeve svetiljke izgleda više klasičan ncgo moderan.

Ovakav njen sklop odgovara njenom sacdržaju i smislu, koji je centriran u jcdnoj drevnoj, večnoj temi: u borbi svetlosti i tame. S ma večnost teme kriie u sebi opasnost ponavljanja. U naknadu za to. njena neiscrpnost otkriva obilnc stvaralačke mogućnosti, ba i mogućnost osavremenjivanja. Ovc mogućnosti se nude kako poeziji, tako i nauci ovde je otkriće konstantne brzinc svetlosti prcobratilo klasična mehaniku u relativističku. Reklo bi se da modernizacija pomenute feme podrazumeva, prvenstveno, relativizaciju polarne ·suproinosti »zraka« i »mraka«: svetlost i tama moraju biti siedinjene, kao što sec i sama svetiost ima smatrati protivrečnom po

Nastavak na 4,

strani

Radojica Tautović