Književne novine

pre rerna rare rerum errenura——

POZOBMRIŠT

DVORANE u kojima sedimo prožete su istovremeno konformizmom, buntom, tolerancijom i izvesnim nekonformiznom. Otuđa u olakim uzbuđenjima i neargumentovanim sudovima krajhosti kao da bostaju pravilo: Sporimo se oko Viktora Garcije (postavka Arabalovog »Groblja automobila«), prihvatamo Otomara Krejču i njegov odnos prema literaturi (»Uže š jednim krajem« Nestroja), dok se ne Uuslđujemo da Peteru Zadeku priznamo makar i u principbu pravo na iedam slobodniji odnos prema Šekspitu (»Mera za meru«), izražavamo oštovanje prema Georgiju Tovstanogovu (»Maograđani« Maksima Gorkog), mada nam je jasno da njegova shvatanja o savremenom teatru ne možemo ni tcorefski prihvatiti; prema Žarku Petanu (»Kongres« Primiža Kožaka) više ili: manje smo ravnodušni; Hans Perten. izžaziva otpor (»Balada o luzitanskoj nemahj« Petera Vajsa); Jozef Šajna svojom scenografskom silinom koja od scene nastoji da načini hepening (»Hladan tuš« Majakovskog) širi znatnu rezervisanost, Arsa Jovanović (»Balada. o lužitanskoj nemani«) mailazi na simpatije. Na opredeljenje tek čekaju Piter Gil (»Snaha« D.H. Lorensa) i tandem Žan Mari Sero i Andre Luj Perineti (»Tragedija kralja Knistofa« Sezera i »Kako se ruše zidovi« Foasija). Kada je već tako — da li uopšte treba pitati za kakvu smo vrstu teatra?

Bunimo se protiv tuđeg konformizma ali nam to ne smeta da izražavamo divljenje prema sopstvenom konformizmu! Odričemo še literature i u budućem featru ne nalazimo mešta za prave pesnike! Proglašavamo za ideal vremena ti kome živimo totalni teatar, i u rediteljima vidimo ne samo kreatore movih vrednosti već i stvaraoce simbola koji će biti snaŽniji od svake pisane reči! Vraćamo se kultu stvati i Ppokoravamo se radije vizuelno-zvučnim efektima nego čoveku! Odbacujemo tradicjju u ime našeg sopstvenog shvatanja tradiolje! Rado ističemo tezu — da avangarda nije rezultat objektivnih uslovnosti već umetničkih mogućnosti najhrabrijih, najmaštovitijih i najslobodnijih! Zalažemo se za pozorište nekog drugog vremena, a da pri tome nismo u stanju da. definišemo estetičke normative savremenih

teatarskih stremljenja! Pošli smo od otpora prema konvencijama i sve otvorenije se zalažemo za prihvatanje mehanizma na kome bočivaju eksperimentalne „scenske konstrukćije! Smisao BITEF-a nije, prema tome, samo u knitičkoj analizi pojedinih predstava nego i u potrebi da se u kontekstu ovako kontradiktornih pojava što kompleksnije sagleda naša pozofišna situacija. Ako je sve dovedeno u sumnju — gde je istina? Da li nove forme može da prati i novi fteatarski senzbilitet publike? Kako od negacije doći do slobodnog teatra? Dijalog je moguć jedino — ako prihvatimo uverenje da je današnje pozorište u krizi. Pri tome — ne treba zaboraviti da, nije mali 'broj umetnika koji kategorički tvrde da po·zorište kao forma esencijalnog suočavanja sa „šivotnim suštinama nije uopšte u stanju koje sbi yaljialo označiti kao kritično. Prema njihovom shvatanju — problemi sa kojima se šusrećemo ma scemi svoje koreme viku iz onih koji na njoj deluju. To, naravno, ne znači da pozorište predstavlja trajan i nepromemljiv pojam. Konflikti i promena su pravilo, s tim što se oni opet ne mogu rešavati rušenjem i

totalnim suprotstavljanjem.

HRABROST

Bitka se, zapravo, vodi oko toga za kakvu će se formu delovanja opredeliti većina dramskih umetnika. S njima je i publika stavljena u dilemu: naš ili vaš konformizam!

BITEF u znatnoj meri odražava konfuziju naše situacije: postojeće vrednosti su, hteli mi to ili ne, u znatnoj meri ako ne detronizirane a ono bar ugrožene i dovedene u položaj da se iznova ma sceni potvrđuju, Ispitivanje uzroka koji su doveli do ovog stanja sugerira misao da je po sredi spontan otpor ustaljenom načinu scenskog mišljenja pa i maštanja. Ima umetnika, naročito onih mlađih, koji veruju da je scena odjednom ostala bez istme, a po njima to znači i slobode! Jer na pozornici su postali već sasvim retki događaji koji kritički procenjuju realnost, angažuju našu svest, insistiraju na promenama u načinu egzistencije, odgovoOrnosti za sopstvena životna opredeljenja i akterima scene obezbeđuju neprekidnu prisutnost u domenu stvarnog. Apsurdno bi bilo zbog svega toga optuživati samo pozorište! Nije ono nametnulo umetnicima takve forme jzraza već su se oni takvim odnosom prema životu i stvaranju poistovebili sa samom scenom. Pozorište je izgubilo svoj umetnički i životni smisao mu formama koje se izdižu do konformizma kao kulta! Nestalo je istinsk* kreativnosti, kritičkog odnoša prema sopstvenom delu, samonegacije kroz nova ostvarenja i aktivnog odnosa prema realnosti. Umesto da optužujemo sebe osporavamo teatar!

Predstave viđene na ovogodišnjem BITEF-u stoga i nameću pitanje: kako izići iz ovog Zatvorenog kruga? Da li smo zaista spremni na radikalna rešenja i približavanje autentičnom pozorištu? U tom pogledu vidna su kolebanja između pojedinih ansambala i reditelja! Najviše je onih koji žele da protestuju naglašavajući istovrememo da to čine iz velike ljubavi prema teatru! Ali, na žalost, njihova sredstva i mogućnosti su pri tome veoma ograničeni. Destrukciju forme ne prati i destrukcija u mi-

JAUAMCA MH II #2 tifotut:u | ij no/BđiKowtA M (ji

to/ik4

340 tri , ~ . AK FU GIK

Povodom II BITEF-a: da li oduševljenje avangardom, tehničkim iluzionizmom i stvarima predskazuje odricanje od literature?

šljenju! Moćnih i avangardnih tekstova očigledno u ovom trenutku ima malo. U pomoć se prizivaju stara i klasična dela, ona sa vred· nostima i potpuno bezvredna, nastoji se da se stvori bilo kakva sigurnija osnova za scenski artizam i drugačije forme. Rezultati su vrlo oskudni i zato ne iznenađuje što se pojedini reditelji sve više okreću ka estetizmu i iznalaženju sopstvenih izražajnih simbola. Umesto kulta čoveka i reči stvara se kult stvari, pokreta i apstrakcije koji se kruniše simbolima totalnog teatra! Kritika se pobrinula da ne zaostane za ovakvim poduhvatima, svesno prećutkuje.da su to okasneli recidivi avangarde iz dvadesetih godina, odbija da se desolidariše sa ekstremizmima i uporno hastoji da gledaocima pruži objašnjenja dubinskih značenja pojedinih vizuelnih simbola! Više se govori o teatru budućnosti (zar i to nije apstrakcija?) nego o savremenom featru! Predskazuje se kraj dramskoj literaturi i rečima na sceni i reditelji se proglašavaju za diktatore, sveštenike i pesnike! Pitanje je jedno: da li je ovo najbolii način da se zaista oslobodimo raznih mistifikacija, opštih teorija o pozorištu i emocionalno potenciranih sudova o vrednostima i mogucnostima scene? Zar nije .opet reč o nmekritičkom prihvatanju jednog sasvim određenog načina scehskog mišljenja?

Međutim, ovaj festival, kao i neki slični, uverava nas da moramo što pre prevazići fazt licitiranja i kategoričnih opredeljenja — za ovu ili onu vrstu pozorišta. Jer, to je upravo ono što konformizam od nas traži — sve hovo, pa makar to i bilo samo prividno drugačije, treba pretvoriti u pravilo, u zakon većine, stil ili još bolje manir, jer to je preduslov da se otupi bunt, eliminiše konflikt sa stvamošću i potismne istina sa pozornice! Ne treba zaboraviti da i konformizam ima potrebu za avangardom! *

Ovo, ako je suditi po izvesnim predstavama zagovornika novih tendencija, očigledno mije veliki i sudbomosni pozorišni tremutak! Mnogo hbojava nemoći i isto toliko dokaza vitalnosti — ali nigde na pomolu snage koja će silovito preobraziti estetizirahi svet sceme lu svet slobode! I tako će biti sve dok se podsticaji za kreaciju budu tražili u izolovanim i strogo subjektiviziranim predelima mašte, stvarima i veštačkim simbolima, a ne u realnosti! Pogotovo što za takvo stvaralačko angažovanje treba daleko više umetničke i ljudske hrabrosti nego što je ispoljavamo i rizika na koji nismo spremni. Lako je rušiti kulise i cepati kostime — jer to nisu ni naša shvatanja, dogme, navike, kukavičluk, ni društvena ograničenja. Zaželeti je zato da na nekom od narednih beogradskih susreta avangardnih pozorišta vidimo i takve predstave!

Petar Volk

Izvinjavamo se čitaocima što sa zakašnjenjem od

dva broja donosimo nastavak teksta Radomira Smiljanića »Predlog za merehje tržišta kulturnih vrednosti«. Usled obilja aktuelnog materijala ovaj tekst nije mogao da bude objavljen u 335. broju

našeg lista, kako je bilo najavljeno,

TV VV VA A VA AA A

— Nepismen sam i slabo pismen — Ostalo

Prvo bitanje iz upitnika spada u ona bitanja čiji odgovor treba da odredi stepen povezivania građama sa pravim vrednostima kulture. Slično određivanje daće i ona pitanja koja se odnose na slušanje muzike, gledanje slika, filmova, pozorišnih predstava itd., a koja postoje u upitniku Centra. Potpitanje u vezi sa Ppita• njem o čitanju knjige (1.b) namenjeno ie omi• ma koji bi izjavili da uopšte ne čitaju knjige. Zanima nas da li je razlog tome subjektivne briođe (me zanima ga, nema dobro napisanih knjiga), ili obiektivne brirode (slabo imovinsko stanje — nema novca da kupi knjigu, ne ma novca za članarinu pozajmne biblioteke, nadalie — nema pozajmne biblioteke u mestu, ili ako je ima — slab joj je knjižni fond). S tim u vezi su i sleđeća pitanja: |

1.c) Ukoliko ı Vašem mueštu nema pozajmne biblioteke, da li biste želeli đa je bude? — Postoji biblioteka u mestu <— Svejedno mi je — Da — Ne 2.3) Imate li kod kuće svoje knjige (svoju biblioteku)? — Ima _ — Nema · ! 2.b) Ukoliko imate svoje knjige, kakve šu t0 knjige (ako je potrebno zaokružiti i više odgovora): — Nema svoje knjige — Knjige lepe književnosti (poezija, pripovetke, romani, eseji i sl.) — Naučno-stručnu i tehničku literaturu — Političku literaturu — Šund literaturu (kriminalne romane i 51.) Pitanja 2.a) i 2.b) takođe daju odgovor. koji govori o povezivanju građana sa autentičninm vrednostima kulture. Pri ukrštanju recimo pOdataka iz obeležja ispitanika o njihovom imovinskom stanju, sa iskazom da u svojoi kući imaju ili nemaju knjige, dobićemo podatak, o bostojanju ili nepostojanju potrebe za bližim dodirom sa dobrom knjigom. Jedno od pitanja iz ove grupe može takođe unekoliko da baci HO na potencijalne mogućnosti tržišta doi — itania: : o OI AO AMABPAVATe aa kupujete knjige lepe književnosti? i — Ne — Da — Možđa

Pitanje o slušanju muzike ie isto tako relevan!. mo za dobiianie podataka o potrebama građaha za čvršćim i dubliim bovezivanjem sa autentičmnim vrednostima kulture. Razume se, po-

KNJIŽEVNE NOVINE

datak da je ovo povezivanje postignuto dobi-· ćemo samo kod onih odgovora, koji se neće 24• držati samo na narodnoj (počesto i pseudonarodnoj) ili zabavnoj, lakoj muzici, već će na·

vesti neku od sleđećih kategorija o čemu ćemo -

naknadno dati podrobnije objašnjenje. Za sada evo pitanja: 3,a) Da li rado slušate muziku i koju najradije? (zaokružiti samo jedan odgovor) — Ne sluša rado muziku — Narodnu muziku — Laku (zabavnu) muziku (šlagere, šansone i

51.) — Operetć — Opere — Oratorijume — Hotrtsku muziku — Simfonijsku muziku (simfonije, simfonijske poeme, uvertire i sl.)

Oblici svesti

Nastavak sa 5. strane

četka. Doduše, neosporno je da je Marks po zivao ma rušenje kapitalističkog načina proiz vodnje, da je zahtevao revolucionarno prevazilaženje buržoaskih okvira života. Samo, pri tom valja dobro uočiti da on nikako nije mislio na razdvajanje buđućnosti od prošlosti i sadašnjosti, a kamoli na njihovo suprotstavljanje, Nije mu ni padalo na pamet da bi tako nešto bilo mopgućno. U tom pogledu, Marks je mislio sasvim drukčije nego današnji zastupnici shvatanja o naučnom, tehničkom i industrijskom napretku. Sumnjao je da se ma šta može postići okretanjem leđa prošlosti ili zatiranjem svih tragova onoga što je nekad bilo. Štaviše, bio je načisto s tim da je buržoazija željna zaborava, da bi u zaboravu htela da nađe leka svojoj rđavoj savesti, dok proletarijat pamti muku i patnju koju je pretrpeo. U stvari, sećanje je bitna pretpostavka revolucije, baš kao i nada. Možda čak i nema nađe bez sećanja na prošlu muku i patnju. Naravno, to važi samo za sećanie koicć ie osmišljeno umom, to važi samo za sećanje koje čuva uspomenu na ono što je još buđuće u prošlosti, koje čini da nam nekadašnje težnje i nastojanja dolaze u susret iz budućnosti. Utoliko, mora se priznati da je Marks đao sasvim drukčiji smisao futurističkom shvatanju istorije. Nasuprot pobornicima ideje napretka. koji su pretvorili vreme u privid. koii su znali samo za podelieno, iskiđdano, otuđeno vreme. to jest vreme čiji se pojedini delovi međusobno sukobljavaju i poništavaju, on je uspostavio

— Instrumentalnu muziku (klavirske, violinske i druge komade i sl.)

— Kamernu muziku

— Solo pesmu (Lied) ozbiljne muzike Za stvaranje tipološke skale usvajanja pravih vrednosti kulture veoma |e važno čuti koju vrstu iz oblasti ozbiljne muzike građani najradije slušaju. Opereta i opera bi se mogle označiti tek kao početni stadij povezivanja slušalaca sa svetom autentične muzičke kulture. Korak dalje bio bi rado slušanje simfonijske muzike, i onda redom prema kategorijama odgovora. Odgovor na sledeće pitanje iz ove gru be pitanja govorio bi mešto više o mogućnoštima tržišta, vrednosti ove sfere umetnosti (kao i druga pitanja iz upimika koje zbog kratkoće prostora na stranicama ovog lista nisam u mogućnosti da navedem).

Radomir Smiljanić VV AV AA

iskonsko jedinstvo između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Po njegovom mišljenju, budućnost nije samo nešto što predstoji; što se nalazi ispred mas, već i nešto što je u nama i iza nas, to nije nikakva apstraktna tačka koja beži ispred prošlosti i sadašnjosti, to nije nikakva sablasna projekcija jednog iskidanog delića vremena, već iskon svih stvari, zapravo puno, konkretno vreme.

Tako postaje jasno da napređak i revolucija nemaju ničeg zajedničkog među sobom, da između njih postoji bitna, suštinska razlika. Pokazuje se da je moderna istorijska svest rascepljena nadvoje, da se koleba između dveju krajnosti: između volje za moći i opredeljenja za kulturu i kulturno stvaranje, između jednog shvatanja koje istoriju svodi na razvijanje proizvodnih snaga i podizanje životnog standarda, i jednog drugog shvatanja koje otkriva istinsku budućnost, koje načelno ustaje protiv čovekovog robovahja stvarima, koje otkriva nužnost revolucionarne promene u istoriji, Ako bi, možda, bilo preterano i neosnovano tvrditi da je ideja napretka izrazito buržoaski, a ideja revolucije prevashodno proleterski borbeni poklič, bilo bi ne manje neumesno i neopravdano noricati da oba ta načina gledanja na istoriju imaju društvenu podlogu, da su Oba ta načina noimanja istorije najđublje povezana s realnim društvenim nosiocima dveju različitih i u osno. vi suprotnih tendencija u našem vremenu,

Mihailo Đurić

Gospode,

pomiluj!

GLEDAM PRE NEKOLIKO večeri na televiziji film o Janu Husu i neprestano razmišljam koliko smo mi nevaspitan narod.

Turci nam, na primer, nabiju na kolac nekog uglednog domaćina, istog dana strada pet Turaka, a svi ostali ugledniji ljudi odmetnu se u šumu. Ostahu samo slepci da opevaju doga· đaj. ·

ita uradi Jan Hus?

Nemački inkvizitori odseku glave njegovim sledbenicima — on pristane da ga spale na lomači. Ne, nikada se nećemo naučiti pameti.

Pazite dalje!

U jedno hercegovačko selo (neću da kažem koje, svi će odmah, tražiti penziju) uđe nemačka patrola, Isttči jedan ker i počne đa ujeda patrolu za čizme. Nemci se sklanjaju koliko mogu, a onda ucmekaju kera. Vlasnik psa iste noći podmetne dinamit pod transportni voz i pogine dvesta Nemaca. (Naravno zapatilnih, sa istočnim nismo ratovali!). I to. da je bio ker sa pedigreom, neki pinč ili irski tetijer — već obična hercegovačka džukela bez repa, koju su zvali Kuso!

Nemoguć narod!

Ne verujem da će tu išta moći da izmeni čak ni nekoliko uzastopnih izdanja »Lenmog ponašanja« iz pera Ivana lIvanjija, čija je knjiga već dugo bestseler na Kozari, Baniji i Kordunu. Sve to predstavlja još jedan dokaz o nezamenjivoj vrednosti tradicije.

Ipak, mada misam lispeo da ga shvatim, Jan Hus mi je imponovao, Naravno, kao ličnost, a ne kao film.

Ali čoveku danas nije potrebno da gleda filmove da bi se uzbuđivao.

Dovoljno je da do kraja odgleda televizij ski dnevnik. Mada se nikada nisam bavio politikom (kađa sam bio mali deda mi je rekao da je politika bludnica; zbog mojih čitateljki neću upotrebiti jači izrnz), osećam kako pslajem sve političnija ličnost, Kada bi na pmer ranije uopšte primetio kuda sve butuje maršal Jakubovski? Ili šta piše jučerašnja »„Pravda«? Ili: u kolikoj meri list »Tribuna ludu« postaje tribina ludih? Pre sam uglavnom čitao Paju Patka i program bioskopa, Ponekad, u svojim svetlim političkim trenucima, stigao bih u novinama čak do »Beogradske hronike«. A sada?

Otkazujem sastanke u vreme televizijskog dnevnika. Izmlatim rođenu decu kada galame dok se vrši prenos iz Skupštine. Umesto doručka, vodim razgovore o svetskoj krizi. Prestao sam da pišem i na mom Žiro-računu hvata se paučina. Ako svetska kriza potraje ioš nedelju dana neću više imati šta da pušim!

U Čehoslovačkoj se situacija normalizuje, bar tako kažu, kod mene se pogoršava.

Ipak je moj deda imao pravo!) VTS A

Za svega tridesetak godina života, video: sam mnogo puta šta je sve politika u OPRTa da uradi. Naipre skandal, onda vanredna izdanja, zatim pune novine, onda samo prve tri strane, pa dve, pa jedna, pa desma dva stupca, pa diplomatska vest — i pojeo vuk magarca!

Hoću da mislim o nečem prijatnijem, Tma toliko prijamih stvari na našoj televiziji, zašto insistirati ma morbidnostima?

Na primer, uzmimo emisiju o smrtnoj kazni. Nisam gledao njenu premiičru, već samo reprizu, prikazanu ovih dana. To je jedimstvem slučaj da smrtna kazna doživi reprizu. Sem, ako izuzmemo onaj čuveni slučaj sa dva grobara koji se vraćaju sa groblja.

Jedan je svež, a drugi veoma umoran. Pita umorni grobar svežeg grobara:

»Koliko si danas imao sahrana?«

»Tridesetak,..« „odgovara sveži »A ti?«

»Samo jednu.«

»Zašto si onda umoran?«

»Bila je tašta...« odgovara umorni grobar. »Spuštali smo je u grob i izvlačili natrag osamdeset puta na bis,« L

' Zahvaljujući mnogobrojnim željama televizijskih gledalaca, imali smo priliku da,još jedanput na »bise vidimo one nesrećnike kako sede na električnim stolicama i da se usput upoznamo sa najefikasnij|im načinima da se živom čoveku humano oduzme život, Ja sam iz sveg srca navijao za učesnika u razgovoru koga su oslovljavali sa Popović, je? je dokumentovano govorio protiv smrine kazne, Potpuno se slažem i mislim (a za izvešne osobe nema strašnije kazne od života!

grobar.

Što se tiče ukidanja doživotne robije, postoji priča o. vladaru koji je jednoga dana, u nastupu dobrote, odlučio da svima doživotnim zatvorenicima smanji kaznu za polovinu, Pošto je kazna doživotna, a niko ne može znati koliko će jedan osuđenik živeti, on se odlučio za genijalnu ideju,

Doživotni osuđenik koji je pomilovan, morao je đa jedan đan proveđe na slobođi, a drugi u zatvoru, i tako sve do smrti.

Ipak, pohvalno je interesovanje širokog auditorija za televizijske emisije ovakve vrste, Dobro je da čovek unapred zna šta sve treba da učini da bi dobio besplatan pansion na onom svetu. Ali. ima u svemu tome nešto što mi veoma smeta; umesto gladijatorskih borbi, umesto lavova koji proždiru prve hrišćane, umesto svih svireposti koje, hteli mi to ili ne, postoje skrivene i u našim savremenicima, kod televizijskih gledalaca 1968. godine takođe tinja podsvesna želja da se zaviri u svet očajanja i beznađa, u one prostore u kojima pod plaštom noći duh napušta stravično vezano telo. Verovatno da toi želji imamo da zahvalimo ponavljanje emisije o smrtnoj kazni,

Momo Kapor