Književne novine
akt u.el nosti
y) DANA
|
Nastavak sa 1. strane
ženim i oštrim Književnim borbama ponekad je davao prednost ostvarenjima kojima budućnost nije bila naklomjena. Ali takva je, na žalost, sudbina svakog kritičara: da ocenjuje i da greši. Nije bio voljan da odmah prizna veliku vrednost i originalnost poezije Tina Ujevića, ali je zato prihvaTio Vladislava Petkovića-Disa onda kada je ovaj pesnik bio nemilosrdno odbačen. Među prvima je uočio izuzetnu vrednost Borisava Stankovića i njegovog: romana »Nečista krv«.
Pored primene impresionističkog, tačnije rečeno stvaralačkog mucetoda, metoda moderno shvaćenog, u zaslugu Branka Lazarevića treba pripisati i to što je doprineo stvaramju modernog eseja kao samostalnog žanra u srpskoj književnosti. Zahvaljujući svom širokom znanju koje je obuhvatalo osim književnosti, filozofiju, muziku, estcfiku, pošlo mu je za rukom da uspešmo izrazi u vcoma lepo i duhovito Dpisanim esejima raznovrsne i bogate podatke, zapažanja i ideje. Njegovi mnogobrojni prikazi i ogledi o velikim muzičarima, „književnicima, „pozorišnim stvaraocima i o krupnim »#„stetičkim problemima objavljeni su u nekoliko knjiga, Veliki broj ih je ostao razasut po književnim časopisima,
Smrću Branka Lazarevića naša savremena kmjiževnost gubi jednog izrazitog i krupnogc kritičara i esejistu.
Bogato kritičko i esejističko delo Branka Lazarevića čeka složenije i oDpsežnije analize, ono predstavlia nodsticaj za različite razgovore i traži Određeniji i defimitivniji sud. Razume se da sada nije ni vreme ni prilika da se takvi razgovori povedu. Opraštajući se na ovai način od jednog od, svojih majuglednijih „saradnika , »Književne novine« će u idućem broju posebno obeležiti njegovu smrt.
ŽAK BROS I ALEN ZUFROA O DUŠANU
MATIĆU
U »LAŽI I PARALAŽI NOĆI« nalaze se dva teksta koji postavljaju i rešavaju neke od problema s, kojima mora da se suoči dramaturgija koja pretenduje da je savremena: drama »Ruža vetrova« i dugi monolog »Vrata moGiarz
„. »Ruža vetrova« stavlja na scenu četiri lica: JA — »osoba nesigurna hoda, sklona lažima — u koje Veruje«, TI — »polovina čoveka, čas polovina svetla, čas polovina mračna«, ON »osoba taman toliko teška, duneš li je nigde je nema; kineska senka; šnajderska luika«, najzad ONA, koja »se javlja u sva tri roda i u sva tri lica«, ONA koja se malo pomalo otkriva kao prva, kao jedina ljubav, Majka. ČetiTi lica? Ili možda Jedno jedino, čovek i njegova žudnja koja je samo projekcija njega samog, čovek u svoja tri vida: njegovo neuhvatljivo ja, nesigurno, taj drugi koji je opet on sam S kojim on razgovara, najzad ono što je on za drugog, tj. za sebe samog jedna senka. Drama, dakle, bez lica ili pre drama u kojoj je eksteriorizirana, objavljena unutarmja mmogoličnost, drama koja sc odvija u mnutrimi svakoga od nas, bizarna, barokna, često lirska, katkad sarkastična, katkad neverovatmo jasna, ali zaslepljujuće jasnoće, kat kad mračna na ivici razumljivoga. Dvo„smislen komad, koji izaziva duboku nelagodnost, pošto su odnosi u njoj samo karikature odnosa među ličnostima, dijalozi, jedna komedija .koju čovek igra sa samim sobom. Drama ogoljena, u kojoj ličnost zderane maske priznaje kao pred policajcem, ono što je on sam za sebe, priznaje svoje
opsesije, svoja skrivena razmušljanmja, .
svoje poraze i svoje ozlojeđenosti, »Vrata noći« (prikazana i kao radio-drama) jc jedan dug monolog, u kome se isto tako lica razlikuju samo da bi se opet utopila. U jednoj krčmi, šibanoj vetrom, »ON«, prepričava sebe, on priča, još jedanput, svoju istoriju koju »započinje uvek istom rečenicom da bi zatim nastavio uvek drukčije«. Ali, ON i taj drski TI, indiskrefan, neumoljiv, kome se obraća, nisu li jedno isto JA, koji sluša? I ta priča o Ženi, o kojoj se ženi radi? O Amaliji, prevarenoj supruzi, varanoJ s tom aveti kome on šalje pisma uvek uzalud, toj ženi, za koju, pošto joj ne zna ime, on izmišlja, najnežnijia i najsmešmija, najplemenitija. i majgnusnija 1mena, u jednoj vrsti lirske litanije, ređa ih, nadajući se možda da će srećnim slučajem pasti na pravo ime, Ta žena, je li to njegova prava majka koja je umrla rano, ili Verna, ta majka, koju je ON sebi izmislio, jadna i uzvišena, ' koja je živela sama sa svojim sinom, i živela samo za njega, ili pak nije li ta žena ona jedina žena, jedini predmet uvek obnavljane čežnje, ona sanjana večna žena. I to mrtvo dete, to dete rođeno iz ljubavi koja možda nije ni postojala? I naizad taj rukopis, taj rukopis koji ON tvrdi da je izgubio, koji je možda neko drugi koji ga je našao objavio, koji je moŽ da on čitao, u nekoj kmjizi i nije ga prepoznao, a nasuprot tome ON Nastavak na 9, strani
Ljubiša MANOJLOVIĆ
HUMloKeoKa Dobri
Iz zbirke »PFilipike nuove«
ZAŠTO JE gospođa istorija toliko zlurada? Samo je prislušnite, lično ćete se uveriti kakve nepodobnosti priča. Ne bilo o kome, nepodobnosti priča o carevima. Od nje ćete čuti čak slučaj, ne jedan, gde je dvorska budala pametnija od cara. Car to, jasno, ne može da podnese, mahne mačem, pametnu budalu skrati za ludu glavu.
Takvi su carevi — rđavi, neuviđavni, neskromnni. Bio je ipak jedan dobar, uviđavan, skroman, koga je i istorija zabeležila kao takvog: car Filip Najveliki Dobri Uviđavni Skromni.
U carevini cara Filipa Najvelikog Dobrog Uviđavnog, Skromnog, zahvaljujući njegovoj najvelikosti, dobroti, uviđavnosti i skromnosti, vladala ie velika sloboda mišljenja. Svaki car misli da ie važan. U slobodi mišljenja kakva se razmahnula u njegovoj zemlji, car Filip Najveliki Dobri Uviđavni ŠSkromni mislio je, naprotiv, da je važniji i veći od svih drugih careva. Mislio je o tome povazdan, a i noću se probudi pa misli najslobodnije: — Toliki narodi čame u mraku, grcaju u ncvoljama, skapavaju od gladi, zato što imaju male, rđave, neuviđavne, neskromne carevc. „Ja, koji sav zračim veličinom, „dobrotom, uviđavnošću, skromnošću, tu sam gde sam, samo tu, na icsnom prostoru svoje države. A šta će Liliputanci? Zar da i dalje ne rastu, da kržljaju Liliputanci? Sutra car Filip Najveliki Dobri Uviđavni Skromni šalje svoje slike Liliputancima. Svakom Liliputancu po sliku veliku šest palaca, Lično nadgleda posao pošte.
Carevom tolikom zalaganju smeje se dvorska budala, Baš je budala!
Iz Liliputanije caru Filipu Najvelikom Dobrom Uviđavnom Skromnom stižu grdna pisma od Liliputanaca, Blagodare Liliputanci, presrećni, brinu jedino da od sreće ne počnu da rastu, jako su pladni. Bilo bi im žao da narastu veći od cara Najvelikog. Jer oni su sad, kako vide iz carevih slika veliki koliko i on: šest palaca.
ska budala ne može da se ne smeje carevoj scki-
rraciji. Baš ie budala.
Ćar Filip Najveliki Dobri Uviđavni Skromni odmah razbija kobni nesporazum. Šalje sad svakom Liliputancu po jednu svoju sliku u prirodnoj veličini, uz geslo: »Slobodno rastite do 1,77!« Car Filip Najveliki Dobri Uviđavni Skromni u svojim razmišljajućim „noćima smisli da Liliputancima uputi i uputstvo: »S mojom slikom pred očima čovek može rasti 1,77, sit ili gladan, čak gladniji ispadnu duži. Moji gladni podanici su skoro svi 1,77 i preko toga. Vi, gladni Liliputanci, sa mojom slikom pred očima. ..«
I tome se dvorska budala smeje. Baš ice budala. — Što se smeješ?
— Care Filipe Najveliki Dobri Uviđavni Skromni, smejem se onako, našte srca, na gladan stomak, tada je najslađe smejati se.
— Smejući se valjda nešto i misliš, budalo. — Ništa, care. Ne mislim ništa.
— U ovoj mojoj ovolikoj slobodi mišljenja morao bi i ti početi da misliš, budalo jedna. Kako ja celu noć mislim, na primer, o rastu Lilipufanaca! Budala ne prestaje da se smeje, baš je budala. — Ne smej se nego misli! ,
— Mislim, mislim... — smeje se budala.
— Šta misliš, budalo?
— Mislim... — dalje smejući se reče budala. — Mislim, eto care Filipe Najveliki Dobri Uviđavni Skromni, da je tebi ušla voda u uši.
— Vo-da, u-ši..
— Da, care, vo-da u Uu-ši,..
— Gluposti! Od tebe, budalo, tvoj car ne čuje ništa osim smešnih gluposti.
Skakućući na jednoj, pa na drugoj nozi, iskrećući glavu na jednu, pa na drugu stranu, ne istrese car ni kap vode.
— U koje mi je uvo ušla voda, budalo?
— Care, u oba — smeje se budala,
iz ušiju. Ništa, Ni sutradan. Samo kad ne bi bio toliko uviđavan, mogao bi i prestati da skakuće i iz ušiju istresa vodu, Ovako, praćen „gromkim smehom svoje budale, stalno čačka uši,
U pročačkane uši careve lako dopru glasovi:
— Pa ovaj naš car je veća budala od svoje dvorske budale!.,. Tako nam časti, budali treba dati viši položaj no što je carev... Kada bi, bilo pravde i ljudi se merili po pameti, videli bismo budalu iznad cara. .
— MOGLI SMO OVO DA REŠIMO I PSIHOANALIZOM. .
Car Filip Najveliki Uviđavni Skromni
Car ne može da se zbog toga ne sekira, a dvor ·
I noć provede car skakućući, istresajući vodu
Car Filip Najveliki Dobri Uviđavni Skromni noć provede u slobodnom razmišljanju o svemu tome. Po modrinama ispod očiju ujutru mu se vidi da nije spavao. Kupa se da bi se osvežio. Dok se još briše ubrusom, trese uši. Koju kap istrese.
— Smej se, budalo, smej, ali to je meni od kupanja — kaže car. — Budalo, da li ti kada pomisliš koliko ja vredim?
— Vrediš pola perpera, care — smeje se budala. — Uračunao sam i ubrus, care — smeje se budala, kojoj su poznate sve stare šale o carevima i budalama.
Podanici, koji uživaju u takvim dvorskim razgovorima, tiskaju se oko dvorca, vire kroz dvorske prozore. A još su u jučerašnjim razmišljanjima: |
— Tako nam časti, budali treba dati viši položaj no što je carev.
Car Naiveliki Dobri Uviđavni Skromni brzo izbriše carske uši, navuče carsku odeždu, natakne carsku krunu, iziđe pred dvorac:
— Mislite zar da moju budalu treba postaviti na viši položaj nego što ie moj, to li mislite?. Pa lepo, vi znate da sam dobar, uviđavan, skroman...
Nr II ——j |
||
aa e ls —
Pr #
ILUSTROVAO MOMO KAPOR
Po carevoi naredbi budalu začas iznesu na platan ispred dvorca. Zaftepgnu uže. Dok su ijoj sc
· noge klatile visoko iznad cara, budala se smejala
sleđeno, poslednji put.
„ Careva glava, pod krunom carskom, nije bila više od 177 santimetara iznad zemlje: glava budale sada 1077! .
Car Filip Najveliki Dobri Uviđavni Skromni skakutao je s noge na nogu i istresao uši:
— Hajde, da čujem, mislite li da još ko od vas treba da ie iznad mene? Haide, pa da ne čekamo, neka odmah ode na viši položaj!
U zemlji cara Filipa Najvelikog Dobrog Uvidavnog. Skromnog i podanici su bili skromni. Ne javi se niko. Dosta im je bilo što je dvorska budala dospela tako visoko. Biš |e budala!
— Pola perpera vredi sam ubrus u mojim rukama! 7 | BMS ; FRA: (9. (sma |
(aka rtf
LEO O aaa una nia Božidar BOŽOVIĆ
la as dua Sanom e i kai
Pravi Mićkovići
IZVANREDNA TVOREVINA dvojice pisaca, Ostap Bender, iako varalica i lopov, osvajao je simpatije čitalaca ne samo SVOJIm Visprenim duhom nego i činjenicom da mu u njegovim mahinacijama niko nije pomagao do njego va dovitljivost. Sasvim drugačija O. ja budi u čoveku danas jedan Midđković (koji je, uostalom, po društvo pogubniji), „jer je on ipak samo piom, u najboljem slučaju saradnik mnogo krupnijih zverki., Utoliko je on manje važan, Jer nije reč toliko o novcu koiko o moralu. ie, O ća ipak misterija (i vrlo zanimljiva 1literarna tema, koliko god bila netipična ili malo tipična) kako teče ovaj užasni proces korozije. Njegov izvor Je Jasan: dugo posedovanje vlasti bez dovoljno društvene kontrole, neprikosnovenost autoriteta „koju naše društvo još nije dovoljno slomilo, „stečena navika na lak i lagodam život uz prihode koji su van stvame proporcije sa uloženim ri Ipak, kako se događa da se čovek, koji je odrastao u jednom revolucionarnom pokretu sa skoro asketskim moralom, otisne niz Ovu strmimu u ponor o kome je reč? Čime počinje njegov pad? Taj pad, uostalom, ne odvija se samo na jednom planu (ovaj list je bio Žestoko napadnut kad je apstrofirao jedan Krajačićev nacionalistički ispad u svoje vreme).
Bilo bi pogrešno shvatanje da o ovak slučajevima ne treba pisati i davati im publicitet: koliko štete ugledu našeg društva, još miu više pomažu, jer se pokazuje da je lo vreme kad ipak polako prestaju da važe apsolutni tabui, vreme kad više ne može biti imunih od jednakosti pred društvom i zakonom, Zato i treba pozdraviti odlučnost predstuvnika vlasti i političkih i drugih foruma da stvari isteraju na čistinmu, Vazduh koji udišemo na taj način postaje čistiji.
Kome smeta naše jedinstvo
U PROŠLOM BROJU našeg lista, u ovoj rubrici, objavljen je kraći tekst pod naslovom »Jedinstvo«. Osnovna teza OVOg članka vrlo je jasna i jednostavna: njime se htelo da istakme 'oliko su sve naše sitne svađe, krupni sukobi i svakojaka trvenja, neizbežni u demokratskom društvu a besumnje i vrlo značajni i potrebni kao deo naše unutrašnje borbe mišljenja oko daljeg razvitka, beznačajni kad je reč o odbrani i opstamku naše socijalističke, demokratske, samoupravne zajednice, sa svim njenim vrlinama i manama, sa svim njenim ne malim nedostacima ali većim ostvarenjima i još većim perspektivama.
Na žalost, nekome smeta ovakva teza, i pravo ljudi da slobodno misle i slobodno'se d6ećRklarišu u svakoj situaciji, pravo da sami-zauzmu stav u ovakvoj prilici. I tako se — baš onde gde se moglo i očekivati, u jednom našem listu velikog tiraža — pojavio tekst koji ima dvojaku, a žalosnu, osobinu da miriše podjednako ma pokojne ždanove koliko i na pere todoroviće, zajedno sa cicvarićima. Tu se, naime, ova feza o našem istinskom, nepafvorenom, ne — odozgo — proklamovamom jedinstvu napada na način koji je simptomatično sličan stavu istočnonemačkih, poliskih i bugarskih dušebrižnika kad je reč o jedimstvu u Čehoslovačkoj: sama teza o jedimstvu je za ovaj lažno progresivni, u stvari duboko staljinistički način mišljenja, svetogrđe. Spominju se u tom napadu (napadu na naše jedinstvo, u stvari) naročito »ekstremni zahtevi studenata«, imnputira se (ovom listu, i autoru feksta) »traženje istomišljenika van naše zemlje«, pa se i sramno sugerira. »vađenje patriotskih Jegitimacija na poznatom šalteru«. To možda može biti blisko načinu mišljenja ljudi koji bi prodali i rođenog oca, ili potkazali i rođenu majku, ali oni koji pišu (i oni koji objavljuju) ovakve tekstove morali bi, ako to u njihovu plavu može da stane, shvatiti bar jedmu meporecivu činjenicu, i to sledeću:
Da i nije osnovnih, bitnih, suštinskih razloga koje ovde, nadam. se, nikome više ne treba nabrajati, postoji jedan još, posebam ali dovoljan, zbog kojeg se nijedan normalam i pri svojoj svesti intelektualac (osim, dakle, bolestan ili degradiran i potkupljen) ne moŽe ni u sebi ni javno opredeliti i deklarisati za »socijalizam« birokratije, čvrste ruke, dogmatizma, ili nckce njegove nove varijante. Kažem, pored svih drugih, opštih razloga, jer bi takav »socijalizam« za intelektualce (naravno, nc za plaćena piskarala ili nedoučene nikogoviće kojima je beležnica sa izdiktiramim direktivama sveto pismo) značio da momaju da misle, govore i pišu onako kako im neki neo-agitpropi, neki bogomdani zvanični mislioci, neki novovremeni samodržavni usreći• telji, naređuju. Šta to znači, znamo svi, a vrlo lepo nas podseća serija tekstova posledmjih nekoliko dana objavljivana u matičnom listu ove velike novinske kuće, iz pera Solženjicina, . Nema, dakle, ipak, zabune, Za taj »socijalizam«e o kome piše i Solženjicin, sa šaltera koji zaista poznajemo, mogu uprkos svemu da se izjasne samo ljudi nenormalni ili ljudi plaćeni. Danas više niko ne bi mogao da se pravda, kao pre dve decenije, da je bio zaveden, ili emocionalno poremećen. To bi trebalo i autor spomenutog feksta da zna. Zato ne treba ni isticati da nije časno nekome takve ideje poturaiti.
Primljiene
LJUBOMIR V. MATOVIĆ: »ORFEJ KRAJ MILEŠEVE:, »Pljevaljske novine«, Pljevlja 1968, Str, 54. DRAGIĆ R, VESKOVIĆ: »STAZE I BOGAZI«, autora, Beograd 1968. Str. 48.
MILOVAN KRUNIĆ; »TRAVKA IZ JEZIKA«, Klub pisaca »Abrašević«, Mostar 1968. Str. 48,
IVAN BARANJEK: »LICE LJUBAVIJ««, Ogranak Matice hrvatške, Vinkovci — Vukovar 197. Str. 44.
HRISTO „ANDONOV — POLJANSKI: »GOCE DELČEV
Izdanje
K_“«mjige
IDEOLOG ı ORGANIZATOR MAKEDONSKOG NACIONAL: NOG OSLOBODILAČKOG POKRETA«, Sekretarijat za inlormacije Izvršnog veća Sobranja SRM, Skopje 198, Str. 48, i
RADISAV MILOŠEVIĆ: »ŽUTA JUTRA«, »Oktobar«, Kraljevo 1968. Str. 48.
VASILIJA KOLAKOVIĆ; »SLIKAR DRAGOMIR GLIŠIĆ“, Poseban otisak iz Glasnika Istorijskom arhiva u Valjevu, Valjevo 197. Str. 247-293.
KNJIŽEVNE NOVINE