Književne novine

Nastavak sa 3, strane

umremo, kad smo mrtvi — ulazimo u promet i rat elemenata, a to je drugi svet i sasvim drukčiji smisao. Postao je pesnik kad je shvatio pesmu, i kako ona nastaje: bude rađost u početku a čudovište na kraju, ili obratno: nikne iz zle klice da se razgrana u lepotu.

· Pesnika stvara radoznalost, rađaju — Ppita-

nja; posle — radosno i svesno sunovraćenje. Gdc Je (istinski) život, šta je smrt, u kojoj su tački dobro i zlo — 'saglasje, i ima li te

tačke; ima li uopšte istine, ili je sve naopako i posuvraćeno, potresima razbijeno, proizvoljnim pomeranjima — zatamnieno? A onda: biti u nesreći, u jadu, u patnji, biti s bunilom, sa strahom, s bolovanjem, i to naročito biti. uporno, stalno, ne uzmaći koraka, ni trenutka, naročito, da bi se — (pre)otelo, odolelo, otkrilo, (Istina se objavljuje samo ljudima u nesreći nezaplašenim). Ne radi se o tome da lična nesreća rađa nesreću uopšte, da je, naime, subjektivno mera objektivnog, itd, Radi se o tome da saznanje nesreće (koje je u svojoj definitivnosti — lično) rađa osećanje opšte nesreće, Drukčije rečeno, misaono odredivši sebe u svetu — osećajno određujemo svet kao deo nas; ako smo nesrećni — to je zato što smo totalno prisutni u fiakvom svetu, koji je, sa svoje strance, deo nas.

Može se poverovati da je znamenje ovc poezije — stoicizam: nesreća koja se živi, patnja iz koje se crpe. Ali nije. U pitanju je Jedna ljudskija mudrost: da smo iz istog jezgra iz kojeg i stradanje, ali da #+#mo od njega lepši i bogatiji i veći, i da ono živi, raste spram nas, a ne mi spram njega. I zatim: da ćemo na sudbinske zagonetke ili sami odgovoriti ili odgovora dobiti nećemo. Proverivši, iskusivši, Dizdar je načinio izbor:

Pođimo tamo gdje ne znamo sjećanjem Da ikada smo i ıčim bili

Odakle smo tamo zaista odavno

U sebe ovakve došli

To je poziv da se pođe, reklo bi se, u klicu, tajanstven put, ali put za samotnike i mudrace usamljenosti, za ljude koji se odriču sveta. Poziv da se pođe u klicu jeste, u suštini, poziv da se pođe u ono Što smo prerasli i prevazišli. Odavno nismo klica. Svet smo koji seje i Žanje, ubija i rađa, ruši i stvara, To pesnik zna, i zato je verovatnije da se radi o prodiraniu do negacije klice, do ništavila (naša prastara nagonska opsesija!). Ovde, međutim, ništavilo nije uteha ili protivteža ili kontrasvrha, nije ništavilo; ovde, ono je kazna, pravedna kazva. Zbiva se, dakle, na kraju, ponos i tuga, jedno izvajanje nesrećom, osvetljenje sudbine iščeznućem. Čovek-pesnik kao da se razilazi s ljudima: idite svojim putem, ja ću svojim. Ima li nade u tom rastanku? Ne znam. Ali u njemu je previše ognja; topline nema; a oganj sažiže da bi živeo.

Pesnik još nije bio kletva, pesnik uopšte. Nariču žene i potreseni muškarci; naricanje jc jedan od naših govora. Kunu izgubljenici u lyudskoj pustinji i očajnici; proklinjanic je jedna od naših reči. U naricanju i kletvi — mnogo je energije za pesnika. Dizdar je razumeo da treba biti surov. Da je više želje da se kaže prava reč, reč očišćena od svih (društvenih, političkih, čak i istorijskih) obzira, i svedena na sud — ta reč bi, možda, menjala svet. Razumeo je i da treba biti jeziv. Ne, međutim, ka-

“ko' su bili biblijski proroci i kako jesu zgranuti ju rodivi, već kao dete koje pokazuje svoje, od gladi naduvenc grlo, i kao žena koju sklaniaju od očiju jer joj je bomba utrobu raznela. Tako nekako pesnik treba da je jeziv. Tako nekako biće mogućna nada.

Opašimo se travama ovim braćo jer mi smo u njimn I maču ovom čije gromolje rodila je zemlja Ista U maču kad se potegne u pravi čas U pravu svrhu

Biće nade za čoveka, doklegod bude imao snage da patnjom kazni sebe za neprotivlienje zlu i verovanje laži. Biće nade, doklegod bude postojala volja da se uđe u mrak i hlad i strahotu ncizvesnog.

To je, smatram, ono osnovno što je trebalo reći. U pitanju je retrospektivni izbor iz dosadašnjep stvaranja, a u njemu je, videlo se, obilje i zrelost. Imalo bi se, međutim, šta i · prigovoriti: da je trebalo biti stroži u odbiru ili čak stroži prema stihovima nekih odabranih, uspešnih pesama, Ali čemu? Zamerati štedrima u svakoj prilici — znači ne shvatiti ih. Uostalom, Dizdar poseduje jedno (čudno je to reći!) retko znanje — znanje celovitosti pesme. Valjana ili nedovoljna, njegova pesma je potpuna, privedena kraju, saobrazno svom nastanku i rašćenju, kao biljka tlu i nebu, i hrani koja joj se daje. Uz to, učeći se, prevashodno, od Biblije i bogomilskog zapisa (epitafa), on je jezgrovit, i ume da kaže ono što misli. Umeti reći — znači biti upečatljiv, odjeknuti u duši, ali bez pompe, znači — sjati bez drečanja, grejati bez jare, Malo reči, strogost oblika, hladnoća izraza, izvesna etičnost, a širok vidik, i dosta slobode za istinu. Tako pesma Postaje poslovica, ostajući pesma.

Dragoljub S. Ignjatović

Susret sa poezijom Nikolaja Zabolockog

»BEZDANI OGLEDALA«, Pesme i poeme u izboru i prevodu Miodraga Sibinovića, »Kultura«, Beograd 1968.

DOISTA TRAGIČNA bila je sudbina Nikolaja Aleksejeviča Zabolockog (1903—1958), jednog od onih veoma značajnih savremenih ruskih pesnika koji su za života mnogo češće nailazili na tvrdokornu odbojnost ncgo na raZUmevanje ili barem na dobru volju da se samosvojni pesnički svetovi dublje osete i osmisle. Neumorno nižući osude i najodlučnije intoni rane rezerve, pred Zabolockim se godinama isprečavalo razigrano, nametljivo, samopouzdamo kritizerstvo, i to počev od njegove prvc zbirke »Stupci« objavljene 1929. godine. Složena, jarka, kadšto groteskna asocijativnost »Stubaca«, osobeni zahvati iz teme čovek i pri roda, organsko stapanje lirizma sa prodornom ironijom, unutarnje opravdan ali ne i podložan munjevito brzom »dešifrovanju« pesni kov pristup stvarnosti — sve je to smetalo mnogima....A najviše »književnim arbitrima« koji, umesto da se uzdignu do uživljavanija u pravu poeziju, pokušavaju da obore poetsku reč na svoj (ne baš zavidni) nivo,

Ovo ne znači da je svaki stih zbirke »Stupci« remek-delo i da je prva knjiga Zabolockog potpuno ili skoro konačno ocrtala krug njegovih poetskih viđenja, težnji i dometa, Uprkos ličnim nevoljama, taj krug se stalno širio. Zanimljivo je i obilno lepim ostvarenjima pesnikovo kretanje kroz bezmalo tri decenije, tj. od »Stubaca« do stihova koje je Zabolocki napisao u završnom razdoblju života, otimajući se sve okrutnijim jurišima bolesti.

Dok »Stupci« umnogome nose obeležje autorove odanosti onim načelima pesničkog stva ranja koja je zastupao Velemir Hlebnjikov, potonji stihovi Nikolaja Aleksejeviča podstiču i ma razgovor o sve jačem prožimanju misaonim lirizmom čiji su vrsni predstavnici u ruskoj poeziji devetnaestog veka bili Baratinski i Tjutčev. Ali, razume se, Zabolocki nikad nije stvarao za sebe idole na prostoru poetskog doživljavanja i kazivanja. Njegova pesnička evolucila bila je u znaku prodđuhovljenih stvaralačkih dijaloga s ovim ili onim majstorima. ali nikad u znaku epigonstva. Naprotiv, skoro

Ne samo to: stihovi Zabolockog najvećim delom su uverljive, snažne potvrde Života u DOeziji i radi nie. Voleo je pesništvo u sebi a nc sebe u pesništvu. Osećao je i shvatao poezilu kao čin istine. Kao otkriće lepote čak i pod patinom svakodnevice. I kao podvig razumcvanja — onog i onakvog kakvo su PO kritičari uskraćivali baš njemu, Zabolockom.

Tstina, postoji i sasvim drugačija literatura o ovom sublimnom pesniku i jednom od nalboljih savremenih prevodilaca poezije. Članak Mihaila Zoščenka, tekstovi Olge Bergoljc, Nikolaja Čukovskog, Venijamina Kaverina, Alekseja Pavlovskog, Nikolaja Stjepanova i drugih autora, a isto tako esejistički rad A. Turkova, omogućuju da se pesnikovo delo sagleda realno — u mnoštvu spletova misaonosti, duhovnc svežine, tihog ali istrainog vizionarstva.

Valja istaći da ni kod nas niJe izostao Ssusret sa delom i likom pesnika o kome Je reč. U oblasti prevedene poezije knjiga stihova i počma »Bezdani ogledala« treba da bude pozdravljena kao dobrodošla prinova, utoliko pre što su naši dosadašnji prevodi iz stvaralaštva Zabolockog malobrojni. Zaslugom Miodraga Sibinovića, uspešnog i vrednog prevodioca Ljermontovljevih i Jesenjinovih pesničkih dela, dobili smo knjigu kojom je Zabolocki naizad uveden među znance onih što vole poeziju.

Doduše, Sibinovićev izbor ne izgleda besprekoran. Iz knjige su izostale nekolike pesme koje se sa razlogom smatraju veoma važnim svedočanstvima o unutarnjoj stvarmosti Zabolockog, o njegovom odnosu prema svetu, čove-

AA. Rade TOMIĆ

Nema tu ničeg neobičnog

Živ sam :

Desnom rukom otvaram prozor Levom pridržavam foku iz sna

Da nisam živ zar bih znao

Da bubnjam po njenom telu

I sanjam pesak sa morskog dna

Zar bih znao kako bilo tuče

Kako sneg pada kako krava muče Živ sam

Toliko sam Živ

Da mi jedna ruka čitavo brdo mlavi Čineći od njega majušni globus plavi A druga čak na severu boravi Upravljajući ogromnim volanom leta Beležeći pčele voće tragove kometa Mnogo je vekova proteklo

Na njihovom putu iz gari

Nebo je malo prema njihovom delu A sasvim krhke stvari

Živ sam

Prolazim kraj špilja kraj vođe kraj raži Svet je otprilike onakav kakav je

TI zaboravljam hiljade obmana i laži Toliko toga još ostaje

Toliko toga! ;

"Treba još sedeti na suncu

Kraj rascvetala gloga

Treba praviti pera od slame

Treba se popeti na krov

Treba jahati lame!

Da moja žena moja jedina žena

Plete čarape za našeg budućeg sina Njena kolena ko dva cveta krina,.. Pred nama cela jedna carev;na

Od žutih vrhova ogledala i peščanih dina Živ sam

Dabome da sam živ

Pesmu treba pisati srcem i to svim srcem Jer ona treba da se otme

I paklu i raju

I izdrži svu crninu u ljudskom glasu

I svu svetlosk u beskraju!

Bože kako li bi svet izgledao bez mene

Bez mene Radeta Tomića koji je znao i nije znao

Koji je umeo i nije umeo A koji je potom otišao... 7

ku, glasovima prirode, misiji pesnika. (Takva je, na primer, pesma »Metamorfoze«, svakako jedna od najznačajnijih u opusu Nikolaja Aleksejeviča). Sa šesnaest prevedenih pesama Sibinović, u stvari, nagoveštava kasnije prevodilačke poduhvate u domenu kratkih tekstova Zabolockog, dok su niegove poeme vrlo dobro zastupljene, Knjiga »Bezdani ogledala« sadrži ,rć produkcije, poema »Trijumf zemljoradnje«, »Bezumni vuk« i »Drveće«, od kojih je prva suočila autora (pre tri i po decenije) sa mrTgodnim kritičarima, a druga i treća objavljene su posthumno, 1965. godine. ·

Vrednost knjige je znatno povećana Sibinovi ćevim uvodnim ogledom »Protiv dogmi«. U našoi esejistici 1o jc prvi napis o Nikolaju Z?2bolockom, o ponomoj ljudskoj i poetskoj istinitosti njegovog dela.

Lav Zaharov

Osamlıjeni i otuđeni

Čezare Paveze: »Lepo leto« »Mesec i kresovi«. Prevela Jugana Stojanović. »Rad«, Beograd 1968.

PRE GOTOVO DVE, DECENIJE, uoči samoubistva, italijanski pisac Čezare Paveze napjsao je i objavio romane »Lepo leto« (1949) i »Mesec i Kkresovi« (1950).

Unutrašnji život i sudbine svojih junaka Paveze je uslovio specifičnim atmosferama ı štimuhzima godišnjih doba, kao i subjektiviziranim objektima u prirodi. Samo na prvi pogled, Čezarc Paveze psihološko-sentimentalno prilazi životu; pod dubljim analizama, ličnosti i objekti koje opisuje dobijaju opštija, funkcionalnija značenja, Pavezov pripovedački postupak nije proizišao iz senzibilnosti, nego, još Vi še, iz racionalnosti; u njegovim romanima »Lepo leto« i »Mesec i kresovi« pojedinačno je podređeno opštem, ličnosti su redovno depersonalizovane, i, zajedno sa objektima u prirodi pretvorene u simbole i metafore. (Đinija, Gvido, Amalija, Saraga, Nuto, Silvija, Irena i Santina jesu simboli: prolaznosti, usamljenosti, starenja, mladosti, zrelosti, čistote, spontanosti, razorenih iluzija; a: leto, mesec, kresovi, terase, dvorišta, reke i brda jesu metafore lepog, uspomena i detinjstva). Otuda su ličnosti, na izvestan način, u drugom planu; nedo-

. vršene su, pa i nestvarne.

Pod fatalnim dejstvom elementarnih sila go-

. dišnjih doba junaci Čezara Pavezea mehanički

žive, odumiru i umiru. Starost se, po Pavezcu,

manifestuje kroz razaranje ljudskih uspome-

na; njegovi junaci, pre svega, starc psihički;

/ oni su stari već posle prvih razočarenja.

Ličnosti Čezare Pavezea nepokretne su, neangažovane, usamljene i otuđene; one su Zarobljene u svetu misli. Mada pisac poručuje da iz urbanizovane sredine treba pobeći u Pptriro-

·. du, vratiti se uspomenama i intuitivnom do-

življaju, — ujedno ukazuje sudbinom svojih junaka, i na nemogućnosti toga povratka, jer

· se osećanjem, ma kako ono snažno i bolno bi-

lo, ne može ni vratiti ni produžiti prošlost. Aleksandar Pejović

ŽIV SAM

Ono što je ušlo

Ono što je ušlo stoji kraj posivela ziđa

Ono što je ušlo ušlo je hođom mrava

Na mala plava vrata

Ja iđem od stvari do stvari kaže ono što je ušlo

I u svakoj osluškujem svoje bilo

Ja iđem od čoveka do čoveka kaže ono Oi je o

I u svakom sledim put svoje krvi Tako bivam biće svih bića tako bivam oblik svih oblika Ono što je ušlo pretvara se u uho i oko U hiljadu uha i hiljađu oka I motri veliko krilo noći i motri drveće bilje kamenje I pomno motri svoj beli pupak T sve potom pretvara se u uho U jedno veliko uho i jedno veliko oko boje kafe Iz mog pupka nići će opet trava nići će drvo Iz mog pupka rodiće se nova zvezda kaže ono što je ušlo T kreće na put na kojem putnika više nema Ja vidim sve kaže ono što je ušlo lovca pod tremom U dalekoj Tadijani vrapce što preleću reku Nil Golemu vodu u šumama Andđija Ja vidim muesečevu drugu stranu i gologuze majmunec Ja vidim sve ljude kaže ono što je ušlo... Ono što je ušlo spava u žaoki pčele U žaoki pčele i na rubu rujna oblaka Na rubu rujna oblaka i u malim plavim bobicama Ono što jie ušlo oponaša stršliena u letu T nadnosi se nad veliki beli beli grad u pustinji Brojeći đane i noći na nj hovom putu Brojeći muhe mrave i bubamare na njihovom putu Teško je celog dana biti sit kaže ono što je ušlo TI rukama najpre dotiče ono što može poslužili

kao tačka 25. VII 1968 i Papratna Ono što je izašlo

Ono što ie izašlo počinie sve iznova ' Ono što je izašlo boji šume i krajolike

,

NEPR IDENIB KNJJIGIE

oogagzzzzcu u Jerzv Andrzejewski

Apelacja

Tnstvtut literacki, Parvz 1968.

»APELACJA« (»Apelacija«) je najnovija knjiga proze Ježi Andžejevskog. Zbog trenutne situacije u Poljskoj objavljena je pre u inostranstvu (Nemačka, Francuska) nego u svOJOj zemlji. Njena sudbina je sudbina svake knjige Andžejevskog, sudbina samog Andžejevskog. Dovoljno je da se samo setimo knjiga »Tama pokriva zemlju«, »Vrata rala«, »Ide skačući po porama« ili situacije Andžejevskog 50-ih godina, ili posle martovskih događaja Ove godine. Tako je u pitaniu jedan od najeminentn:jih pisaca Poljske, iako je čak bio spom'nian njegov izbor za Nobelovu nagradu, do sada, tako reći, o njegovom stvaralaštvi nije napisana nijedna ozbiljnija studija ili monografiia. On se jednostavno nikada nije uklapao u datu situaciju. A to je i dobro. Kako bi inače nastala knjiga kao što je »Apelacija«.

Glavni junak »Apelacije« . Konječni, kao i njegov pisac, skroman je a ipak kaže daleko više mego što želi. I to ne kaže mnogo čega što ne bi trebalo da kaže, već to kaže na svoj načm polemično. Što se tiče književne vrste, »Apelacija« bi se mogla ubrojati u izv. crnu litoraturu. Mada se pril:čno razlikuie od prethodnih knjiga Andžejevskog ona sadrži neke bitne zajedničke crte a to je pre svega es:mizam. | u ovoj knjizi Andžejevski Ostaje, opservator ovog sveta naigoreg od svih mogućih. T u ovoj knjizi on će, želeći da od njega pobegne, usput tražiti mnjegovu suštinu, demistifikovaće ga. Konječni je čovek iz ž“'vota, čovek koi želi svoje mesto u životu a koga život nemilosrdno odbacuje. Kako mije u pitanju intelektualac, Konječni se ne buni zbog svega što mu še dogodilo, on kroz pismo, ispovest Prvom sekretaru KP, želi samo da iznese 'voje nevolje. Zato u ovoi knjizi nema patet*ke. Koniečni postaje junak mimo svoic volie, Koniečni je u stvari »antijunak«. Njegov cili u Životu bio je da svoim primerom pouči i popravi druge. A dogodilo se obratno. Rezultat čitavog njiegovog rada, napora, patnji jeste teško obolienie nerava, maniia gonienja. Zašto je došlo do toga on to nikada neće znati da objasni.

Jedna tako tragična jstoriia, zahvaljujući jednostavnosti stila, lišena je uobičaienos pratioca patetike ili sentimentalizma. Konflikt u njoj je porazan, ali zato autentičan. Autorov cTtež nas frapira pre svega aktuelnošću. Stanja u koja Konječni dospeva data su sa sjajnim poznavanjem stvari. Nema tu nikakve atrakcije, jako se radnja događa u bolnici za nervno obolele. Andžejevski, samo njemu svojstvenini potezima, slika ps'hologiju jednog umornog, izmučenog. pokolenja, svog pokolenja. Pokolenja, koje je ušlo u život za vreme rata ili neposredno posle rata, pokolenja koje nije imalo vremena za obrazovanie i odmor, ier za to nije bilo sredstava i mogućnosti, pokolenja za koje je ideal života bila izgradnia ratom uništene zemlje i služenje toi zemlji. A godine su prolazile, liudi su sc izmenili, sve. se i7menijlo. Jednog dana čovek-grad'teli-službenik našao se pred zidom, sukobio se sa onim što ie sam stvarao. To nije bio samo niegov Dproblem., PFatalizam sudbine trijumfovao je nad čitavim miegovim pokoleniem. Sve glavne ličnosti Andžejevskog loše završavaiu. Kod niega čovek. ma ko bio, subi. Niegov izlaz je skok u proval:ju, smrt. Koniečni jc Đoslc dobijeno odgovora na pismo Prvom sekretaru KP izguWio svaku nadu u spasenie i on će, na isti način kao i Helmicki iz »Penela i dijamanta«. bi1; mrtav, mrtav kao i mit čiji je bio nos'lac.

Biserka Rajčić

AAA VI i

T nebo uprijano oblacima i ptice i snove

Ako postoji tama ona postoji đa bi je nestalo

Jer postoje vrela gde kulja voda i spavaju ljudi

Jer postoje pijavice ier postoje vrbe

Kaže ono što je izašlo

T seli se na najviša mesta

I gleda nadkriljeno nađ zemljom

Ogromne kaljave noge stvari

I gleđa obličja u plamenu i gleda sjaine snažne mašine

Što razgrću požutelo nebesko lišće

Levo su raskošni gradovi a desno crne magic

Kaže ono što je izašlo

U sredini su magični simboli sedišta tajnosti

Vetrovi s đečjim glasom proleća zarđale zvezde

Vetrovi gromovi i daždevnjaci

Da nih nije nebesa bi potamnela

Da njih nije nebo i zemlja bi se sjedinili

I nestalo bi riba i ptica i nestalo bi zraka

Ono što je izašlo izašlo ie potajno ali nepo-

vratno

TI nemilosrdno ie prema vremenu

Vreme je njegova iedina i večita mržnja

I nemilosrdno je prema suncu što jeniava u . bunilu

Razumno kao i sva razumna bića

Ono što je izašlo nairađije bi koni da bude

Ali konji sleđeni nairadije bi konj da budc

Ali konj sačuvan kao ljubav

Godina 5000

Razjarene bube izmilele iz zarđala peska Sanjamo li il nam se priviđa devica nebeska

Verna smeru vetra verna bilju mirisu senki Zemlja se otvara prema glasu opnastih semenki

Stolećima već mesto nas u korenju krtica peva Sve što ie bilo naše sad nam se podsmeva

Mesecu suncu kraguju zađahtal' oblak se protivi Nekoliko puževa pokušava naš život da živi

Oslonjeni ko čuvari o večnu tišinu mi čekamo nemo S belim prebelim cvetovima da se sporazumemo

O svetlosti pođ ivom đeco što se hranite r)}bama

Vreme je da krenemo zajedno ka zvezdanim izbamea

KNJIŽEVNE NOVIME