Književne novine

SKULPTURA HENRI MURA U GALERIJI KULTURNOG CENTRA

JEDAN od najistaknutijih umetnika našega vremena, vajar Henri Mur, bio nam je za kratKo vreme prikazan u Galeriji Kulturnog centra. To nije neka reprezentalivna izložba, niti jc imala ambicije da to bude, ali je zato veliki tvorac dela koja smo na njoj mogli da vidimo. O Muru već postoji jedno ustaljeno mišljenie, a mi ćemo ga, u najsažetijem stanju, izneti kao zaključak da jc on, pored Brankusija, nesumnjivi začetnik prekrelnice u genezi savremene plastične misli. Dovoljno je videti četiri njegove male skulpture, zajedno sa desetak reprodukcija u boji, i isto toliko fotoprafija njegovih najpoznatijih dela, pa da se složimo sa činjenicom da je revolucionarna priroda Murove forme i Murovog shvatanja volumena u stvari saputnik industrijske Trevolucije našega vremena. Pa ipak, Mur se ne vezuje ni za kakav pokret, nı industrijski ni stilski, već se, u izvesnom određenom smislu, bavi istraživanjem odnosa između mrtvc i žive prirode, i to onih i onakvih odnosa koji sc mogu ne samo objasniti, već i obnoviti preko sinteze plastičnih fenomena. U tome je toliko jednostavan i jasan, koliko može biti jednostavan i jasan značaj jednog ovakvog poduhvata. Ova mala izložba (mala po broju eksponata) ima, pored ostalih, i tu dobru osobinu, da nas podseti na još uvek živu i stvarnu aktuelnost takve umetnosti.

SKULPTURA FRANA KRŠINIĆA U GALERIJI DOMA JNA

VEĆ SAMO IME ovog izvrsnog umetnika neodoljivo mas podseća na velike skulptore italijanske renesanse, Naravno, ne zbog sličnosti po stilu, niti zbog postupka u modelaciji; srodnost se ogleda, pre svega, u svestranom poznavanju zanata i materije, zatim u shvataniima ciljeva i sredstava plastičnog načina izražavanja, i, konačno, u poštovanju humanizirane forme, neposredno vezane za jednu integralnu viziju prirode kao takve. Poreklom iz Dalmacije, ša ostrva koje su ioš antički putnici znali pod imenom Korkyra Mela'na, u kraiu u kome je moediteranska senzibilnost za liniju, boju i Volumen bila tako reći na svome rodnom tlu, Kršinić je prešao sav onaj trnoviti put koji vodi od ob'čnog zanata do umetnosti, i tQ na način kakav se nekada upražnjavao u Firenci Donatela i Verokija. Prvo klesarsko-zanatska škola, 'zatim umetnička akademija pod rukovodstvom jednog od najfinijih, najosećajnijih skulptora našega vremena, Pražanina Jana Šturze. U toku studijskih putovania po Grčkoj i Francuskoj, shvatio je šta razdvaja i šta spaia mirnu vedr:nu i plemenitu jednostavnost helenske skulpture i umetnost velikana našega vremena: dinamiku jednog Burdela, poetičnost jednoga Majola, tanpnu psihologiiu jednog Despioa jli secesionističku plahovitost jednoga Meštrovića. Već u tim svojim godinama ribiranja i sazrevanja, on ie otkrio da poseduje ono što velike skulptore čini zaista velikim: smicao za monumentalnost. I evo ga kako sa podiednakom senzib'lnošću, sa podiednakim osećanjem za klasičnu ravnotežu forme i materije, stvara male, liupke, graciozne ženske aktove i impozantne iavne spomenike, psihološki iscizelirane portrete i kompoziciie sa više figura. Na svim tim njegovim delima dominira, pre svega, izvanredno poznavanje materijala: on je počeo karijeru kao klesar, ali bronzu oseća isto koliko i kamen, a verujemo da nas ne bi iznenadio ni skulpturom u drvetu. Međutim, pogrešno bi bilo zakliučiti da je problem materijala nametnuo Kršiniću i problem stila. Ostavliajući na stranu postupak u profilaciji, koji je kođ njega samo uslovno povezan sa izborom forme, Kršinić ne ide dalje od onih vizuelnih fenomena koji već imaju svoju klasičnu reputaciju. On se namerno i svesno ne upušta u razlaganie osnovnih elemenata konstrukciie, niti u analizu rudđimentarnih volumena. On niic racionalista, čak i,kad dođe do onih tananih granica između realizma i subjektivnog osećanja za odnose između mase i prostora. On je pre svega, opterećen lirskim osećanjem za pokret i modulaciiu, i, u tom smislu, veoma sklon redđukciji kako naturalizma tako i stilizacije. Ne napuštaiući nikada human'ziranu formu, niti se odričući prirode, on u stvari vrši sintezu onih estetskih premisa koje su uvek bile, i koje će uvek biti, nerazdvojna osobina svake umetničke forme. Zbog toga, Kršinićeva skulptura nije ponavlianje Onoga što je već viđeno, već spontano otkrivanje onoga što je kreativno i neposredno, u svakom umetničkom delu, bez obzira da li ie ono klasično ili moderno po svoioj likovnoi fumkciji.

Miodrag Kolarić

PREDRAG FINCI KAO GAVRILO PRINCIP

ROBIJE | ATENTATI

Povodom filmova »Sarajevski atentat« F. Hadžića

i »Bekstva« R. Novakovića.

SNIMITI FILM o sarajevskom atentatu Predstavlja podsticaj, ali i veliko iskušenje za svakog reditelja: događaju koji je značio prekretnicu na istorijskoj pozornici ovoga veka i bio neposredni povod za izbijanje prvog svetskog rata, može se pristupiti na više načina, a da svaki od njih bude dovoljno snažna početna inspiracija za film koji će biti ili hronika samog atentata, ili drama pojedinaca Koji su ga IZveli, ili, najzad — svojevrsna studija O PrirOdi samog revolucionarnog čina kao obeležja mladalačkog rodoljubivog zanosa i patriotskoš osećanja.

Fadil Hadžić je pokušao da sagleda saraievski atentat iz perspektive koja otvara najviše mogućnosti za jednu široku panoramu istorijskih događaja u kojoj su intimna osećanja i individualni činovi atentatora stavljeni u širl istorijski kontekst od onog koji obrazuju samo događaji u junu 1914. Prvi kadrovi njegovog filma su arhivski materijali zaostali od nemxačkog ratnog snimatelja, snimci skidanja spomen-ploče sa mesta na kome je ubijen austrijski nadvojvoda Ferdinand, a poslednji kadrovi su i poslednji dani nemačkog Velikog Rajba u Jugoslaviji. U taj uopšteni, simbolični okvir, utkana je drama Gavrila Principa i njegovih drugova kao slika neugasivop revolucionarnog zanosa i jmeuništivosti nacionalnog osećania bunta i otpora. U takvoj vremenskoi perspektivi, sam čin atentata umnogome menja svoju suštmu, i u širokom lancu istorijskih događaja koji su usledili iza njega gubi obeležja

“romantičnog mladalačkog ekscesa i dobija OZ-

nake promišljenog revolucionarnog čina. Tako film dobija svoju unutarnju dramsku logiku iza koje stoji saznanje da je krajnji sadržaj svakog pojedinačnog poteza utkan u kolektivnu sudbinu čitave nacije: linija koja povezuie prvi neuspeli atentat Bogdana Žeralića i akciju Gavrila Principa i njegovih drugova sa dramom mladoga ilegalca koji na sarajevskim ulicama 1945. puca na naciste, samo je jedan čin opštiic

istorijske drame nacije. Iza romantične akcije pripadnika »Mlade Bosne« stajala je dilema: da li će njihovi postupci izazvati nesreću drugih ljudi, ali se ta akcija kasnije, u širim Vrćmenskim relacijama, pokazala kao duboko opravdana, i gotovo istorijski neminovna; tako individualni čin, iako zasnovan više na emotivnim nego na racionalnim premisama, dobija svoje istorijsko opravdanje.

INOSTRANI TEMWIK

|

PROGLAS AKTIVA C

Tekst proglasa aktiva čeških pisaca objavljen je u prvom broju praškog književno” lista »Listy«, 7. novembra ove #0dine. Prenosimo ga kao zanimljiv doku. ment našeg vremena,

MI, PRAŠKI PISCI, kao uvek u procesu ra7Z> voja naše domovine, uložili smo i posle OvoOgodišnjeg januara maksimum svojih snaga za podršku progresivnih misli, koje je u život uvelo rukovodstvo Komunističke partije Čehoslovačke. Želimo ponovo da podsetimo da poslejanuarski kurs zemlji nije nametnula šačica inte: lektualaca i političkih avanturista. Ispitivanja iavnog mnenja, analize ekonomike i potresnec stvarnosti pedesetih godina svedoče o tome da socijalizam u Čehoslovačkoj nikada nije bio tako ugrožen posledicama politike, koju je godinama vodio Antonjin Novotni i njegovi drugovi koliko pre januara. Članovi Centralnog komiteta partije, koji su ga u januaru lišili funkcije prvog sekretara, spasavali su paTtiju i državu od breteće katastrofe. .

Od dva puta, koja se u sličnoj situaciji javljaiu, izabrali su but demokratizaciie na temelju socijalizma. Izabrali su ga sa svešću da drupi način — jačanje totalitarnog režima znači samo odgađanje u kome raspadanje vrednosti neumoliivo naprediuieć. Izabrali su pa s ubeđenjem, da zemlja, koja je već davno Ppr!vredno i politički razoružala buržoaziju, ima pravo na takav put.

Osam meseci od januara do avgusta potvIdilo jie tu pretpostavku. Karakterisati tu etapu kao period nastupa kontrarevolucije, znači falsifikovati istoriju. j

Hadžićev odnos prema mladim protagonistima sarajevskog atentata određen | znači, isključivo u koordinatama šireg sagledavanja istorije i kao takav poslužio je da se dublji dramski potencijali OVOg istoriiskog događaja povežu sa našim vremenom. Pojedinac, na tai način, efikasno preobražava skoro determinističku proceduru istorijske drame i ukida logičku nužnost po čijem se diktatu istorija odvija. Zato je Hadžićev film pomalo i romantična legenda koja, u stvari, čini samu srž aktuelne istorije u kojoj Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović, Ilić, Grabež i ostali postaju aktivni učesnici. Ovakav širok dramaturški okvir omogućio je Hadžiću da podjednako razvija i elemente drame i elemente spektakla, i da oživi scenografske jedinice koje pružaju sliku starog VICmena habzburške raskoši uz zvuke bečkog valcera u dvorskom enteriieru, i narodne tradicije u domaćem enterijeru (kuća oca Sime Milića), kao i da na ulicama starog Sarajeva pronade pogodan scenografski okvir za sekvencu samoj atentata. Uzimajući u obzir materijalna sredstva sa kojima je raspolagao, a koja nisu bila

velika s obzirom na spoljni spektakularni plan'

filma, Hadžić nije napravio slab film, ali je na mnogim mesfima podlegao iskušenjima koja kompleksnost ove teme skoro obavezno Ppodrazumeva. Na momente isuviše ravna, ova Iežija je često ostajala na površini faktografskog nizanja činjenica i na momente ie realizovala samo onaj ornamentalno-dekorativni okvir 8tentata, bez slobodnije dramaturške i psihološke obrade likova atentatora, spretnijeg stepenovanja porasta dramske napetosti i efektnijeg isticanja u prvi plan konflikta koji je pred samo izvršenje atenfala izbio u redovima mladobosanaca, onog pjtanja koje se ticalo svrhe i opravdanja atentata kao revolucionarnog čina.

Skoro fanatičnom idealizmu Gavrila Principa suprotstavljen je lik starijeg i racionalnijeg Ilića, ali je ovaj sukob samo ovlašno nagovešten, tako da je složeni istorijski događaj ostao zabeležen pomoću romantične intrige jednodimenzionalne, eksplicitne i uprošćene: svedenc na pedantno opisivanje jednog atentata i isleđenja koje je iza niega usledilo. Ostali su samo uspeli likovi atentatora, visoko profesionalna i funkcionalna kamera Franie Vodopiveca zapažena još u filmovima V. Mimice i u do-

“

Ekstremistički nazori, koji su uvek prolazna reakcija na dugogodišnju neslobodu mišljenja, nisu našli plodno tle, U kritici ljudi odgovornih za grube deformacije minulih godina, nije bilo senke okrutnosti, kojom su se upravo održavali na vlasti. Nije se stvorila nikakva politička grupa, koja bi se zalagala za izdvajanje Čehoslovačke iz socijalističke zajednice, za povratak kapitalizmu.

Obratno:: nestali su letargija, umor, strah. Raditi i zalagati se za socijalizam opet je imalo smisla, Oslobođeni mozgovi počeli su da daju svoju energiju. Komunistička partija je ponovo postala štab socijalističke revolucije.

U sve to 21. avgusta ušla je vojska pet zemalja Varšavskog pakta, ušla je na način Koji ne želimo ni da spominjemo. Narod u našoj situaciji ne može sebi dozvoliti luksuz cemocija. Tim pre ne sme se odreći razuma, jer bez njega ne bi bilo ničeg nasušnog.

Razum nas vodi zaključku da posle tog tragičnog poglavlja u istoriji revolucionarnog pokreta. ne sme uslediti još tragičnije poglavlje istorije same Čehoslovačke.

Borba, ili kompromis — to je oduvek raskršće češke politike. Kompromis je često jedina osnova na kojoj je moguće dalje stvaralački razvijati narodni život, Na. žalost, često je bio samo sinonim kapitulacije, koja je marod dovela na ivicu ništavila,

Narod neće prestati da bude zahvalan po: litičarima, koji su ga zastupali u avgustovskim danima, što su učinili sve da izbegnu besmisleno krvoproliće. Ipak i oni ne smeju nikada zaboraviti, narod, koji im je svojom fantastičnom disciplinom i neviđenom, podrškom stvo-

Bogdan KALAFATOVIĆ

wnuuuupyeGarizureuuROr Gaa ra aaa

om filmu »Ljudi sa Neretveć O. Gluš čevića — nekoliko sekvenci koje su plenile svojom autentičnošću i izvrsna laboratorijska obrada filma, što je sasvVim dovoljno kao prepo: ruka za gledaoca. Da li je to, međutim, do voljno i kao uteha za stvaraoca?

kumentarn

eni neuspeha filma »Bekstvae, rađenog po motivima Davičove, tetraloPije, »Robijes? Najverovatnije da je već scenario GOprineo tome, najviše zbog teškoće da se adekvatno realizuju unutrašnji naponi jednog PriDOVeĆ dačkog postupka sastavljenog od poetskog DSL hologiziranja, složenog, sislcm unutr OBE O nologa glavnih ličnosti i radnje koja se O MO na Više izukrštanih vremenskih planova. SCcenaristi (M. Pervić i R. Novaković) su ATA ni činjenice da 5C najvažniji, „tokovi Davičovog romana Zbog njegove, neobične strukture ne mogu preneti na film i da je izvesna nevernost piscu gotovo nužna, 1 zadržali su se na Onom elu romana koji se odvija u jednoj od pred: ratnih kaznionica. Ovakav siže, razvodnjen već kada treba da ilustruje zaplet, postao JE potpuno zbrkan kada je zaplet trebalo osloboditi opterećenja same fabule. Drama robiiaša prelama se kroz svest mladog Slobodana Radenika u dugim monolozima u off-u u kojima, se DI ča sažima, skraćuje, i dovodi do neočekivanih i brzih razrešenia koja sasvim drukčije. izgledaju u romanu gde raznovrsne projekcije svesti glavnog junaka postaju način da se konstruiše zaplet i iskaže sama suština zbivanja.

Tako demagog i individualista Troskot u filmu biva raskrinkan u jednom jedinom kadru, i tek kasnije saznajemo da je premešten u drugi zatvor, mada je pre toga na konfliktu između Vitora i Troskota — pravog revolucionara i demagoga — zasnovana čitava okosnica radnje i suština svih teorijskih trvenja meču komunistima u kaznionici! . .

Međutim, mora se priznati da je zaista bilo teško, ako ne i nemoguće, pronaći dovolino Jasnu konvenciju kojom bi se na film prenela komplikovana struktura Davičove proze. Režija ie suštinu ove adaptacije sa pravom potražila u paradoksalnom sukobu između idealnih strćmljenja liudi u kaznionici i otpora, koji ti isti ljudi pružaju realizaciji tih stremljenja, ali je i ova šansa propuštena i nebrižliivim postupkom odvedena u krajnost: kažnjenici -— komunisti prikazani su kao stoglava hidra koja se samo na momente povinuje određenom autoritetu, a dostoian i čvrst stav sa stanovišta ko· munističke etike zadržavaju samo Krajnović, Grujić i Dežman!. Takođe je uočljiva namera režije da se likovima Troskota i Jerneja ridaju neke savremenije asociiacije na karijerizam, iskliučivost i želiu za vlašću, a uopšte nije naglašena težnja pisca da se, i pored svoje šarolikosti u karakterima, svi ovi ljudi čeliče u stalnoj razmeni gledišta i u naporu volie da ss lični interesi podrede kolektivnom cilju.

Lik Slobodana Radđenika nw tumačeniu Dušana Đurića ostao ie najbliži Davičovom literar. nom ?pretekstu, možda zato što ie bio nvek Vin teoriiskih raspri, prirodan i mladalački nepo: kolebliiv u izvršavaniu zađataka koie su mu” postavljali stariii drugovi. Ponaimanie amstraktan od svih ostalih likova, on je stalni otvore"i znak pitania na sve ono što se oko niega deša: va, skoro sušto oličenje romantične skojevske mladosti.

U svemu, u »Bekstvima« su samo »proiek· tovani« Davičovi likovi tetralogije krainiomi shematičnošću sredstava kojima se režiia slu. žila da bi ovaplotila svoju fabulu. Nikako ne napuštajući primarni plan saomštavanja. ovaj film nije ni studiia komumističkog morpla u trenucima naitežih iskušenia, mi psihološka drama koju doživliava eruna liudi u damima robijaške stradđiie, ni dosledno sprovedema sinteza nekoliko Davičovih romnmesknih moliva, već naipre — i najviše od svega — pedanfno i brižliivo opisana strategija kolektivnog bekstva iz jedne od predratnih kaznionica.

U čemu su kor

ESKIH PISACA

rio preduslov da uopšte mogu pregovarati. Takav narod ima pravo da zahteva svoju politiku, da ga povedu dalje, da prema mogućnostima, sebi i njemu olakšaju današnjicu, da ne prokockaju njegovu budućnost,

Stvarna tragedija Čehoslovačke počela bi onda kada bi kompromisi progutali pravi, sraisao naše borbe, kada bi od demokratizuiućeg procesa ostalo samo imc. | Rukovodstvo naše zemlje i partije iziavilo ie da će ispuniti moskovski sporazum časno ı dosledno. Prihvatili smo to, mada tai 3borazum u potpunosti ne poznajemo. Prihvatili smo to na osnovu dosad postojećeg poverenja u naše rukovodeće predstavnike. Prihvalili sms to na osnovu uverenja da će druoen strana l1akođe ispuniti svoje obaveze, ore svega da će se razvoj ka socilalističkoi demokratiji u Če hoslovačkoj u potpunosti nastavili.

Umesto toga smo svedoci da se u našoj zemlji ponovo obnavlja cenzura. Umesto toga svakodnevno čitamo u štampi pet zemalja svoOja imena sa nazivima kojima su u prošlosti OZnačavanc Žrtvc političkih procesa. Umesto toga sa vodećih funkcija odlaze ljudi, čiji su nivo i karakter bili najbolia preporuka za realizaciju akcionog programa partice. Uničsto toga na političkoj sceni ponovo se moiavljuju ljudi, koji su izgubili moralni kredit, Umoesto toga ponovo se priprema otuvliivanie pripremljenc ekonomske reforme. Umesto toga mora: mo se pomiriti s mišliu da je boravak stranih vojnika kod nas legalizovan bez vremenskog ograničenja. Umesto toga konsinijemo da se

. Nastavak na 12. strani

KNJIŽEVNE NOVINE