Književne novine

- lepotom, unutarnjim doživljaiem

EEEE STRAJ reP ar uIiLu auu ru srp irip air m uu a unee uuu et ri uzauNRrosy

POZOBRIŠ "FT

REČ DREVNIH ANTIČKIH pesnika može se istovremeno čuti ma bobonighiia kao ei

one Ateljea 212 i Jugoslovenskog dramskog ·

pozorišta. Ova pojava budi radoznalost i opterećuje nas sumnjom — jer teško je uvek razabrati podsticaje koji su iza pozornica. Da li je reč do reakciji na sve otvorenije destrukcije moderne scene ili je u pitanju potreba za klasičnim teatarskim idealima i trajnijim formama delovanja? Kako su se slične stvari i ranije događalc ostaje nam da rediteljske postavke Zorana Ratkovića i Tomislava Tanhofera procenjuiemo u svetlu naše sadašnje teatarske situacije.

„Izvođenje Kišove »Elektre 60« možda najrečitije govori o izvesnom objektiviziranju i distanci Ateliea 212 prema vlastitom i neprekidnom menjanju. Daroviti pesnik nije stvorio novo delo već prepevao i preobrazio ono poznato Euripidovo., Umesto da na legendi komponuje drugačije likove, on je poznatim ponešto dodavao, senčio ih i svodio na funkcionalnu meru, a tamo gde je situacija zahtevala — ostavljao u izvornom obliku. Razlike, ma koliko na njih upozoravao Kiš u predgovoru svome delu, nisu tolike da bi bile lako uočljive i zato se spontano nameće utisak da je ovo, istovremeno, čin pesnika i glumca izrazito savremenih afiniteta: nije se zanosio vaskrsom starih i već presahlih formi, niti je podlegao predrasudama onog teškog akademskog stila koji nemilosrdno zagušuje boeziju. NMutor se predao svojim ličnim osećanjima, čitao Euripidove stihove sa zadovoljstvom i Uuzbuđenjem, razmišliao o njima, nadograđivao svežim metftaforama, distancirao se od nekih ili ispoljavao ravnodušnost. Dobili smo tako jednu osobenu interpretaciju u koioi se iza lepote stiha kriie kreativni doživljiai. Pa ipak, on sebi nije svrha ı koliko god bio impulsivan i uslovlien sasvim određenim shvatanjem. života i ideala teži ka jedinstvu sa samom mater1]om. Zorana Ratkovića je Kiš svojim postupkoni uverio da i sam kao reditelj mora tražiti drugačiji ambijent i formu za njegovu Elektru. Ako se već odbacuje estradno-ritualna PpOzornica zašto bi se insistiralo na iluzionističkoi? Zavesa je ostala spuštena, a klasično gledalište prazno jer se publika razmestila oko kružne scene. U tom času bile su moguće asocljacije na Living teatar, Grotovskog ili Garsilu, pa ipak — mladog reditelia to nije zbunilo jer ie hteo da »Elektru 69« predstavi u stilu teatra surovosti za koji očigledno veruic da predstaviia već sada stil našeg vremena. Tu se, na žalost, niegove ambicije zaustavljaju: umesto da mu ovai način ekspresije bude samo povod kako bi došao do nove forme, svu svoju maštu i energiju podredio je teži da se dobiic što uverljivija predstava O plastici same surovosti. Za Ratkovića — ovo niie čak ni ideal nego nešto što ie unapred dato pa postoii kao sasvim određena realnost. Reprodukciia ie zamenila kreativnost tako da onih nekoliko vanrednih rešenia, vezanih za EBlektrinu patniu, bledi pred navalom buke, gomilanjem grčeva i primitivnih strasti. Stvorena je celina koja po svojim standarđima nimalo'ne zaostaje za onim inostranim — s tim što ie to ipak, kada se sve sumira, pomodna konfekcija.

Naime, reč ie o teatru surovosti bez prave surovosti, A to je, čini se, bitno: glumci cepaiu strasti, nastoie da svoi izraz svedu na fizičku reakciju, da se liše svake psihološke niipnse i unutarnieg smisla, a kada im to ne pođe za rukom onda imPprovizu|u -— dok one kliučne situaciie ostaju Dpotouno neobrađene. Jer, surovost nile samo u pokretu, vec DIR svega u samom postupku, a onl DOJOraHA LE niji se tek opisuiu ili nagoveštaval!u standardnim sredstvima. Problem ie u tome — šta se ovde smatra nadražajem: reči, radnia ili sama roezija? Ratković se, izgleda, opredelio za

samu fabulu. tako da ubrzo posle prvih prii isharmonijie između teksta 1 zora dolazi do dish OU NOO

onog što se događa na sceni. Čak IG ı delom predstave nemoguće ! pratiti Kišove a hove. ier se metafore redovno pretvaraju ı neartikulisane krike. te Oe i O. aa UM, o O: Pokret je u predstavi prepušten fiji, tako da je Boris Radđak svoiim 1BRUVOTA u domenu modernog. baleta, GODIKEO AB zanscenske kretnie budu dinamičn1]e 29 tag zovanije nego obično. Prema tome — TI wi je ostalo da se koncentriše na likove 1ı ana!

is aint i tako nešto reakciia poiedinih aktera. Ali, za il se Za-

Ratković očigledno niie imao snage ! dovoljio spoljnom formom, svoieč pretstBVe. Usled toga se mešaju izražaini stilovi a : X > jedinih prizora se ne izvlače zakliučoi e. .bi možda u teatru surovosti valialo oče Va ; Jer — teatar instikata i, čisto ZE OHIO ne računa sa psihologiiom. sveš o Yekhakita ituacija i čovekovo osnovu koic JE o samim akteri

emocijama. Bitna ie samo S ponašanje kao činienica na jedino i moguće rasuđivati ma i događajima. . . Ovakav teatar traži posebno obučehe. Rn ce, Zapravo, mora se U potpunosti o SRO kustvo savremenog teatra | DOO OOiih a liranje sa velikim dahom kao LO. Sa ha vača, Čemu tekst — ko SC ni ::8 fi eaje i o čuje, ako umesto čistih i snažnih VOL gledaoca dopiru samo nejasni BIRS Che jed ljanje? Između zahteva koie postavi ala bole *M ahane' Dišae; BB druge EGItE ilktazs U se snašla Neda Spasoiević u ulozi. žičijai njenoj igri vešto su se siediniavali Prički fee i potpuna Otučlen On LR MI Laža i tavo | 5 i Đokret ı y dea Oea očima bilo iedno krhko sio: renje satkano od ugč, mržnie i ljubavi

oprečnih clemenata koie život tera na aaa ničko i istovremeno postojanic. Ekstrem PE su u Sebi znali da pomire lOŠ, Milutin Poz ković (Strofiie, intenzivnog doživliaia TOO nosti u situacijama KOIČ od niega iN en nadražai za postupke glavnih aktera) i ME Čavić (Egist u sasvim svežem to PE je Ksenija Jovanović (eta ao u m ovog stila. Misa nketicć a

Orest dD8O Ua ekstremnim PA Ca OR ieci da prednjači u fizičkom egzi IČlO AO: Njemu, međutim, nedostaju osnovne PT Z

cije za heroja ovakve scene — Jer U dramat-

KNJIŽEVNE NOVINE

~ LJ

skim situacijama deluje kao tenor sa pomalo smešno razvučenom lokalnom akcentuacijom i pokretima bez prave siline i izvornih refleksa, zaboravljajući verovatno da i ovakav teatar

ipak nije samo balet već i drama dovedena do”

fizičkog paradoksa, NL Č:injenica je, međutim, da Ratkovićeva Dpostavka »Elektre 69« navodi na razmišljanje ne

samo o tek nagoveštenim mogućnostima OVO.

mladog reditelja već i putevima slobodnijeg i nekonvencionalnijeg pozorišnog izraza nego što je to teatar surovosti, Nasuprot tomc, »Agamemnon« u režiji Tomislava Tanhofera na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, tcra na rezignaciju. Otkud jednom umetniku koji je celog života nastojao da bude koliko toliko savremen tako strasna želja za konzervativnošću? Da li bi u ovom valjalo videti prezir prc-

.ma trenutnoj pozorišnoj situaciji ili nemoć

pred zahtevima scene koja traži neprekidno i O menjanje uz punu slobodu delovanja? Tanhofer svoju veru u teatar vezuje za

oživljavanje antičke forme kao trajnog I nepromenljivog pozorišnog ideala! On pokušava,

da učini ono što mnogima pre njega nije pošlo za rukom a to je da na skučenoj i zatvorenoj pozornici rekonstruiše prastari mehanizam ekspresije. Tako je od Petra Pašića zahtevano da scenografija bude strogo funkcional-

INJA

Uz premijere »Elektre 69« Danila Kiša i Eshilovog >»Agamemnona«

"imaginacijc i svoje postupke maksimalno ra-

. ativnog, delovanja.

. smeju prekoračiti.

cionalizuje. On ne priznaje glumačku i ljudsku individualnost a kamoli mogućnost kre

'Kada se ovakva predstava nađe na Yeperlo-

: aru ansambla sa reputacijom mora da dođe do

spontane reakcije. Sve ono što smo urađili

poslednjih decenija kao da se odbacuje i čini.

se da neko svesno želi povratak u vreme koje malo ko od nas pamti. Zašto? Nismo protiv tradicije koja nas podstiče na nove poduhvate ali moramo biti protiv one koja vuče u čamo: tinju i umetničko slepilo. Pozornica na kojoj nema života deluje tužno i porazno i stoga sloboda izraza nije nikada bila u suprotnosti sa postojanjem klasimnih ili trajnih vrednosti. Između njih postoji čak kauzalitet pa se međusobno uslovljavaju tako da i antičke forme mogu danas imati značenje jedino ukoliko su olelovljene kroz živu ljudsku kreativnost.

U »Agamemnonu« je spoljna rekonstrukcija neprihvatljiva kao umetnički stav. Otuđa horisti deklamuju, imaju iste kretnje i jednoobrazne kostime. Htelo bi se da oni učestvuju u radnji — ali i to nekako stidljivo kao da postoje granice koje se ni po koju cenu nc Zato se valjda pokreti izvode tromo i u pravim linijama bez izvornog ljudskog, identiteta. Ako je išta savremeni tea-

NEDA SPASOJEVIĆ I KSENIJA JOVANOVIĆ U »ELEKTRI 69%

na; tu su stepenice prema žrtveniku, zatim OIhestra i rekvizit. Jedino nedostaju maske. Pored toga uvežbavanje hora povereno Je dr Branivoju Đorđeviću kao nekoj vrsti horega koji je imao.da se opredeli između deklamacije i pevanja, da izvrši grupisanje poluhorova, odredi horeute i kretnje prema poznatim obrascima. U takvoj prilici i od glumaca je traženo da potpomognu stvaranje OVOg Ppseudomonumentanog. prizora gde Će spoljna Ppatetika u gestu i govoru biti dominantna komponenta cele predstave. Tako smo suočeni sa celinom u kojoj je sve perfektuirano ı usaglašeno pa ipak ne i oživljeno; scenska forma ostala je neovaploćena i deluje kao anahronizam.

'Tanhoferov odnos prema Bshilu je jednostran i površan. Za njega su dovoljni oni školski podaci o delu OVvOB antičkog. pesnika koji uveravaju da je reč O uzvišenosti i monumetritalnosti kako u tretmanu ideja tako i samom izrazu, Dublja i složenija istraživanja kao: da nisu potrebna, A da je kojim slučajem krenuo ovim putem ubrzo bi i sam došao do uvere nja da se iza te statičnosti krije veoma intenzivan doživljaj ne samo realnosti nego 1 određenog vremena. Otuda ona Eshilova težnja da se pojedini prizori pretvore u slike — utiske koji će izazvati neposrednu reakciju u gledalištu. Isto tako poznato je pesnikovo mišljenje po kome se i cela traged ja može shvalili tek kao jedan impuls bez koga bi bilo te: ško shvatiti svet u kojem živimo. Ako mu reč daje smisao znači da se on ispoljava preko čoveka i otuda mišljenje da grandioznost „koju nalazimo i u »Agamemnonu« nije smetnja za savremeniju i originalniju interpretaciju OVE značajne i robusnc. tragedije, Reditelj odbacuje uticaj vremćna, „mogućnost. da se unutar

Eshilovog jezika nađe sopstveni izraz, pomisao

ha otkrića koja bi se mogla da tiču naše sud-.

bine i sudbine sveta u kome živimo, lišava, sč

tar do kraja razjasnio onda je to sigurno funkcija antičkog hora. Pored toga pozorišno iskustvo nudi veliki broj vrlo efikasnih rešenja i obilato stimuliše iznalaženje hovih formi. Kako onda da verujemo u njihove mehanički i gotovo školski izgovorene komentare? : Scene u kojima ljudski valeri izbijaju u prvi plan guše se i okamenjuJu. Ipak, Marijan Lovrić u ulozi Stražara uspeva da dočara unutarnji intenzitet uvodnog prizora l čekanja na dobre vesti..Stojan Dečermić kao Agamemnon na prikolici dopušta sebi da ne bude samo kralj i heroj već iznad svega čovek koji se u tom slavlju i sam oseća poražen. Njegova gočina, slomljenost, ironija i prirodnost deluju u tim hladnim okvirima kao ljudska tuga 1 apsurd. Slično je i sa scenom kađa Ljiljana Krstić kao Kasandra ostaje sama na stepenicama sa horovođom i proriče „sebi i drugima zlu sudbinu. Da je rediteli. sledio ove žive podsticaje možda bi celo zbivanje dobilo „drugačiji smisao, Njemu je, međutim, daleko više bilo stalo do prazme retorike koia je svoju kulminaciju dostig:a u finalu, Marija Crnobori u liku Klitemnestre uspela ić da se u svemu podredi ređiteljskim intencijama. Ako je njen zločin viđen kao nešto neprirodno i monstruozno zašto da ona bude iskrena 1 prirodna? Obe nas predstave uveravaju da antičku dramu treba itekako igrati na savremenim SCenama. 5 tim što sigurno nećemo imati velikih predstava dok god u starim tekstovima budemo gledali nepromenljive objekte, Pesnička

reč je uvek predstavljala na sceni subjekt u

čijim neizmernin 'mogućnostima i leži tajna njene egzistencije na pozornicama OVOE sveta.

| Petar Volk

Sea.

id

H e | 71

NE SEĆAM SE više tačno kada sam prvi put u životu primio belu pozivnicu sa dve magične reči: koktel-partija, ali se sećam sasvim dobro vremena u kome bi onoga, koji bi se usudio da naštampa takvu kartu sigurno proglasili ludim ili neprijateljem. Zbog toga se, Verovatno, uvek osmehnem dok pokušavam da vežem čvor na kravati pred one neuporedivo otmene koktel-partije na kojima se tako ljupko rukujemo i čavrljamo u svom najboljem izdanju sa čašom u rukama, ponašajući se kao našminkani filmski statisti. Jedno je tačno — od vremena kada su u nas počeli kokteli (reči: kod nas, zvuči sasvim amaterski). svet se podelio na dvc Vrste liudi: na onc koji dobijaju pozivnice u zlatotisku i na one kojih ih ne dobijaju. Ovi drugi, naravno, ne pristaju na takvu podelu i tako započinju svi nesporazumi koji se završavaju socijalnim dramama, Najzad je i Televizija dozvolila da se na njoj pojave takve drame, otkrivajući ono što je svim ostalim ljudima sa dobrim vidom i zdravim razumom bilo očigledno već duže vremena; u nas takođe postoje saloni i automehaničari koji u njih nemaju pristupa. Pisci već toliko napadaju svoje društvo, da meni ne preostaje ništa drugo do da ga počnem hvaliti, ako hoću da se iole razlikujem od ostalih. Dvađesetak godina dakle, čekala je naša savremena dramska literatura da se stvati koje svi poznaji nazovu SVvOjim pravim imenom. Svi su znali i svi su se pretvarali da ne znaiu, ljuliuškajući se na blagim talasićima antičkih motiva, igrajući trbušne plesove u haremima osmanlijskc tematike ili rijući po prašnjavim naslagama polovnih mitova i ezopovštine. Trebalo je, izgleda, sačekati današnic ttridesetogodišnjakc koji su najzad otplatili svoje pisaće mašinc kupljene na kredit, pa da se postojeći saloni, kokteli, tatini sinovi, mercedesi, prostitutke, dupli martini, tartar-bifteci, vikendi, skijerinzi, stipendije za Prinston na osnovu ničepa, čipovi od deset hiljada, japanskc kamere sa tri objektiva kojima se slikaju uglednc bebe dok kake i mnoge druge stvari nazovu svojim pravim imenima.

| Zbog toga jc pravo zadovoljstvo susresti sc sa, pre svega, poštenom i talentovano napisanom dramom Alojza Maletića »Žur u Maadalendu«, koja je za mene lično predstavliala otkriće jednog remek-dela. Potrebno je biti ili korumpiran ili kreten, pa u ovom tekstu čeprkati po nijansama, filigranu likova i ostalim izanđalim rekvizitima savremene kritike, koia poput noja skriva glavu pred suštinom, tražeci slojevitost u pomrčini svoje nemoći, Socijalna „drama nema vremena da se bavi takvim tričarijama, kao što ni očajnik kosa goni Dpolicila nema vremena da pazi na čistotu olim-, piiskog stila dok preskače neku živicu. Ne treba takođe zaboraviti da je na onim mestima drame, na kojima pisac nije imao vremena da cizelira dijalog ili radniu zagrcnut nemoćnim besom, ı pomoć priskakao režiser Joakim Marušić, koji je realizaciiom »Žura u Magdalendu« ušao u televizijsku dramu na glavna vrata.

Zašto sve te stvari niic ispričao neko mlađi ili neko stariji od Majetića? Mislim da mlađi pisci još uvek zaziru od moći starijih, dok ovi drugi ne žele da se petljaju, jer su često bili svedoci neprijatnih posledica svoga poziva. Oni na izvestan način već pripadaju koktel-svetu, pišući preozbiljne studiie o izuzetnoi savremenosti Bartolomea Ivana Benedita Alfrinovića, koji je još u petnaestom veku upotrebliavao izvanredno moderne poetske forme! Izgleda da su još jedino tridesctogodišnjaci dovoljno ludi da se bave svojom okolinom, dovolino hrabri da se toga he plaše i dovoljno pametni da se prave ludi! Pokazalo se, naime, da, televizijski gledaoci veoma rado gledaju drame na temu: imati i nemati. Pošto su detaljno upoznati sa izgledom otmenih salona trule Jugoslavije, u kojoj su čak i sirevi bili plesnivi od truleži, naročito gorgonzola i rokfor a o boji »trula višnja« i da ne govorimo! — dobili su i drame o savremenim salonima i savremenim automehaničarima. Zašto takve drame nisu dobili ranije — bile bi izbegnute mnoge neprijatnosti? Za to jc svakako potrebno nekoga optužiti. Optužujem birokratiju! — jer se niko u ovoj zemlji neće naljutiti, pošto su birokrate najžešći protivnici birokratije i primaju sve žalbe protiv tog užasnog zla, samo ako su pro: pisno napisane i propisno taksirane predviđenim pravilima.

No, kratki istorijat socijalnc dramc u nas, završava se prvog januara 1960. godine u trenutku kada nestaje svih socijalnih razlika, zahvaljujući ingenioznim poreznicima 'skupština opština itd. Od. tog časa, po svemu sudeći, Živećemo u socijalno potpuno izjednačenoj Ssredini, jer će se progresivnom poreskom stopom csfikasno sprečiti nepravedno bogaćenje uglavnom pisaca koji, pišu socijalne drame, A oni su kao što je već poznato, oduvek bili najizrazitiji nosioci socijalnih nejednakosti ı nepravdi. Radujem se kao dete toi srećnoj Utopiji Tomasa Mora, a ako mi se nekim čudom dogo• di da moje drame, kojima su do sada oduševljeno zviždali, dožive nekim slučajem uspeh i budu igrane u mnogo pozorišta, obilaziću Uupravnike i klečali na kolenima pred njima, preklinjući ih da mi nc šaliu honorare, jer nemam čime pJlntiti porez — osim sa isečcima

negativnih kritika, Momo Kapor

7