Književne novine
Nastavak sa 1. strane
me ko on bio, mora biti slobodan. A slobodan –
narod je nezamisliv bez slobodne literature, Ako se osvrnemo mana istoriju malih naroda, Videćemo da ic uvek bila prvo literatura a onda narod, sloboda. Pisci su »misionarı naroda«. U doba kulta ličnosti nije bilo najgore to što se pisalo po porudžbini, već to što je došlo do odvajanja, oluđivamja, naroda od kulture. U istoriji to nije pošlo za rukom Još nijednoj ideologiji i cenzuri u ono) meri u kojoj je pošlo sštaljinističkim dogmatičarima, Drugi slovački kritičar, Pavo! Števček, izvrsno primećuje da mlada generacija, generacija koja stapa u Žživot treba da se boji jedne jedine stvari — sudbine prethodne generacije, generacije, koja je bila prevarena, generacije na čije oži je vulgarizovana literatura, falsifikovana istorija, i sve ostalo. 21. avgust ie bio tužna satisfakcija za svc te godine laži, neljudskosti. Pa ipak, konIrontacija sa periodom pre njega je spasonosna. Čovek sc više ne može redukovati, duh naroda sc više ne može redukovati na ono od pre Januara. Sačuvati autentičnost čoveka, duh naroda primzina je uloga, koju kultura u budućnosti treba da igra. Zašto bi se inače pisali maniflesti kao što su 2000 reči?
Biserka Rajčić
TFRNBINA
Povodom Jeremićevog članka
UZ MOJU »PROLEGOMENU« IZ PROŠLOG BROJA
U JEREMIĆEVOM NAVODU osmog paragrafa Daničićevih lekcija iz estetike nečijom omaškom izostavljena je reč »što« koja je bila upotrebljena u značenju »nešto« ili »stvar«, kako je Daničić kasnije napisao. Tako je ceo navod koji je upotrebljen kao primer stilske grdobeć poštao primer besmislice, Nije cinizam ako se konstatuje da čak i ta omaška lepo potvrđuje moju tezu da je u stavovima sačuvanog teksta teško bilo šta pomeriti. A do takvog uverenja došao sam poučen primerom jednog estetičara iz devedesetih godina prošlog veka, dr Stevana Pavlovića, koji je praveći komplikaciju Daničićevih tabaka iz estetike svako menjanje teksta završavao menjanjem nagore i često svoje sšsitne intervencije platio pisanjem besmislica.
Kad se izostavljena reč vrati na svoje muesto, osmi paragraf ostaje neobičan, stil tvrd, ali je sve umno. Neobičnost tog paragrata potiče najviše od izraza »sveza u formi sa onim na što bi što bilo«. Reč ma je tu upotrebljena arhaično u smislu reči za, namenski. Ceo izraz Daničić će kasmije u »Programu za estetiku« formulisali rečima: »u lormi odgovaranje onome na što bi stvar bilaw. Ni taj izraz nije mnogo lepši, al upotrebom perifraze filolog uspeva da izbegne reč »celishodnost«, koja mu možda izgleda slavjanoserpska .i koju neće uneti ni u veliki »Rječnik« Jugoslavenske akademije iz 1882. Nije ni najmanje vsrovatno
da ije, onu prvu verziju tog: izraza izmislio „Student — makar da je i beleške hvatao — icr se ona u spisu ponavlja: više puta. A što se tiče preostalog dela inkriminisane rečenice on je meobično sažet i sasvim precizan: kazuje, otprilike, da lcpota, iako nema svrhu, budi u ljudima različite emocije i da je forma umetničkog dela dobra kad podstiče one emočije koje njegovom karakteru odgovaraju. Upravo, Daničić ne spominie emocije, nego da umetnost »čini nešto u ljudima« — i možda tu ima više dubine. Ni Kant nije pisao o ovakvom problemu na način koji je za široku publiku jasniji. .
Ima kod Daničića i drugih rečenica koje današnjem čitaocu izgledaju ćudnovate. Za nije stilski neobično kad neko kaže: »glumionica radi na ova najlinija čula: uho i oko — podjednako silno«. A taj izraz nije zabeležio meki student već Daničić svojeručno u konceptu koji se čuva u Matici srpskoj. Takozvani »lep stil« je istorijska kategorija.
Rečenica koja je citirana u Jeremićevom tekstu ne potiče, dakle, od onog »neveštog studenta koji je pogrešno beležio ono što je na Daničićevim predavanjima čuo«, nego Dpotiče od nas. I ako se takva pogreška sasvim prirodno dešava nama u doba pisaće mašine i savesnih korektora — zašto ne bismo dopustili i grešnom licejcu, koji bi nam, recimo, mogao biti čukundeda, da je i on prepisujući prolešorove tabake ili, možda, prepis profesorovih tabaka, napravio poneku sličnu grešku? Daničićev rukopis je lep, uredno ispisan, ali je zacelo manje čitak no što je jedan odštampan ili otkucan tekst. a
Kao argumenat za mišljenje da je sačuvani estetički spis u stvari prepis studentskih bele žaka Jeremić spominje i kratkoću tog spisa, Međutim, laj argumenat više svedoči da nisu u pitanju beleške nego što dokazuje da jesu, Lakše je hvatati kakve-takve beleške predavanja in extenso nego sažimati i načiniti dobar kratak ižvod. A s druge strane je poznalo i to da su sami profesori Velike škole pravili izvode svojih predavanja, »pisali ukratko svoj predmete i davali to dacima za spremanje ispita kao »tabake«. (Sam termin »tabak« slu. čajno se takođe javlja i u sačuvanom prepisu, u gornjem desnom uglu, što se može videti i iz fotokopije u Knjizi.)
Jeremić se poziva i na loša iskustva današnjih nastavnika sa Sskraćenim i nakaradnim »skriptama« koja kruže među studentima, Ali ako je danas doista tako, to iskustvo pogo1oyvo govori protiv mišljenja da su Damičićevi licejci na drugoj godini mogli sami komponovati jezgrovit estetički spis, izvanredno povezan, grafički logično raščlanjen, sa metodičnim podvlačenjima, nekim suptilnostima Daničićeve interpunkćije, akcentovanjem homonima, podnašlovima na margini, pa čak i korišćenjem
Đurm Damičić i estetikm (S)
DOK JE PRVI ODGOVOR Ive Tartalje na moju kritiku knjige »Đure Daničića lekcije iz estetike« bio izlišan, njegov drugi odgovor mi se čini relativno opravdanim, jer u mjemu imbplicitno priznaje greške koje ranije nije priznavao. Pošto je od većine ranijih svojih stavova odustao, sada insistira samo na tome da je stil u prepisu beležaka s Daničićevih predavanja dobar, da kratkoća prepisa ne dovodi nužno do uverenja da on ne potiče od Daničićevog teksla i da je Daničić verovatno predavao esfetiku i posle donošenja Zakona o ustrojstvu Velike škole po svojoj sopstvenoj želji a ne po propisima ove škole.
1. U stilu prepisa koji je Tartalja objavio nema realne osnove da se taj prepis smatra Daničićevim delom. Ex ungue leonem, a u ovom prepisu nemoguće je prepoznati pisca »Rata za srpski jezik i pravopis«. Nikakva tumačenja i dopune teksta ne mogu nas ubediti da je Daničić mogao pisati tako loše. Za one koji nisu čitali prepis mogu se, bez velikog biranja, navesti ı mnogi drugi paragrafi koji nisu ništa bolji od &š 8, koii sam već naveo. Uzmimo ovoga puta kao primer jedan stav S drugog kraja prepisa :»Muzika iavlja u delima svojim samo osećanje koje priliči idealu, pa tako osećanje podižući i u slušaocu čini te slušalac doznaje iđeal po osećanju mjegovu« (S 50). Zar i ovaj stav ne potvrđuje moie tvrđenje da se ovaj prepis ne može smatrati Daničićevim delom?
2. Na pitanje zašto je prepis, ako ne potiče iz Daničićevog spisa, tačan u navodima stranih reči, sam Tartalja je pronašao dobar odgovor. Daničić je, verovatno, ono što je smatrao težim za zapisivanje, ispisivao na tabli. Zato su njegovi đaci strane reči tačno zabisivali, a tran: skribovana imena čuvenih umetnika, po Ppravilu, beležili pogrešno. Da {e reč o prepisu s Daničićevog rukopisa, bilo bi logičnije obrnuto, utoliko pre što. |e njegov rukopis, kako i sam Tartalia priznaić, lep i »uredno ispisan«.
3, Tartalja ne zna kako da odgonetne činjenicu da je Daničić predavao estetiku i posle donošenja Zakona o ustrojstvu Velike škole. Umesto da je još u Knjizi tražio odgovor na ovo pitanje, oh ga sad mehi postavlja! Nije li, možda, estetika ulazila u okvir opšte istorije
„Primijene knjige
DŽON APDAJK: »KENTAUR, roman istaknutog savremenog američkog pripovedača i romansijera. »Zora«, Zagreb
· 1968. Preveo Miljenko Popović. Str, 248.
ROMAN GARI: »SKIJAŠ I SKITNICA«, roman savremenog francuskog romansijera. »Zora«, Zagreb 1968, Prevela Frida Suđić. Str. 19%. |
ALEKSANDAR OBRENOVIĆ: »POVRATAK DON ŽUANA«, 'dramc. »Prosvcia«, Beograd 1968. Str. 424 . FLORIKA ŠTEFAN: »DO OVIH ! POSLMDNJIH DANA«, pesme, Matica srpska, Novi Sad 1968, Str, 80,
t
— AKO NEMAMO NEPRIJATELJA, MORAMO IH IZMISLITI...
fusnote. Malo su čudme đačke beleške u kojima se često navode u zagradi odgovarajući izrazi na nemačkom, francuskom, latinskom ili grčkom i sa tačnim ispisivanjem na grčkom pismu, gotici i korenski upotrebličnoj latinici. Ko hoće da dotera sumnju do apsurda, reći će: profesor je mogao pisati na tabli, diktirati malobrojnim učenicima svaku crticu, stojati im nad glavom i davati im uputstva gde šta da ispišu. Neka je i tako. Tekst koji autor izdiktira u mašinu ne zovemo beleškama meke daktilografkinje, nego prepisom.
Zahvaljujući Draganu Jeremiću što je izneo argumente koji, u krajnjoj liniji, olakšavaju prepoznavanje Daničićevog teksta, ostavljam po strani sitnija pitanja o kojima sam već ranije dovoljno rekao. Primećujem samo da onu malu zagonetku koju sam u »Prolegomeni« pomenuo treba i dalje rešavati. Reč je o tome da je osnivanjem Velike škole estetika i na Filozofskom fakultetu zakonom ukinuta kao poseban predmet, a da je Daničić (propuštajući priliku da se oslobodi te nastave) ostao profesor za estetiku, pa je čak sledeće godinc podneo i nastavni program,
Ivo Tartalja
književnosti kao njena proširena teorija? Na osnovu čega bi inače Daničić početkom prve sledeće školske godine, uz program filologije, pravio i program iz estetike? Daničić je, Verovatnmo, baš tog semestra predavao estetiku, a pošto je pre isteka semestra napustio Veliku školu, nemamo njegov program za istoriju književnosti, koju je trebalo da predaje u nastavku. Moguće je da je postojala i neka nama danas nepoznata odluka o nastavku predavanja estetike ı na Velikoj školi, jer da je Daničić na svoju ruku predavao estetiku, ne bi za nju morao podnositi program Akademijskom savetu. .
U svojoj knjizi Tartalja, na žalost, nije došao do najvažnijeg problema koji je morao bar pokušati da reši. Taj majvažniji problem je: dokle je srpska estetika stigla s Daničićem? Pre Daničića imali smo predstavnike klasicističke estetike (Lukijan Mušicki, Jovan Hadžić) i kantovske (tačnije: Krugove) estetike (Vasilije Subotić, Mihailo Hr. Ristić), a u vreme kada je Daničić predavao na Liceju i Velikoj školi javila se hegelovska estetika sa elementima šopemhaucrovske struje (Jovan Andrejević), Iz Tartaljine knjige ne vidi se Kkojoi orijentaciji pripadaju ni Daničić ni njegovi uzori Šreer i Fiker, Na to bitno pitanje nismo dobili odgovor ne samo u knjizi (gde se o odnosu Daničića prema Hegelu govori vrlo neodređemo) nego ni u »prolegomeni za svako buduće izdanje Daničićevih lekcija iz estetike«. Dok sam ja o estetičkoj orijentaciji Daničića i njegovih glavnih uzora Karijera, Šreera i Fikera rekao nešto i u svojoj (prostorom vrlo ograničenoj) kritici, Tartalia je u svoi knjizi, uglavnom, stao tamo gde je, u stvari, trebalo da otpočne svoje naučno istraživanje.
U mom napisu »Đura Daničić i estetika (2)« promakla je jedna mala štamparska greška u poslednjoj rečenici, kola treba da glasi: »Fu las voulu, Ivo Tartaljia!l«, a njome bih završio odgovor ı na paralipomenu njegove prolegomene.
Dragan M. Jeremić
„Književne novine« u ovom broju zaključuju polemiku Ive Tartalje i Dragana M. Jeremića oko estetike Đure Daničića
er ir EGEr rata arm icr
VOJISLAV VULANOVIĆ: »NOĆNE PONIKVICE«, pesme. Matića srpska 1968. Str. 98. HUSEIN TAHMIŠČIĆ: »IZABRANE PJESMBE«, »Veselin
Masleša«, Sarajevo 1968. Str. 204. HAMZA HUMO: »IZABRANE, PJESMB«, »Veselin Masleša~, Sarajevo 1968. Str. 172. IZET SARAJLIĆ: »IZABRANA LIRIKA«, »Veselin Masleša“, Sarajevo 1968. Str. 168, BOGDAN ČIPLIĆ: »SLATKO PRAVOSLAVLJE•, »Prosveta«, Beograd 1968, Str, 48,
\
pesmve.
Petar CVETKOVIĆ
1
| PESMS | BAJKE
Iz »Jezera« i Ki
* J \ Na jezeru — pena
Beo dim S Koji nemo uvire u korenje drveća
Samo pena — dim ei Koji se krije po vrtlozima, Koji se vere po biljkama
TI useca po šupljinama Usne i uvojke devojaka,
bd Čuo |e popac U travi skriven
TI odmah izmileo TI odmah pristao đa glođc..,
*
Sa ušća je, sa pojila Pesma zablovila.
Pesma što sć izmigoljila Iz svoje zmijske košuljicc.
Ođ košuljica se lopta
U zvezdanu prašinu skrila. A pesma iscurila
Niz ševar i rogoz.
*
Na ptičji znak Probudiću se i jat Da jednu baiku istkam Samo krijuštima!
A kad posle ? i ribari stignu,
Nek se od gusala
Čuje melodija „..
*
Pred ševarom snivale su oči. O mehure uđarahu mehuri. Kako je lako prijanjao Jedan uz drugi...
TI kako lako
Ođ dva — postajao jeđan! ...A zatim blistao u vodi, Podskakujući ko ptica.
0, kratke pesme roja —
_ S crtom. ,
Probao sam vas
i znam:
Da samo san
Može tako da sc Jepi!
*
'Možđa su, ipak, ljuljaške mreže Zvezde i mehuri snovi riba, A noći pred nama —
Samo uzdasi uspavane trske!
Kraj slapova...
Kraj slapova pustih
zapalili smo rukopise, suve. I ko slovenski mlađići pravi zaigrali nad njima, bosi.
Na pojilima zečjim pronaći ćemo reči, 1 poći kroz noć, gluvu, na šum mrtvih krila.
Pristaješ li da volimo ovaj kraj
Na međi ćemo se opet maći, u izvor spustiti zvezde, i po niskom prahu sumrak prepoznati.
Pristaješ li da volimo ovaj kraj, ispunjen brdima samo i drvećem, kao sumpor vode ili sunčev zalazak?
Na poslednjioji padini, ako hoćeš, ' i vatru ćemo podići:
sve okolo tako svetlim stvarajući, sve oko nas pozlaćujući,
ceo ovaj kraj svetim čineći
i odsjajima plamena i naša lica ozarujući tako...
Balada o svetlim očima
Smanjila se naša stara Sova u šumi, olakšala je, i onemoćala.
Ne može više čvrsto da stane, ni kao nekad nepomično da gleda dole.
Hukće i drema ona, umesto toga,
a suva joj se krošnja kao ljuliaška kreće...
I hrast sa njen hiljadugodišnji, sa E gvozdenim gukama, prešle godine, i on se rasklatio.
Sad kao meh prazni na granama njegovim Sova drhti.
Gubama je brast okružen. U njima već silazi duša stare Sove... i Nikada više naša draga zaštitinica pluve noći neće upirati na nas svoje sveile oči sa modrim kolitima! Nikada više neće nam sa paučinastih zidma zasjati takva božanska sveilost i okupati naše usijane Plavice! Smanjila se naša stara Sova iz šume, duša ; joj već silazi u gube, to se poznaje...
KNJIŽEVNE NOVINE