Književne novine

_ЕГЗАКТНОСТ | "И ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ

ЗВОНКО МАРИЋ

ЈЕДНА ОД ИЗУЗЕТНИХ, рекло би се неочекиваних особености односа који се добијају као резултат примене егзактних метода на проучавање природе ствари, независно од одређења ствари и без обзира на. њену природу, лежи у могућности њихове разАџчите интерпретације. У физичким наукама, на пример, одређени број теорија се може различито интерпретирати а да се увек врше позивања на један стални утврђени . чињенични комплекс. Сама егзактност методологије, супротно примитивним уверењима, не обезбеђује јединствену представу о субстратима на које се примењује, иако редуцира вишезначност својстава објеката на квантитативан однос. Такође, законитости које из природе метода проистичу не структурирају се аутоматски у систем, нити је синтеза која евентуално следи једина могућа слика ствари која се може пртати на простору дате егзактности,

Има се утисак као да одређена врста »празнине" прати једну релацију, један закон у моментима његовог укључивања у генералисану кој знања чији елемент постаје. Уколико је реч о релацији која додирује питања заснивања једног система односа, „празнина" добија на значају. У њој има места за укључивање комплексних ми+саоних и емотивних садржаја, и њоме се

омогућује студија веза и дистанци са по-

· стојећим струјама и обичајима мишљења, "који не

припадају обавезно слоју егзактности. Такође, њоме се омогућује премештање датог система законитости на појаве за које систем није верифициран, у њој лежи могућност стварања универзалија из оскудног материјала који подлеже верификацији. Ова премештања не карактеришу метод по себи.

"Она на одређени начин карактеришу по-

тенцијалност културног тла на коме се развија игра егзактних метода. Историјски, они су често служили идеји егзактности да се имплантира на подручја која првобитно вису била њен домен.

Порекло — неједнозначности _ интерпретације резултата егзактних наука не потиче из једног извора. Један скуп компоненти чини саму природу метода, други су спољашњег карактера. У дубокој пројекцији ова је подела, разуме се, условна. Она је рефлекс примене егзактног мишљења на саму егзактност. Али она омогућује да се виде напуклине у комплетности егзактног метода, они отвори који онемогућују тенденције за канонизирањем, шупљине преко којих се комуницира са језгрима духовне климе. Преко таквих разбитости, егзактни метод тражи

ослонце ван себе, једну подршку, одређена ограничења, ]

Могућност вишезначне _ интерпретације система који почивају на егзактности лежи већ у механизму заснивања теорија избором ограниченог броја фундаменталних концепата, чија ' мерљива међусобна зависност и јесте законитост. Али у биће елементарвих концепата укључен је један елемент интуиције који носи са собом искуства која се не могу без остатака свести на једноставне репродуцибилне факте који су „радво тело" егзактности. У њих је укључена нека врста архиматеријала, који се нераздучен, у блоку предаје на употребу синтезама. Тај архиматеријал није лишен егзактности, али он није сав егзактност, и управо зато природа фундаменталних концепата већ вибрира на могућност различите интерпретације. Из овог угла посматрано, за тзв. завршене теорије, рецимо оне које се могу аксиоматизирати, независно од значаја логичке операције у акту аксиоматизације, аксиоматизацијом се признаје један несводљив садржај састављен од елемената општег културно-историјског слоја.

Заснивање егзактних метода лежи, измеВу осталог, у мистериозној особини објеката да нам се приказују разбијеношћу својстава, у простоти манифестације изолованих чинова, истргнутошћу једног дела њихове природе од других у другим приликама испољаваних суштина. Тоалитет се наслућује у далеким пределима. Тиме се поново шире нови простори за мултидимензионалне интерпретације. Јер само у једном ограниченом кругу слика који се из овог поступка гради, објект тежи своме тоталитету. Овим расклопљеностима у објекту, контролисаним у појединачним опсервационим актима, метод нам пружа шансе за разанчите организације мереног садржаја, и тиме за слику свога ограничења. У његовој природи не функционише један перпетуум

г

ЕУ

МУЋ

мобиле механизам, којим се омогућује једнозначно формирање хијерархије вредности, Када је то могуће, онда се то односи на уски круг појава, то дође после, пошто је већ пређена једна граница која означава окосницу датог простора реалности, када је у мноштву егзактности организаторски желовао један став. Избор ове тачке је место на коме метод плаћа цену своје везаности за антрополошке и сопијалне детер-

минације. Студије истих егзактних материјала у различитим културним медијима Илузачност струју потенције којим ова вишезн варира. |

Тако излази да егзактни методи не дозвољавају формирање у 'себе затворених система, изузев када се ради о техницизмима. који желе да досегну перфектност. Излази још да егзактни методи по себи не могу Бити одговорни за глобалне слике света које се граде њиховом употребом — која је употреба довољног услова. |

Мочавање ове околности је значајно У ово време када присуствујемо с једне стране прилагођавањима многих старих концепција о природи ствари новим егзактним материјалима, и када, са друге „стране, егзактни метод доживљава експанзију у све сфере стварности.

Човек на прекретници

времена

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

МИ ЈОШ НЕМАМО коначнот и задовољавајућег одговора на питање; шта је човек. У дубокој тами прошлости налази се његов почетак; биолошки развој са наслеђеним ка-

актеристикама трајао је бар милион година,

асупрот том непознатом периоду, за људске појмове времена изванредно дугом, човекова историја и човек онакав каквог га познајемо данас, једва да прелазе десет хиљада година, Све оно што је преисторија са нама учинила, фиксирано је и као стврднуто у човековом бићу данас, јер се у историјском периоду човековог постојања никаква приметна биолошка промена није одиграла.

У каквом односу заправо стоје биолошки м историјски развој човековг Да ли су то два тока која теку паралелно, али независно један од другог, или је вероватније претпоставити да је биолошки развој био предуслов историјском и да сала историјски развој преузима одлучујућу команду, са још тешко схватљивом могућношћу активног мењања биолошког развоја у будућности2 .

Ова и још пуно сличних питања, изванредно интересантних несумњиво, позивају на слободна маштања и претпоставке, али на њих, бар за сада, сигурног одговора апсолутно нема. То нас ипак не мора спречити, да користећи досадашња наша достигнућа у на+ уци, као психолози и психијатри, развијемо концепшију једног могућног развоја у будућности, на основу онога што смо до сада стекли и чиме смо овладали.

За разлику од човека, животиње су, свака према својој врсти и у односу на специфичнасти живота који имају да воде, развиле одређене органе за одређене сврхе, постигавши овако, с једне стране, скоро апсолутно савршенство у овој специјализацији органа, с друге стране, оне су се овом специјализацијом неповратно оградиле, сузиле и онемогућиле себи било какав даљи развој. (Чак и при једној оваквој формулацији, морамо да ставимо извесне ограде и сумње, јер је доместикација некада дивљих животиња показала да су и животиње, уз човекову активну помоћ, способне за даљи развој).

Што се човека тиче, он се, достигнувши једном ону толико значајну границу од које тек почиње развој свести и самосвести, Аишио специјализације било кога посебног органа у себи, чиме је с једне стране, остао најнемоћније живо биће у природи, с Аруте стране, користећи ову свест да помоћу ње овлада животним условима који су га окружавали, постао способан да се прилагоди свим климама, зонама и ситуацијама на земљи. На место специјализованих органа у своме телу, ов је развио најразноврснија оруђа, која иако често представљају само праузоре ових истих органа у животиња, значе и нешто ново и са чиме се у свако доба може располатати. Овладавши коначно говором, ватром и оруђима, човек је себи омогућио скоро неограничену слободу кретања, стварања. и господарења. Данас, он је на најбољем путу да оствари и оно што је до скора изгледало као немогуће. Да продре у тајне космоса, да. продужи људски живот, да предвиди земљо“ тресе и климатске промене пи да на њих ак» тивно утиче, можда чак да открије последњи вео — тајну рађања. Атомска физика, генетика и психологија, све су мање области ис“ питивања које протичу независно једна Од друге. Многобројне међусобне гране које их повезују ин стварају од њих јединствено поље

(|

испитивања, пружају наде да је време великих и заморних анализа на измаку, да се већ назиру контуре грандиозне синтезе и сагледавања јединственог биолошко-историјског тла, на коме је никло једном богато и разгранато дрво чије се крошње подижу високо

небо, а чији корен достиже неизмерљиве дубине земљине утробе,

На овоме месту могућно је да психолог поново пронађе изгубљену нит и да представи поларну структуру људског бића. Човек није биће без тла, нити биће које слободно лебди и упућује се у правцу који зажели. Он није ни апсолутно слободно биће које не осврћући се на своју прошлост, спрема безбрижно у својој лабораторији крила са којима мисли да полети у непознату будућност, Однос човека према природи, свесног према несвесном, крошње дрвета према његовом корену, дубок је, прастар и неизбрисив. На овом месту се сусрећемо и са првим озбиљним препрекама и питањима која се односе на раније споменуту могућност даљег развоја, као и на његову шансу слободе.

Ако се п каже да ми данас живимо у једном материјалистичко-позитивистичком свету, не може се сасвим оспорити да је ово време бар исто толико и романтично. Романтично је за мене свако оно доба у коме постоји неки распеп основних функција животног кретања и једнострани развој само једне од ових функција. Такав један расцеп на све уизолованије и самосталније деловање снага рационалног и ирационалног унутар човека и унутар друштва, расцеп у крајњој линији на оно што је свесно и што је несвесно у човеку, отпочео је заправо још у Х1ТХ веку снажним развојем наука. Полет који је наука задобила, најпре проналаском машина, а затим у нашем веку и открићем атомског језгра, довео је данас човечанство у неку врсту ћор-сокака, тиме што је техника задобила превласт над науком, а њена произведена оруђа ставила су човека у потчињен положај. Криза о којој се данас свуда говори управо је логична последица оваквог једно страног развоја само рационалног у човеку, последица оног још увек присутнот, а по моме мишљењу неоправданог оптимизма У погледу коначног ослобађања човека из мрака примитивног живота уз помоћ само науке, Наука је постала за људе нека врста нове религије у коју се слепо верује и Од које се очекује спасење, При томе се лако заборавља. да и наука има своје границе, Расцеп на дну човековог бића између његовог осећајног и разумног дела, између његове прошлости и булућности, коначно између живота и интедекта, довео је до расцепа у многобројним

7 АТИ Е

|| | а

ВУ

44! . (У | Да (у аа | | ЈУ |

другим областима живота. Пре света настао е расцеп на друштвеном плану. Насупрот 1 слабим снагама космополитског духа, који треба да помогне људима у јачању заедничке припадности: свих у свему, све су ачи радикални национализми који воде рачуна само о: овде и своме. Насупрот милијардама утрошеног новца на освајање Месеца, више од милијарде људи хронично је потхрањено, а стотине хиљада буквално умире од глади. Социјалистичке револуције и правилнија подела рада и зараде коју су ове донеле, јачају паралелно конзервативизам и богатство капиталистичког света. Покушају цркава да се уједине и на овај начин ојачају пољуљано хришћанство, супротставља се фанатизам, насиље и себичност појединаца. Све чвршћем и успешнијем савезу великих сила, супротстављају се ратови малих држава. Смемо ли у овим поларним супротностима збивања да видимо само пролазне случајности које ће се саме од себе разрешити и средити, или у њима морамо да сагледамо један мното дубљи корен, који лежи у самом човеку, његовом ставу према самом себи, природи и друштву

Видели смо да је човек изишао једном у далекој прошлости, из недовољно. познатих нам законитости, случајних или детерминираних мутација свога биолошког наслеђа у пуну светлост свога историјског постојања, Он је постао слободно биће које говори, пише, ствара, једном речи које прави историју. Вероватно несхватљиво дуг период развоја нервног система и његове централе, мозга, омогућио му је да развије свест и да том ново стеченом творевином, још и данас недовољно учвршћеном, лако повредљивом и лако изгубљивом, отпочне своју владавину природом. И сувише често међутим, он је губио из вида своју везу са том природом, са оном од свести много широм и дубљом облашћу у њему, која је названа несвесно, сматрајући да је већ саградио чврсту платформу са које може да узлети у коме правцу жели. Овакво опасно удаљавање, негирање и ниподаштавање свога корена одразило се у поменутом расцепу, који данас озбиљно прети човеку да га одведе до ивице самоуништења или бар знатног застоја у даљем развоју.

Долазимо у нашем досадашњем излагању ва одлучујуће питање, на које можемо да дајемо само хипотетичне одговоре, на питање наиме, може ли се човек даље развијати и помоћу којих инструмената у себи,

Две су могућности одговора на ово пи-.

тање које тренутно видимо. Једна је претпоставка да су све могућности за даљи развој човека, као индивидуалног и друштвеног бића, већ дате у давној прошлости и то онда, када је човек ступио на историјску позорвицу и да он ове потенцијале носи собом како у своме духу, тако и у материјалном инструменту његовом, своме телу, својим ортанима и пре свега у своме целокупном нервном систему. У односу на изванредно дУГ период развоја свих ових инструмената, који крију у себи још неслућене потенцијале даљет развоја, невероватно кратак период људске историје, био је очевидно и сувише недовољан да би све могућности развоја моглв доћи до изражаја. За наше данашње појмове, врао спор развој човека ол најпримитивнијег облика живљења, постепенот разумевања и овладавања снагама природе, развој увек из-

|| У

33 увида Ј нова ометан непрекидним и крвавим ратовима, помоћу којих као да нека непозната тамна сила, која опет мора да долази из човека, ставља непрестано штап у точак његових кола, довољни су аргументи који нам показују колико је човек морао мрављим корацима да напредује у откривању сопствених моћи.

Друга претпоставка, која не допушта човекову датост као нешто јелмном за увек оформљено, иако још неразвијено, држи се велике Гетеове мисли: све је “у преображају, стварању новог, неочекиваног и непредвиђе"ног, По овој другој претпоставци, дакле, морамо допустити могућност да ће се човек и као биолошко биће даље мењати, променама изазваним или непредвиђеним мутацијама саме природе, која је већ до сада ко зна коанко пута овакве мутације производила, или пак мутацијама које ће човек сам да створи (атомским зрачењима, зрачењима после неког катастрофалнот рата, космичким зрачењима и слично). У овоме случају можемо пустити машти на вољу да замисли какво ће биће човек у будућности изгледати. Колико ће се и како његов нервни систем и мозак даље развијати, како ће онда изгледати човекова лобања и читаво тело и неће ли тада бити у бољој могућности да ступи у контакт са врло вероватно постојећим бићима других сунчаних система, који су имали можда сасвим други циклус развоја и себе сасвим друкчије оформили.

И једна и друга наша претпоставка, као што сте морали приметити, носила је у себи велику дозу оптимизма, јер је претлоставила, могућност једног више-мање позитивног развоја. Остају наравно отворене и песимистич= ке претпоставке, нарочито у случају атомског рата, који би могао да доведе или до конач» ног закржљавања сваког даљег човековог развоја или до стварања монструм-бића која би била једино у стању да воде неки полусвесни живот, као 'што га воде неке старе врсте мајмуна, за које увек изнова морамо да ве» рујемо да су неуспели експерименти животног Сјап упађа,

Када смо већ код претпоставки и једног негативног развоја или једне могуће дисолуције и дезинтеграције људског бића, поменимо само узгред и мишљења неких научника и философа који се у начелу противе свакој идеји еволуције и сматрају да смо ми сви данас заробљеници јелне идеје која је једном убачена у свет, а која нема са ре+ алношћу никакве везе. По њима једном речи, не постоји заправо никаква еволуција, оно што тако изгледа само је привид, човечанство у основи доживљаја само понављање увек истих кругова,

Наша нада у будућност почива међутим и на оним најлепшим и најуспешнијим примерима људске врсте које називамо генијима, Једном је један философ рекао да је сваки човек потенцијално генијалан и ми у ово можемо да поверујемо. Не само генијални људи, већ и разна изузетна стања свести, позната од најстаријих времена, као што су на при-: мер, мистичка стања екстазе, која не налазе своје задовољавајуће разјашњење ни у каквим психопатолошким схемама, стања видо" витости и других, данас добрим делом до» казаних парапсихолошких феномена, коначно савремено експериментисање са дрогама које су у стању за извесно време да извапредно прошире поље свести и појачају човекову способност схватања, интересовања и делања, довољна су нам гарантија да је човеку развој његове свести и свесности могућ и ос“ тварљив. На човеку је и на оној шанси у ње говој слободи, којом шансом он несумњиво располаже, да одлучи којим ће се правцем даље развијати његово биолошко и историјско биће,