Književne novine

ПОЈАМ РЕВОЛУЦИЈЕ

МИХАИЛО МАРКОВИЋ

АВЕ СУ ВРСТЕ ПИТАЊА које се постављају у вези с марксистичким схватањем револуције, Прва се тиче теоријских осно ва овог схватања; како схватити појам ревоауције, да ли су револуције уопште и посебно револуционарни прелаз од капитализма ка комунизму нужни или само могући процеси. Друга група питања има конкретан историјски карактер; под којим историјским условима су револупије у савременом свету могуће, каква друштвена пракса појединих слојева и групација је у стању ла ту могућност реализује, који објективни интереси и потребе појединих друштвених група омогућују њихово револуционарно политичко ангажовање,

1

Појам револуције има одређеног смисла са мо с обзиром на контехст у коме га постављамо. Додуше он увек значи извесну значајну, раднкалну промену — али од контекста ће зависити шта ћемо сматрати „значајним , „радикалним" и уопште шта ћемо признати као стварну промену. Ако сутра у Боливији Баријентоса збаци с власти неки ДРУги генерал многе новине света ће о томе писати као о још једној од оних бројних латип ско-америчких „револуција", међутим такчу промену режима сигурно нико овде не би сматрао стварном друштвеном промепом, а најмање револуцијом,

С друте стране, нико не би оклевао да обарање Привремене менишевичке владе 25. оттобра 1917. назове истинском револуцијом. Међутим, многи аутори називају нагли прелаз ка индустријализацији и планску привре. Ау 1930, године — другом совјетском револуцијом — као што се и код нас прелаз ка самоуправљању 1951. године каткад сматра нашом другом револуцијом,

Очигледнно је да у првом случају пол револуцијом подразумевамо само корениту про» мену карактера власти, док у другом и треНем случају имамо у виду корениту промену у области привреде, односно друштвепе структуре уопште. Проблем је онда да ли ћемо револуцијом сматрати сваку радикалнију промену у некој посебној области друштва или. ћемо тај појам примењивати само кад је реч о радикалном преображају тоталитета друштва; односно кад је реч о преображају оних друштвепих структура и институција од којих битчо завпсе сви облици друштвеног живота. Ово питање ни из далека није тако академско као што изгледа. Ако јг преузимање власти од стране партије радничке класе — револуција, а не само први корак у револуцији, онда је све што следи 'мирводопска изградња, онда је Аруштво које ЕМО сутрадан после „револупије" — већ ново друштво, које треба стабилизовати, коме се треба прилаголити, у које се треба. уклопити, код кога је већ акненат на пози тивном расту а не на низу даљих негација. Истинске револуционаре и у том „повом" друштву неретко чека затвор само што се као резултат револуције тамничар променио. Ако је револуција радикално укидање старих друштвених одпоса и њихова замена новим човечнијим одпосима у којима се битно проширио простор људске слободе и могућности пунијег богатијег живота за све појединце, онда је револуција процес који у најразличитијим облицима мора тра> јати у току читаве прелазне епохе, У току те епохе нема места за самозадовољство, аполотију и идеолошку рационализацију постојећег; визија могуће човечније будућности мора бити стално присутно мерило критичког оцењивања и усмеравања; свака стабилизација може бити само привремена и условна и мора нужно водити одговарајућим облицима само-укидања и превазилажења; свако принео прилагођавање људи условима мора ити праћено прилагођавањем услова људским потребама чије је остваривање већ постало историјски могуће,

2

Схватање револуције као много дубљег и радикалнијег преображаја него што је само заузимање власти и промена њеног класног карактера — није у суштини ново и не бисмо га морали. посебно ну истицати да оно није систематски довођено у питање у пракси, од стране бирократских групација у социјалистичким земљама,

Међутим, у вези с њим два питања нису ни теоријски решена, Прго је: ако је револуција радикалан друштвени преображај који обухвата не само област политике већ и екокомике, културе и читавог свакодневног живота, да ли њу може чинити једино низ насилних промена, катастрофа и конвулзија, или је она интеграл промена које могу бити и мирне, постепене, „еволутивне". Проблем је у то ме што неке врло жестоке, пасилне, конвулзивне промене на крају нису донеле велике стварне преображаје (на пример „велики скок унапред" у Кинг 1959, генерални штрајк у Француској маја 1968) док су неке врло крупне друштвене промене извршене мирним путем (деколонизација накоп другог светског рата, увођење планирања и менаџерске револуције у савременом капитализму, укидање крупних друштвених разлика у Шведској и друтим скандинавским земљама, прелаз на самоуправљање у, Југославији итд.). Ако је то тако, питање је; нисмо ли толико проширили смисао појма „револуција“ да он губи сваку информативну вредност, У свакој исто-

ијској епоси дешавају се значајне промене.

ије ли ожла свака историјска епоха у неком смислу револуплонарна. Очигледно је да се такво растварање појма револупије може 1збећи само ако се (1) разликују епохе раста и епохе превазилажења једне це ловите друштвене структуре и (2) ако се прецизно одреди основна граница једне друштвене структуре која ће у епоси њеног превазилажења бити укупута, Одредба ове транице “м исти мах је 07 а остирна дефиниција интеграла промена (без обзира да

ли су оне насилне или релативно мирне) које конституишу једну револуцију.

3

Питање о социјалистичкој револуцији нај чешће је у марксистичкој литератури било свођено на питање о слому капиталистичког друштва. Разуме се, основе за ово свођење налазимо већ код Маркса у појединим његовим текстовима. (Тек целина његових текстова, у првом реду његови рукописи философско-антрополошког с карактера дају основе за много шире схватање.) У „Кому нистичком манифесту" Маркс тврди да ће сукоб две велике противничке класе — буржоазије и пролетаријата довести АО „насилног разарања свих постојећих аруштвених услова", дакле до процеса који ће очигледно имати катаклизмички карактер. Укидање власти буржоазије само је почетак тог процеса. У есеју поводом суђења Келнским комунистима Маркс је показао да збацивање једне владе не би могло бити ништа више од епизоа у неминовној ве ликој бици и ада је од основног зна. чаја сиремити се за овај последњи и одлаучујући сукоб. И Енгелс је увиђао разлику (1835) између „фундаменталне трансформације, друштва“ и „обичне политичке револуције“. Међутим, не само што је политичку револуцију везао За ПОД

катастрофа: „Уколико више хапитаа, милитаризма у целом свету и код куће ликвидира некапиталистичке слојеве и погоршава услове живота свих радних људи, утолико више свакодневна хисторија акумулације капитала у целом свету постаје континуирани ланац политичких и друштвених катастрофа и конвулзија, које ће заједно са периодичким економским катастрофама у облику криза учинити продужење капиталистичке агумулације немогућом... чак и пре него што је капитализам достигао природне границе свог економског развоја'.>)

ИМ Рози Луксембург је изгледало неопходио да нагласи оно што у теорији револуције није неопходно, наиме да оно што је Маркс схватио као епоху „фундаменталне трансформације" друштва представи као серију катастрофа. Оно што је било далеко битније питање: у чему је „фундаментална трансформација" или није уопште прецизирано или је решено на непотпун и, како се то најбоље данас може видети, површан начин. Основна промена је сведена на укидање приватне своЈине на средства за производњу и увођење планске производње на место анархичне.

4

Овај недостатак налазимо и код водећих теоретичара совјетског друштва: Лењина,

зање барикада и уличну борбу већ је уопште пропагандни рад и парламентарну делатност супротставио револуционарним облицима борбе, „Ми, револуционари", рекао је он, говорећи о приликама у Немачкој у последњој деценији Х1ТХ века, „можемо напредовати далеко брже легалним средствима него илегалном и револуционарном тактиком"") Гледиште немачке социјалдемократије је најбоље изразио Бабел на Ерфуртском конгресу кад је рекао да „само капиталисти: чко Аруштво пуном паром припрема свој слом ми ми имамо само да сачекамо моменат кад Ће власт испасти из његових руку“. У том истом стилу је Кауцки безброј пута рекао да партија не може чинити ништа боље него се спремати за одлучујућу масовну револуцију кад наиђе подесни моменат,

Ова привидно радикална теорија са свим својим механичким детерминизмом и оптимистичком претпоставком да сам капитализам неизбежно води револупији, коју једино треба спремно сачекати и у коју заправо не спада све оно што партија припремајући се предузима — била је израз једне праксе која је већ увелико била реформистичка,

Кад се 1896. појавио Бериштајн са својом серијом чланака у Меце 72 ет он је само отворено изразио овај реформизам и покушао да докаже да чињенице не пружају никакве основе за наду у неминовни предстојећи слом капитализма. Јер, нити је дошло до растуће беде радничких маса, нити је дошао до онакве концентрације капитала како се на основу Марксове теорије могло очекивати, нити су се, по његовом мишљењу економске кризе показале неизбежне — а то су биле осповне премисе тезе о неминовном слому капитализма, Без обзира на то колико је Бернштајн чињенички био у праву, а добрим делом није био, нарочито у суду о економским кризама, његова основна реформистпчка теза „Циљеви нису ништа, покрет је све", крије у себи један револуционарни елеменат без обзира на интенције Бернштајна. На име, ако је један покрет уопште социјалистички, Он већ сам по себи мора имати револуционарни карактер а не само припремати један догађај у будућности који ће једино бити сматран револуцијом. Питање је само шта је то што један покрет чини социјали стичким, који је то тоталитет који даје револуционарни смисао свакој акцији у оквиру покрета2

Роза Луксембург је превазишла реформизам и Бериттајна и сопијалдемократског центра својим схватањем револуције као низа

Троцког и Бухарина, Њихов појам револуције неупоредиво је конкретнији и садржи неке радикално нове елементе; фатализам и веру у одаучујућу улогу спонтаног покрета маса заменио је активизам и уверење Аа се историјски процес може усмерити у револуционарном правцу иако нису сазрели сви историјски услови за превазилажење капитализма. Хелпхенд (Парвус) и Троцки су већ 1905—1906, развили теорију перманентне рево: луције по којој чак и у Ба тако неразвијеној земљи као што је Русија пролетаријат се може ставити на чело маса и извојевати најпре демократску револуцију а затим укинути приватну својину на средства за производњу и започети изградњу социјализма. Лењин, који је дуго сматрао да демократску и социјалистичку револуцију мора делити Ауг историјски период, заузео је у пролеће 1917. становиште да прва може брзо прећи у другу, у првом реду захваљујући специфичним условима које је рат створио. Револуција не мора, дакле, почети у земљи с најразвијенијим производним снагама већ у земљи која представља најслабију карику у ланцу империјализма. Бухарин је у „Програму ко мунистичке интернационале" 1928. разликовао три врсте револуционарних покрета: класичну пролетерску револуцију, која избија у некој развијеној земљи, комбинацију пролетерске револуције и револта сељака која се дешава у полуразвијеним капиталистичким земљама, најзад, револуционарни покрет неколико угњетених класа у колонијалним и зависним земљамаз) Сваки овакав покрет појачава општу кризу капитализма. Најзад „капиталистички систем као целина достиже тачку свог коначног слома: и диктатуру финансијског капитала замењује диктатура пролетаријата".) Суштину соџијалистичке револуције чити дакле успостављање диктатуре пролетаријата,

У пракси је, бар у почетку, диктатура пролетаријата схватана као истински демократски облик власти — с врло широким слободама и у Партији и у штампи и јавном животу. Бољшевици су 1917. понудили мењше“ вицима и есерима учешће у влади. Преговори су били прекинути и до коалиције није допг АО само зато што је постављен услов да Ле: њин и Троцки не буду у влади. Међутим, чак и у најтежим, критичним дапима грађанског рата постојала је легална опозиција, а у са. мој Партији одлуке су доношене након огор: чене борбе аа ћос формираних групација, при чему је неприкосновени вођ партије, ће“ њин, не једном остајао у мањини, Један од

Друштво

првих декрета Савета народних комесара на: хон октобра 1917. било је укидање смртне ка: зне упркос Лењиновог отпора. Први јавни ис“ туп Стаљина, тадашњег комесара за нацио“« налности, био је на Конгресу Финске соцт јалдемократске партије у Хелсинкију среди“ ном новембра 1917. Том приликом је Стаљин прокламовао независност Финске, _

Али услед добро познатог стиџаја трагич“ них историјских околности диктатура проле“ таријата је брзо почела да добија нови вид. Бољшевици нису могли остварити пробуђене наде а нису могли ни напустити своје дело

часу кад је већ изгледало да су успели. би су земљи обећали мир и веровали су да ће пролетаријат Централних сила престати да се бори против радничко-сељачке владе у Русији и окренути оружје против властодр“« жаца. Немци су међутим продужили да на. предују. Кад су бољшевици заробили гепера“ ла Краснова током његовог неуспелог марша на Петроград пустили су га на слободу 73 часну реч да неће поново почети борбу. Ге“ нерал је дао часну реч и убрзо се ставио на чело једне беле армије на Југу. Требало се, дакле, латити оружја.

Независност Финске била је у исти мах успостављање власти финске буржоазије, Бу: харин и Бержински су напали Стаљина због концесија буржоаском наџионализму малих нација. Није требало да прође много времепа па да фебруара 1921. ШрбБена армија силом окупира БЊурбијанску републику и растера мењшевичку владу.

Јуна 1918. мењшевици и десни есери су стављени ван закона због сарадње пеких њи“ хових чланова с белогардејцима. Након низа устанака и атентата, након убиства Урпцког и Володарског и тешког рањавања Лељинпа Од стране есера — почео је брутални маса: ни терор. ·

Марта 1921. побунили су се морнари Крон. штата једног ол најјачих бољшевичких упоришта у 1917. Морнари су тражили обећане слободе, власт совјета, крај диктатуре Бољ“ шевичке партије. Црвена армија се морала борити против пролетера. Устанак је био угу“ шен у крви,

Дошла је затим борба с „Радничком опо. зицијом“ у самој Партији. На десетом копгресу 1921. донета је одлука о забрани опо. зиционих група у партији. Истовремено је ос. мнована Централна контролна комисија која ће отада имати задатак да врши перподичне чистке.

На ХПО конгресу Партије 1923. године, пр. вом који је одржан у одсуству болесног Лењина, Стаљин је олговарајући једном крити“ чару (Лутовинову) који је захтевао више сло. боде дискусије у партији (и који је ускоро затим извршио самоубиство) први пух, извежао ону фразу коју ће До данашњег дана ревносно у прикладним приликама понављати сви стаљинисти наиме да „партија није дебатни клуб", |

На ХШ конгресу Партије Троцки, већ обо.“ рен на колена под неумољивим ударцима триумвира, Стаљина, Зиновјева и Камељева, изрећи ће једну другу чувену фразу — без које ни стаљинизам не би био могућ: „Човек не сме бити у праву против партије, Мо“ же се биги у праву само с партијом и преко партије јер историја није створила други пут за реализацију оног што је право. Енглези имају пословицу; Била у праву или не — мо ја је то земља. С много више историјског оправдања можемо ми рећи: била у праву или не у неком посебном питању — моја је то партија".5) '

Октобар 1926, донео је прву јавну само. критику читавог низа партијских вођа: Троцког, Зиновјева, Камењева, Пјатакова, СокоЛХовљева и других. Годину даџа касније Буха. рин је са сузама у очима молио Политбиро за опроштај само због једног разговора у четири ока с Камењевим. Крајем 1929, сви Стаљинови ривали, прослављени вођи Октобра, били су елиминисани, Троцки протеран из земље, остали збачени с водећих позиција. _

Диктатура пролетаријата била се претвоџила у диктатуру Партије а ова у диктатуру обе. Није овде место да расправљамо до које мере је ова трансформација била објективно условљена потребом централистичких метода у процесу брзе индустријализације једне веома заостале земље, Битно је истаћи да је овај процес у круговима марксиста прихвален као маље више нормалан, У постојебој теорији револуције није било ничег што би било у очигледном сукобу с оним што се десило у току практичног спровођења прве успешне социјалистичке револуције, Принатна својина на средства за производњу је фактички била укинута, Форсирана индустријадизација је тежила стварању друштва обиља. Анархичност капиталистичке производње је замењена планирањем, Није ли Стаљин само изражавао вољу партије пролетаријата2 Није ји “партија бпла само авантарда пролетари-

Свршетак у идућем броју

1) Епреј, Ргеддоуог Магкзоуот деј »Кјазпе Бање ч Егапсизкој«,

2) Коза Гахешђиги, Рје Акшптишаноп Аез Карнајв, »безаптене Мегкс«, МТ, Вегћп 1923, 5, 379—380.

3) Тће Ргодтапипе ој #ће Сопипштине Имегпанопа!, »ИипегпаНопа! Ргез5 Соггезропдапсе« УПТ, Мо 92, 31. Рес. 1928, р. 1749—68.

4) та, р. 1756.

5) ХШ Сљвезд Всесогознон Комунистическоћ Партин, стр,

Ни · и