Književne novine

Језик наш.

Маставак са |. стране

без којег се језик не може ни конституисати; пронаћи у проширивању заједничке употребе, спедифичније изражене у варијантама, могућност негације тог ситно-буржоаског, реакционарног и стварно контраревсолуционарног својатања лексике, те тако разбијати ограде и шовинистичке бедемег

. Ha cBa ra питања рецензенти имају, разуме се, свој одговор и готове квази-научне формуле. Тако на пример, да би доказао да већ постоје два језика, Ладан уздиже лексичке специфичности неких хрватских писаца до појма књижевног језика и до критеријума припадности хрватској књижевности. Шта је то хрватски књижевни језик7

Од Марулића, преко Држића ни Гундулића, до Ујевића и Крлеже — та је књижевност (мисли на хрватску књижевност — ST) писана једним комплексним лингвистичким изразом, књижевним | RMaAraмом чакавштине, штокавштине, кајкавштине. Тај коине, у којем судјелујемо кад читамо (на пр. Јуднту, Дунда Ма“ роја, Османа, Жедан камен на студенцу п Петрицу Ке ремпуха) јест језик хрватске књижевиости, оруђе, облик тога петстољетног Ан“ терарно-линтвистичког согрив а

Нешто раније, Ладан овако дефи нише књижевни језик 'и даје дефиницију књижевности на основу лексичке специфичности:

А што је то уопће књижевни језику Најприродније и најједноставније је, мислим, одговорити; књижевни језик. јест језик књижевности, На свијету, наравно, не постојн једна јединствена књижевност, нето много њих, према лингвистичком обли« ку у којем су настале и настају.

Према овоме, хрватска је књижевност она књижевност која је писана једним одређеним језиком, који карактеришу, рецимо, лексичка својства поменутих и наведених дела. Питамо се сада: да ли су та лексичка својства такве природе Aa Oправдавају употребу једног таквог термина као што је језик Ладан говори о „језику“ као да не знамо

шта све спада у својства једног лексичко-лингвистичког супстрата | уз“ дигнутог до појма језик.

Пре свега, није довољна само специфична лексика, јер се ниједан језик не састоји само од лексике, него и од посебне, својствене морфологије и синтаксе, са посебним системом. граматичких _— облика, њихове творбе. и функција. Он то сасвим безбрижно заобилази из простог разлога што су ти системи, који и од“ ређују. идентитет једног језичког бића, потпуно идентични у Срба и Хрвата, за разлику од других језика, па чак и оних словенских који су им најсроднији.

Али ни питање лексике не може се тако олако поставити и разрешити. Није лексика хрватске књижевности 'тако униформна и тако свод љива на један лексички стандард како то испада на основу Ладанових дефиниција, нити се хрватски писци сви одреда служе само лексиком која нема ништа заједничко са срп ском варијантом. Наиме, не може се сматрати главним и пресудним атрибутом једног језика она лексика у :ојој је далеко највећи број речи и израза заједнички са језиком којим је писана једна друга национална књижевност и којим товори и један други народ. Или је Ладанова теза скроз наскроз лажна, из“ мишљена, ненаучна, реакционарна и контрареволуционарна (да употребимо политичку терминологију и квалификацију рецензената) или је она тачна, научна, прогресивна и у складу са самоуправним социјализмом, али онда многи еминентни хрватски писци, у које спадају, репимо, Владимир Назор, Тин Ујевић („Лелек себра", „Колатна“), Антун Густав Матош, Антун Ђранко Шимић, Густав Крклец, Весна Парун и многи други, не припадају хрватској књижеве ности, јер се у далеко већој мери служе лексиком која је заједничка Хрватима и Србима неголи лексиком која је карактеристична искључиво за хрватско говорно подручје и хрватску књижевност, тачно према о ној лексичкој линији како ју је исцртао Ладан.

Другим речима, кад су се већ упели да докажу постојање искључиво „хрватских“ речи за разлику од оних које су „српске“, и да на основу те самосвојне националне лексике заснују егзистенцију – хрватског књижевног језика, Ладан и компанија морали би у својим концепцијама ићи до краја и показати у њиховој примени крајње – педантну – доследност: као сви прави филолошки чистунци морали би из те лексике изузети све речи и изразе заједничке Хрватима и Србима, као и све печи узете из других језика и оломаћене у нашим варијантама, па јелино од онога што преостане могли би обли-

ковати некакав нови језик, ако наи-

ме за то има довољно материјала.

Тек тада, ако би то што остане наликовало на какву такву језичку це лину, довољну да се човек њоме служи и јасно изрази, могло би се го ворити о посебном језику, па би заједница словенских језика била '0богаћена једним новим Ллингвистичко -лексичким системом,

Како би на том новом „језику“

изгледале Ладанове реченице, пока- ·

заће овај мали пример. Ладан на једном месту каже:

Јасно: добар је дно наше старе и старије књижевности изражаван у чакаве штини и кајкавштини, па је онда Доне“ кле разумљиво што ће стандардни (рјечник стандардног књижевног језика почивати на штокавштини, која се повијесно конституирала као темељ нашег књижење ног изричаја,.. И све до ове точке мо гли смо се питати, али не и чудити. Ме ћутим, сада ће наступити не само зачу. ђеност него и осупност.

Када се из горњег текста изоставе све речи заједничке и Србима и Хрватима, чије се порекло и право примогенитуре као ни степен националногеографске распрострањености не може потезати, од читавог текста остало би неколико речи: дио, повијесно, изричај, точка, осупност. Ако се изоставе и оне речи у којима је ДОШАО само AO гласовних измена, а заједничког су костура са речима које и Срби употребљавају (дио, точка), онда се број „хрватских“ речи jom више смањио. Све док нам Ладан сасвим одређено и јасно не по каже како се од ових преосталих речи, а без употребе речи које спадају у заједничку српскохрватску лексику, у комбинацији са другим речима чисто „хрватске“ лексике, може изразити иста мисао потпуно јасно и прецизно, не можемо прихватити његово тврђење да постоји неки по себни хрватски књижевни језик и „хрватска“ говорна лексика Довоље на да се сматра језиком у филолошко-лингвистичком значењу речи. Шта би, применом овог критеријума, остало од Тина или Крлеже, није ни потребно посебно наглашавати: ти би писци морали изнова да пишу своја целокупна дела.

Јасно је, према томе, да су ове тобоже лингвистичке тезе потпуно неодрживе као и да се иза њихове квази - лингвистичке — аргументације крију сасвим одређени | политички да да ништа нису научили из дажациљеви. Писци ових рецензија изглеђЂаја у вези са политичким H MODRAним крахом Декларације у хрватској јавности и у масама хрватског народа. Сем једног; да треба променити тактику и навући на себе наивно филолошко-лингвистичко рухо.

Вук длаку мења, али Ћуд никада. Зоран Глушчевић

Uredništvu »KNJIŽEVNIH NOVINA«

Dragi drugovi,

ПРОЗОРИ...

Наставак са !. стране

уколико нису судбинског значаја. Једна од најкомпликованијих разлика у конвенцијама са осталим светом је систем мера и новца. Прошли су већ месеци откако је ступио на снагу закон по коме је одреЂено да је Д-дан (О ГРГау, или Ре cimal Dav) понедељак 15. фебруар 1971. Чак се могу већ купити књижице-колекције нових апоена, међу којима шилинга више неће бити, са тачним упутством о преласку на нови систем,

Има и тежих конвенција, кад су и светски политичари у недоумици и немоћни. Недавно је била узбуна око проласка два америчка разарача кроз Мореузе из Средоземља у Црно Море. Да ли је, са станови-

шта позитивног међународног трава, та пловидба била легална2 У оBOM случају је тумачење, јелне Конвенције (оне из Монтреа) било онемогућено једном старом и превазиЂеном конвенцијом. Јер у Конвенцији се пролаз бродова категорише према степену тлавног наоружања ратних | бродова, односно – калибру топова које носе. Амерички бродови имали су ракете, а не топове, као тешко наоружање. Тако се показало да и Конвенције застаревају, као и конвенције.

Као и све остало на овом свету, уосталом, осим потребе човека свих времена да ствара конвенције, да би имао шта да крши.

Божидар Божовић

tika« štampa ćirilicom. To je najmanji razlog

koji nas je naveo da vam pišemo. S obzirom na karakter vašeg lista, na veliki

A ta 57.

проти

~. Redakcijskom odboru »KNJIŽEVNIH NOVINA« Beograd

Iz vašeg saopštenja »Čitaocima i prijateljima Književnih novina« objavljenog u broju vašeg lista Br. 343, 21. decembra 1968, „saznali smo da ste odlučili da »Književne novine« više ne štampate latinicom, kao dosad, već ćirilicom. U obrazloženju ove iznenadne odluke vi navodite »u prvom redu ekonomske razloge«. Da li smatrate da su ti razlozi dovoljni za jednu tako značajnu odluku? Osim toga da li ste uvereni da ste u pravu kad pretpostavljate da će »prelazak na ćirilicu« znatno povećati interesovanje za taj list na tzv. »ćiriličnom . jezičkom području«, a samo »neznatno smanjiti interesovanje na onim teritorijama gde preovlađuje latinicae? Uvereni smo da čitaoci »Književnih novina« znaju dobro i ćirilicu i latinicu. Razume зе, vi ste u pravu da postupate prema svom nahođenju, da pišete kako hoćete, pa čak i da posegnete za poznatim argumentom da su ćirilica i latinica kod nas ravnopravna pisma. Ali mi želimo da vas upozorimo da je upravo zbog te ravnopravnosti bežanje od latinice više nego obična promena pisma. Zar ne pretpostavljate da će se upravo ovim gestom diskreditovati ono što je bilo najvrednije u Književnim novinama?

Verovatno je da ćete u izvesnim krugovima dobiti podršku i pohvale što ste odlučili da izvršite ovu promenu da biste se »otvorili« prema »ćiriličkom jezičnom području«, ali nam je teško da poveruiemo da smatrate da upra:vo takvom promenom radite »u interesu naše kulture i u skladu s njenim nacionalnim tradicijama«, osim ako među vama ге preovladava uverenje da je došlo vreme da se naše nacionalne kulture i trađiciie provinciialno ”atvaraju u svoje sopstvene okvire, umesto da <9 otvaraju što je više mogućno prema svim |ugoslovenskim i svim drugim kulturama sveta?

U ĆIRILICA?

Koju kulturu vi imate na umu, srpsFu, jugoslovensku? Ako je tako u kom pravcu se vi sada otvarate, a u kom pravcu se zatvarate?

Svi znamo da se istinske kulture ne zatvaraju prema drugim kulturama, Znamo. takođe, da se jedan nacionalizam „ne može suzbijati drugim ni na koji drugi način sem krvavim međusobnim obračunom. Upravo zbog toga smo slobodni da vas zapitamo: da li ste vodili dovoljno računa da bi se ta promena mogla shvatiti samo kao jedan komplementarni elemenat u procesu, koji nam je svima poznat, koji počinje sa famoznom »Deklaracijome i nienim naličjem »Predlogom za razmišlianje« da bi, pritajen i prituljen, uzeo nove oblike u beskrupuloznim i nekulturnim napadima na srpskohrvatski ili hrvatskosrpski Rečnik, beslovesnim napadima na Vuka Karadžića, da bi se u razgolićenom, najnižem i najprimitivnijem obliku ispoljio u »Hrvatskom Kniiževnom listu«? Zar se razni vicevukovski i slični šovinistički ispadi mogu objasniti drukčije nego kao vulgarni epifenomen suštine toga procesa koji uzbuđuje ne samo nas već i ne mali broj Jugoslovena? Zar ne strepite da bi se i vaša odluka mogla protumačiti u tom kontekstu, kao jedno srdito i iracionalno nastojanje da se na ispađe odgovori ispadima?

Vi znate da se iz naše nacionalne istorije može izvući pouka gde i kako završavaju ti i takvi ispadi, ako se uz to još uzmu u obzi, i razne nevidliive ruke koie sa strane vešto potpiruiu te ispade, nije teško zak'jučiti šta bi u ovom istorijskom trenutku takve promene mogle da znače. U najboljem slučaju one nas vode u provincijalizam i tesnogrudost, a u пај#orem — netoleranciii ili svakoiakim razračunavanjima. Kao naučni i kulturni radnici slobodni smo da vam na sve ovo skrenemo pažnju i da vas zamolimo da budete mudri i hrabri i da pomenutu odluku povučete u int”resu razvitka naše kulture i samih »Književnih novina«.

Jovan Aranđelović, Veljko Korać, Aleksandar Kroh, Aleksandra Marjanović, Mihailo Marković, Vojin Milić, Dragoljub Mićunović, Zaga Pešić Golubović, Nikola Potkonjak, Svetozar Stojanović i Mixadin Životić

Beograd, 23. XII 1968. god.

Џ svom broju ođ 21. đecembra 1968. godine, vi objašnjavate razloge koji su vas naveli, između ostalog, na prelazak sa latinice na ćirilicu. Stoji:

»Odluka da se »Književne novine« ubuduće, umesto latinicom, štampaju ćirilicom doneta je u prvom redu iz ekonomskih razloga. Naša dosadašnja iskustva pokazuju da se »Književne novine« najviše čitaju na ćiriličnom „jezičkom području. Polazeći od uverenja da će prelazak ma ćirilicu znatno povećati prodaju lista na tom području, a neznatno smanjiti interesovanie za njega na omim teritorijama gde „preovlađuje latinica, smatrali smo da radimo u interesu naše kulture i u skladu sa njenim nacionalnim tradicijama.«

Kao dugogodišnji čitaoci »Književnih novina« naviknuti smo na to da se »Književne novine« štampaju latinicom, baš kao što se »Poli-

dV.LIK-HIU{} ŠI

НАМ Драги другови, | Дубоко поштујући ваше побуде, ипак не можемо да

се сложимо са вашим примедбама, разлозима и сугестијама. Ако прихватимо вашу бојазан као и логику могућих реакција, онда би нас логика те бојазни одвела на потпуну странпутицу, па бисмо морали прихватити неприхватљиве закључке, са којима се ни ви, сигурни смо, као ни ми, не бисте сложили:

1) да је латиница оруђе прогреса, а Ћирилица оруђе реакције — што је, свакако, апсурдно, јер „Комунистички манифест" штампан ћирилицом ни за длаку не губи од своје прогресивности у поређењу са својим латиничним. текстом. Латиницом није писао само Маркс, него су њоме писана и судска акта католичке инквизиције, а ћирилицом се нису служили само самодржавни цареви, него и Лењин. Па, коме би пало на памет да латиницу криви за инквизиторска спаљивања на ломачи, а ћирилицу за царске прогоне у Сибирг

2) да ћирилица значи затварање у провинцијалне оквире и културну изолацију — што је нетачно, јер је ћирилица била једино писмо које је нашем народу отварало капије еврочске и светске културе, и то не зато што је као инструмент једино погодан за кореспонденцију са светским | прогресом, него што је био оруђа воље и интереса једног народа да ступи у светску културну и историјску интеграцију.

Ми смо, се у својој одлуци руководили практичним

broi izvrsnih članaka koje smo, naročito u poslednje vreme, mogli u njemu da pročitamo, mislimo da pitanje pisma nije na nivou problema kojima se bavite.

Mi ne znamo da li će se broj čitalaca »Književnih novina« povećati. ali smo ubečeni da ugled i vrednost ovog lista ne počivaju na brotu čitalaca, naročito onih koji »ne znaju« bilo ćirilicn ili latinicu.

Napominiemo da smo kategorički protiv prakse mnogih izdavačkih preduzeća da iz trgovačkih razloga, a s obzirom na njihovu kulturnu misiju, zamenjuju pismo, čime dele i kul. turu na trgovačke, i ne samo trgovačke, »inte resne sfere«,

Jovo Jarić, Ива Тикасема, asistenti Prirođno-matematičkog fakulteta

Beograd, 21. decembar 1968. вод.

Vaši čitaoci

EBernsod”E шема

разлозима, али вас питамо да ли би од веће штете био прелазак на ћирилицу (чиме би се и практично потврдило да уставна одредба о једнакости писама није мртво слово на папиру), па иако би то неким шовинистима дало аргументе, или остајање на латиници, што би изазвало неуротичко осећање да се једној средини оспорава право да се слободно служи којим хоће писмом и што би до“ принело изазивању – осећања – националне – угрожености, појачавајући тенденџију да се са писмом изједначи иација. Сложићете се са нама да је било какав прогрес незамислив без права личности и народа на слободан избор средстава за изражавање, а ту, поред језика, спада и писмо.

Наша је намера да и на ћириличким словима, која су, као што анате, настала из грчке мајускуле, па нису српског порекла, те у нашој свести не фигурирају каз симбол нације него за нас представљају израз алфабет ског савршенства и економичности, наставимо да негујемо, развијамо и ширимо културне вредности и протресивне тенденције било са које стране, са којег језика и писма долазиле,

Ако у томе не успемо, будите сигурни да ће за наш неуслех најмање бити крива — Ћирилица.

Београд, 31. децембра 1968. године

Уредништво „Књижевних новина"