Književne novine

ДРАГАН М. ЈЕРЕМИЋ

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

песник оез престанка

ПЕСНИЦИ који су се појавили након првот светског рата, сазревши на његовим разбојиштима, унели су у српску поезију једну савим нову идеологију: уместо патриотизма. проповедали су дефетизам, одбијајући да хвале живот славили су смрт, насупрот тежњи за тријумфом и животом истицали су на каоност према поразу и смрти. Раздељене ратом, две блиске генерације изражавале су сасвим различита схватања живота. Њихова. виђења једног од најстрашнијих ратних покоља у историји била су сасвим различита, Док су Алекса Шантић и Јован Дучић певали дитирамбе кумановским и кајмакчаланским победницима, Милош Црњански и Душан Васиљев су опевали пораз човека и човечности. У песми „Јадрану“ Шрњански је протрам нове песничке генерације лапидарно изразио овим стиховима:

Чуј, како се ори песма наша тврда гласа, неклекла никад, несретна, ал бијесно весела, са крваве обале јелнот народа цијела.

Да није најлепше љубав,

већ за грумен Сунца убијати и рано умирати.

Док је Васиљив певао више о лич. ним трагичним доживљајима позивајући се на принципе човештва оскрнављеног у рату, Црњански је настојао да де мистификује идеологију национализма, од бацујући митове о Милошу, Марку и немањићким задужбинама и блистава обећања напретка и среће, која је требало да се остваре бојонетима косовских осветника. Одбацујући са инлигнацијом сјајне слике протилости, Душаново царство и косовску епопеју, он је иза шарених велова националног мита вилео да сјајна прошлост није ништа Аруго нето опсена и лаж. Уместо мештровићевске визије косовског храма, који је требало да овековечи митологију националног херојизма, Црњански је тражио и настојао да створи поезију која би певала о народу, соллатима, раји, па ће у песми „Спомен Принципу" рећи:

Мој народ није стет царски што се вије, нето мајка обешчашћена,

Зној и сиротиња и мржња што тиња

у стиду згаришта и стена.

У песничкој генерацији која је желела да свргне све лажне богове п демистификује све обмане, Шрњански, чини се, заузима прво

место по страсти којом је настојао да ту жељу оствари. У песми „Југославији“, испеваној у Загребу 1918. године, он ће рећи да „ниједна јка што се вије, наша није". По свом антиратном расположењу и покушају разрачунавања и са самим узроцима рата, он је у то време био ближи Крлежи нето иједном српском песнику. његовим. стиховима било је не само антиратног дефетизма већ и социјалистичких идеја, у које се тада тај дефетизам природно и лако претварао.

Слободарска поетика Шрњанског достићи ће врхунац у песми „Поздрав“, која је, у ствари, химна слободи. Након стихова у којима се тако слави слобода, човек може да престане да пише песме и да почне да се бави револуционарним радом. Али такав преображај није био у Шрњансковој природи. Његова тадашња револуционарност, као и његова каснија еволуција удесно, била је књишка и литерарна, а не активна и практична. Нарцисоидност, која, уместо стварне хуманости, карактерише „чистог" песника, била је једна од битних прта његовог карактера. Његов немир није био немир који га упуЋује једном одређеном циљу, а поготову не циљу који не би био његов лични циљ него циљ читавог његовог народа. Такав је не мио Црњанског и упућивао у разна изгнанства: у физичком смислу, у дипломатска представништва широм Европе; у духовном смислу, у кинеску и јапанску лирику; у оба смисла, у Париз.

Прва фаза Шрњансковог лиризма, бунтовна, дефетистичка и антипатриотска букнула је као пожар, али се ускоро претворила У благо титрање пламена. Офанзивна, пунокрвна и полетна, она се брзо преобразила у де Фанзивну, меланхоличну и сликовиту поезију једног новог та! аи з1есје-а. Песник се повукао из окршаја, с подијума и естрале, са које је грмео против званичне идеологије и почео да блуди по месечини, под јаблановима, у матлама м зорама чије свитање није ни очекивао, Његову су поезију сада испуњавали, уместо крви — свила, уместо упаљеног неба — боја сребрног праскозопја, а уместо разбојишта — вртови обасјани месечевим сјајем. Песник атентатора и осветника поробљене раје, постао је луталица, чија душа, као у сну блуди светом. Чинило се да та још греје љубав према жени, али ни она му није дала ништа друго до тугу и разочарање, као што се види из песме „Очи":

Разочаран од твог уморног тела, радознало милујем баудне и меке ведике очи биља,

Ослобођена опсесија насиља и смрти, лирика Црњанског је постала итра његове маште, у којој је он, као по тајним порукама, сна, стварао тужне и блиставе арабеске речи. УМ једном тренутку, у песми „Моја Раваница", могло се чинити да ће Црњански, из очајања, почети да верује у онострана, небеска знамења, али јеон,ипак, увек био толико везан за живот и земљу да је свако његово бекство могло да буде само архимедовско тратање за чврстом тачком у овоземаљском свету. Његово имагинарно и његово стварно путовање по свету изазваће, пак, у њему дубоку носталтију, која ће мало-помало прерасти у љубав према завичају, горама своје земље, Србији. ОА песника антипатриотског бунта Црњански Ће, најзад, постати један од највећих српских ролољубивих песника, који ће родољубиво песништво потпуно ослободити патетике. Њетов пут од соца до отаџбине био је заобилазан и волио је преко Шпипберга, Урала и Суматре, али је његово родољубље било утолико чвотђе уколико се већим искушењима излатало. У песми „Сербиа" он ће, признојући заобилазност свог пута до љубави према својој земљи, уверавати Да никада није ни престајао да је воли;

Никад ме нису свет, ни блуд, слатко опијали, већ та земља коју се умарам да разгалим! Ни свила, ни страст, ме нису тако увијали као загрљај болан тих мртвих, телом палим.

За тамни јаз лепоте државе сам лудео,

у души мирис горак рађања удисао,

па и кад бих, смућен, у туђини заблудео, брак, на родном тлу, враћао је свему смисао!

Песнику треба веровати утолико више уколико се теже одлучио коме ће поклонити љубав. Али Црњанском се дуго није веровало. Његов поетски израз у „Лирици Итаке" наишао је на врло велике отпоре. Да је тада написао своје родољубиве песме, био би сва: како много благонаклоније дочекан, јер су отпори према његовој поезији, чини се долазили више из идеолошких побуда нето због модерности његовог песничког израза. Било је код њега и слободног стиха, и извесне непрецизности пи неправилности језика, и чак разбарушених асоцијација, али слободе њетовог изражавања утлавном нису биле изван познатих токова српске поезије од Костића до Ћурчина.

Једна љупка и не сувише суморна мелам-.

холија, шеретско зачикавање живота, пркосно али меланхолично истицање мушкости, намерна немарност у версификацији и померена значења пажљиво одабраних речи чине главне елементе Шрњанскове поезије. Она није обузета дубоким мисаоним трагањима, али је блистава и етерична, најетеричнија поезија у српској књижевности. По томе што је истовремено младалачки распусна и артистички мајсторска, она има извесне сличности с поезијом Бранка Радичевића и, вероватно, није случајан афинитет који је Црњански показивао за свог великог претходника у више махова, највише у драми „Маска“ и песми „Стражилово". Али док је поетска једноставност код Бранка резултат младићког полета и наивности не само њега лично него и српске поезије у његово доба, код Црњанског је она резултат засићеноста животним искуствима и велике рафинираности. .

По „Анатологији новије српске лирике" Боглана Поповића чинило се да ће Ћурчин бити наследник Дучића, али његов прави наследник постао је Шпњански, песник с више Нсепнае роеНсае од Ћурчина, а с готово истим песничким сликама и симболима као Дучић: са свилом, јаблановима и месечевим рогом, разочараном љубављу и патриотизмом јелног космополите, Игко је међу песницима своје генерапије највтле изражавао нову осећајност у новој форми, он је тпак био близак традицији, још једном показујући

да се најбоља авангарда наставља на добру традицију. Али, незадовољан дучићевском парадном поезијом и његовим европским Узорима, Црњански је тражио нове узоре, који су га одвели чак на Далеки исток. А он сам, у својим најуспелијим стиховима, постигао је финоћу филиграна, прозрачност акварела и нежност јапанских хашку. Да бисмо се у то уверили, наведимо песму „Траг“, која има само осам стихова:

Желим: Ав после снова не остане граг мој на твом телу.

Да понесеш од мене само тугу и свилу белу и мирис благ...

путева засутих лишћем свелим са јабланова,

Црњански је увек био један велики романтичар и побуна у његовој раној поезији израсла је из дубоке увређености његовог романтичног идеализма на крвавим разбо-

јиштима пуних мртваца, измрцварених труп-.

ла и оботаљених душа. Као сви романтичари, и он је вапио за идеалном земљом, наслућиваном у плаветним даљинама, месечевом сребру и вртовима пуним мириса. Требало је да се удаљи од отаџбине да би осетио да је за њега Србија та обећана земља, а Београд њен главни град. Његов „Ламент над Београдом", написан у доба када је сумњао да ће се у отаџбину моћи вратити, јесте не само велика песма једног изгнаника него и једна од најлепших родољубивих песама које су написане. У њој су стварност и сан, патња и жудња, неминовно умирање песника и вечито трајање града, у једном изванредном лирско„драмском контрапункту, добили снагу и пуноћу поетског израза које досад није имала, можда, ниједна песма у српској поезији. Родољубље у њој добија један готово метафизички смисао: смисао неуништивости, непрекидног васкрсења и искупљења појединца љубављу према главном граду своје земље као звезди-водиљи. Свестан своје пролазности и ништавости људског живота уошште, песник из далеке туђине пева свом граду:

У“ Теби нема бесмисла, ни смрти,

Ти сјајиш као ископан стари мач.

М Теби све васкрсне, и заигра, па се врт", и понавља, као дан м детињи плач.

А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје,

Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје,

У тој песми поезија Црњанског достиже свој врх и у њој се, садржајно и формално,

У ОВОМ БРОЈУ ЦРТЕЖИ МИЛИНА СТАНКОВИЋА

затвара круг његовог постскот казивања у стиху. Али њоме се не завршава и његово песништво, као што се није завршило ни после „Лирике Итаке". После „Лирике Итаке" његово се песништво трансформисало у прозу, у „Дневник о Чарнојевићу", “ „оубав у Тоскани" и, нарочито, у „Сеобе". У „Сеобама", најпоетскијем роману српске књижевности, изражена је она иста жудња за даљинама, пространством, обећаном земљом као и у његовим песмама, али та жудња није била више лична жудња него жудња готово читавог једног народа. Поезија. је, међутим, остала иста, само је продужила дах, објективисала се и персонификовала у Вуку и Аранђелу Исаковичу, госпожи Дафини и низу других личности које граже остварење својих невероватних снова. После или поред „Ламента над Ђеоградом" поезије ће бити и у другој књизи „Сеоба“, и у путописној есејистици „Код Хиперборејаца", и у одломцима књиге о Микеланђелу и романа о Лондону.

Црњански никада није престао да буде песник. Под његовим пером настајала је поезија чак и кад је писао коментаре за своје песме. Жудећи за далеким поднебљем у коме би нашао остварене снове о чистоти и невиности и беснећи што је стварност тако супротна сновима, он је, најзад, нашао свој пут, пут песника који је нераздвојни део свог народа: његова осећајност, његова реч и ње това снага.

И

ВЕСНА ПАРУН

Кбалендоскот бола

Хтјела бих да напишем пјесму за оне

који немају ништа

на свијету, осим паучине јесењег сунца

и двије три

блиједе жеље.

За оне који себи

не знају више лагати

како ће оно

најљепше тек доћи.

За оне који имају

двије три жеље

сасвим одређене

и, у ствари, скромне

али за њих

готово неоствариве,

али за њих

вијек закашњеле,

Хтјела бих написати сутрашњу пјесму

за прсте ломне

крај којих фијучу стријеле невидљивог ловца и промичу газеле у сјају сумрака попут привиђења из неких давних, рудника жеља.

немспрпних

Хтјела бих ући

у свачију жудњу као птица

у тајанствени торањ. Да испуним крилима њен празни простор, да гласом својим смекшам

њену јеку.

Хтјела бих да будем водич сваком зову који лута уплашен језгром самоће

и претвара се

вазда у јаук

као што се у угаљ скрућује воће

(када га зими

дотакне штапом

и изађе из њега Ајетиња душа.

И дуња на тавану

стане да слуша

хропац мећаве

из затрпаних дворишта)

Хтјела бих покуцати на свака врата, оставити нешто

на свакоме прагу

и нестати безбрижно не вукући за собом на туђим ланцима ту мрачну земљу

коју сам ја

напокон пребољела и могу јој довикнути у ухо.

свачију жељу.

И могу, ево, правити мајске шарене птице и пуштати их једну по једну из њедара, док посљедња не одлети изнад зелене живице.

А онда побимо,

моја пјесмо стара,

за онима што пате од бријега до бријега. И мислит ће путници да их то прате њежне, рапчељане пахуље снијега.