Književne novine

УПТА МОФУЛ

илити нове аждајкиње, испеване у народу аждајском. Сакупио и на свијет издао Божидар Тимотијевић

ТРЕНУТАК СТВАРАЊА ПОТОМСТВА

Бивали смо срећни у нашој влажној пећини, певасмо разне песмице у славу њеног гроца, она је громко јецала ко мало дете кад слини, а ја је пратих на струни од коже њеног оца.

Зимна и гладна вечно, песмом је чежњу тажила у домно време оно кад светом срећа је харала, њена утроба празна ново је семе тражила и љубавнички вешто у муље своје ме: звала.

И играла се љупко са мном сред свога кала, тепала, плакала, гроктала, канџама тело ми

парала, срце јој ко чекић тукло и уста цвокотала, док се у слатком болу нова аждаја стварала.

АЖДАЈИНО ЧЕДО ЗВАНО АЛЧЕ

А кад се дете родило, онако слепо, љигаво, тек што се испод родне мајчице ождајкило, намах је хтело да ждере и мада још балаво, хитро је сису нашло и око ње се припило.

Халапљиво чедо гризло је мајчицу змајски; док се хранљиви отров сливао низ секутиће, мала усрана ала уживала је рајски,

забивши у тело мајке своје оштре ноктиће.

Јао радости њене! Јој ледног материнства!

Ко сам Аждајкин“) да се стара о њеном чеду:

надимало се алче и расло од детињства

у изобиљу калском, у блату, муљу и леду.

· ГРОКОТАНКА!)

Спавај моје чедо драго, о, спавај ми немо, живо, клано, недоклано, угој ми се мајци, мој рошавко, отрованко, ми сад гремо, путујемо да нађемо људску децу, слатку ко окрајци.

Теби, чедо, крче црева, аждајачка ладна црева, она ђубрад, они људи, оставише тебе гадно, спавај моја мала ало, ухватиће теби кева неколико слатких људи, нећеш бити мајци гладно.

Па ћеш расти и порасти, мој поносу, моја храно, аждајату“) до стремена, Аждајкину до рамена. Залогају мој смрдљиви, месо моје неопрано, кад огладни твоја мајка појешће те пре времена.

КАКО ЈЕ МОЈА АЖДАЈА ЖДРАЛА

Гледао сам је заносно: та њена лепа уста, рапава, маљава кожа што ми се често

смеши;

кад једе нашу децу — косицу њихову густу

остави на видном месту да има чим да се

теши.

Па она легне сита и мисли: грки боже! што ти је лепо имати дечицу толико слатку, њихове обле ножице од бодљикаве коже

ох, како гребу и газе мајчинску утробу глатку!

Па вари недељу дана та мила трбушина има ли лепше песме да том је звуку сличнаг вари плодове своје и од тог свечаног чина подилазе је жмарци док лежи непомична.

жу Ажлајкин — врховно божанство у свету аждаја.

1) ГРОКОТАНКА — успаванка коју певају аждаје својој деци. ју АЖДАЈАТ — ажлајски коњ, брзе и огромне животиње на којима су хорле аждаја вршиле. препаде и освајале свет људи.

е

.

БРАНИМИР ШЋЕПАНОВИЋ

ГАВРИЛО ПОСКОК отвори прозор тачно у пет сати и педесет седам минута: годинама је већ устајао у то време. Затворених очију, дубоко је удисао ваздух, још свеж Од ноћне кише, али и опор од мириса прецветалих багремова. У шест сати, он приђе умиваонику, одврну славину и испљуска се хладном водом по ужеглим образима, фркћући задовољно као коњ. За следећих седам минута, он по обичају пристави воду за кафу, очетка ионако већ чисту и уредно сложену униформу и вешто распреми кревет. Тек онда оде у клозет,

У клозету, одзвиждука своју омиљену мелодију коју беше одавно негде чуо и упамтио, а да се никад није упитао ни где је то било, нити пак зашто му долази у памет једино у цик зоре, док је још у папучама и на месту, где би с обзиром на хигијену чак било пожељно — ако је то уопште могуће — зауставити и дисање. Потом се врати натраг, необично озбиљан и задовољан собом: све је било на свом месту, никаква неуредност није штрчала и реметила беспрекорни ред који је ценио и одржавао сходно својим устаљеним начелима. Било је већ шест сати и четрнаест минута. Дакле, могао је да пређе и на облачење. Као и увек у том тренутку, он шкљоцну језиком и одсечним, готово махиналним покретима поче да зачуђујуће брзо улази у своју нову униформу; закопчавао се и утезао тако снажно као да се унапред обезбеђује од неке непредвидиве могућности коју би његово мишићаво тело могло искористити да се, пре него што за то дође време, отргне и ослободи својих обавеза и дужности. У шест и осамнаест, Гаврило Поскок је већ шеирао леву ципелу, сасвим сигуран да ће вода прокључати кад стигне до претпоследње рупице, И заиста, није се преварио: баш у том моменту — вода зашишта. Он се наравно придиже, промеша шећер и кафу, потом сачека тренутак-два док се тамна течност не надигне, искључи решо, гурну га под гвоздени кревет и дигнувши ногу на умиваоник са два жустра покрета удену пертлу у две преостале рупице на левој ципели те тако сасвим поприми свој званични изглед,

Било је шест сати и двадесет два минута. Опет приђе прозору, али и не погледа на затворско двориште и високи зид по врху начичкан разнобојним стакленим шиљцима што су се бљескали на раном јутарњем сунцу попут тамних, љубичастих, модроцрвених и жућкасто-зелених кристала, већ селе за четвртасти сто за којим је јео, пеглао, писао оцу и Симониди вежна писма, па чак и размишљао кад тод је требало донети какву важну одлуку.

И сад је хтео да размишља. Лагано, с посебним уживањем, припали прву пигарету, повуче један дим, а затим отпи и први гутљај кафе. Наспрам њега, окачен о зид из над кревета, висио је пожутели исечак неких старих новина. Чак и са те удаљености, могао је да разазна своју фотографију испол које је писало прним и крупним словима: ГАВРИЛО ПОСКОК ПОЖРТВОВАНИ ... Остатак реченице је он лично још прошле године учинио нечитљивим, јер његове вајне колеге и стражари: Жика, Јоаким и Владимир, беху у његовој одсутности, а можда чак и са знањем самог управника Косијера о коме у дотичном чланку не беше ни спомена — покушали да га насамаре из огромне зависти и мржње према његовој слави те полло и зверски избрисали извесна слова из појединих речи које су сликовито објашњавале његов подвиг приликом оног познатог земљотреса ол пре пет година када се јасно видело ко има петљу, а ко је нема. У. Е

И сал се он добро сећа оне новембарске ноћи кад је -

уморан и покисао ушао у ову исту собу и случајно бацившти поглед пзнад кревета угледао језиви призор њихове прљаве работе. Пре свега, у оној хуманој речи спасилац они беху без милости отрли почетно слово С као и задња четири, то јест оно ИЛАЦ; следеће слово У које је важило као посебна реч — и не такнуше, јер им је користило У одиста бедној намери; затим из речи одроњеном — ти мали пацови беху посве уништили прва четири знака, то јест оно ОДРО, док последњој речи кланцу — убише прво и једино К те тако сасвим лаиквидираше прави смисао онога што је штампа обелоданила целоме свету:

ГАВРИЛО ПОСКОК ПОЖРТВОВАНИ СПАСИЛАЦ У ОДРОЊЕНОМ КЛАНЦУ

и створише нову, лукаво смишљену, али и неприхватљиву комбинацију која је без имало такта и човечанских обзира циљала на немили догађај који му се баш у то време беле десио са Меланијом и Јорданом, те је онако мокар и преморен, усред ноћи, био принуђен да прочита:

ГАВРИЛО ПОСКОК ПОЖРТВОВАНИ ПАС.... У · ... ЊЕНОМ . ЛАНЦУ

Да несрећа буде већа, у оном узбуђењу, он одмах поче да премазује те осакаћене и срамне речи те му се једна кап мастила омаче и паде тамо где не треба — на фототрафију на којој се одиста лепо осмехивао. Мастило се као за инат разли којекуда и за час Њаво понесе његов мало повијени нос, вешто развучене крајеве усана и добар део бркова — а то је башт касније и користило оној тројици мангупа и штеточина да се ишчуђавају и поспраују: „је ли бре, Гавро, ко ти је ово на слици, без носа, а ботме и без пола уста". Он је наравно ћутао, правио се да га такве глупости не узбуђују. Али био је сигуран: вратиће им он мило за драго и то кад се најмање надају, макар годинама чекао згодну прилику.

Јуче ти се указала таква прилика, обрецну се на себе Таврило Поскок. Да си имао и мало памети — могао си.да им вратиш за све подлости, а да прстом не мрднеш. Само се направиш луд: ништа не видиш и ништа те се не тиче. Разлота за то си имао довољно.

1. — Имао си слободан дан,

2. — Био си у свом најлепшем цивилном оделу.

3. — Био си без пиштоља.

4. — Ишао си код Симониде, чврсто решен, да јој већ једном коначно докажеш колико си бољи мушкарап од свих оних сератора — које она у последње време сасвим несхватљиво форсира.

5. — Осуђеника си спазио случајно и одмах ти је постало јасно да је непримећен побегао са каменолома на коме су тог дана дежурали Жика, Јоаким, Владимир и остали завилљиви неспособњаковићи.

6. — Осуђеник, односно бегунац, био је удаљен од тебе готово два километра, а од шуме га је раздвајало највише петсто метара.

7. — Знао си: ко се докопа те проклете, смрдљиве штуме, коју ипак једног дана треба запалити па се испишати на њу — може комотно да одмери лакат Југославији и оде на кафу у Аустрију — јер кроз ту шуму пролази државна граница,

8. — Имао си пролив,

Да си уважио те чињенице и наставио својим путем, сал би имао позицију једног господина: пљушкаш на све и уживаш гледајући са стране како се Жика, Јоаким и Владимир, а с њима и друг Косијер као управник, дакле за све одговоран, — довијају, муче и јадом забављају. Организују потере, псују, кукају, Архте за своја места која се љуљају и на све начине покутапају ла се оправдају пред писпектотом којт о напегзне пије плитан. Какав би то био

призор: инспектор стрит, виче на њих као на беспризорну

дечурлију: „Слепци једни, утекао заМ је испред носа, усред ана — све ћу вас похапсити. .

бела на ла, својим пожртвовањем он је у последњем тренутку спречио такав развој догађаја. Због чега је то учи нио2 То питање га с правом мучи и он зато не жели да се сад, До почетка службе, позабави неком од оних својих омиљених навика: решавањем укрштених речи, разгледањем порнографских сличица — још прошле године И њених од једног политичког осуђеника, као ни шетњом по дворишту и гажењем Јоакимовог пвећа. До света 1 му сад одиста није стало. Чак му је азејелно и што се кафа охладила и што припаљује већ четврту пигарету, иако то с цигаретама итекако одудара од његових схватања како у материјалном тако и у здравственом смислу. Једноставно: он себи даје за право да у овом часу олступи од неких својих принципа. Јер осим што се сад каје због свог јучератшњег подвига — има он истовремено и збот чега да се осећа поносан: спасио је репутацију целог затвора и једном за увек свима показао да се кад загусти једино на њега може одистински рачунати.

Он сркну кафу и погледа кроз прозор: по врховима багремова што су штрчали иза затворског зида, вране су се љуљале на белим гранчицама. Чинило му се: сал ће од: летети. Онда помисли: неће, сасвим су опијене прејаким мирисима.

Један једини разлог могао га је натерати да онако су. мануто запне за бегунпем, свестан у том часу, да се одриче дото прижељкиване освете над оним поганским синовима, а уз то и лично жртвује: упропашћава своје пивилно одело, Ђаволу предаје свој слободни дан и што је натжалостије: за дуже време олбија од себе ону белосветску курву Симо нилу до које му је поприлично стало. А тај разлог, јачи од, оних осам који су га заложавали да нитта не предузима, јесте њетова савест. Зар би он, Гаврило Поскок, могао остати равнодушан према једној неприролној појави као што је бекство тамо некаквог курвиног сина који се усућуиле, користећи неспособност његових јадо колета, да поремети устаљени ред ствари, избегне закон и људску правду и поново покуша да загади човечанство. Никад.

Зато сам се и стуштио за њим као да су се стршљени окомили на мене, А земља те била никаква: клизава, мокра, модмукла. Таман се напнем да што даље одскочим, а она се измакне испод ногу и за час ме тресне — час спреда, час отпозади. Светедно, морал ме није остовљао илко је чињеница број 6. била толико очигледна да би свако други на моме месту одмах одустао. Али ја не. Стално ми сеу глави вртела стртшна мисао да ће тај курвин син далеко испред мене остварити све оне могућности које му пружа чињеница бр. 7. и то ми је давало надахнућа да истрајем у својој праведној намери. Нека ми се не замери, у том тешком положају, био сам принуђен, ипсо спм комуниста, да призовем и господа бота у помоћ. Помозч боже, рекао сам, Ал' бог, разуме се, остаде глув на моте запоматање: чак удеси у том критичном моменту када је свлки секунд био дтптоцен, да треснем сопственом гузипом о земљу и тако одјед"ом, на своту велику жалост, установим да се и чињенипа бр. 8. поново активирала, што је, мора се прђизнати, било више непријатно нето ли мтесудно 31 исход целог дотаћђаја. По свој прилици теда је биго око два сата и тридесет три минута. А ситуација посве безизлална. Чак и да чињеница бр. 3. није постојала — од тога не бих имао сорусти: толико је растојање било велчко да бих могао 8 му комотио прднем у цев. Беше ми дои:ло да заппачем од очаја или да учиним нешто немогуће. Зна се, оЗ суза ншсакве користи. Те ја учиних оно друго, то јест козкнух. А био је то крик — сзакл ми част. Сваки живи ствог би ми на њему позавидео. Бегунац, одтедном, као да“та је метак пиотодио у мотиљак — стаде, заљуља се и не помачв више, прикован за земљу. Није ни чудо: од тог крика — свакоме би се злледила крв, ишчезла снага, одсекле ноте, стиснуо дах. Право је чудо како чије и оглувела она стрвина робијашка. Због света тога, ја на лишу места, дос сам му се примицао у скоковима, одах признлње себи: Гаврило, бре, рекох — ти ниси човек, ти си чудовиште. А кад та затим, тачно у два сата поподне и четрдесет три минута шченах за врат, с особитим задовољством схватих да је светл дзадесет пишљивих метара раздвајало тог курвино7 сина од слободе, мене од славе, а управника Косијера, Жику, Јоаким" и Владимира — од гована.

Поново је глелао кроз прозор. Вране су се љуљале по врховима багремова. Он одједном чу и како ветар зв"ждн у висинама. Пажљиво сркну још један гутљај кафе и осмехну се,

Катем се, наравно, што не оставих те слепце и џабалебароше да потањају у властита говна. Али кгд поштено размислим — ипак је боље овако. Сад ћу бар моћи да скрешем другу Косијеру у брк многе ствари до којих ми је итестко стало. Лепо сам говорио у своје време том таду, да су Жика, Јоаким, Владимир па и неки други, њима слични, спремни да запоставе своје дужности, због на ипимер оне курветине Симониде. А он, уместо да на то обрати патчењу, само штреца: пази ти свој посао, не тура! нос тамо где му није место. А сад, друже Коситер, промени јесам ли био У праву. Кажи: шта би се десило да нисам јуче мотурио нос У њихове проблеме. Алал ти вера, Гаврило. казаће он. Веома сам задовољан с тобом. Шипак, друже Коситер. Ја нисам задовољан. С обзиром на све познате околности, тражим да ми се испуне следећи захтеви:

1 — Да ми се надокнади иивилно одело које сам упропастио: желим исту, граопасту боју са тамним штрафтицама, и исти квплитет штофа.

2. — Да ми се додели наградно одсуство.

3. — Да се Жика, Јоаким и Владимир казне мо мози: тивним законским прописима и да им се убудуће забрани одлазак код извесне Симпниде која их квари и одвраћа од савесног обављања службе.

. 4. — Да се ип огласној табли окачи извештај о целом јучепашњем дотаћату.

5. — Да ми се осућеник брот! 39. додели на одтоварајуће преваспитадање, како бих га. због његовог јучерашњег покушаја стварања анархије, дозвао у памет једном заувек.

6. — Да се предузму мере клко би овамо стигао што пре неки од познетијих београдских новинара и тако јавност на време упознао с мојом натновијом делатношћу.

7. — Да се у новинама на сваки начин протури и моја слика како се неки други Гаврило Поскок, ако такав постоји, не би китио туђим, то јест мојим перјем. |

Било је тачно шест сати и пелесет селам минута, Још три минута, дакле, до почетка службе, олносно до званич

у ног предавања извештаја. Гавоило Поскок устале, протегну

се испружајући руке и шипоко зевну, не хајући за незид%иве муштице што су му зујале око главе, увек спђемне да самоубилачки лете у Алиник. Вратнп миттићи му се некако сами од себе затегнуте и он, не знајући због чега ако не из велике жеље да поново ужива у свом моћном гласу коти му је туче тако изненадно из основа изменио судбину, Одјегном неконтролисано, проодорно и отегчото крикну.

На столу пред њим зазвочитце чатпе. Затим олтектуше затворски ходници и галерије, Он задовољно поглела кроз прозор: вране се одлеттте са врхова кротњи и суките у

вис натрунивши за час свој им тамним, покретним телима прозрачно им чисто небо. ) ' Е

(Одломак)