Književne novine

ДАНЕ ЗАЈЦ

Тихи крезубац

Сву ноћ глади тихи крезубац са шест ногу белу кост.

Белу кост, закопану у пепелу, струже црним ногама, нежнијим од паперја,

тихи струг

с нечитком намером

у тачкастим очима.

Сву ноћ на челу кости. Промишљеним ритмом

пипа по челу

закопаном у безвремености пепелу.

Шта хоће. Шта доноси.

Можда доноси све. Све с туђом мисли коју мисли шест ритмичких ногу.

Можда га је луди творац

положио са два прста на чело,

на сјајно чело кости:

обави тај посао за мене.

Обави тај тихи посао.

Добро и нечујно га обави,

јер ја идем на другу звезду

да стварам нову творевину лудости.

Сву ноћ глади са шест ногу белу кост крезубац тихи.

И када љуску са ње откруни, „заљуљају се галаксија полилеји: "Тако се творац махнити

радује своме делу.

Башта

Вратио се расушен, Само бразда у жутом песку за њим сведочи да се помиче.

Страже су јавиле из овојих гнезда: Холази Биће из пустиње.

Скупише се на међи.

Довукоше га у свет зеленила,

Ја сам онај кога сте послали, рече. Као да проговорише клешта,

беше његов глас.

Онда клону његова глава насађена на врбов прут.

Не личи на нас, помислише гледајући његов пасји језик што лизаше траву.

Упиташе га каква је порука Забрањеног. Све је истина, он зацвокота и клешта његових уста се затворише.

Кануше му воде на језик, захтевајући: Зар нема баште на другој страни.

Зар нема у башти све што нам фали. Све што знате, истина је, он зашушта.

То није онај кога смо послали, рекоше

и пререзаше му жилу.

Кад из ње потече лагана сива текућина, беху убеђени Е

да је душманско биће,

Оставише га тамо. (Ребра му се истањише у суварака гране.)

Одабраше новог изасланика.

Са словеначког. превела Роксанда - Његуш

МАРЕК НОВАКОВСКИ

МАЈКА ТЕ ДЕВОЈКЕ је жена од својих педесет и нешто година, тиха и мирна, али у дну њених очију увек се таји некакав страх или немир. О свом животу из времена окупације нерадо је говорила. Једном је кћерци споменула — подстакнута вечерњом атмосфером, био је празник умрлих, гомиле су хитале на гробље — о девојчином оцу кога су на њене очи убили у логору смрти.

Други пут опет, беше стигло писмо од њене сестре из Аустралије, испричала јој је како су управо њих две, она и сестра, износиле девојку (у оно време двогодишње дете) из гета, кроз отвор у зиду, кроз подруме, канализацију, а на крају је требало пузећи да пређу преко голог трга, двадесет метара, не више, а поред зида је жандарм одмерено шетао и нешто певушио.

Проблем с мајком је започео неколико дана након избијања арапско-израелског рата. Радио је грмео о томе без престанка и у штампи је било мноштво чланака и изјава у којима се стално понављала нова одредба — израелски фашизам... У установи где је мајка радила, одржан је, као и на осталим радним местима, збор против Израела, говори и резолуција, а када се гласало за резотуцију сви су некако чудно гледали њу. Ова девојка, млад архитекта, такође је болно осетила то злослутно, мрачно расположење. Долазећи у радионицу гледала је крадом и као туђа на своје колеге, нагнуте над цртаћим даскама, осећала је узнемирење због смеха и сашаптавања иза леђа, повијала се н затварала очи као да очекује ударац. Осетила се боље тек када ју је Јацек, онај весели колега

ИАУСТРОВАО ХАЛМА ТИКВЕША

чији се сто налази поред прозора, позвао у бифе на каву и када јој је узбуђено рекао: — Радујем се као и ти што се нису дали, заиста!!! — Девојчине очи су и даље биле неповерљиве, подозриве. Јацек јој је стиснуо руку м додао. — Не верујемо у оно што се труби и пише, часна реч, извињавам се што о томе говорим, али У оваквој ситуацији се мора. — Био је уморан и несвесно је, кашика за кашиком, сипао шећер у каву. Она заустани то његово прекомерно слаћење. Насмејаше се; И утке попише каву.

А кад се вратила кући, затекла је мајку како непомично седи за столом. Мајчине велике очи беху још веће, раширене неком напетошћу. Тишина у стану, само се чује вода како у мртвим капљицама пада из славине. Ова тишина и мајчина непомичност деловаше и на њу паралишуће. Бешумно, на прстима, кретала се по соби.

— Била је госпођа Корнова... — проговори најзад мајка — на нашем гробљу већ су почели да разбијају споменике ,..

Не слушајући даље шта мајка говори, девојка истрча из куће. Скраћеним шутем, кроз дворишта и пролазе у зидовима, пробила се до старога гробља. Тихо и пусто. Већ сумрак. Висок зид раздваја тај град умрлих од живих улица. Пролазила је кроз гробљанске алеје. Пажљиво је разгледала надгробне плоче. Тек поред капије угледала је изваљен надгробни камен, расуту земљу, некакве изгужване хартије и комађе стакла. Пошла је гробару. Брадати старац слеже раменима. :

— Хе, хе, хе — понављао је.

Најзад је заклимао главом. |

— Већ одавно сам говорио у општини ... Долазе овамо да пију... И јуче су била двојица... Напили се, ударило им у главу и почели се тући... Један другога гурнуо и ето, оборише споменик ...

Девојка је мајци све тачно пренела 0 догађају на гробљу. Али мајка као да није била разуверена. И даље оне њене крупне, преплашене очи и узнемири се чим чује гласнији топот на степеништу, гласове и смех што допиру са улице. Прилази прозору, малчице одмиче завесу и гледа, гледа... -

Прошло је неколико дана, а у суботу поподне мајка се врати из дућана задихана и ознојена. Целим путем је трчала.

— Запалили!, ђ

— Шта2 — зачудила се девојка.

— Синагогу — прошапта мајка.

Стајале су и гледале се. Стара, седа жена. И ова друга млада, лепа, с хладним, усредсређеним лицем.

Прва девојчина мисао — јер она је архитекта — била. је стрепња за ту дивну, ренесансну грађ.зину коју је подигао рабин и мудрац Мојжгш Исерлес. .

А затим страх, онај ирационални страх који се преноси с поколења на поколење, шчепа и њу за грао. Мада јој је разбор истовремено говорио да је то само мајчина хистерија и страх, јер је у њеном нервном стању било довољно да у лету чује само једну реч, можда и погрешно ухваћену, па да се пробуди читав низ сећања из трагичне народне апокалипсе.

Девојка је трчала улицама. Улице празне, лепо вече, много звезда на небу. · ; у

Дубоко је удисала ваздух покушавајући да осети за ма. – . МА агота је изгледала као приземна ТВБ о · је цела, недирнута. У њеној мрачној, мисти ој ЈЕ а њости седеле су три старе, дебеле жене, К Мк 5 молитви. Девојчин долазак примише с вели р зналошћу. | | — бато сте тако трчали2 — упита једна Од њих. .

А када сазнаше за разлог девојчина доласка, три старе жене уплашено заторокаше, провали из њих У н значна цика, пуна егзалтације, праћена махањем и лупе њем ама.

аков пожар, ој пожар, ужас, тле гори, овде гори... — њихове сенке кретале су се меко, попут МЕ јих крила, по зидовима, — ... Страхота, зашто, ко је | учинио, али не гори, а можда гори... — разгледале с У дебеле зидове, украшене рељефима, преплашено дизале очи на прозоре у којима су светлуцала шарена стакла. – ... Ваљда не гори, не види се, а можда не може да с види... — опет почеше да се обазиру на све стране.

— Нема ватре без дима — примети АНА Кавсом пуним чуђења. — Али постоје разне прети о

стене, удубљујући с џ“ молитву праћену ритуалним

пон џузнемирена. Разбо 1 ј је ипак стално р 7 Девојчина мајка ]Ј ање веома лоше.

лела се, тежак притисак и нервно ст: . За три недеље требало је да путује у Келн као сведок у процесу против хитлеровских злочинаца у логорима

смрти, Вратио се оданде стари обућар који има радњу на тргу. Такође сведок. Посетио је мајку. Хвалио се тим путовањем на далеки суд. Врло је добро све организовано. Може таксијем да се путује џ Варшаву ради сређивања виза, И таксијем натраг. Он је сам путовао возом, али је обрачунао као за такси, За губитак изазван прекидом у раду суд такође плаћа.

Тако је причао стари обућар, смешно и ведро.

— И још може поштована госпођа докторка изјавити — објашњавао је — да кћерка пати од страха од прелажења преко великих простора...

— Какав страх од простора2 — не схвати девојчина мајка.

— Та јесте, страх од простора — понови обућар. Постоји таква болест... Морате за кћер да узмете неговатељицу за време док сте одсутни. И за то се такође плаћа...

Тада се први пут у тим тешким данима насмејала мајка ове девојке. Обе су се смејале. Обућар се такође обрадовао.

Девојка, архитекта, ове године је први пут славила јеврејску Нову годину — Јом Кипур. Постила је заједно с мајком. ли

— Да бих јој учинила пријатност — рекла је своме веренику, возачу тркачких аутомобила, плећатом младићу светле, кратко поткресане косе. Брзина је његова страст.

— А н због других разлога... Тако некако... — И баш тада младић опази да његова девојка има на ланчићу око врата Давидову звезду од тврдог метала, која је златно просијавала. Али ништа није рекас. Иако није најбоље разумевао животне компликације, ипак је схватио, схватио је овај пост на Јом Кипур и ову шестокраку звезду о њеном врату.

Превео Петар Вујичић

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

КАДА СЕ ЈАВИО у литератури — равно пре десет година — Марек Новаковски (рођ. 1935) је увео читаоце у егзотични свет варшавског предграђа ма подземља. Јунаци његових првих књига одиста нису спадали у бирано друштво: били су то лопови, провалници, силеције, комбинатори свих врста и боја, проститутке, пијанице, краљеви подземља и пали анђели. Неки оцењивачи плашили су се да млади аутор не постане жртва теме коју је изабрао, јер се сматрало да овај свет „са маргина живота" не може остати неисцрпно врело за стваралаштво даровитог писца. Плашња очевидно непотребна и промашена. Новаковски је данас аутор осам књига, један од најоригиналнијих представника модерне пољске прозе.

“ својој управо завршеној књизи, „Затворени систем", Новаковски проширује слику започету „Записом". Истом техником кратког записа показује догађаје и судбине из најновије пољске стварности. Мешају се у тим приповеткма и цртицама догађаји из свих друштвених слојева. Једно је ипак остало непроменљиво у писању овог приказивача померених судбина“ дражи су му такозвани обични људи, људи из

се него они што су се у хијерархији уздигли и изоловали ОД света и до хлеба долази радом и крађом, У том смислу Новаковски је близак данашњим синеастима, творцима молерно: филма -истине,

Данатшња цртица је из помен ј Џ књиг 1 необјављ Новаковског, „Затворени систем", =“ = “ 7“ не