Književne novine
(МОЈ ВАЛЕРИ, 1)
Прилазећи ВАЛЕРИЈУ |
КОЉА МИЋЕВИЋ
СОНЕТ О ЛАБУДУ. Управо сам се вратио са предавања о Малармеу. Узбуђен сам био и пре предавања, због саме чињенице да ће се цело вече говорити о тако сјајном песнику, а сад сам још узбуђенији. Предавач, професор Сретен Марић, говорио је искрено и надахнуто. Јер: поћи од тога да је Маларме провео живот мирног грађанина без неких значајнијих преокрета, наставити затим истичући његову непоколебљивост у одрицању и неприхватању бога, и, на крају, сједињујући све те врлине, уздићи Песника на пиједестал свеца — све је то исувише тачно и проосе__ћано. да бих прећутао. Професор Марић је у С"најпунијој мери остварио један. занимљив "захтев који је поставио Малармеов зет, док» тор ВБамон Бонио, сакупљач песникове заоставјитине, која у свом предговору за ИГИТУРА каже дословно овако; Малармеа не треба објашњавати, већ осетити и волети, Па ипак, кад је предавач поменуо Сонет о Лабуду, једну од најлепших Малармеових песама, морао сам да се сетим како се око
Малармеа, као око мало којег песника, трудио, и труди, читав низ теоретичара, жељних да продру до извора његове песме. Међутим, разноликост њихових судова и противречја која избијају из њих, ако их суочимо, само још више појачавају осећање да коначно откриће и објашњење поезије није намењено теоретичарима, већ читачу, том необавезном али страственом потрошачу лепоте.
Те метфе, 1е утуасе еб 1е Бе! аџјоцга ћи
Ма+-1 пош5 аесћтег амес ип соџр д'аПе |уге Се јас Фиг ошбие аџе ћапје 505 |е гјуге
Те фгапзрегеп! гјасјег де5 уој5 ФШ п'оле раз 101!
Џи сушпе Ф'аштећој5 зе зошујеп! аџе с'ез; 1ш Мартићаце тај аи вал5 езројг зе аеНуте
Рошг пјауод раз сћапће ја гедоп об муте Оџапд ди збге Њуег а гезрјепа Реплш.
То! 50п сој весошега сене Њјапсће аготе Раг |'езрасе Пиве а | ојбеаџ аш је пе, Мај5 поп |ћогтецг ди 501 об је рћшпаде ез# рта.
Рагебте аш'а се Неш 5оп риг Феја! азупе, По 5' шитоб зе аш вопде #гој4 де терг5 (Фиб че; рапта Гех! гпшше је Сугпе,
У ствари, једини неспоразум је проистекао због објашњења првог стиха које ми је, након предавања и на брзину, професор Марић лично изложио. Није било времена да све то рашчистимо, али мислим да је професору, и поред тога што сам отворено рекао да се не слажем с његовим тумачењем, било Араго што и међу млађим светом постоји извесно интересовање за Малармеа. Професор Марић је казао, потврђујући своје речи чињеницом да и остали тумачи тако сматрају, да се прве три речи сонета односе на реч аијоита ћић са краја првог стиха. У том случају аијоигтаћић се понаша као именица и значило би: стварност, данашњица. Нека ми буде дозвољено да, са своје стране, сматрам да овакво схватање, односно везивање првих речи сонета, је угетре, 12 утуасе и 1е ђе!, за реч аијоита за, већ у првом стиху песме уништава сву њену лепоту, или нас, да блаже. кажем, упућује новој лепоти коју. није стварао песник, већ која избија са тако ретких места на којима је песник сажео толико искуства и уметности — то су ти такозвани двосмислени, тросмислени чворови који понекад изгледају безнадежно изгубљени за наше напоре. Међу тим, у овом случају не бих могао да говорим о випесмислености Малармеовог стиха, већ управо о прецизности са којом је он изграБен. На срећу, остаје још тринаест стихова
који могу да поткрепе моју тврдњу. Али, само
један утисак о Малармеу. Е
Поезија Малармеова, за мене, има као основни симбол — симбол узлета који претпоставља пад. Професор Марић, је дивно запазио да се Маларме, загледан у водоскок, не интересује за његову околину, већ га искључиво занима шикљање воде која достиже одређену висину, а потом се неминовно стрмоглављује. Овом лепом примеру додајем и прву у Химне светог Јована, где је свечева глава, која ће бити одсечена, упоређена са сунцем које се налази у својој зенитној тачци, одакле му предстоји. само
ПАДЕ јеава 62. За у
џ
пубунце што до, жиже Натприродне стиже Кроз пал се беласа Истог часа
пе воле! аче за ћана Битпаштеће ехане Амз5иог тедезсепа Тпсапдезсепа
М сонету о којем је реч управо је остварен исти узлет и пад. Тај пут, без чијег постојања
ни песма не би настала, јер је у том путу у великој мери садржана сва песникова пустоловина, бескрајно је важан за разумевање песме. Зато ми је тешко замислити да се прве три речи сонета, 'летре, утрасе им ређ, односе на аијоигаћи, јер у овом случају ове три речи нису никакви додаци именици, него врше одговорну дужност заменика главног јунака песме — Лабуда! На тај начин, не бих могао да, на пример ![е ујетре, 12 утуасе м Је ђе! преведем са чедна, хитра и лепа, мислећи при том на садашњост, је је реченица аијоита ћи! у овом случају само обични прилог за време, а поменуте речи су именице, придевске, у мушком роду, те у преводу, пошто се односе на Лабуда, могу једино да гласе: чедни, хитри и лепи. Нема сумње да Маларме ове три речи, три украса, приписује самом Лабуду, јер оне чине чисту формулу симбола узлета: чедност, хитрина и лепота. Дакле, у првој строфи не могу пронаћи то да песник говори о садашњости која је чедна, хитра и лепа, јер то се Малармеу никада није ни учинило, већ схватам да песник даје главне ознаке самог Лабуда и његове прошлости у којој је тај лабуд био чедан, хитар и леп. Из тога произлази, и поред постојања речи амјоита ћил, да сонет отпочиње присећањем, што се у потпуности открива на почетку Аруте строфе где се то присећање наставља кроз самог Лабуда, уз којег стоји, као окрутна
СТЕФАН МАЛАРМЕ
грло немоћи, морале да се сведу на једну једину — у излишност. Међутим, у овом паду, који се завршио у овој значајној речи, кључу сонета, ја не могу да видим и властити песников пад, Н ив., Тамо где лабуд пада песник само добија, јер се на лабудовом паду и гради његова песма. Па ипак, Малармеов Лабуд није никаква случајна птица, ухваћена док је пратила брод пун морнара. жељних забаве, То је унутрашња песникова. птица, која је требало да га вине горе, не на небо већ у плавет, али која се аи Таља, опустивши крила и следивши се, Малармеов Лабуд је, и поред свега, надграђени Бодлеров Албатрос, Што се тиче значајне речи тише коју сам већ поменуо, рекло би се, у први мах, да се она односи на реч ехп, прогон, иза које и стоји. То је, донекле, тачно. Међутим, имајмо на уму да је Маларме, као професор ентлеског језика и као познавалац латинског стиха и реченице, а Вагнеровог оркестра пре свега, у неким својим песмама направио из ненађујуће конструкције, међу којима ова о којој је реч није најзамршенија. Јпише се у свом коначном значењу односи на Лабуда, дакле на реч која је, малармеовским законом, морала да буде последња у сонету. Ако тако посматрамо последње три речи песме, ехи, зе и сугће, где се придев тише као двоуми између две именице, ако уочимо судбо» носну разлику између тих именица, између
Чедни, хитри, лепи да л ће данас нама
Ударцем свог пјаног крила да прободе То језеро тврдо које испод воде Засталих летова јасни ледник слама!
Сонет
Давни лабуд памти да је он пун плама Тај дивни ал залуд жуди до слободе Јер није опево крај где живот воде
Кад неплодне зиме заблиста се чама.
О
Лабуду
Његов врат ће стрести смрт белине пуне Кроз простор задату птицу што га куне, Ал не ужас земље где му перје јења.
Авет коту чист сјај ту назначи залауд, Он скрућује се у хлалчом сну презпења
Којим се кроз прогон излишни сви Лабуд
Превео Коља Мићевић
супротност, реч аштејотвг (Џп сугпе а'ашетећој5 — Некадашњи лабуд!) која боље од свих доказивања показује да Лабуд не поседује вице оне епитете који су му, на изглед, припадали у првој строфи. Он више није ни чедан, ни хитар, ни леп. То се најбоље огледа у последњем стиху сонета, у речи која последично проистиче из појаве зиме на крају Аруте строфе, у речи која, најзад, разрешује тајну и судбину Лабуда. То је реч тише, излишан, која стоји као једина, гола ознака симбола пада, Лабуд, са својим врлинама које су му некада припадале, али са врлинама које, нису имале никакву практичну могућмост. у сврху, сније успео, да се. снађе и да
= опева ја, геа оп, оп муте", што. значи земљу, Мире е пропада и чедност и лепота, а понос,
који је унутрашња врлина, не би могао да му се припише јер Лабуд унутрашњости и нема. Ако овако сагледамо цео развој пада, видећемо са каквом се прецизношћу он одиграо и како су прве три речи, изабране са савршеном тачношћу, пуштене кроз глинено
НЕВИНИХ
ДАЉИНА
Уређује Владимир В. Предић
Од ОВОГ БРОЈА „Књижевне новине" ће у рубрици „С невиних даљи“ на“ доносити стихове младих, оних који још немају свој простор и местао у свету поезије, ф, на известан начин, одраз су живог, узнемиреног и трагалачког духа ових наших дана.
Милијана Трифковић има 17 20дина. Ученица је друге београдске гимназије „Иво Лола Рибар". Пише поезију од петнаесте године, када је, први пут, заволела „ирног дечака, у хаљини од зеница, давно, једне је-
сени". До сада је само једном обја-
вила стихове у листу своје школе „Искра“.
Поред поезије воли Равела, Баха, Бетовена, Чајковског, бит музику, море, вече и колаже које сама прави.
Пише ноћу. Онда се тубе сви облици који је окружавају (људи, у“ лице, гране, облаци) и окреће се себи или осветљеним прозорима „животу који у мраку пулсира, о коме се мора писати“. За радним столом, сноп њене лампе извлачи из таме собе малу пивску флашу у којој се смењују увели ивет и сасуше-
на грана. „Сви хоће да виде само свежи цвет, само лиснату грану. Она се труди да сагледа и ону другу страну свега што је окружава, јер „није лепо само оно што се као так= во прикаже на први поглед".
Песма „Песника волети" је онај чисти талас емоције, узнемиренос“ ти, стрепње и горчине што нас обузима и нагони да посегнемо за лис= том хартије. После њега огрнути смо присношћу која исцељује и мирно можемо очекивати јутро загледани у неприступачни, блистави глечер ноћи,
Зна ли ико шта значи — песника волети2
Шта значи волети увеле руже
у зеленој пивској флашти,
у ноћи осветљен прозор и |
смеђи пут који се губи
у гранама или облацима, свеједно2
Или воду, немирну под погледом
витких грана врбе,
јелиних симбола живота у јесенг
Јер песник живи за то.
"Његова шетња је стаза поноћног сунца над неким
· Пееника волети
непознатим живљењима, котрљање шљунка ПОД
таласима мора,
Његова поезија је поглед, покрет,
пружен длан и празна, бескрајна улица, тако блискг у својој пустоши. |
Моглед му је изгубљен у сепжи светова скривених иза смисла битисања,
несхватљивих, оживљених у трептају дана. Уожас нестанка било чега оставља траг у њему, јер он то дише. : Много то значи — песника волети.
ного, за вас, јер његови закони чине да се лишћем покривате, скривајући длан и поглед, одлазећи на погреб осмеху. Свако од вас постаје човек, појединац, недостижан сунцу. Ти не можеш волети песника, јер ти песник ниси Твоје цвеће је прашњаво, папирнато,
_ недирнуто кишом и ветровима.
Стаза ти никад неће бити бесконачна,
ни руке пружене сугттини,
у тражењу себе у себи,
у огледалу тућих погледа и МИСЛИ.
Чак и за тебе, који си некад био и свемир, и траг и бесконачност,
сувитле је тетко — песника волети. Милијана Трифковић
ехП п супе, зко видимо са колико је по тресне доследности Маларме инсистирао на томе да реч сурпе заврши сонет, али да јој остане њен суштински додатак, тиште, онда ћемо схватити да је Маларме био један Од хиљаду песника који је на бескрајно малом простору знао да оствари узбуђења која нису ставак, већ читава симфонија. Кад више пута прочитамо овај сонет, што је у ствари неопходно, и кад се после неког времена вратимо тим стиховима, онда нам почетне речи, !е уфетре, 18 ућуасе и 1е ђе!, не делују више тако полетно, јер знамо да доле, у дну песме, не као скривена замка, али ни као опомена, почива реч пише, властито признање да нас је издала и снага и наивност и лепота. На тај начин, полазећи од првих речи песме, које управо због своје непрактичности ствапају у нама осећање трагичне узалудности, толико јак да нам се чини као да је њихово исконско значење померено у неки невероватан угао, песник нас доводи пред последње три речи, прогон, излишан, Лабуд, које нису чисте апстракције већ неспретни остаци нека дашње чистоте. Враћајући се још једном на реч аијоитаћић, од које сам у ствари и пошао, мислим да се чак и једним чисто формалним поступком може показати лабилност између првих речи сонета и ове речи. Јер, у читавом склопу који чине прва два стиха песме, то је једина реч коју бисмо, довољно дрски да мешамо своје прсте међу песникове речи, могли померити, а да се њен смисоо. као и смисао читавог стиха, не из мени. Можемо је, на пример, одвојити зарезима од осталих речи;
Те мегзе, [е муасе е! 1е Беј, аџјоштаћи, Ма пош5 дестћтег, ..
Можемо направити корак даље нашој дрскости, па је ставити између речи адестећ и ауес: Ље ујетае, [е мтуасе, е1 1е Бер У а4-И поиз десет, аијоита ћит, ауес ип соир Фапе тоте... Ово најважније што можемо закљу, чити из овог немилог премештања, то је доказ да баш у лабилности између ујетре, утоасе и Ђе! и речи аитонтаћи! почива не само немогућност спајања, већ и природна одбојност, Управо у природној олбојности тих речи, проистеклој из доказане лабилности која није својствена песнику Малармео“ вог кова (због чега јој управо треба прилати значај!), потврђује се осећање да се песник. налази у раскораку с речју „Амјошгаћш" која означава то страшно „Данас", и да је с мучнином изговора,
МОЈИ СТИХОВИ ИМАЈУ ОНАКВО ЗНАЧЕЊЕ КАКВО ИМ ДРУГИ ДАЈУ. Наводим ову ироничну изјаву, свестан да нико, ко иоле познаје Стефана Малармеа, и његову љубав“ ничку оданост поезији и речима, не може да је припише творцу сонета о којем сам покушао да дам само неке утиске, Казао је то један други песник, веома различит ОД Малармеа, а ипак нераскиливо везан за суд: бину свога претходника, песник који је, загледан, иако са сумњом и опрезношћу, у очи свога времена, знао да се одупре својим савременицима, да их наткрили својом при“ родном снагом чији су извори у српу Спедомног мора, песник који је, полазећи од ње и неверовања, знао да Малапмеов стих пун немоћи, РОЈ. МАУОТЕ РАБ СНАМТЕ ТА КЕСТОМ ОЏ УТУВЕ, преобрази у нешто ИВЕ ииније: у“: П. БАЏТ ТЕМТЕК БРЕ