Književne novine

Уз премијере: „Подвала“ М. Глишића, „На леђима јежа“ С. Јаковљевића — М. и С. Никачевића и „Протекција“ Б. Нушића

ТРИ ПРЕДСТАВЕ, три могућности и и стила, а једна жеља: да у нама буде Учвр ено осећање да сцена није само илузија већ и време. Стари текстови никад нису само исто рија и обавеза. Истински театар се одупире тезама, конвенцијама и систему устаљених вредности. Оживљавање је пре потреба него нужност, а још више од тога — доживљај и откривање, Стога у „Подвали“ Јован Пут. ник настоји да види комедију и наших данашњих нарави, а Александар Огњановић хроником „На, леђима јежа“ да у обичним људима открије смисао урођеног хероизма, док Мата Милошевић реализацијом „Протекције“ размишља о сатири и смеху без ограничења. Овај позоришни тренутак, међутим, бременит је многим предрасудама: потцењује се витални реализам, необичан значај се придаје импровизованим валоризацијама и прецењује стилизација или помодна деструкција. Нећемо класично позориште, бежимо од естетике а истовремено бисмо хтели да све оно што чинимо буде прихваћено као уметност, Пометња је захватила не само позорницу већ и гледалиште, тако да се о укусима више заиста не може разговарати. Путник није наишао на довољно разумевања, Огњановић је окружен извесном резервисаношћу, а Милошевић је хваљен сувише ласкавим епитетима.

Сведоци смо да је у последње време дошло до извесног фолклорног одушевљења нашом прошлошћу. Има ту и стидљивог романтизма у коме није тешко препознати незадовољство егзибиционизмом и извесном равнодушношћу публике према оном што бисмо желели да се прихвати као модерно. Путник воли спектакл, али се на њему не зауставља: финалну сцену „Подвале" наткриљује редитељска мисао да се славље прекида за тренутак док пролази војска, слутње и асоцијације су видљиве на свим лицима, а одмах затим коло наставља да се окреће, Глишићевом тексту није ништа суштински одузето, али исто тако нигде није испољена жеља за предимензионирањем његовог значења. За Путника тест је, пре него литература, извор и амбијент у којима се утапа објективни став и оснажује лични доживљај. Костими Данке Павловић и сценографија Владимира Маренића чине се као успеле патине на људима, а то је управо оно што је потребно редитељу који. цело време позорницом шири уверење да испод те патине опстојавају и данас сасвим одређена жаришта у којима се преламају морални и етички проблеми, навике и особине нама познатог света, "Ова представа има своју целину и трајање тако да представља занимљиво уметничко остварење. Насупрот Путнику, код Огњановића се приликом поставке драматизације „На леђима јежа“, коју су још давно на основу узбудљиве „Српске трилогије“ Стевана Јаковљевића приредили у класичном стилу Миодраг и Светолик Никачевић, није актуелизирало питање валоризације. Мотиви и интенције су нешто другачије природе и зато редитељ не инсистира само на својим захтевима. Он дозвољава и том снажном тексту као сасвим живој и људској материји да исто тако може постављати услове глумцима па и њему самом. Јер верује да, тамо тде су вредности трајне, прошлост обезбеђује и своје

присуство у садашњости. Управо због тога Огњановић није тежио херојској трагедији већ интимној људској драми, Реалистична _ сценографија Миомира Денића и костими

анке Павловић уз сву пиротехнику њему су потребни као стварност и илузија којој се човек стално прилагођава. Отуда реализам у поступцима, кретњама и композицији појединих ситуација, Па ипак, амбијент није пасиван и Огљановић се њиме користи као могућношћу да човек испољи своја унутарња осећања и да их до извесне мери објективизира. Живот и смрт су доминантни чак и у сценама где преовлађује статичност па се поједине личности непрекидно остварују али никада и до краја, тако да у атмосфери осећамо страх, мржњу према рату, отпор према насиљу, тордост и жељу да се надвлада страх им неизвесност и оконча стање које не обезбеЊује право постојање, У Огњановићевом регАизму има приролности, субјективизма, топлоте м изворне аутентичности лишене патетике тако честе на другим сценама, аутентич-

мости која веома много значи за ансамбла на,

Црвеном крсту. .

Према „Протекцији" наше позориште је увек било помало сентиментално. Више се маштало о томе докле би њена сатира требало да досегне нето што се озбиљно процењивао сам текст. Уосталом, то је предрасуда литерарне критике којој се није могао одупрети ни Мата М'алошевић гргдећи своју представу на сцени Југословенског драмског позоришта. .

. Милошевић је пошао од претпоставке да је то потенцијална сатира, Али, како је „Протекција“ по своме унутарњем драматур-

штком склопу класична комедија заблуда ништа му није преостало него да све сво. је ликове мање или више деформише. Најмањи утицај осећао се код искуснијих ту мача — док су неки др ишли чак и у недопустиву карикатуру. Уз то, коришћена је сасвим неприкладна сценографија Петра Пашића, сценографија монтажних елемената и равних површина. Све је то допринело да се разбије јединство стила тако да је представа изобличена у каламбур у коме је све дозвољено и где никог ништа не обавезује. Од сатире није остало готово ништа, редитељ се повукао у позадину и оставио да се догађаји ређају стихијно и без икаквог уметничког хтења, Хаос није укус, а контрадикторност СТИА и зато гледалиште више забавља тривијални гег (чак онај најниже врсте који на сцену продире са малих екрана) и текст него форма која не оставља утисак целовите уметничке структуре.

У нашим позоришним кућама редитељске визије, када је реч о представљању старих текстова, без обзира на њихове литерарне и сценске вредности, имају снагу валоризације, моћ утицаја и граница унутар којих се динамизира збивање. Глумци се томе или покоравају или тек прилагођавају. Јер, по њиховом схватању објашњења се не могу увек наћи само у рационалним мерилима, субјективним редитељским одређењима и унапред замишљеним формама већ нужно мора да се рачуна са доживљајем актера као са видом слободе у игри и саме креације.

У „Подвали“ — Мија Алексић је као Вуле Пупавац остао некако скучен, преозбиљан до трагичног, сувише подређен редитељу, У лику који пре да припада неком непознатом амбијенту него пишчевом свету, Измичући ре» дитељевој контроли — много слободнији и непосреднији био је. Павле Минчић као Неша, који се веома складно допуњавао са Оливером Марковић, чије је тумачење Нере било занимљиво. У представи су активни: Северин Бијелић (Живан у свим својим животним и фолклорним карактеристикама), Бранислав Јеринић (Сретен), Васа Пантелић (Вуле), Дратан Оцокољић (Ранко), Бранка Пешић (Милка), Милка Лукић (Смиља), Станислава Пешић (Драга), Михајло Викторовић (Петко), Дара Вукотић-Плаовић (Стана) и Ратко Сарић (Пуја пандур).

Готово цео ансамбл у представи „На ле Њима јежа“ игра истим стилом, али са неједнаким интензитетом. Најмаркантнији међу њима је Жика Миленковић (Капетан Стојановић) у чијој игри има једноставности, топлине, дисциплине и храбрости која тиња исспод потиштености, Сцена у којој припрема војнике за јуриш је необично потресна. Никола Милић је у улози Живорада, посилног, аутентичнији од ето рафије Трећепозивац У чијим покретима, понашању и речима откривамо по нешто од многих оних стараца који су ишли уз војску са својом судбином, помиРеноа са смрћу али и чежњом за животом. Сада набраја птице, имена цвећа или жена обичне речи се преображавају у потресну поетску евокацију свега живог. Драгослав Илић (Драган) дао је веома упечатљиво, а нимало наметљиво, лик ћака-наредника. Његово припремање за јуриш или смрт у својој једноставности било је болно и трагично. Зоран Ранкић је веома упечатљив као Коста, командир рововске батерије, а исто тако особен и карактеристичан је и Власта Велисављевић у лику поручника Рајка. Уз њих нешто дискретнији је Урош Гловацки као Стеван, Ту су још својим ликовима и игром Павле Богатинчевић (пуковник), Никола Јовановић (Милисав), Србољуб Милин (Трајко) и Мирослав Бјелић на осматрачници.

Сећање на „Протекцију“ везује се искључиво за глумце: шарм и комика Љубише Јовановића су неуништиви, тако да његов Аћим из сцене у сцену живи за себе, али врца смехом и диктира темпо осталима. Уз њега је скоро увек Славко Симић у пуном замаху, ефектном изразу, економичним покретима, тако да се његов Манојло осећа у сваком даху. Никола Симић као Сава Савић изводи праву глумачку параду и уврштава се сигтурно у наше најуспелије интерпретаторе овог популарног лика, Бранко Миленковић (практикант) је стил за себе, па тих неколико речи и покрета у свега једној појави — могли су да послуже редитељу као инспирација у из налажењу правог израза за целу представу, То је креација! Како треба играли су Не венка Микулић (Савета, комична у свом реализму), Милан Ајваз (момак код министра у карактерној и суздржаној комици), Бранка Веселиновић (Персида у непрекидним и ефектним егзалтацијама) и Олга Спиридоновић (жена саздана од једног даха), док је Буда Јеремић као министар углавном био коректан. Млади чланови ансамбла, са изузетком Милана Гутовића (Светислав) и донекле Ивана Бекјарева (Младен) нису ни знали шта играју или су се утапали у неукус и шаблоне и то је озбиљан проблем ове куће који се понавља из представе у представу. Овакве појаве већ тешко подносимо чак и код аматера, а камоли код оних који треба већ сутра ла буду главни носиоци нашег позоришног израза.

Рад глумаца и редитеља у сва ова три сценска приказа наводи нас на мисао да позориште, ма колико у њему били присутни, не може бити сведено само на њих. Јер, валоризација и оживљавање наслеђа, ако нису У свему креативан чин, могу да значе, пре свега обезвређивање. Овакве представе стога, више него поставке савремених текстова 01кривају колико смо конзервативни, деструктивни мили заиста савремени и моћни у слободном креирању нових облика и њиховом преображењу у трајање које се,не испрпљу-

је у сом часу, већ припада времену самог позорт; га. Петар :0лк

ДРАГАН КОЛУНМЏИЈА

Љубађ и шбрђаба

Узео си нож, ал' не враћај га више. На сто спусти главу.

Књигу што ју је право са жетве . Донела мајка у класовима својих дојки.

Пази да те не затече ноћ Истинитија од онога што си рекао.

Узео си нож, сад спаси лепоту Одласка у шуму.

2

Твој живот је питање На које ће одговарати пси.

Твоја будућност је питање На које ће одговарати болести.

Твоја љубав обориће оне Који највише воле.

Зато не чекај воз Који у станицу улази.

Путници те не признају За путника у рај.

СИНИША ВУКОВИЋ: ЦРТЕЖ (СА ИЗЛОЖБЕ МЕДИАЛЕ)

СТЕФАН МИТРОВИЋ

Ево олује што срце Са прашином меша.

Не затварај врата на својим ушима Ни прозоре на својим очима.

Заврши велико паковање туге и . драгих брда. Живот је сахрањен још у мајци.

4

Зрела је у небо побегла јабука твоја. Попни се на врх јој ал не реци јој.

Пад са ње само је падање сунца По њеној коси.

5

Мзео си нож. На телу направи ружу.

Вода односи све што је лепо и здраво. Болнице у пољубац моје жене премештају.

Велики орачу руже, новорођена ружо, Примиће ме твој пламен.

.

Балада о масацики

Паде на пут маслинка већ сазрела, паде на пут маслинка црна, пуна уља, Иду кроз ноћ маслинари кораком

| тихим, а море шуми тамом из дубина.

Лежи на путу маслинка зрела и црна.

Кораци. Маслинку згази нога маслинара,

који ноћ и таме обасјавају

златним пламеном уља из маслинки.

Згажена, жути се маслинка питома, што је под црном кором,

под кором од црнине носила уље за трептави пламен у ноћи.

Ноћ је без иједне звијезде над путем,

мрак би хтио у очи да уђе,

у очи маслинара. Очи се напрежу у тетиве —

вид мрак не може да пробије,

Очи маслинара нијесу звијезде умолиле да пут свјетлошћу освијетле и покажу. Очи маслинара нијесу мјесец домолиле, да мрак над путем изненади и рашчини.

Иду маслинари кроз мрак све гушћи, чезну за златним пламеном уљаница, златним пламеном из маслинки. Очи не виде. Не виде ни сам мрак пред очима. | На путу се злати згажена маслинка. Нога је маслинара, згазивши маслинку, зтазила и жути пламен у уљу У маслинци. Ма путу тињају капи “ља рођене да свијетле,

На путу тињају згажене капи рођене на гранама маслина за пламен. за златни пламен маслинара. Згажен је пламен прије него што наста.

На путу је, прије но плану и пође, згажен

пламен маслинара. Згази га њихова нога.

Они, маслинари, иду тужни кроз

мрак очи им траже пламен из уља. На путу тиња згажени пламен маслинара.

ноћ

Ноћ ми тихо дође пред мој дом

под храстовима на брду невисоком. Ноћ ми тихо дође у прозоре, у маслине над прозорима мојим.

Ноћ ми ноћас дође тихо, тихо у прозоре, у прозоре мога дома међу маслинама, да тишином открије блистање звијезда на небу, да тишином каже миру празакону.

; и ве4 па ЗА