Književne novine

Фауст долу

РАДОМАН КОРДИЋ

„Чувајте се да вас не побије кип."

Фридрих Ниче

ОДУСТАЈЕМ од питања које нисам ни поставио: шта је Фауст Тако би се питао прави Фауст у правом времену.

Мени је досуђено друго време (свако је друго, знам) у коме и кад не тражим себе, своју реч, причу о свом чину уместо заувек изгубљеног самог чина (ко сам ја то после чина;) на коме су остали отисци савршенства (било је, јер се десило, јер моја обујмљеност чињењем није видела ни себе — хтео сам да будем чин, сам модел чина; знам неживотан — унапред сам игру изгубио) мога ПРОЛАЗНОГ савршенства, ту сам, у речи, У делу, у себи (ко је то играо моју игруг), увек неко из трена жеље, прошлост сам због ње измислио, оног сева будућности што на себи носи крупан ожиљак наде.

Посредујем раздвајању вредности речи и њиховог значења. Моје фаустовство и негацијом машинског човека само учвршћује тај несклад речи, механизацију која га прихвата, својата као своје дело. Она (механизација) ми се нуди као средство, као посредник за конкретизовање мојих идеја које мимо фаустовског смисла постају снага те механизације, снага савршенства.

Моје опредељено, одговорно, промишљено, искуствено фаустовство што се укида у последњој акцији међу стварима, последње године мога уговора само је ожиљак савршен-

ства приче коју је убио кип. Ту, под кипом,“

у „задовољству стада“ што ми нуди причу савршенства почива мој фаустовски смисао, заправо моје прабиће, оно што се зачепило у хорди, у коме боравим и у овом времену студени наде, празнине снова као ванвременски времен, мада смртан, мада савршен — зашто да не2 Ако је човек једино смислено биће у ошштем бесмислу само зато што „захтева да тај смисао постоји" и моје фаустовство, моје велико ништа на исти начин је смислено, јер се манифестује као некакав нужни отпорник апсолутној механизацији свести, али оно је усавршава, оно је одржава као ~ жеименованог бога, оно је потчињено њеном -“ моћном апстрактном начелу уразумљивања конкретности, прагматизовања конкретности,

сер

ца) отето од времена, од бога, Од мисли, од мене самог раздељеног по свету, посуђиваног свим потребама слободе (и оним које су неслобода), свим первертитетима савршенства (искушењима тог мота савршенства), моје смрти као завршног дела механике и саврлшенства. Тежим ли ја ка апсолутној механици по својем унутарњем фаџустовском императивуг Није ди моја свест само задудни отпорник откровењу мога савршенства, савршенству механике2 Али ја јесам савршенство

у њој, јер умирем у својој спознаји савршен-_

ства, јер сам и на тај начин логичан.

Немам друтог пакла до свог савршенства, до тог усавршивог стварног света, Ерос

је дат због тог пакла. У њему моје савршенство скрива боре времена, у њему једино могу бити љубавник света, у њему могу писати ова лажна писма о савршенству, у њему, у том неритму корака Нарцис није сасвим дотрајао, Камрос није сасвим запосео језгра смисла. Језгра смисла Је ли то ова трансцендирана афирмација мога фаустовства; Ја сам Фауст по овом тренутку постојања међу љиљанима у долу. Распад мог временог смисла не додирује моја чула. Заклонио сам се иза пораза који сам свету наменио, који је свет, свестан мога катроског и нарцисондног постојања, прихватио као одгонетку тренутка.

Пристао сам на лажну игру. Одрекао сам се вечности и изгубио и овај тренутак садашњи. МИ све то против моје људске умности. Јер, тренутак је моја одважност да будем у свету, у мом несвету (умност је саму себе замутила), јер тренутак је моја празнина у том свету (не гледам ли због тога у своје лице2), мој неумитни бол од те празнине, од те жеље да стварно будем водич кроз песак (иза мене ће тратови ипак бити покривени)

МИРОЉУБ ТОДОРОВИВ: ЦРТЕЖ

'

неокамењеног трајања као доститнуте могућности фаустовства, да зађем у вечно прајеАимнство, у прошлост моје непостојеће материје и свести (историја ме дочекује са мојим ликом на насловној страни), у онај сутрашњи тренутак (није ли већ прошао поред мене, шта је био тај зуј безнађа у нади2), мога историјског (можда би требало рећи митског) смисла, јер сроченог сада те тако преваренот, мога смислом засењеног немогућег тренутка м оног сутрашњег.

Поред мене, видим, цветају љиљани,

Сада је моја пустиња времена, пустиња тренутка, свих вас што сте ме осули љиЉанима као непобитним доказом вашег тражења смисла, вашег смисла за разлучивање добра и зла, што ме избацујете из ваше игре савршенства (по чему Ничеова и моја игра вису исто таква игра савршенства2), из сигтурности творапа богова. Сви смо на заједничком послу. И признање бесмисла је наша афирмација. И само савршенство, то апсолутно савршенство, само је сенка нашег добра и зла. И крајњи злочин је израз тог немогућег савршенства,

Урањам ли у свет Маје2 Јесам ли део ЈЕДНОГ»

· Језик другог и кад у њему препознајемо мдиоме из нашег резервата речи је неразумљив за нас док га не испунимо својим синтагмама добра и зла, које су синтагме добра и зла човека, јер човек је увек онај први човек, онај из долине природе овај љиљан у долу поред мене, овај члан партије који јесте као партија, који јесте човек тек као партија, коме сам ја био негација и мера вредности пре овог заробљеништва међу љиљанима у долу, пре апсолутне идеолотизације и друштвене кочтроле. 6

Овде, међу љиљанима моја магија се исутпила, моја неморалност је трансцендирана

у : ЕР >

4

У простору ЉУДИ ЧИНЕ У ГОМИЛИ б | ШТО НИ САЊАТ Мира свеукупно! НЕ БИ М гомили Носити се Збир се кукавица. | Силом својом светом Лажју голом Са силама ти | 55 пне ЕН Међусобно тови Непрегледне таме А По а ЧИНЕ Узајамно Родитељски иеморност Један другог лови Уздигнуте главе

У врлину творе Испод чела

Сеју лажи сол Гнусних речи | Споразуман мач Траљав живот Чини им се јемством Здравом суду Метиљаво семе Бистрој сузи Замућено чело Рад товљења Истоветно грокћу

Моколо

До гркљана Подижући ловно

Мнози јесу Малоумно стадо Коме треба

Шиба изнад шије

Као змија горска љута крута Путем цела пута

Часном руком „Начети проклетства.

Одвајкада

Одлуци је људској Силу дати

Сили оној другој Која хоће

Велико зачеће

УМ природи

Јачег материнства

Усред глиба Стичу неразумност Свак је сваком Заварао траг ОД очију Направио мрак Можеш скончат Овде-онде паст Никог неће Заболет глава Нит ће на то Ико хтети рећ Да је икад Ишта видо он

ж

Богови се

Громом мозгу уче

А враг мржњом Краљевству се нада У поретку

Светац свецом влада Свет по свету

На издаји стоји

Слаб ће слабљег Претворит у сужња Владат њиме

Као митем који На миптици

Носи равнодушност

Не мањи се

Човек у човека

Од поплаве

Тешких удараца Нит се мањи Курјак у курјака Непреболом Зверског истребљења

Човеком се

Иде на човека Безакоњем Свакојаких руку Курјаком се

На крујака вреба Чељустима Многобројних зуба ·

ОЛВАЈКАДА ОДЛУЦИ ЈЕ ЉУДСКОЈ

Одвајкада.

Одлуци је људској Грома дати Грому оном другом Што се небом | Камено котрља Као кугла

Од олова тешка ,

СВЕ ДОК ПРАВО НА СМРТ ТУБУ ИМА

Све док право

На смрт туђу има Нико неће

Себе смрћу казнит Нит ће хтети Искат себи равне Мером моћи

До рамена свога

Свак ће сваком Дати навештење Да би умрет

Кад би други црко Место њега Дотериво памет Смрћу својом Гробу близак био

Свак ће стати

На све против свега Силан собом

Сав у своме склопу Мачем својим Поотив мача туђег На најгрђи

Начин немогући

Вито Марковић

Зи за личну кривицу. Грех мој према ове је грех према структури (друштвеној, а литичкој, моралној) коју он живи, ноју с8 . назначио неким од својих ранијих же 5 којом сам хтео да га спасем Од трајања.

Није ли ипак све то, овде, међу љиљани“ ма, игра мога духа-недуха (јаловог оца свих мојих пораза), моје снаге надмоћне том вре-

џ“, духу, том времену историј мену, друштву, , : 3 е до човековог развоја од мајмуна на дрвету мајмуна пред историјом.

Мајмунска посла. у

Парадокс фаустовства у овом сада је о ја вајна фаустовска утеха. Али ја сам и ја тајна и тајна свебића, ја сам вечна распо-

ј е оживости ложивост на длану вечне распол о е (принципа субординације света) ПРННОдУ АПР коме хоћу да ја ме осипа у овом сада, у Ко двема распознам моралну снагу своје људ а можда притајену, заклоњену Од невр о сада у апстрактној инкарнацији идеологиј друштва. Но по томе нисам Фауст. Фаустовска је само моја трагика. Време ме је би под своје. Припадам му и кад му се опирем, кад му сасипам у лице његов срам и о (35 подлаштво, припадам му својим о које сам награђен боравком у овој до: и цвећа). Његов етос постаје дијалектичан 1 моме опирању, јер постаје историјска == јер као достигнуто (да би био истина) мор имати свога немоћног негатора. ;

Преостаје ми побуна (ако хоћу да Јову увек носим име својих праотаца) против и торије, против смрти речи (једини начин А уђу, да уђем, у историју).

И то је прича првог човека, грех првог ч0века, то је, замишљам, рекао би Ниче — грех човека. Грех трансценденције. Ово тело, овај ритам бола не може се трансцендирати. Ја то ипак чиним. Банална прича о философским системима. Софизам потребан мом важењу преда мном. .

Моја фаустовска умност се (као да ја њој нисам потребан колико и она мени) заморила. од преиспитивања себе као умности. Ствар. ност јој је измакла. Постојање (које није ни од мојих праотаца нико познао) јој је, увек идеологизираној, било сврха. Замишљам човека који ће узалудно хтети да се ослободи своје умности, своје неподељености. Хоће ли тежити ка несавршенствуг

И море се склопило мада мном. Са риба. ма не могу разговарати. Знам само овај људски језик, језик фарисеја и убеђених. Заједнички нам је механизам самоодбране.

Ја сам Фауст по надилажењу механизма самоодбране као императива овог садашњет тренутка (знам да је он мистично све и безизлаз). Морао бих онда прогледати и ово време самозадовољности недостигнутим постојањем, морао бих измислити револуцију за његову тврдокорност, морао бих отрести пелуд опао са љиљана којима ме је време уресило. Но ја сам рођен ја имам смрт идеја равна будистичком утоњавању у мистерију духа, у мистично јединство ван Ма је; первертитет духа, никако ослобођење, никако савршенство. Савршен је љиљан што цвета у смраду моје блудње, савршен је управо по мом неналажењу савршенства, по мојој мудрости, по моме животу чији се витализам храни заблудама мога духа, чији се виталитет угрожава искушењима мога духа, мога невиног духа што неће да види своје самоуништење кад се прокламује као истина, кад се као истина намеће стварности, кад стварност пред њим банкротира, јер мој дух (људски дух) је дух монотеизма, једнакости, апсолутне равнине, надмоћи над парадоксима стварности. Он је онај апсолутни дух срелњег века (није ли то ин данас овако празан, то, препуштен себи, својим домишљањима. још више) што је затворио стварност, што је и њу претворио у схоластички принцип, што смишља револуцију против стварности коју је устоличио,

Доспео сам на карневал тренутка, на карневал стварности.

Уроњен у организацију, у њену једнозначмост, нисам ли тако и њена највећа опасност, не начиње ли мој фаустовски дух њено саврдшенство, њено прихватање тренутка2 Дух би се ту морао снаћи, морао би наћи могућност за револуцију, јер је и он сам тај тренутак, парадокс тренутка. Парадокс је његово начеАло из нужде, али парадокс је његово начело по судбини тренутка, по судбини саме бити ка којој тежи и најзад по судбини стварности којој би се као дух морао обраћати, мада јој се супротставља као искушеник фаустовства и кад се чини да је моћно синтетише у интегралну теорију, кад се чини да је репрезентант човековог смисла, кад се намеће као сам тај смисао, кад човека у име смисда, који је он, правда или окривљује, кад постаје доушник организацијске моћи којој полази за руком да сакупи растурено човеково биће, да му се понуди као нада у ошштем ни егзистенцијалном страху, као надопуна немоћи тог истог духа, као усмерење његовог револуционарног немира. ц . Забавља ли се то човек, игра ли најопаснију игруг Је ли и његово тражење смисла део те итре, један такт у хаотичној маси фигура2 Мали је све то сплетка механизма самоодбране од живота као рођење и смрти2 '

Човек просто убија време,

У овом времену ја сам на његовим (механизма самоодбране) јаслама, на јаслама времена, спаса у једчозначности која поткупљује моју критичку реч. Чист фројдовски, патоАошки случај: човечанство је од рођења бодесно. Његова подсвесна жеља да се врати у безбедност утерусног положаја одвела га је, како он рекао Херберт Маркузе 1 „затварање универзума духа, у мит о распаду духа, хууче миља мога фаустошства, Она 15 Ц, делатан џ значајан, тог распада духа, моћи организације као што је некад Миа И Но идеолошки смисао што друтачији тачна рана већ добро познати стари ~ суха. Све је то одржава у смрти не пкеНиЗаМ Који савршенство, » тед4 човеку даје право на

Боговима бих се могао придружити. Човек им је оставио моћ корекције (неко бар гргши У своје име, али греши против структуре света). Даље је опет комедија која се ту и распада пили бар тражи озбиљније гледаоце.

У Љиљани се повијају под налетом моје олудње — и цветају.