Književne novine

ВРЕМЕ КРАЈА ПЛДЕАЛА НАП КРАЈА идеологије

МИЛАДИН ЖИВОТИЋ

РАЗМОТРИМО ДВА основна идеала нашег времена — идеале либерализма и комунизма. Либерализам и комунизам као идеали и идеалима засноване друштвене свести и теорије о друштву и човеку су две велике визије света које су играле огромну улогу у формирању духовне климе и традиције у нашем времену.

Идеали либерализма воде порекло из грађанских револуција, посебно из велике француске револуције, из „Декларације о правима човека и грађанина" донете у тој револуцији, из идеје о грађанину појединцу чија је слобода основа слободе друштва, граЊанину чија тежња за развојем у једнаким условима доводи до организације друштва у облику државе: појединци уговорним ОдНОсом ступају у оквире државног уређења не да би своју слободу ставили на располагање, пред ноге неке више силе, већ ради властите добробити и просперитета. Основне идеје либерализма Ж. Ж. Русо, Џон Лок, Бенжамин Констан, Вилхелм фон Хумболт, Џон Стјуарт Мил, Херберт Спенсер, и др. градиАм су на основу идеала француске револупије — идеала слободе, једнакости, братства. Најпотпуније је те идеале изразио Џ. Стјуарт Миа. својој књизи „О слободи" он пише: „Начело је ово: да самоодбрана буде једини циљ за који човечанство, поједини Људи или целина (друштва) имају право да се мешају у слободу делатности једног Од својих чланова, да предупрећивање да се други оштете буде једини законити разлог по којем се сме употребити сила према било којем члану створене заједнице" („О слободи", Београд 1912, стр. 16). У ономе што се само њега тиче, свако је самосталан и правно неограничен. „Свако је сам свој господар над самим собом, над својим телом и над својим духом" (Исто, стр. 17.). „Тако се, дакле, пише Мил, обележава делокруг човекове слободе. Он обухвата понајпре унутарњу свест, тражи дакле, слободу савести У најширем смислу, слободу мисли и осећања, безусловну слободу мишљења и осећања о свим стварима, практичним или спекулативним, научним, моралним или религиозним" (Исто, стр. 21). Слобода појединца, слобода његове приватне иницијативе је за либерале основа разумно организованог друштва. Држава не може да се меша у његову приватну инцијативу, кад он поставља пиљеве који се односе само на њега самог. Појединац о себи зна више и боље од државе, он је у стању да боље суди о томе шта је за њега лобро и корисно, да суди боље од других

„= иу томе та не сме нико спречавати: „Је"Аима“ слобода која заслужује то име јесте постизање нашег властитог добра .на наш властити начин, не покушавајући да остале Хтиимо њихове слободе и да ометамо њихове покушаје да је постигну" (Исто, стр. 141). „Човечанство више добија кад пушта сваког да живи како му је воља него када сваког присили да живи како је воља друтима" (Исто, стр. 22).

Основни облици слободе

Основни облици слободе су слобода мишљења, говора, штампе, удруживања, понашања у складу са властитим уверењима, и слободи мишљења и слободи приватне иниција-

Либерализам посебно инсистира на слободи мишљења и слободи приватне иницијативе: „Кад би сви људи, каже Мил, били једног мишљења, а само један човек противног мишљења, то цело човечанство не би имало више право да том једном човеку запуши уста, но што би тај један имао права, само кад би могао, да заповеди целом свету да ћути". Слобода мишљења није могућа ако није слобода сумњати и лично се опредељивати: „Нико нема право да тражи непогрешивост за себе". Свакоме је дужност да иде за својом памећу, без обзира на закључке до којих ће доћи. Свако има право на безобзирно слободно претресање основа сваког мишљења и сваког става. „И самим Њутновим назорима о свету људи не би вероваћи да није слободно и посумњати у њих" (стр. 37).

Друштвено васпитање без ове слободе може да буде само тиранија. Слобода расуЂивања, критичког мишљења и личних опредељења је услов развоја друштвеног карактера појединца. Човек изоштрава, веле либерали, своју моћ разликовања добра и зла, своје моралне врлине само кад може слободно да бира. Држава не може да буде морални полицајац — да размакне своје компетенције и да се меша у слободу савести, мишљења, избора појединаца. Држава може да ограничи слободу појединца само кад понашање појединца штети другоме, кад сужава слободу других.

Идеали либерализма имају за своју теоРријску основу утилитаристичку филозофију по којој се општи друштвени интерес гради из збира појединачних интереса разумних појединаца.

Утилитаризам и либерализам изражавају доба успона капитализма и владајуће уверење тога времена да је самоиницијатива појединца основа друштвеног развоја. То је доба у којем није било видних тенденција развоја друштва у правцу бирократских друштвених система. Либерали су иступали против јачања државних чиновника, против бирократије, макар у њој били и најбољи, јер бирократија има тенленцију да преузме слободу од народа.

Милово дело „О слободи", класично дело либерализам, се завршава речима: „Она Аржава која прави од својих грађана богаље само да би у њима, ма и са добрим ци-

љем, имала послушна оруђа, та ће држава осетити да... ипак ништа не вреди савршенство машине којој је жртвовала све, јер нема оне животне снаге коју је држава силом угушила само да машина може мирно радити" (Место, стр. 207—208). Само слободна приватна иницијатива и слобода развоја сваког појединца може да обезбеди друштвени прогрес „јер помоћу ње добијамо онолико центара побољшања колико има појединаца" (Мил, Исто, крај главе ТУ).

Међутим, десило се оно што класични либерализам није предвидео — држава Ја155ег [ајте капитализма, држава неспутане самоиницијативе приватних персона претворила се у ауторитарну бирократску Силу.

Либерализам је захтевао да државне институције морају према појединцу да поступају у складу са рационалним принципима који израстају из његове слободне свести и делатности. Савремено бирократско друштво је овај тип рационализма разорило и створило нови тип — тип технолошке рационалности. Судбина идеала

Али судбину идеала либерализма није решила појава социјалистичких и комунистичких идеала и политичких партија које би преузеле рационално језгро либерализма и његовог захтева за слободом појединца као условом слободе друштва. Развој социјализма је просто одбацио, а не превазишао либерализам. Судбину 'идеала либерализма решила је појава технократије и бирократије — појава друштва у којој се бирократија служи технолошком рационалношћу створеном у научној револуцији ХХ века да би увела нове облике ауторитарне контроле и манипулације над појединцем. Социјализам није превазишао грађанско-правни хоризонт схватања људске слободе. Тај развој је укинуо и оне слободе које је граЊанско друштво већ било извојевало. Отуда се јавила, за наше доба веома значајна карактеристика — глад за либералним вредностима.': Отуда либерализам опседа свест јелног броја мисаоних духова нашега времена. Појавила су се друштвена уређења и на Истоку и на Западу која основне људске вредности које је либерализам истакао слободу мишљења, говора, убеђења, удруживања, итд. не само да нису развила, него их све више гуше и онемогућавају.

Класични либерализам је рачунао са малим државама и малим државним апаратом. Појавиле су се две велике супердржаве ко-

„је су изделиле свет на блокове, појавила се

снажна државна бирократска машина.

Класични либерализам је рачунао са приватним капиталистима, приватним предузетницима, а појавио се снажан систем државног капитализма. Класични либерализам је рачунао на све већу улогу индивидуе и њене свести (њеног разума), а рационалност У регулисању друштвених односа се померила са појединла на безличне бирократске институције. Ово померање се врши у оквиру процеса у којим се друштвене институције све више отућују од појединца.

Класични либерализам је веровао да веће знање и образовање чини појединца слободнијим, ствара његову већу друштвену моћ. Знање за представнике класичног либерализма је основа разумног уређивања друштвених односа. А у наше време се појавило друштво у којем елита моћи није, како с правом тврди Рајт Милс елита културе. Онај ко управља друштвом није човек знања и културе. Људи од знања постају само најмљени стручњаци.

Појавило се друштво у оквиру којег либерализам не може да функционише, не може више да даје одговоре на питања смера, основних вредности и циљева друштвеног развитка. Али не зато што је постао застарео него зато што је просто укинут.

Идеали либерализма се најчешће употребљавају да би се њима компромитовали социјализам и комунизам, да би се њима одржавала лажна дилема: или комунизам стаљинистичког типа или либерализам савременот грађанскот друштва. Циљ ове идеолошке манипулапције идеалима либерализма је да сузи свест о могућностима које човек може и треба да бира тражећи излаз из постојећет. Оваквом употребом идеала врши се двострука мистификација: прво се комунизам изједначава са стаљинизмом, а затим либерализам са постојећим структурама грађанског друштва. Сукоби интереса два бирократска суперсистема се приказују као сукоби либерализма и комунизма.

Овај вид идеолошке употребе идеала либерализма све више ће имати за циљ закривање правог смисла комунистичких идеала, а све мање директне нападе на стаљинизам. Јер у објективном друштвеном кретању ДОлази до све веће сличности у структурама западних друштава (посебно САД) и совјетског система. Друштвено уређење у оба система почива на све снажнијој моћи бирократије. Та моћ све више јача развојем технологије. Технички развитак у оба система се претвара У циљ, а не средство ослобај•. ња човека. Ово изокретање средства у ци». као и свако изокретање овог односа циља п средства, има иза себе одређене посебне ип-

тересе: технолошки развитак као циљ по.

себи је снажно оруђе бирократске власти над људима. Техника је у оба система све више средство владања над човеком а све маље средство ослобађања човека. Марксова визија нове рационалности им слободе везана је за појаву слободне самоуправне људске заједнице која настаје само онда када се негира и егоистички појединац им отуђена институционализација дру-

штва, кад се негира политичко друштво, тј, друштво у којем постоје политичке институције као оруђа власти над човеком, Човек не може да организује своје властите снаге у оквиру политичке заједнице, већ само у процесу одумирања државе и њених политичких институција. Социјализам је или процес те негације или није социјализам, Социјализам није нови тип државно-политичког уређења већ процес укидања свих институција које би друштво затварало у оквире фиксираног политичког си стема.

Овај Марксов идеал слободне самоуправне заједнице доживео је судбину сличну судбини либерализма. Он је упоришна тачка отпора бирократским друштвима која себе називају социјалистичким, али он данас дОживљава масовне идеолошке, мистификујуће трансформације. Основни циљ те трансформације је да им се избрише из значења њихова улога револуционарне критичке нетације и руководства процеса превазилажења сваког политичког, отуђеног друштва. Кад им се избрише ова негативистичка критичка конотација они прелазе у своју супротност — у средства апологије политичке праксе која учвршћује одређени политички систем владавине над човеком, они постају средство рационализације посебних бирократских интереса који се намећу као једини могући општедруштвени интереси у оквиру тог политичког система.

Овој трансформацији Марксовог идеала слободне људске заједнице у идеологију која оправдава и мистификује један бирократски друштвени систем нису одолеле ни комунистичке партије ван оквира тзв. социјаАистичких земаља. Ово је имало веома значајно дејство: одсуство критичког односа према пракси социјалистичких земаља било је тесно повезано са губљењем критичког контакта са властитим друштвом. Комунистичке партије су све више престајале да буду носиоци Марксових идеала социјалистичког хуманизма, трпеле су снажне утипаје идеолошке индоктринације из својих братских партија социјалистичких земаља и губиле тако револуционарно критичко становиште адекватне критике грађанског друштва а тиме и контакте са правим интересима своје радничке класе.

Вредности — идеали Марксовог хуманизма престали су да буду водичи праксе највећег броја комунистичких партија на Западу. По погледу на свет, по теорији коју развијају, по начину тумачења марксизма, по тактици политичке борбе оне су се све мање разликовале од социјалдемократије м њене реал-политике којом су се одрекле ргволуционарне борбе за измену класне структуре савременог друштва.

Позивање на идеале социјалистичког хуманизма у оквиру стаљинистичких друштвених система има двоструку функцију — прво да мистификује постојеће идентификовањем датог реда и поретка са социјадизмом и друго — да служи као моралистички украсни додатак тамо где мистификација идентификовања није довољна и није успешна. Када бирократски систем покаже сву бруталност људске неједнакости и не слободе које собом носи, наступају епидемије моралистичке речитости, наступају кампање присећања на још неостварене идеале, наступа краткотрајни период мораАистичких проповеди, моралистичких захтева за једнакошћу, декларација и усмеравања, да би се то све после опоравка датог политичког система бирократске власти поново препустило забораву.

Владавина заслужних

Уместо да се принцип социјалистичке једнакости уведе као правни конституент друштвених односа и законом обезбеди немогућност отимања вишка рада од радничке класе, бирократија је систематски избегавала да принцип социјалистичке једнакости (принцип једнаког награђивања. производног и непроизводног рада који је Маркс сматрао сигурном браном од опасности претварања бирократије од слуге у господара друштва) примењује и на њега се понекад вербално враћала само притерана отпорима радничке класе против неједнакости и неправедног присвајања вишка рада. Када је принуђена да о социјалистичкој једнакости као иделАу говори она то чини најчешће у облику моралних проповеди којима се ништа не мења у постојећим структурама. Тако иделЛи постају инструменти украшавања друштвених структура које у себи носе неједнакост и друштвену неправду. Интересантне трансформације идеали Марксовог социјаАистичког хуманизма доживљавају у идео: Аотији стаљинизма кад је она окренута ка оцени прошлости. Ти идеали су у марксизму не само основа критичког сазнања садашњости, већ и критичке оцене протилости, јер тек преко критичког, а не апологетског односа према историји, поготово историји комунистичког покрета, можемо сазнати и окривати праве могућности и праву будућност. Однос према прошлости, оцена прошлости у стаљинистичкој идеологији има за циљ пре свега јачање меритократске базе бирократске власти.

Власт савремене бирократије је меритократска, то је владавина заслужних. Највећи број људи који су узели власт у своје руке после социјалистичке револуције били су револуционари. Али њихове заслуге постају средство идеолошких индоктринација њихова борба за слободну људску заједниду, слободу свих претворила се у нови 06лик власти над људима.

/

ДРУШТВО

Кад се то друштво бирократске власти појави у њему се јављају разни идеолошки митови о прошлости. Прошлост, као и садашњост постаје медиј у којем се види само непогрешна и генијална мисао и практично руковођење харизматских вођа. Харизматске личности постају демијурзи историје, Радничка класа се тумачи као пластична грађа коју они генијално обликују. Харизматски вођ је свуда био присутан; где је он ту су се једино водиле судбоносне битке и решавала судбина револуције. Критички однос према прошлости се јавља повремено, али само у време обрачуна међу бирократима. М тада се историја скраћује, из уџбеника историје бришу се оне странице које су описивале заслуге оног ко је пао. Ако се неки нови диже на чело хијерархије, историја се почиње из основе да мења (кад је Хрушчов био на власти није било ни једне историје отаџбинског рата која није истицала пре свега његове заслуге), Пошто сваки бирократски систем прати борба за власт у елити моћи, то хероји прошлости, људи чија имена носе села, градови, улице, фабрике и школе, полако падају, па се и историја све више скраћује. Што је већа концентрација власти то је историја краћа.

И таква историја мора увек да буде парадигма. Историјски списи се претварају у педагошке трактате. Они имају за циљ да истакну узор за понашање будућим генерацијама. Бирократија тако заробљава. прошлост, садашњост и будућност. Она настоји да одузме могућност новим поколењима да дају властити суд о својим прецима, и ла бирају на основу властитих опредељења своју булућност. Меритократска стилизација прошлости има за циљ само јачање утипџаја постојећих носилаца бирократске власти. Зато, иако се ова идеологија позива на Марксово тзв. материјалистичко схватање историје, она то учење напушта и историју приказује само као дело хероја. Истицање улоге радничке класе и народних маса у историји овде нема значај принципа, већ остаје фраза која на тумачење историје нема никаквог значајнијег утицаја.

Да ли се ту нешто изменило данас2

Захтев за одбацивањем сваког критичког односа према друштвеној целини остао је исти. Пошто тог критичког односа према цедини нема ни у оквирима савременог позитивизма и операционализма, методологија ових оријентација се може врло успешно примењивати у циљу постизања ефективне манипулације постојећим чињеницама и оносима. Критички однос у облику догматски нетрпељиве критике задржава се само за хуманистичку филозофију и теорију на Западу, само за филозофију егзистенције,“ феноменолотију и пре свега за представнике марксистичке критике савременог друпг тва. Самоцензура остаје услов бављења теоријом. Али, екскомуникације и политичке анатеме се примењују само на оне који хоће да знају и кажу истину о целини и да се критички односе према целини,

Прхватање постојеће структуре као једино могуће реалности остаје оквир сваког теоријског мишљења. У тим оквирима се само настоји да волунтаризам бирократске владавине постане методичнији, да се користи манипулација под анестезијом која се постиже употребом савремене техпологије, ла се преер груби облици цензорства и тортура. Јавља се нови вид чиновничког духа у теорији — чиновника који се служе науком да би политику снабдели методологијом употребе технике у решавању парцијалних проблема у оквиру постојећег. Граде се „ситуационалне логике" и методологије ефективног управљања друштвом у разним сферама постојећег друштвеног живота. Чиновнички конформизам теоретичара добија нове облике. Комунизам, социјалистичка једнакост, социјалистичка демократија, слобода — личности, самоделатност пролетаријата, самоуправљање и друге вредности социјалистичког хуманизма се све више тубе из технолошког речника теоретичара. Губљење ових вредности-украса стара стаљинистичка гарда назива процесом деидеологизације и иступа против њета са становишта захтева за старим облицима партијности, тј. са захтевом за непосредном субординацијом политич. ком волунтаризму. Нова гарда се бори за технолошку рапионализацију политичког водунтаризма. _ Хуманистичку _ проблематику ова нова генерација своди на захтев да се изгради један систем стике и _ ауторитарче моралности, систем норми понашања који имају за циљ да социјализују појединца У оквирима постојеће целине, да што функционалније уклопе појединца у постојеће друштвене структуре. Основна карактеристика неостаљинистичке идеологије је — технократски, спијентистички однос према науци и теорији о друштву и човеку: став да

је наука једино средство и мерило, једини

вид сазнања стварности који се ланас заступа врло добро се уклапа у ирационалност целине

Наставак на 16. страни

пП