Književne novine

Проблем УНПрЕРЉАЛИЈјА У зЕЗИКУ

РАНКО БУГАРСКИ

МЕБУ НАУКАМА о човеку има таквих које предмет истраживања наводи да у фокус инте ресовања доведу оно што је свим појавама у њиховом домену заједничко, а има и таквих које се налазе у ситуацији да претежно истичу оно, у чему се поједине појаве у одговара“ јућем делокругу међусобно разликују. Прву групу лепо илуструје психологија, нужно упућена на проучавање одређених категорија Људских константи, а другу културна и социјална антропологија, која бар у својим почецима мора да стави у први план управо разЛике у структури и функционисању друштвених институција у појединим људским заједницама. Има, најзад, у овом ширем скупу и наука које се у својим границама — само на разним местима —позивају на оба ова општа принципа, јер им је сам предмет такав да већ такорећи на првом кораку захтева и један и Други поглед. Једна од оваквих јесте лингвистика. Позната чињеница да феномен језика карактеризује сва људска друштва и све нормалне појединце у њима одражава се у једном броју лингвистичких дисциплина, а исто тако несумњива чињеница да се ова општа одлика човека практично манифестује у ванредно великом броју варијација, кроз хиљаде језика и дијалеката заступљених у појединачним Људским групама широм света, даје општи тон једној другој скупини дисциплина науке о језику.

У првој категорији поменућемо општу Аингвистику са лингвистичком теоријом, чији се принципи морају бар у начелу заснивати на познатим одликама свих постојећих језика, и фонетику, која у својим. физиолошким и акустичким аспектима проучава артикулационо-аудитивни апарат својствен свим људским бићима, без обзира на језик којим говоре. У другој категорији можемо указати на дескриптивне, компаративне и етнолингвистичке студије, где се сличности могу подразумевати или не, али се разлике увек брижЉиво региструју. Ова подела је поједностављена, нарочито због знатног међудисциплинар ног додиривања и прожимања, као и због честог продирања једног принципа у домен примарног присуства оног другог, али семоже условно прихватити као општа слика коју у датој пројекцији пружа предмет науке о језику. Сваки са свог становишта, подједнако су у праву психолингвист, коме су сви језици слични, и етнолингвист, за кога су сви различити,

је Мотексту који следи биће изложено, у гру(бимопотезима пи уз кратак историјски осврт, нешто од суштине првог поменутог становишта — дакле, оног које подразумева инсистирање на заједничким атрибутима свих језика, односно на карактеристикама језика као општег феномена. Ова проблематика, којој се у теоријској и теоријско-дескриптивној лингвистици наших дана приступа под заглављем језичких универзалија, биће представљена онако како се она приказује истраживачу данас — а то значи, како ћемо одмах видети, практично на почетку организованих испитивања у том правцу. (У једном ширем и слободнијем смислу, имплицитни појам о постојању универзалија у језику стар је колико и сама лингвистика, јер изучавање појединих језика не би никада било допуњено једном општом науком о језику да није било свести о заједничким обележјима свих тих различитих манифестација човекове моћи говора; али садржај тога појма у ужем смислу временом се мењао, да би тек у најновије доба Аоживео прве покушаје систематске и експлицитне формулације).

За античке граматичаре проблем универзаАмја није се ни постављао: у прво време једини проучавани језик био је грчки, а потом је латински систематизован према истој схеми, при чему се подразумевало да ће свака одлика структуре грчког наћи свој пандан У устројству латинског. У средњем веку граматика се нашла у домену филозофије, јер је у језику виђен одраз схоластичке метафизике стварности, па је самим тим постулирана његова универзална структура; већ Роџер Бекон објављује да је сва граматика у суштини једна иста, али да небитне варијације у формама говора чине један језик неразумЉивим другоме. Слични погледи поново се јав Љају, и то у изразитијем облику, у картезијанском мишљењу ХУП века, у процесу изграЂивања тзв. филозофске или опште граматике: граматичари Пор-Ројала, у својој монументалној „Општој н рационалној граматици“ из 1660, као циљ лингвистичких студија одређују испитивање општих законитости Људског мишљења.

На једном другом плану, осећање о супљтинској блискости различитих језичких система вештачки је одржавано кроз још два столећа, захваљујући тада већ устаљеној пракси традиционалне граматике да све језиже описује у категоријама које су од давнина приписиване латинском; при таквим описима, сви језици доиста су личили на латински. Међутим, већ у време романтизма“ почиње упоредо са тиме да јача и свест о особеностима појединих језика као самосвојлих из» раза националног духа разних парода и засебних амбијената у којима онн живе. Овакве спекулације добијају чвршћу основу у испрпним и веома утиџајним расправама В. Ф. Шлегела, Б. Хумболта и других, а половином

,

1Ф

ХТХ века почиње процват компаративне фидологије и лингвистике. У истом периоду западној науци је приближен прворазредни рад древног индијског граматичара Панинија на опису санскрита, културна антропологија је скренула пажњу лингвиста на структурално шаренило све већег броја новооткривених и како-тако описаних „егзотичних“ језика са далеких меридијана, а и добро познати европски језици почели су да доживљавају дескриптивну обраду која је мање зависила од грчко-латинских калупа.

Заједнички резултат ових догађаја било је преношење главног нагласка са општег на појединачно, тако да је размишљање о језичким универзалијама било које врсте у друтој половини прошлог и првој половини овог века углавном сасвим потиснуто у други план. Извесну улогу у томе одиграла је и мисао о језичкој релативности, тј. о делимичној услов љености погледа на свет структуром матерњег језика, која такође вуче корен из епохе Хердера и Хумболта, чији се утицај у новије време ширио нарочито из Немачке, и која је нашла одраза и у Америци, у виду тзв. Сапир-Ворфове хипотезе. Око 1950. године, општеприхваћено гесло америчке дескриптивне и антрополошке лингвистике, снажно обележене бихевиористичким емпиризмом и одсуством интересовања за кохерентне теорије о општој структури људског језика, било је — у карактеристичној формулацији Мартина Џоуса — да се поједини језици могу безгранично разликовати један од другог, и то како у погледу количине тако и врсте тих разлика.

Али у то време почели су већ да се јављају, управо у Сједињеним Државама, и друкчији гласови, који су све јачи што се више приближавамо непосредној данашњици, тако да смо сада сведоци једне потпуно измењене ситуације: реакција на наглашавање појединачног, без обзира на питање чиме је оно било непосредно мотивисано, била је тако нагла — експлозивна, могло би се чак рећи — да универзалије данас имају статус једног од централних и највише дискутованих проблема лингвистике. Ова реакција дошла је из два главна правца — једног претежно емпиријског, а другог изразито теоријског: из рада у домену типолошке лингвистике, у извесној мери повезаног са новим струјањима у антропологији, одакле је упућен позив на потрагу за константама људске културе у најширем „смислу, и из новијег рада на лингвистичкој теорији. Први поменути извор има известан хронолошки примат, па ћемо најпре о њему рећи неколико речи.

Централна фигура у овом приступу је Џозеф Гринберг, професор лингвистике и антропологије на Станфордовом универзитету у Калифорнији. Око 1955. године он је почео да објављује серију студија из области формализације и квантификације типолошких истраживања, у којима се питање општих тенденција у великом броју испитиваних језика најразличитије структуре поставило на директан начин — најпре на плану морфолошке класификације а потом и у синтакси и фонологији, Посебног подстрека оваквим напорима дала је једна запажена интердис-

ГОЈКО ЈАЊУШЕВИЋ

циплинарна конференција одржана 1961, у држави Њујорк, где су лингвисти, антрополози и психолингвисти поднели реферате о потреби проналажења језичких универзалија и о импликацијама те потраге за цео низ лингвистичких и њима сродних дисциплина; материјали са тог скупа, објављени 1962. у редакцији Гринберга под насловом „Универзалије језика“, остају важан оријентир за даља настојања. Као незванични мото овом приликом је послужила Блумфилдова поставка да су индуктивне генерализације једина корисна уопштења о језику, и тиме је јасно истакнуто да се под универзалијама неће подразумевати никакве логичке категорије у стилу рационалне граматике из једне раније епохе.

На самом састанку, као иу току даљег рада неких његових учесника, а посебно самог Гринберга, искристалисао се један ред истраживачких принципа од којих се само неки могу овде поменути. Тако поред неограничених универзалија, односно одлика које показују сви језици, постоје и ограничене, присутне само у већем броју језика, а универ залијама се сматрају и опште фреквентивне дистрибуције, статистичке корелације које се не могу сматрати случајнима, и — што је од посебне важности — односи импликације, односно тзв. импликационе универзалије следеће логичке форме: „ако један језик поседује особину х, онда он увек поседује и особину у". Истиче се, такође, да универзалије не треба тражити само на плану синхроније него и дијахроније, чиме се у принципу постулирају свеопшти закони историјске промене у језику.

Ево неколико примера разних врста универзалија:сви језици имају бар два вокала, а укупан број фонема у њиховим гласовним системима није мањи од 10 нити већи од 70; ефикасност различитих фонемских система, у смислу економичности коришћења, расположивих бинарних обележја, осцилира и синхроно и дијахроно око границе од 50 одсто, што значи да наличје те ефикасности, односно комуникативно неопходна количина редумданџе, такође увек износи око 50 одсто; постоји општа дијахрона тежња ка симетрији фонемских система; безвучни консонанти у интервокалском положају показују свеопшту дијахрону тенденцију озвучавања; сви језици имају у својој слдговној структури слогове од једног консонанта праћеног једним вокалом; ако један граматички систем има категорију дуала, он има и категорију плурала, али обрнуто не стоји; језик који разликује род у другом лицу једнине обично ће га разликовати и у трећем, али обрнуто не стоји; ако један језик има категорију рода, он увек има и категорију броја; сви језици имају заменичке категорије у бар три рода и два броја; сви језици имају властита имена, као и деиктичке елементе (такве код којих денотација зависи од ситуационог контекста — нпр. личне и показне заменице); ако један језик има флексију, он увек има и деривацију; ако и флективни и деривациони афикси долазе испред или иза корена, деривациони је увек између корена и флективног афикса; сви језици имају неки тип

Менолог мога оца

1

Омрсио сам чапром колац и конопац 3 Јалово жито клија из леве руке, из десне пуста мећава. Сред црне грудне дупље нариче планински попац

и седам пута седам гладних година обећава.

Једном ногом у гробу, челом сам небо улубио. Поштено ми се пљуне кад живот добро престимам: од рођења сам само мрце у хладно чело љубио, па су ми плућа мешина пуна отровног дима.

Са испуцалог длана вране зобале 306,

а беле птице одувек слетале у невакат.

Кад помор закрилати, земља ми отвара гроб, потаман дуг и широк, ал плитак — једва лакат!

2

Посејем белу пшеницу, никне снетљива раж. Кренем пољем у мобу, времену прсне петља:

с неба, уместо ветра, започне да веје лаж;

кроз маглу назрем пут, пут се у клупко спетља,

Из оног мог чемера у овај глиб утекох!

Сад ми широко и пусто. (Тамо ми беше тесно!)

Син ми се полацмани, мало му мајчино млеко:

Све што не могах муком, он мисли да може песмом.

Везиван за стуб срама, био сам свети ћивот. љЉубили су ми срце стврднуто ко кртола!

И све што могу да кажем за овај шугави живот, то је: Покупи своје трање и иди до Бавола!

лингви

речи, које Моне и алне елементе што 5 из он или другом нивоу ен у једној или другој врсти Субјекатоно Ре ског односа; ако се именица У функцији су јекта иди објекта слаже са глаголом у роду, придев се увек слаже са именицом У „роду; ; декларативним реченицама са имен ми су Е јектом и објектом, доминантни ред Е је тотово увек такав да субјект преноа ИЕ Јек ту, али не нужно и глаголу, који м ху имати било које од три места; сви језциу оји ма доминира ред глагол-субјект-објект позна. ју и алтернативу субјект-глагол-објект и имају предлоге; у прошлом времену увек пуз више дистинкција него у будућем; ознаке за време и место у свим језицима могу да заузимају почетни положај у реченици; сви језици користе се метафоричким преносом значења. Овакве универзалије подложне су коректури, јер су засноване на репрезентативном узорку који је због још увек веома ограни. чених знања о великом броју светских језика далеко од исцрпности, али је лако наде какав је подстицај тиме дат типологији. исто време, овим се долази до материјала на коме се могу боље проверити неки још дубљи захвати — као нпр. известан заокрет код Гринберга, који у својим последњим радовима истиче могућност да су праве у је диј не природе, док су синхро Мо пвесто последица општег деловања извесних динамичких селективних тенденција, Интересовање за универзалије које је дош-

поделе на врсте

"до из другог извора, из теоријског размиш-

љања и истраживања у оквиру генеративне концепције језика, има сасвим друкчију иготово дијаметрално опречну основу. Оно је имплицитно присутно већ у првој фази рада на тенеративној граматици, дакле половином педесетих година, али прво публиковано сведочанство о њему долази тек десетак година касније. У својим последњим књигама сам Ноам Чомски посвећује овом проблему доста просто ра, тежећи ка све експлицитнијој формулацији универзалне граматике — чију су природу, како он неуморно упозорава, у суштини исправно обележили филозофски граматичари ХУП и ХУШ века.

За Чомског је језик пре свега способност човека да већ у раним годинама „интернализује“ један сложен систем прецизних формал них правила која ће му омогућити да ограничена инвентарска средства свога језика креативно користи у произвођењу неограниченог броја добро формираних реченица које никад није чуо. Тај систем правила представља

"трамгтику његовог матерњег језика. Задатак

је лингвисте да пронађе и објасни та правила, од којих најопштија морају бити универзалног карактера: језици се разликују у површинској структури, али ове разлике су само резултат оперисања различитих трансформационих правила која једну у суштини исту или веома сличну апстрактну дубинску структуру транспонују у материјалне површинске сигнале. Сваки језик је посебан случај јед: ног ошштег односа између звука и значења, а универзална граматика је по последњој Аефиницији управо онај систем принципа ко. ји намеће снажна ограничења на могуће фор. ме овог односа. Поред тога што се у њима мора тражити објашњење језичке компетенције сваког нормалног појединца, без обзира на језик којим говори, ови принципи отвара. ју пут ка сазнавању људске природе у цели. ни; проучавати универзалну граматику зна: чи, дакле, истраживати природу људских менталних процеса и интелектуалних капаци: тета. Студиј феномена језика на тај начин служи откривању тајни људског ума, а линг вистика постаје грана психологије сазнања,

Већ на основу ове скице лако је сагледа ти величину јаза између двеју савремених концепција о универзалијама језика. Са ем: пиријског становишта лингвистичке типоло. гије и антрополошке лингвистике, теоријски напори генеративних граматичара у домену универзалија бар засад највећим делом висе У ваздуху, као апстрактно леп плод чисте спекулације; а рационално опредељење ових потоњих углавном своди први поменути при: ступ на прикупљање неинтересантних статис тичких података о површинским структура: ма појединих језика, података који у својој Уукупности мање унапређују наша сазнања о правој природи људског језика но што би то могао да учини истински дубок студиј једног јединог језика. Дебата коју симболизују Грин. берг и Чомски веома се распламсала, нако за“ сад углавном само имплицитно; њен исход није

„могућно предвидети, нити је то потребно.

Око крупног проблема дефиниције и реле ванције језичких универзалија сукобила су се два битно друкчија принципа, и од раш: чишћавања питања која је тај начелни сукоб изнео на дневни ред, као и од евентуалне делимичне синтезе двају становишта у бли ској будућности, могу да имају само користи не само све непосредно захваћене дисципли не него и човеково сазнање о природи соп стВеног бића у целини, Јер улога језика У животу човека и друштва толико је центра“ на да константе које обједињују непрегледне варијације овог феномена — било да се тичу форме пили супстанце, конкретног или апстрак тног, синхроније или дијахроније — нужно садрже важне истине о човеку. Како су по менуте варијације наведе Гринберга да исти!“ ски релевантне константе потражи у историј“ ској еволуцији, а преко тога џ ширим социо“ културним чиниоцима, док је Чомски своју потрагу доследно пренео на терен психолог“ је, У садашњем тренутку изгледа легитиман и закључак да се најбитније језичке универ“ залије налазе у извесном смислу изван јези“ ка — а тај закључак у сваком случају м сам Аоста говори о најширем значају разматре“ ног проблема. |