Književne novine

ОЉА ИВАЊИЦКИ: АУШКО ТРИФУНОВИЋ

ОД ВЕРНОСТИ ОПИСА ДО СУГЕСТИВНОСТИ СИМБОЛА

КАДА ФРАНЧЕСКА у Дантеовом „Паклу“ говори песнику о својој судбини она најпре крајње једноставно и готово географски описно каже да је рођена на мору, и то на оном месту где По силази да би нашао спокоја са следбеницима својим. У своме огледу „Тензија у поезији“ Ален Тејт примећује да се чакуију овом малом детаљу огледа Дантеово песничко мајсторство. Оно је у томе што готово без икаквог искривљавања слике пејзажа Данте успева да изрази и нешто друго, успева да транспонује судбину Паола и Франческе у слику реке која тежи да се смири у мору, али која то не успева јер је непрестано прогоне нове: воде, храњене притокама као следбеницима, као прогонитељима чак. Поезија се овде дешава, ако се тако може рећи, у процесу нашег замишљања односа у Франческиној слици као односа У њеној свести, у оном тренутку када осетимо да тај опис симболички именује стање пожуде као проклетство непрестане тежње без могућности испуњења. За тренутак ми осећамо шта значи „бити Франческа“, разумемо њено биће непосредније него што би то било могуће помоћу било какве директне исповеди. Позив, у принципу сличан овоме Франческином опису, налазимо у 'Трифуновићевој слици поплаве. Помоћу неколико знаних, али значајно одабраних детаља — чудовишног изгледа беспомоћног дрвећа које тоне, унезверености људи и несувислости, готово глупости, сунчевог светла, хаоса пловећих предмета којима је једино заједничко то што пливају — ова песма организује сигурне и чврсте обрисе једне ситуације коју себи из ражајно задаје и кроз коју нас упућује да јој приђемо као песми. Значај овог нивоа песме је првенствено у томе што нашој машти даје супстанцу за коју може да се „ухвати“, без обзира докле у своме лету са таквом „ловином“ стигла, Песма нас привлачи себи кроз ту ситуацију, кроз тај опис поплаве као стања које није толико страшно због неке посебно обележене или појединачне катастрофе, колико због општег ужаса, проистеклог услед померености свих ствари из њиховог природног оквира.

Али везујући нашу пажњу за овакву ситуацију, песма нас истовремено, и сваким стихом све интензивније, позива на замишљање оног духовног стања које одговара поплави, које се начином описивања поплаве отеловљује. Ту су пре свега она два рефренска стиха којима почиње и завршава ова песма. У њима смо једном једноставном игром речи одмах позвани на установљавање везе између равнице која је „пукла“ пред очима, и бране која је доиста пукла. А да бисмо осмислили ту везу коју оваква језичка организација ствара, ми морамо ту целу ситу“ ацију узети симболично, јер тек у сфери нашег доживљавања можемо наћи чврсту везу између осећања света као једноличне равнице и пуцања бране у нама која више не може да обликује утиске и усмерава наше реаговање. Тек ту, на тој равни значења, ова игра речи постаје озбиљна: равница је тек ту „пукла“ пред очима управо онда када је пукла и брана. Штавише, поентирање овакве ситуације тиме што „нема о што да удари вал“ усмерава овај симбол, у часу њековог рађања, у једном још: одређенијем

правцу, Свет јоп увек није страшан ако су.

валови догађаја страшни, Прави ужас је у оном тренутку када пал више не можемо осетити, када нема више „о што да удари. То и јесте најгора последица пуцања бране. Песма почиње озим стиховима и враћа се

њима, најпре делимично, а онда потпуно. У песми је, у ствари, само развијена ситуација

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ

ПОПЛАВА |

Пукла равница а пукла брана па нема о што

да удари вад,..

Вода ко хорда - хорда ко хорда, +

Мрси се густи ивик црни се пусти ШЉИВИК

уз воду узводно врбе се звуку толе и беле као да слазе тополе газе

дигнутих руку

за њима јаблан један жури

свијен у струку• «•

Већ грца грмље већ шкрипи храст још мајка бира смер још плачем ја ош сусед псује псује још сунце на нас 3ј8е.«

Пливају видре пливају даске пливају краве лети вика кружи птица плива пласт на њему рода за њима кров са крова ЗоОВељ»•

и зиче ко човек и кликће ко ждраЛе о

нема о што да удари Вале» • Небо вода, = вода хорда.

аи

да удари ваде

_ У 2. АвУ5 РОЕТТСА

која је овим стиховима сумарно одређена. А та духовна ситуација завређује да се опет сетимо · Дантеових грешника јер је и она паклена. Трифуновићев опис поплаве симболички наговештава онај духовни склоп у којем ниједна ствар и ниједно осећање не могу имати дистинктивно обележје, у којем је све једно па због тога све свеједно: видре, даске и краве, човек са предметима који га окружују, престали су да буду оно што су били, њих сада све Једнако одређује само то што пливају, што плутају,

Међутим, овим низом фигуративно употребљених значења која нас дочекују у сваком стиху, песма упућује на духовне везе и односе „иза пејзажа и целим склопом формалних паралелизама и варијација. Ту је пре свега једноставно а ефикасно понављање речи и синтаксичких релација. Таквим понављањем у строфи која почиње речима „Већ грца грмље...“ чин избора, плач, псовка и сунчева светлост откривају нам се на истој равни као различите варијанте једног истог осећања истовремено немоћи и тежње. А ту је и она трифуновићевски „лака“, час унутарња час правилна, а увек готово случајна рима која „вади“ предмете из пејзажа и ставља их у исту матицу свести са другим римованим исказима, претвара опис у дах товорних секвенци и ритмизира га. 1ако створени ритам сугерише ћудљиви ток све сти без „бране“. Почиње споро, да би са ре чима „хорда ко хорда“ готово сасвим јењао. А онда френетички креће. напред ломећи следећи стих римом напола, застајући за тренутак, па онда опет поново, бљујући, тако рећи, кратке, истрзане стихове, Тешко би било рећи да ли је мучнија укоченост и обамрлост духа коју ритмички сугерише поче так или нервозна искиданост која следи. сваком случају, комбинација те две ствари контрастом чини то стање опипљивим. На тај начин визуелно и аудитивно створена симболичка сугестивност песме иде у правцу евоцирања једног стравичног стања без чврсте тачке и одредишта, стања у којем остају само разбацана и искидана осећања, прозу. клост зова који чак није ни глас, а камоли говор. И све је то утолико горе што песма

| је луцидно о води,

а. равница. а пукла брана па нема 0 што

тече шармантно и лако, што поплава једноставно плави без емоционалног спектакла и страсти пожара.

У нашцој поезији често смо имали ритмички и фигуративно успело бусање у прса, понос, пркос, презир и самоувереност. Таква су нам осећања, на жалост, историјски тако често била потребна. У мање епским токовима нашао би се и понеки језички отеловљен интимнији занос. Али ретко долазимо до песама у којима би духовно незаобилазна, готово свакодневна, ситуација свести без чврстих обриса идентитета била истински песнички савладана, а не тек исповедно „опевана“. Јер оно што „Поплава“ као песма остварује није ништа друго него прављење бране за ту ситуацију без бране. Она евоцира и на једном месту окупља сва наша „стања поплаве“ али у исти мах, чином успелог песничког именовања, доводи нас до сувог тла. Ми је сада гледамо и нисмо више њен део, већ она наш. А то стање је већ подношљиво. Шта више, осетити га значајно је јер нисмо побегли у одбрамбену неосетљивост нити обману, већ се суочили са тим незаобилазним видом постојања и нашли му место у себи. У томе и јесте основни Људски значај ове песме, у контексту савремене поезије српскохрватског језика. .

Никола Кољевић

ПРЕД ВОДОМ, ПРЕД СУДБИНОМ

ПЕСНИЦИ СУ одувек у суочењу с разнодиким преображајним видовима воде слутили у њој „огледало душе", облик свога битка и судбине. У новије време, у својим огледима о имагинацији материје, марочито с као супстанционалном елементу не само живота него и смрти, го ворио Гастон Башлар, настојећи, анализом поетских слика врло различитих песника, да осветли природу везаности снова и представа о води као једно од битних људских и поетских одређења.

Трифуновићева песма „Поплава" привлачи нашу пажњу управо у том смеру: да 38 имагинативним посегнемо „према унутра", ка дубинама. У овом случају то, међутим, уопште нећемо досегнути ако се преваримо да „право значење" песме тражимо „иза њеног спољашњег вида". У непомутљивом једин ству слике и значења спонтаног-и промишљенот, аутентична је природа „Поплаве". Већ у првом стиху њеном („Пукла равница а пукла брана па нема о што да удари вал...") описно садржи „најавни хало" имагинације; у другом стиху („Вода ко хорда хорда ко хорда...") поредба још недвосми сленије везује „опис" за људски појам мате рије (и облик живота); даље, песма се отвара као простор у коме се реалије пејзажа у поплави, персонификацијом, те истргањем у нове, неочекиване односе са људским предоџбама, преображавају у реалије песме („голе и беле као да слазе тополе газе/ дигнутих руку /за њима јаблан један жури /сви јен у струку..."); у средишним стиховима песме јавља се и непосредно људско суочење са стихијом („још мајка бира смер/ још плачем ја/ још сусед псује псује још сунце на нас зја"); у следећим стиховима визија „поплаве“ развија се до кошмарног хаоса укључујући у себе и простор неба (Небо вода — вода хорда); и на крају песма се завршава стихом којим је и почела, не као поентом издвојене значењске поруке него као видиком који нас опет враћа на почетак и на оно што песма као видик обухвата.

А тај обухват је утолико већи што га не зацртава просто именовање појава но чудесни сплет односа у којима се суочава човек с њима. Тако визија стихије из „земљишног крајолика" израста до недогледа и незаустава („пукла брана па нема о што да удари вал"), до визије драматичног људског положаја у којем се не може препознати смер. Песму у том смислу изазива живе асоцијације на питања што их као битне поставдају литература и филозофија тзв. „оскудног времена", у свету који се лишио веровања у божанску промисао као врховно начело организације света и живота. Али асоцијације нас, опет унутар ове песме а не ван ње, воде и у. упоређење с описом потопа У прастарој библијској легенди. И као да је више драме људског положаја у стихији без уточишта, иако се, наравно, не може рећи да је човеку икада било лако (ма био, као Ноје, и у сигурносном ковчегу).

Но у слици општег хаоса попла:», стихије, Трифуновићева песма, баш “ сф' и иматинативног, ствара ипак неке битне претпоставке отпора безизлазу, садржи помисао о брани и смеру. сам вал као да путањи свога немања правца оваплоћује енергију једног спонтаног тражења. Средишна отпорна снага људског суочења са бесмислом, са рушилачком енергијом живота открива се, међутим, у Трифуновићђевој песми, као и толико пута у животу, у упорној постојаности мајчинске брижности, као залога животног обнављања. А затим: и у нераспознатљивој граници између људског зова и кликтаја неки позивни је глас живота. Ниче је говорио да се људска снага најбоље искушава у човековом суочењу са стихијом ветра, а Башлар примећује да су љулске победе над водом ређе. опасније и-значај није. У Трифуновићевој песми „Поплава" мо же, наравно, бити речи о победи само у јел ном смислу: у смислу израза елементарне животне стихије и људског положаја у њол, дакле и хаоса и моралне воље човекове само средствима плодне поетске једноставности, у везама речи, у сликама, у ритму ко ји их обједињује.

Бранко Милановић

МУЗИЧКА ВРЕДНОСТ СТИХА

МУЗИЧКА ВРЕДНОСТ СТИХА вероватно је најјача страна ове песме. Мелодично смењивање стопа (нарочито у рефрену) изванредно дочарава тихо таласање водене површине, поплаве. Музичку вредност стиха употпуњава и унутарња рима, рима унутар самог стиха. (На пример, „Мрси се густи ивик црни се пусти шљивик“ или „голе и беле као да слазе тополе газе...)

Поетски доживљај, међутим, скоро да је сасвим изостао. Једно општије осећање, доживљај, заменило је пуко, скоро регортерско набрајање „инвентара“ поплаве. Понекад, то набрајање прерасте у слику (четврта и пета строфа) али и таква слика не иде далеко од репортаже.

Поређење је, често, више него наивно (јаблан није ни ишчупан ни сломљен, ни покореп водом, него „свијен у струку“) а често је и неискрено, натегнуто, па и извештачено.

Биљана Лукић, студент

БУКВАЛНО ТАКО

КАКАВ ЧОВЕК — таква асоцијација. И обратно. Буквално тако. Ја и моја песма то је један свет; та иста песма и њен читалац — то је сасвим други свет, Неки читалац и ја — без моје песме — никад нисмо један свет. Моја песма је, дакле, моје средство за мултипликацију светова.

Изволите моје средство, а "аш циљ је ионако ваша ствар!

Буквално тако.

Душко Трифуновић