Književne novine

ПАСТЕРНАК. се песнички није отворио у раној младости. Њетових раних стихова нема много ми они још имају особине експеримента. Час се осећају наговештаји његовог зрелог стила, час пуки покушаји да пише као остали. А онда се 1917. зачуђујуће и задивљујуће развио. Његова збирка „Сестра моја — живот ,која је објављена 1922, написана је у лето 1917. и потврђује како је Пастернак савршено нашао себе. Инспиративна бујица у којој је написао ову књигу трајала је и следећих неколико година и 1923. створила не мање значајне „Теме и варијације".

Ове две збирке су основно језгро његовог дела, врхунац њетових првих покушаја и надахнути производ првих година зреАости. У њима су његов темперамент и околности заједнички створили нову врсту поезије коју је морао да пружи и коју је његово време захтевало. Пастернаково касније дело садржи многе лепоте, увек је истинито и оригинално, али понекад је сувише експериментално, сувише сукобљено са околностима да би имало потпуни склад ове две књиге. У њима је Пастернак учинио нешто јединствено у своме времену.

Гледиште какво је Пастернаково захтева властиту технику, и он је нашао форму која је чврста, усредсређена и снажна. У времену метричких експеримената он редовно користи строфе утврђене дужине и правилних ритмова. Одштампани, његови стихови изгледају савршено нормално. Он се такође служи и римама, иако иде далеко у коришћењу полурима и асонанци. Док формални распоред његових строфа повезује различите елементе и даје им одређени ред, необична природа садржаја обележена је необичним римама. Пастернак тако избегава ону растреситост форме која одговара усталасаним расположењима футуриста, али је непогодна за песника који жели да песми да нешто од уравнотежености и природе сликарске или музичке композиције. Пастернак нас наводи да осетимо да чак и његова најсложенија тема има хармонију и ред и, ма колико могло бити изненађујуће оно што каже, свој контролни план. Строгост форме даје достојанство богатом и необичном речнику који је, са своје стране, алузиван, конверзационалан и достојанствен, и не клони се елиптичних израза или неологизама; штавише, он контролише слике које су увек оригиналне, а каткад запрепашћујуће. Правилност Пастернакове строфе обједињује непосаушну грађу. Без ње се сложене теме не би сливале у јединствену целину, и коначни исход би много мање задовољавао.

М своме инстинктивном знању шта је поезија, Пастернак је решен да његово дело буде суштински и чисто поезија. Несумњиво је да његова схватања много дугују великим руским писцима као што је Блок, који су у првој деценији овог века повратили поезију, али мора бити да нешто такође дугује и особеној преданости уметности којој се учио у породичном кругу, нарочито од оца. Уколико га решеност да увек одржи ниво чисте поезије чини понекад нејасним, па чак и тешким, она исто тако значи да никад не пише испод одређеног стандарда и никад не губи време на безначајности. Густо ткиво његових стихова, које понекад отежава схватање свих импликација приликом првог читања, битна је прта његове уметности. Оно му помаже да изрази своје снажно, усредсређено искуство и право је огледало његових расположења. Он предмете не посматра у издвојености, него као делове једног ширег јединства, обележава њихове односе у сложеној целини и наглашава доминантни карактер призора колико и поједине елементе у њему. Његово дело је због тога крајње лично, али не толико лично да би било ван разумевања других људи. Он претпоставља да ће други познати истинитост његове визије и поделити је с њим. Јер, по његовом мишљењу, оно што им даје није научни, фототрафски препис имперсоналне, спољашње реалности, него нешто снажно људско, пошто стварима реалност и вредност дају. наше схватање тих ствари и њихово апсорбовање у нашу свест. Човек је средиште универзума, а људска свест је његов сједињујући принцип. Стога он са савршеном искреношћу може да каже:

ПРЕВЕДЕНИ

И вртови, и рибњак, и ограде, А и свемир, ускиптео крицима Белим — само од страсти су низови Што их срце у човеку скупило.

Пастернак је песник сензибилитета у том смислу што је за њега сензибилитет и физички и интелектуалан, средство којим потпуно и чврсто обухвата реалност, и што ништа друго није важно осим оних тренутака у којима јасно схвата оно што се дешава у њему и ван њега.

Изражавање токова тог сензибилитета и схватања тражи посебну технику. Пошто оно што нам чула пружају мора да се представи у потпуности, није добро примењивати конвенционална средства описивања која претпостављају вештачко распоређивање искуства. Песник своје сензације мора да изрази управо онако како га се доимају. Пастернак, рецимо, често приказује видљиви призор на начин који у почетку изгледа парадоксалан, али касније открива своју суштинску истинитост и тачност. На пример, он пише о путу који је лети тако углачан точковима кола да се ноћу у њему огледају звезде:

Сеновита поноћ се спусти крај пута, На њега се звездама тако прислонила, И не да св прећи на супротну страну А да се не погази Свемир ма путу.

На први поглед ово личи на имагинативну опу, али је, у ствари, веран препис песникових сензација. Прелазећипут у таквом стању он примећује звезде које се у њему огледају и за тренутак поверује да по њима корача. Тај доживљај га инспирише, и он управо то каже. [...]

Оно што види и помисао на то су једно, и нема потреба за њиховим раздвајањем. Основни оквир је у песниковој свести; она обједињује појаве и карактерише их, али физичке сензаци-

је се ипак снажно осећају и бележе. Дух који мотри будним оком види их какве јесу и уочава њихов значај. У ствари, збивања попримају симболично значење и изражавају карактер и атмосферу песниковог стања док их посматра. Пастернакове слике продубљују његово значење не само зато што доприносе већој тачности, него због тога што показују однос између датог догађаја и других догађаја који с њим нису у непосредној вези, али припадају ипак истој врсти. Оне показују да се ниједан догађај не може посматрати у потпуној издвојености, него да свако истинско разумевање мора да узме у обзир његова универзална својства и односе.

Ова поезија је тешка управо због тога што се у њој тако тачно огледају песникове сензације, нарочито кад превазилази визуелне ефекте и служи са асоцијацијама које они буде и са којима су нерасплетиво сједињени. Пастернак има изванредан дар да дадне облик и боју тим почетним духовним стањима у тренуцима узбуђене осећајности и служи се живим, конкретним сликама за много шта од онога што песници обично остављају недефинисаним. Он се хвата неке значајне особености у ономе што види и доводи је у везу са нечим ширим, избором значајне слике. [...]

Овај сликовни метод омогућује Пастернаку да се бави неодређеним и неопипљивим осећањима и да им даје изванредан сјај боје и линије. Он слике открива у ономе што запазе очи и уши. Оне постају његови инструменти за приказивање нејасних тренутака људске душе. Нарочито кад говори о неком поступку и жели да покаже његово пуно значење, он каткад његове стварне карактеристике користи симболично. Симболи постоје

4

ПАСТЕРНАК КАО ПЕСНИК ПРИРОДЕ

СЕСИЛ МОРИС БАУРА

и сами по себи и ради онога што представљају, и чини се да тако написана песма захтева разумевање у два слоја, дословном и симболичном. Једна од његових најнавођенијих песама („Звезде јездиле") показаће како се Пастернак суочава са овом техником са свим њеним тешкоћама. .

Последња строфа објашњава целу песму. „Пророк" је чувена Пушкинова песма и Пастернак говори о њеном настанку. Све теме се односе на то. Пре свега, чујемо у каквим је околностима песма написана. Започета је ноћу, а завршена у зору. Мрачне ложнице, пламен свећа, звезде што језде прате писање. Географски оквир, од Африке до Архангелска, од Ганга до Марока, доводи песму у шире, космичке релације, и њено рођење износи на светску позорницу. Али сваки од детаља има и другу сврху. Они су симболи стваралачког чина у песнику. Бура на мору је његова немирна енергија. Колос чија се крв хлади симболизује стање у којем почиње да ради, Сфинга која слуша представља његову свест која очекује тренутак почетка, насмејана уста радост која се преноси и на стварање, заспали Архантелск његову равнодушност према свему око себе, а зора његово завршно, тријумфално постигнуће. Али иако песму можемо тумачити са два становишта, дословног и симболичног, они су сливени у јединствен резултат. Стварне околности осветљавају смисао таквог једног догађаја и постају симоол његовог карактера. Писање „Пророка" представља испољавање стваралачке енергије у којој дејства песникове инспирације имају снагу природних сила и између њих постоји велика сличност. [...1] |

Пастернак се овом техником служи да би изразио своју визију реалности. Он се савршено угодно осећа у стварном, физичком свету, али га види на посебан начин и даје му своје тумачење. Он верује да свет има своје силе и снаге и да је његова дужност да их схвати и доведе у ближи додир са собом. Као што је футуриста Хљебников веровао да је земља пуна непризнатих или занемарених сила које је из једначавао са старим словенским боговима, тако Пастернак, реалистичније и сложеније, види у природи реалне, живе силе са којима може да створи неку врсту заједнице и чији утицај, у извесној мери, може да прозре. За њега су дрвеће и цвеће, небо и ветрови, облаци и светлост на свој начин живи и имају специјалну енергију и сопствени карактер. Природно, он о њима говори језиком људских поступака и односа, али према његовој концепцији природа није просто нешто што је блиско људском роду. Он види да она друкчије дејствује и вољан је да је проматра онакву каква је и да показује како делује на њега и на друге људе. Он уме да уочава природне детаље исто тако пажљиво као Тенисон, али то није све. Са радосног посматрања тих детаља он прелази на тумачење онога што они значе, какве драматичне улоге играју, какве ефекте стварају, какве силе леже иза тих обичних и очигледно безазлених појава. За њега је свет природе средиште најразноврснијих активности, пуно чудних сила и енергија, које су често готово непојмљиве, али ипак узбудљиве и узнемирујуће. Он осећа да је с њима у вези, и покушава да покаже шта то значи. Мало песника приступа природи баш са таквим уверењима; Пастернак ужива у њој и осећа да је она жива и моћна, али од ње не ствара бога нити очекује да она открије пророчке поруке.

Пастернак је тако срастао са природом и приступа јој са тако неусиљеном и срдачном присношћу да увек не запажамо како је његова визија изузетна и можемо чак посумњати да је његов приступ природи суштински конвенционалан. (...)

Ова присност са природом прожима дубље и значајније

_ песме, Колико Пастернаку она може значити може да се

види из песме „Врапчје горје". Сведена у најуже оквире, ова песма је варијација старе теме сагре Фет; пошто ни једно задовољство не траје дуго, уживајмо док можемо, а нарочито уживајмо у младости. Ово је, можда, основна тема, али важне су варијације које песми дају јединствен квалитет. Пастернак говори о реалној ситуацији — песма се налази у циклусу „Песме у писмима, да се она не досађује" — и реалном пејзажу. Али у том стварном призору Пастернак показује колико је близак природи и шта му она значи: он почиње наговештајем активне љубави и показује како се у њу пробијају сумње са узнемирујућом слутњом да срећа неће вечно трајати. Чак и љубавно уживање може да постане монотоно, и он тражи излаз који ће га више задовољавати и узбуђивати.

„Врапчје горје" је Пастернаков 1/пунаноп ап Моуаге, али он своју драгану позива не у имагинарни рај него у праву шуму једног правог лета, а обнова живота коју тражи доћи ће не преко интелектуалних или уметничких задовољстава, него из присуства природе. Готово пантеистички језик друге е, са страхом да године могу претворити песникова веровања у илузије, припрема пут за појачање осећања које ће се наћи у шуми, за раздраганост и пенушање које ће, како верује, контролисати. У таквом походу покретачка снага је веровање да природа пружа оснажујуће разгаљење, не натприродни спокој него повећање способности код младих љубавника. (...)

Ово осећање за природне силе које дејствују у свету може да поприми готово трагичну силину. Руску јесен су опевали многи песници; а Тјутчев је више него једном говорио о њеном сетном карактеру. У песми „Спаско" Пастернак чини нешто слично, али опоријим и личнијим тоном. Он узима онај тренутак кад је лето већ прошло и кад долази јесен са лишћем које опада, сечом шуме, усковитланим маглама и предзнацима зиме. Њега узнемирује осећање пропадања и смрти, умањене виталности и болног раздвајања. Његове слике у великој мери доприносе емоционалном ефекту; јер свака слика додаје нешто тумачењу ситуације и наговештава болест и смрт. Али иза слика и описа има нешто што само Цастернак може да изрази, ситуација у којој је човек тако уплетен у своју природну средину да она диктира његова расположења и привидно га чини делом себе.

Песма је грађена према јасном обрасцу. Прве три строфе описују предео у његовој меланхоличности и распадању. Актери су природни елементи пејзажа — одјек, мочвара, звончићи, дрвеће, сви притиснути болешћу и патњом. Ово осећање осуђености на смрт врхунац достиже поређењем Дрвећа у парку са рубриком посмртних огласа у новинама. У четвртој строфи сврха овог подробно насликаног предела мистериозно и алузивно излази на видело. Неописани „он" је несумњиво једна од Пастернакових природних сила; дух места који се у то доба године јавља и господари у шумовитом парку. Под његовим дејством песнику се чини да поново има петнаест година, и да поново пати од неке детиње меланхолије и несигурности уз осећање, које се у то доба јавља да је живот изгубио у ширини и да је ограничио хоризонте. Ово осећање доминира садашњим тренутком, и колиби и ономе што је око ње даје трагичан изглед, као да је у часу смрти заваравају нељудске силе, слично људима на позоришном балкону. Натегнута рескост завршетка појачана је наговештајем да се песник вратио у детињство и да осеђа неки стари јад, пробубен случајном атмосфером годишњег доба Све му то изнуђују природне силе које дејствују у Спаском“ Он је њихова жртва, а бавећи се њиме оне показују окорелу равнодушност какву су према људима показивали антички богови. Његовом оштром уху и оку ништа не промиче, и све до чега Пастернак преко њих долази зачиње у његовој свести нешто друго, неко поређење, илустрацију или симбол, што уверљивом прецизношћу заокружује његово потпуно реаговање на ситуацију. Природа је први извор Пастернакове поезије и захтева његове најтананије снаге.

Превео Душан Шувачић

(Одломак есеја о Пастернаку из књиге „Стваралачки експеримент" која излази у издању „Нолита")

уффоефеффефоФееооофо о... Фоо...

9999%9%%%99%%%%9%%99%%%%%%9%%9%%%%%%%%%%%4 >99%%%%%%%99%%%%%%%%9%%0%09 Фоо 99666 66%%99%%%%%%4

БОРИС ПАСТЕРНАК

ЛЕТО

у жеђи, улази у Рила И код лептира и код теза,

Сећању свима сплеће крила 1 Метвицом, медом, мрежом жета.

Не сатне стазе, ланца звека. Од сунца па до сунца јарког Сном трна кује поља мека, Зачаравши то време, тако.

Нашетавши се слатко тада, Сутон би дао: попац вредан, Звезда и дрво — нека бол Кухињом, вртом, свим одреда.

Не сенке — брвна месец меће, Јер — понекад га нема мало, Па ноћ тад тихо, касом тече Међ облацима точећ талог.

И снова пре, но с крова слата, Не заплашена, већ ћакнута, Стругуће киша испред врата, Мирише винске флаше плута.

То је прашина. Бурјан то је. И погледа л' се све до кости, Мирис је исти као што је Племићки закон једнакости,

Устројили су царске власти, Нису ли исте — и те ваше» У киселицу дан ће пасти, Мирише плута винске флаше,

жкхх

Звезде јездиле. Рт море мило. Заслепљује со. Све сузе испаре, Ложницама мрак, Ум лети с миром, Сфинга плашљиво слуша Сахару.

Свеће пловиле. И ко да хладни Колосова крв. Заплове уста Плавим осмехом пустоши тладних. Ноћ од осеке већ посустаје,

Море дотаче ветар Марока.

Хрчу самуми из Архангелска. Свеће пловиле, Концепт „Пророка" Већ се просуши, дани се с Ганга.

Врапчје горје

Груди под пољупце, ко руке под чесму! Не стално, не вечно, лето је ко врело. Не из ноћи у ноћ хармонике песму Дижемо из праха и газимо смело.

Чуо сам за старост. Страшна прорицања! Никаква олуја да те дигне горе. Кажу — не верујеш. Ливаде без лица,

= "Рибњаци без срца, без богова борје.

Раскуштрави душу! Нек тране у трену. То је подне света. Очи не одмарај! Гле, мисли се збиле у кључалу пену Облака, детлића, жара, четинара.

Трамваја се традских ту посекле шине. Не путују даље, даље борје носи. Недеља је даље. Даље, у даљине,

Трчи просек грањем клизећи по роси.

Просијавши подне, Тројицу и људе, Дубрава нам вели: увек је свет такав. Тако честар, поља. хтедоше да буде,

И на нас је такав пао из облака.

Спаско

Незаборавни септембар спада у Спаском. Зар се не мора већ у град, шта да сг чека» Јеж се јавља Овчару већ потмулим гласом И у шуми сад звони већ секире јека,

Сву ноћ иза тог парка се јежила блата. Али сунце се родило — опет свуд снује. Но зар звончић костоломку росу да хвата. Неумивене брезе се осуле рујем.

Шума тугује. Она би одмора мало,

Да под снегом дубоким сном јазбинским живи. И међ стаблима сурим и црним каналом

Ко некролог, парк зури у ступцима сивим,

Да л' се брезе још лињају, да л' се петаве, Да л' проређују, спуштају водене сене2 Тај још ропће, петнаесту опет вам славе, Опет, дете, о куд да их с тобом сад денем2

Већ толико их има ту — докле те шале. Њих је — као и птичица, као и гљива. Све видике да прекрију мени су знале И на туђе се магла им понекад слива.

У ноћ задњу, од тифуса запаљен чује Комичар са балкона: смех који све слама. То у Спаском дом дрвени захваћен брујем, Види, халуцинирајући, иста та чама.

Превео Миодраг Сибиновић

лирика У

25 5