Književne novine

Поводом „Гласника апокалипсе“ Сретена Марића

ДРАГОЉУБ С. ИГЊАТОВИЋ

МВЕРЕН, као и Сретен Марић, „да је, данас, у хаосу преоцењивања вредности њиховог стављања у питање и расходовања, лакше говорити о свему него о основном“, уверен, затим, да је унстину ваљана само она књига која више каже но што ми можемо рећи о њој, и сигуран да су Марићеви „Гласници апокалипсе“ таква књига, — настојаћу, управо, да не товорим о свему (и свачему) него о основном. Комплименте нећу делити. Бићу похвалан само оволико: добили смо, несумњиво, једну од најзначајнијих збирки есеја у нашој књижевности овог века, и то збирку на европском нивоу. А за нас европски ниво, данас, значи: не као и како постојећи француски, немачки, енглески или италијански књижевно-филозофски ауторитети, нето — даље и боље од њих.

Шта је основно у „Гласницима апокалипсе“2 Два питања: прво, шта је трагедија и трагично; и, друго, ко је и какав је Дон Кихот, како се, историјски, мењао. какве су метаморфозе његовог симболичког значења. Оба питања су (а то није на први поглед) тесно, готово судбински повезана, чак неразлучно спојена, тако да је то, заправо, једно јединствено питање, један целовити кредо: Дон Кихот је могућан само ако је трагичан, а трагедије нема без донкихотства.

На једној страни стоји човек као друштвено биће историје, дакле будућности, као см бина разбијања „латих околности и чупања из епоха, превазилажења стапа лруп'ве тих развоја, етапа попижавајућих класних борби, човек са својом једином аутентичном будућношћу — у слободи и уметничком стваралаштву. „Историја, од Херакла наовамо, каже Марић, јесте борба са чудовиштима око човека п у њему“. И наводи језиво мудрог Мнамуна: „Верујем да свег нема финалности, циља, и да му ми људи дајемо финалност коју он нема, Али стварима треба дати фуналност“, п поносног Сенанкура: „Човек је осуђен да пропадне, можда; али, ако нам је одређено да пређемо у ништа, пе чинимо да то буде правда“ И човек зна да чини ла то буде неправда: будући једино у уметности достојно слободан, и једино У слободи уистину креативан, он је већ саградио себе као „непредвидљиву слободу, тде последња. реч никада није речена“, саградио себе као буаућност. Та позиција је већ готова латост, нов, пети елемент. „Без маште, пише Марић, не бисмо могли ни замислити слободу, без ње би још знали битисати попови и догматичари, али не стварати мислиоци и песници, па, дакле, ни револуционари. Машта је неопходна човеку за сваки његов чин и, у томе смислу, Бодлерово тврђење да „здрав човек увек може проживети два дана без хлеба, али никако без поезије, јесте просто научна констатација“. у

На другој страни, пак, као друга крајност, или, тачније: као крајност, стоји човек омеЂен свакојако, спутан до тривијалности и затонетке, човек једне епохе, једног рата, једне револуције, једне класе, једног напабирченог, присвојеног погледа на свет. Изнад свега, на“ мећући се, стоји господар епохе и свег жи вота, човек владајуће класе, буржуј, са сво“ јим знатним материјалним богатством. великом политичком и војном моћју, и још већом мржњом подједнако према правди и једнакости, као и према уметности. Модерни буржуј, дакле, са својом визијом света која је „фрагментарна, дисконтинуирана“, и који због тога не може да поднесе ништа цело и пеловито, ништа јединствено, ограничено, не оскрвнуто. Модерни буржуј коме је све купљиво и продајно, све просто јер подложно роби за тржиште п тржишту за робу, коме занста ништа није свето. Увукао се он чак и тамо где ни бог ни Ђаво нису могли: у сан, да та-отуђи, испуни тричаријама, које се тричаво симболитиу, бижутеријом с тезге, крпицама, завјугњима, једносложним мумлањем, А уметност, своју и не-своју, довео је до очајаљња и ћорсокака, запрљжао јој намере, упропастио. функционалност. Будући „споља провоцпирана и унутрашње нефундирана“, сва тражења новог у поезији, сликарству, музиџи — постају празна и илузорна. Уместо рсчи — артикуланија шупљине, уместо боје и линије — досетка, уместо тона — виц. Сликар данас, збиља, није у стању да представи лепоту људско: бића. „Данас, каже Марић, многи представљају ружно ружним, олвратно одвратним, без икакве транспозитје у“ ликовни апсолут“. Сличио је и с модерним романом. „Што је ново данас, у порећењу

с класичним романом, јесте губљење вере западног романсијера у смисленост човековог универзума уопште, у структуралност индивидуе, у уобличеност његове судбине...“ Ма-

ић је, дакле, врло прецизан у разобличењу.

метничко дело, које је било и које ће бити „победа над смрћу“, почев с Флобером, а данас увелико — приступа раскиду с траже. њем „основних животних вредности своје културс“, напаја се „досадом и безизгледно-

“ живота“. Буржују је пошло за руком да, не покоривши је, уклопи уметност у СВОЈ систем: она показује како смо сви апсурани, а у том случају је, онда, сасвим свеједно ко господари.

Сучеливши ове две крајности, човека слободе и лепоте и човека-буржуја, две крајности непомирљиве, али принуђене да у крвавој борби битишу једна поред друге, слушајући величанствено тачног Жилијена Грака („Битно за човека (је) да сведе на минимум свој део комедије у животу...“), свестан, уза све то, као и Стендал, „да ништа није, већ да све постаје и тако добива свој смисао“, Марић је управо преко сазнања да је најстрашније за човека — имати веру па је из губити, и дошао до моћи да, супротстављајући се Унамуну и исправљајући га, постави своје питање: Шта је трагичног Он каже: „Није трагична свака свест о смртности, нити свако умирање, нити је трагичност уопште окренута према смрти, већ према животу за који се мре“. Он, дакле, разликује трагично осећање живота (Унамуно) од трагичног става. Стоицизам је — антитрагичан, хришћанства је — атрагично. Једина истинита, тј. људска дефиниција трагичног јесте она античка: „...За старе Грке, за Тсхила, за Софокла, трагедија Прометеја, Ореста, Едипа, Антигоне, јесте сукоб, судар судбине и пајвиших вредности у човеку, оног светог у њему и за њега, оног што га чини човеком, његово достојанство и понос, и што, кад из невери, престаје да буде човек. Трагична личност радије пристаје на смрт него на то неверство...“ То је бит трагедије; и још нешто: да се, као код Есхила, заврши компромисом, али „компромисом вредности“.

Марић, вероватно, познаје више трагичних осећања живота, али, сигурно је, само два трагична става. Један је трагични став старих Грка, други — трагични став Срба. Трагични став два народа. Ово је било потребно подвући не толико због чињенице да један народ више није присутан у практичној историји и да је, зато, Марић своју главну пажњу морао да усредсреди на народ који живи, на свој народ, колико због разговора који ће уследити.

Сал је, међутим, неопходно указати на сле-

деће. Марић није произвољно открио у српском народу модерно отелотворење античког трагизма. Суштина српског трагичног става, његове основне карактеристике не само да теоријски иду према његошевском „Нека буде што бити не може“ и даље од њега, него имају своју историјску конкретност, практичну реализацију, нарочито у великом рату 1914—1918. године, и 27. марта 1941. године из којег се рађа и сав потоњи народноослободилачки рат. Тумачећи 27. март, Марић налази да је суштина тада испољеног тратичног става предубока да би, још увек, била јасна, али да је, истовремено, драстично указујућа. 27. март има свој далекосежни тестамент. Марић га овако дефинише: „Ту је тратични јунак био анониман. Ту се трагика састојала у вољи бити човек, а не у жељи бити вечан“ (како, иначе, учи Унамуно). _ „Аефиниција 27. марта јесте и дефиниција суштине трагичног. Ипак, њој недостаје један посебан детаљ, тачније: посебан чинилац. Марић је записао: „Ту је трагични јунак био анониман“. Анониман, у крајњој линији, значи: без индивидуалности која украшава чин, оплемењује подвиг, дакле — побољшава, посмишљује. И Марић се дао у потрагу за том Нана ваноШНу.

а једном месту он пледира за „доб историју Дон коти Али, Ка се боље По таи сва ова књига, у оном главном, и је-

аш историја Доп Кихота, односно његома-у Ба у строгој сагласности с променаМиа ен А Беном положају његовог крива племенити, « Би народа. Марић отхета УНОРВНЈ 7, необухватни значај Дон Кисраста И кан с за Хамлета, Дон Жуана, о трајаће : Пе ивање., испада на штету је ==-нароајеју су сами! С Дон Кихотом

• Марић је луцидан, то ће рећи

не прецењује и не потцењује, истовремено је одушевљен и критичан. Он каже: „...Чини ми се да је у симболу Дон Кихота битно, и сасвим у духу Сервантесове замисли да је Дон Кихот човек књиге, онај који, незадовољан стварношћу, онај који после једне фазе читања, сањарења, размишљања, полази у свет да га измени, да у њему оствари истину и правду и лепоту, онакве какве их учи књига, какве их захтева књига. Дон Кихот је онај чији је потхват остварење књиге, симбол целе наше цивилизације...“ Марић је доследан, логичан и у одбрани Сервантесовог подсмевања Дон Кихоту, као и у образложењу пишчевог хумора и јунаковог лудила: „Да се 1988. године морало бежати из стварности, „ма где ван овог света“, како су то касније говорили романтици, то је прво што Сервантес каже, као и да се при таквом бегу мораао побећи са књигом. А друго што каже, својим хумором као и лудошћу Дон Кихота, и по чему није само романтик, то је да се није имало куд побећи, као и да још није било нити могло бити ваљане књиге за тај бег... Нити је Шпанија тада била за неку праву књигу, нити је, разуме се, могло бити књиге за такву Шпанију“.

А после је, не могући у Шпанији ништа да учини, Лон Кихот кренуо по Европи и свету. Тиме почиње његова историја, његово мењање, трансформације и метаморфозе. Њега је могућно свуда наћи, и у разним облицима. Хајне је први уочио промене на Дон Кихоту и то формулисао врло чисто, али га Марић потребно исправља и допуњује: Сервантесов тунак је већ био испред Хајнеа, кад га је овај открио као новог и измењеног.

Испред!2 Где је то био тај „човек књиге“ Где га је било могућно идентификовати 2

Марић указује: једино човешвто Х1Х века, не рачунајући две револуције, јесте — романтизам., Дон Кихоту је, дакле, једино могућно да буде тамо где је човештво. Знамо Како је прошао у тим двема револуцијама. Као и у оној из претходног века, ако није Оно гиљотиниран, прогнан је или утамничен, У сваком случају — поражен. Једина област где је могао живети — била је књижевност: љена дела ни њени творци. „Човек књиге“, КОЈИ је оставио књигу и узео мач (не јелном!) био је опет враћен књизи, као кажњен: да стаса, да отврдне, да постане страшан и застрашујућиТаквог је Дон Кихота обећавао Достојевски; наивно,

Било како било, Марић је Дон Кихота, пратећи га, морао потражити у књижевности, јер се он управо ту суштински показивао. Цишући о Стендалу, Бодлеру, Рембоу и Лотреамону, Марић пише о — Дон Кихоту. И бива занимљиво: Бодлеру је довољан Бодлер да би остварио Бодлера, тј. Дон Кихота, а Стендал већ није довољан сам себи: да би остао Стендал — Дон Кихот морао је створити најмање Жилијена Сорела, Фабриса дел Донга, Феранте Палу, три својеврсна Дон Кихота.

Видели смо већ: у односу на Фауста и Хамлета, Дон Кихот је у преимућству — није сам, с њим је Санчо, тј. народ. Али шта бива с њим у промењеним историјским условима2 Сад је ХЕХ век; заједно с њим трају и Фаисти и Хамлети, и сад су они у преимућству: и били су сами, и остају сами. Положај Дон Кихота се погоршао: није био сам, сад је и он сам. Више га није могућно (нема смисла!) упоређивати с другим јунацима; сад је нужно упоредити га са самим собом.

Ево биланса тог упоређења. За Стендалове

јунаке, као и за самог Стендала, нема наде да се оствари пуноћа живота. Отуд трагедија

(у „Пармском манастиру“), отуд ин чудна композиција романа: од интензитета на почетку до чудног мртвила радње на крају. Мопштс, целокупним својим делом Стендал је — Дон Кихот без ослонца. Бодлер, песник Бунтовништва с „осећањем кривице“, као Сатана, песник многих наговештаја смака света, јесте, истовремено, велик због нечег друтог: он је „веровао у лепоту“, „веровао у поезију, као једини могући спас“. Сав Болдер је — Дон Кихот испуњен језом. Рембо је казивао да за човека нема времена изван историје; његов излазак из пакла јесте својеврсна бољшевизација историје. „Рембо је 2спириран будућношћу, сав нервозно ослушкивање, чекање, чекање апокалипсе, још више чекање парузије... Рембо тражи смисао живота ван себе, у животу, али он царство бож-,

жије на земљи хоће одмах...“ (Марић). Кад

_ је, заиста, данас на власти,

" подносе рапорт.

га није добио, кад је схватио да га је немогућно извојевати, одгурнуо је и себе и поезију и сам живот. Рембо је — од бола им беса пларалисани Дон Кихот, Слично је с Лотреамоном. Остваривши аутентичну апокалиптичну визију света, градећи будућност одмах (32мишљено — остварено), он је испевао један „узорни бунт“, „један од најрадикалнијих у ХТХ веку“, бунт не услован, бунт против човека уопште. Али је, како каже Марић, завршио „потпуном капитулацијом“ пред буржоаским друштвом и етиком. Лотреамон је Дон Кихот удављен усамљеношћу.

Тако је било с Дон Кихотом у ХТХ веку.

А како је с њим данас2

Марић, сходно свом оптимизму глобалне псторије, види данас Дон Кихота на власти. Он каже: „У животу Витезовом настао је... нов један период, тако рећи прекретница, период његова тријумфа, период власти његове... МИ сад се поставља велико судбоносно питање: пта се у овом новом периоду збива с Дон Кихотом, шта се збива са гувернерима Санчама, сад, кад уобличавају свет према књизи2“ |

Тако Марић. Фактички, окончава Дон Кихота. Дон Кихот је на власти, Санчо Панса управља, и, сад, препустимо времену да поклже шта ће урадити и, у шта ће се, даље, претворити. Ја, међутим, сматрам да је Дон Кихот далеко од власти. Штавише, да је усамљенији по икад и да ће му теже но било кад поћи за руком да нађе Санча и да га приволи да пође с њим друмовима и улицама, с мачем правде у руци.

Ситуација је таква: Дон Кихота има доста и свуда, измењених, додуше, али — на срећу — и умножених; онога кога нема, кога је готово немогућно видети— јесте Санчо Панса. Где 1е2

Захтевала. се, па се писала и исписала историја Дон Кихота. Сад треба озбиљно прионуги стварању једне историје Санча Пансе: да се уоче његове промене, његова губљења н рађања. Сазнало би се доста, и оно пресудно: ла је Санчо стајао уз бок Дон Кихоту само онда кад је требало тући крваву битку и бити — крваво поражен, и да су се, после, разилазили, губили један другог, један у трагичној усамљености, други у трагичној ано. нимности. Сазнало би се, такође, и то — да је најбољи друг Дон Кихота онај народ Санчо који поседује најређи од свих дарова. и најбожанскију од свих мука: трагични став према судбини, и да је захтев историје — да овога пута, Дон Кихот, у биткама које дола зе, и у поразима, можда, остане уз Санча. Превише се, досад, и једино — тражило обратно.

На крају, да бих отклонио ЈЕААН ЈА

[06 И а кажем: ХО! неспоразум, ваља ми А Модене

мом „човек књиге“ подразумева свака, пи она најцрња књига, ако се он, наиме, идентифи: кује с бирократијом и технократијом аАНЕ врсте. Јер, да би сачувао свој господарећа статус и своју привилегију газде, модерни буржу] препушта управљање животом и за ријом својим слугама: бирократији и техно кратији, Буржуј је у сенци али ЈОДАУ ние: Његове слуге делају (планирају, предви ају, преудешавају, реформишу), и, с времена на време, у облику реферата, елабората, научцих монографија, законодавних аката, а који пут и у виду „отварања“ и „затварања кризе, „монтирања“ и „демонтирања“ рата, Газда даје даље инструкције и повлачи се опет у сенку, задовољан. Систем профита и екстрапрофита у добрим је рукама, а у његовим сам профит и богомдано право — да га себи поклони, а својим слуга“ ма, кад затреба, колико затреба, и колико за• служе, додели. Блажена Баволска тројка, Бог Белзебуб, један с три лица, и шест пари не• избројивих руку... Док им се ваљда не доака. Док им ваљда не дођу главе — радници и занесењаци. б !

Знам поуздано, међутим, да је Марић под појмом књиге тачно разумевао хуману и ху. манитарну књигу им, претпостављам — да је његова, чудна, тврдња о Дон Кихоту на власти заправо његов посебан начин да каже: како би сервантесовски витез то морао што пре да учини, ако жели да нас спасе неизре. цивих, можда, несрећа. ;

аи па!

Ходите, пријатељи, приђите кротко пришапнут ћу вам најљепшу тајну смртности.

Иде прољеће: расањена свјетлост.

Гле, киша цвијећа силази на људе.

Отворимо очи. Све је ово наше. Дозивајмо далеку наивну земљу.

Она ће се одазвати прије но што слутимо она је већ ту. Супутници, гдје смог

О, наћи ћеш нас опет, вјетре прољетни

Зар смијем дрхтати у прољетни сумрак ако у мом тијелу нема лишћа

зар смијем погледати у очи теби, прољеће, ако нисам позвала у шетњу читав град

ВЕСНА ПАРУН

Невидљив, разумије се, сваки град кораца свијетом своје бајке израсле у њежности. Насмијешимо се заједно тренутку који бјежи тада ће љепота

Треба да сви заједно дочекамо шуме које се враћају

из наших бијелих беспућа.

Ни један цвијет јутрос неће изостати. Зашто да изостане

човјек у свом бунилу

Нека моја пјесма буде посљедњи путник који оклијева, самцат, у студеном зеленилу

М вама има мене и пелина мог сна.

Хвала вам, сви који пролазите загрљени

док небо дрхти препознавши земљу.

Лијепо је рећи о човјеку нешто добро

добро је рећи: овај лан је лијеп!

Хвала вам сви који одлазите тако брзо скршени свјетлошћу бијелих висибаба.

(Зашто се њима толико жури умријети2

То не смијет питати мене. Ја сам висибаба)

Све ми је тако олзвпо познато

наслађујем се савршенством јасноће

Први пут моје очи лолитују семјет

зашумјети још гласније тада ће нам птица дати од свог времена њој већ излишног (она га је

одсањала)

Хвала вам, заборављени! У вама има простора у вама мирују преље недовршених разговора.

изнутра, као молро стабло у пшчекивању неке друге љепоте у оданости времену.

Док ово записујем небо је већ остарјело. Вратимо се, пријатељи, оном што не постоји. Лијепо је рећи

о човјеку нешто истинито

О, наћи ћеш нас опет на овом истом путељку за овом истом оградом, вјетре прољетни