Književne novine
сце који се окупљају око студентских листова и који нису потпуно, или уољште, у широј књижевној јавности 2фирмисани) и старијих, гфирмисаних, оних који имају друштвену моћ (часописи, издавачке куће, радио, телевизија) данас су доведени до највише тачке. Често су у питању чисто књижевна размимоилажења, али најчешће се младима покушава — да се непрецизно изразим — одузети слобода, самосталност иступања и деловања, било потискивањима и забранама, било узимањем под окриље „моћних и стари-
јих" — што је за мене једно исто. Да_
будем јаснији: у часописима и издавачким кућама објављују се, углавном, они млађи писци чије се стваралаштво, и не само то, на неки начин уклапа у неке оквире мишљења и стваралаштва уредника тих институција (то је појава коју сам назвао „окриље старијих"). Самосвојне стваралачке личности немају приступа, или ако га имају, он је отежан и ометан. Њихово стваралаштво се назива необавезним младалачким хиром, ексцентричним експериментом. Пре неколико година на страницама „Студента“ и „Видика" појавнла се једна даровита група критичара (Борђије Вуковић, Љубиша Јеремић, Драгиша Калезић и Илија Молковић), чији је говор итекако, и по разборитости и смелости, одударао од тадашњих критичких гласова; већина од њих ни данас нема приступа у мнотим књижевним часописима.
Као што рекох, реч младих писаца не допире на права места, нити има било какву већу моћ и било какав већи утицај. Млади писци данас не могу битно да утичу на културну ПОЛИТИку, нити се њихово стваралаштво 03 биљно узима. Млади немају могућности да сами нешто мењају. Немају своје листове („Видици"' нередовно излазе због рђавих финансијских прилика). И уколико се око једног листа 0купе самосталне стваралачке лично сти, зна се судбина, макар до сада, та-
квих листова. Они се забрањују или се њихове редакције смењују („Полет", „Трибуна“, · „Проблеми“, _„Студент"). Јасно је једно: ту где су се млади стварно осећали слободни, где нису имали своје заштитнике, надзорнике, саветодавне и мудраце, показали су се самосвојни и у правом лицу, Младима зато ништа друго и не остаје него да се организују и окупе око једног листа и да га уређују, без- икаквог комплекса и страха.
М издавачким кућама нема ниједног
„ млађег ствараоца. Како онда млади могу, и преко кога, да утичу на изда-
вачку политику тих кућа2 Како онда
могу да укажу на своје стваралаштво
Ја знам да је Видосав Стевановић и-
мао муке да објави своју књигу, јер
је то неко одбијао, из ко зна којих
разлога.
Млабих писаца нема ни у редакцијама књижевних часописа, нема их, колико знам, ни у „Књижевним новинама". У жиријима за награде такође.
Овај проблем, чини се, лако је рештити: треба довести у издавачке куће и часописе неколико младих људи и све би било у реду. Наравно, тиме се битне ствари не решавају: треба из основа мењати свој однос према младим ствараоцима, треба на њих озбиљно тледати, не као на број, као на групу, већ као на људе који самостално исту-
пају, који имају — како то рече Љубшша Јеремић — књижевно поштење.
Одвајкада су се младима натурале туЂе вредности, а њихове тешко су се прихватале. Пустимо већ једном да млади сами о себи суде и да сами о - другима доносе судове. Тек онда се може показати право лице ове књи жевне генерације, које се многима, претпостављам, не би свибало.
но ПРИЛОГ БРОЈУ 363
· рудницима 2
Стога ја предлажем редакцији „Књи жевних новина", која је припремила овај разговсе“, за који. сам посумњао да може бнти фолирантски, да макар једном у току године препусти све странице свога листа младима — да их они уреде и попуне својим текстовима које ће сами изабрати, без икаквог
налзора.
Овако, млади писци, гневни и занемарени, за сада траже доста чудне лутеве афирмације. Мирослав Јосић Ви шњић је објавио“ једну причу у листу „Ева и Адам". На Филозофском факултету група студената издаје на шапирографу свој лист...
За прозно стваралаштво млађе генерације говори се да је „ангажовано“, „нолнтички обојено", „прно“... Мени није јасно шта значи бити „ангажован", „политички обојен“. Знам да ова тенерација прозанста сасвим отворено говори о свету у коме живи. Она се не плаши да то говори, нити има разлога да се плаши. Њој је, што другима изгледа необично, све нормално, обично. Зашто се обмањивати лажима: Отвореност према свету, слобода у казивању, захтева и друге приповедачке поступке (репортерска техника, жив дијалог, анегдота), што се овој генерацији приписивало као мана у име неког „узвишеног“, „чистог. и „дубинског" приступа теми.
АРАГАН ЈЕРЕМИ: ·
Предложили сте да „Књижевне нови не" у једном броју објаве само прилоте младих писаца. А ја мислим да би то био један спектакуларан али, у ствари, демагошки потез. Ја сам за то да у сваком броју буде младих, да буде више младих него других писаца, јер они писци који већ имају низ објављених књига за собом имају мање потребе да се појављују у листовима и часописима него млади писци.
А што се тиче редакџије „Књижевних новина", она је још у формирању. Воде се разговори с разним групама и
појединцима. Љубиша Јеремић је, ме-
Бутим, већ члан редакције, а ви га с правом сматрате представннком своје тенераније.
Појам генерације ми се много не свиђа. Међутим, кад се говори о младим писцима, изгледа да је нужно говорити о генерацији. Млади писци крећу са старта у групи, а онда се та група постепено све више растура: неки убрзо одустану ин престану да пишу, пеки заостану, а неки испредњаче. Тада се јасније разазнају појединци и чини се да генерације више нема.
Тема овог разговора је условно названа „Нова књижевна генерација", али то не значи да ви овде наступате само као представници генерације него и као већ истакнути појединци.
ВИДОСАВ СТЕВАНОВИЋ:
У позиву који смо добили постављено је, између осталог, и питање: „Да ли ви и писци који су се уз вас. јављали у овој књижевној средини осећате у било којем смислу јединство интереса... 2" Вероватно да осећамо једно једино јединство: никако естетичко, него јединство угрожености. Да се јасно зна шта нама недостаје: нико од нас нема посла, нико нема стана. Шта се може рећи о људима који немају посла, који немају стана, који немају своје место у друштву Да ли су скитнице2 Да ли су просјаци2 Да ли су прокажени2 Да ли треба да радимо у Погледајте једну ствар. Фудбалска репрезентација Југославије у просеку је истог годишта као и ми. Кад се већ толико даје на тај фудбал, који се уопште не нсплати, зашто се нешто и на нас не би давало2 А на нас се не даје баш ништа. Џајић, који је млађи од мене, добија за рођендан вилау која кошта 120 милиона. Каже се да
а
се наше књиге не продају, да се књижевност не исплати. И фудбал се такоЂе не исплати! Од 3.000 клубова, колико их отприлике има у овој земљи, само два се исплате — „Звезда“ п „Динамо". Остали живе на рачун друштва, као паразити. Ако хоћете, да направимо једну репрезентацију писаца, па нека и нама дају исте услове.
Значи: јединство у угрожености, у немању места, у томе што немамо нигде скоро никакве прилике, зависимо Од милости других, од тога да ли ће се наше мишљење подударати с мниљењем старијих, што се врло ретко догађа. -
Према томе, ако се хоће говорити
о нама као о генерацији, као о људи-
ма, нека нам се омогући прво да имамо неке основе за то да будемо људи. Шта мислите, тле мн сви станујемо2 У парковима, под мостовима, на бандерама, у железничким кућицама, у вагонима... Према томе, ако друштво хоће нешто за нас да учини, оно не може да нам пише књиге, али може да нам да станове, може да нам да посао. Ми не тражимо да живимо ви на чији рачун. МИ у сваком случају јефтиније ћемо коштати ово друштво нето фудбал, нето било који други спорт, него певачи забавне музике и остали „паразити". ДРАГИША КАЛЕЗИЋ:
Прво, једна узгредна напомена која :наче није битна за сам карактер и ток разговора: Милисав Савић је, између осталог, истакао да се у последње вре-
"ме појавила на страницима „Видика"
и „Студента“ група талентованих критичара и у ту групу је убројно: БорБију Вуковића, Љубишу Јеремића ин мене. Ради препизнијег увида морам, на жалост, да кажем да је Савићева констатација једино исправна кад је реч о Борбији и Љубиши. Ја се, међутим, нисам бавио критиком но, да тако кажем, неком врстом приватног есгја који готово ништа теоријски не устанаовљује, већ може бити само мање или више интересантан. Толико, да. би био отклоњен овај мали неспоразум.
Друго и важније, када је реч о књижевној генерацији сматрам да је сам појам довољно споран и покушаћу да у том смислу изнесем неке приговоре. Које су то битне претпоставке, пре свега, на основу којих се једна група људи-стваралаца дефинише као генерацијаг По мом осећању реч је првенствено о једној старосној, биологистичкој класификацији. Таква подела ми се чини исувише формалистичком да би била прихватљива. С друге стране, слажем се да се извесна група људи, која живи и ствара у одређеној друштвено-културној клими, сукобљава са приближно истим проблемима, да иступа са приближно истим захтевима, али таква повезаност (заснована на јединству интереса) релевантна је искључиво кад је реч о животу стваралаца и, као. таква, може бити мање-више интересантна тема за социологију културе. Међутим, када говоримо о самом делу, о оном специфично естетском плану, онда свако схематско разврставање по „хоризонтали“ постаје, у извесном смислу, проблематично. Није, на пример, искључено (овде немам никог конкретног на уму) да постоји тешња и суштинскија веза (на плану израза, па и саме тематске орњ јентације) пзмеђу једног младог приповедача и Црњанског, него између тог истог приповедача и неког од његових вршњака-стваралаца. О тој суштинској, „вертикалној“ повезаности, не води се довољно рачуна када се говори о књижевној генерацији, а то је по мом осећању неоправдано. Зато сматрам да је веома тешко, када се има на уму само дело, озби»но засновати критериј на основу кога ћемо једну групу стваралаца назвати књижевном генерацијом. у -
жити задовољство _ душебрижницима да кажу како сам упропастио свој таленат неуредним животом.
И последња реченица: ако после свега овога било ко буде ишта променио у положају писца, пристајем да идем пешице на Месец.
ИВАН РАСТЕГОРАЦ:
Мислим да међу овим питањима које смо добмап вма и једна реч или јед на реченша која заслужује да се о њој каже нешто више. То је питање комерпијализаније. Ја сам Пуслојићеве и Стевановићеве речи на почетку овог разговора схватио као известан отпор тој комеринјализацији која око нас хара и уништава не само писце него и људе неких других професија. Мислим да је основно питање садржано у ономе што су њих двојица, чини ми се, најдиректније рекли: изборити се за егтзистенцијалну аутономију писца, спасти се, уколико је то уопште могуће, највеће беде — продавања за новац и свакодневне трке за њим.
Друга стваро којој је било мало речи, то је издавање. Кад кажем: издавање, мислим на књиге. Ту су се у неколико махова чула мишљења да се код нас лако објављује и да издавање књига у нас није проблем. То је далеко од истине. Када помислим колико младих писаца који вечерас овде нису присутни (а и од присутних, сигуран сам, ни један не може да буде убеђен да ће објавити књигу, добру књигу када је нагитшне), кад помислим колико младих људи напољу има своје књиге, и то књиге које заслужују објављивање, по мишљењу самих издавача, ако хоћете, а не могу да их објаве, и не знају да ли ће их икада објавити, онда мислим да је то један од елементарних проблема. Објављивање је једно од питања егзистенције писца, и то сигурно питање од превасходне важности.
Ко је одговоран за сва та дела која се не објављују и која се можда никад неће ни појавити: Ја не бих потезао друштво ни у овом случају, јер ми се чини да се не обраћамо у том случају никоме, него бих се обратио нашем .Удружењу: како Удружење писаца може да дозволи да двадесетини младих писаца у току једне године значајне књиге остану да чаме негде у неким фијокама2 Како ће то деловати на њих, на њихов развој и на нашу литературу уотните лако можемо да претпоставимо.
ГОЈКО БОГО:
У почетку сам хтео да избегнем разговор о виталним проблемима, али можда то ин не треба чинити. Ја сам уверен да за две године Градска скуљштина може да створи 30—40 станова за писце. Сваки омладински активиста, ако проведе две-три године у омладинској организацији, добија стан без нкаквих услова. Писац треба да пише десет година да би га тек онда ставили на стото место некаквог списка у Удружењу. Ако друштво води рачуна о кадровицима, мора да води рачуна и 0 кадровицима у култури. МИ можда не би требало избећи тај разговор. Можда треба овај разговор поделити тако да у првом делу птше: „Хлеб и со", а џ другом делу ћемо медитирати о проблемима генерација. Чињенина је да дело остаје фрагментарно све дотле док се не реше ти витални проблеми, човек не може мирно да седне п да се суочи с белим папиром и пером.
АДАМ ПУСАОЈИЋ:
Уверавам вас да ни најмање нисам био узрујан својом личном судбином, већ сам желео да говорим о принципи-
ма, о једној атмосфери која трајс и која ће трајати, а служио сам се конкретвим примерима само зато да то не испадне некакав дуел са химерама, нето да се схвати да су то чињенице. Просто сам указивао на 2апсурдност ове ситуације... Ја лично, могу да кажем, вероватно ћу испливати, а немам разлога да се бринем ни за себи сличне... Ипак смо ми тридесетогодишњаци који се „сналазимо“ или који ћемо се за коју годину некако спријатељити са сопственим удесом, али за на-
ма иду млађи људи и вероватно ће и.
они_ наићи на ове исте штале"... Када сам апеловао да се треба по
„бугијеве
_ сваку цену изборити за повећавање ау-
торских хонорара (и у томе видео ону једину сламчицу за коју треба сви да се ухватимо), и ја сам, као и сви ви, добра знао да не. можемо све то на пречац успешно решити, али уверен сам. да, ако будемо из дана у дан понављали овај наш захтев свима онима који то могу решити, ако будемо то
понављали и објашњавали, ми ћемо се за тај захтев н изборити..Јја не кажем да то није кукњава. Ако треба да је буде, нека је буде. Али бар нека ствари крену на боље. Једино тако нећемо и онима нза нас оставити наш фатализам... Овом очају треба да дамо наше личне прилоге.
АРАГАН ЈЕРЕМИБ:
Егзистенцијални проблеми никад не престају, мада је чињенина да су они најтежи у почетку књижевног рада. Али бојим се да ће се, како је овде неко већ рекао, читав ваш разговор свести ва то како треба решити ваше материјалне и стамбене проблеме. Зато бих вас замолио да покушаје да одговорите п на друга питања. Мислим да би требало да говорите више
о свом стваралаштву, свом односу пре-.
ма литератури, својим идејама и тежњама. АДАМ ПУСАОЈИЋ:
То можемо да приложимо. Летле је кад се напише.
БОГДАН ПОПОВИЋ:
Ја сам се све време самом себи опирао да било шта говорим, да не бих вама одузимао и простор и време, али ми се све време перманентно постављају питања, ја ипак не могу да одолим да и сам не кажем нешто у вези са оним што сам овде чуо.
Речено је да Мирослав Јосић Вишњић није мотао да објави једну причу У књижевној ревији и да је, огорчен, објавио ту причу у „Еви и Адаму". Ја се питам да ли нови млади писци неће бити доведени у сличну ситуацију и ако се наши проблеми реше.
Говори се о томе да млади писци не учествују у уређивању часописа и листова. То није сасвим тачно. Рећи ће нам: часопис „Дело" уређују и попуњавају углавном млади; часопис „Савременик“ има у својим редовима представника те генерације, Слободана Ракитића, па ни остале часописе не уреБују само стари. Е
Затим, говори се о политици издавачких предузећа, о томе да тамо нема младих људи. То је чињеница. Али шта то конкретно значи Захтевамо ли ми, на пример, де Стеван Ранчковић или Иван Лалић иллт било ко друти изиђе да би неко од нас ушаог Ми. то свакако “не захтевамо. Значи, треба проширити издавачка предузећа_ или створити нова. То је једно врзино коло у којем не видим начин да се ови проблеми могу решити. 5 Е
Ако је реч о проблемима о којима је говорио Адам Пуслојић, ја се пи там: по угледу на кога да их решимог Осим литерарног фонда, који је једна
" изванредна институција, не видим да
бисмо имали било каквог разлога да нешто код нас мењамо. При том не ка- | жем да је ситуанија писаца идеалла. Видосав Стевановић, доста афективно, пун тешког животног искуства, тражи да се реши питање материјалног обезбећеља писаца. У ком контекстог Да ли да решавамо само проблеме писаца (а зашто само нашез), или да _ решавамо и друге проблеме културе2
Разговор о новој књижевној тенерањији ФАРжан је у редакцији „Књижевних новина ћ. априла 1970. године. > з
Пошто је, због борсека ван Београда, био спречен да учествује у разговору, Драгомир Брајковић · је свој прилог доставио писмено.
ПРИЛОГ БРОЈУ 363 МЕ