Književne novine

груну својих вршњака ословно тенеранијом, чини се да се о генерацији не може говорити. Термин „генерација“ не би требало да буде овде предмет неког спора. По мени, генерација је група која носи један теоријски програм, а не лица истих годишта.

Ти млади писци су, пре десетак година унели у ову књижевност један дисхармоничан тон који је одударао од извеспе романтичне традиције чије су присталице били, а и данас су, мноти писци. Раскид са романтичном инспирацијом донео је нешто што, је распарало саих оних који су требали да вемликују и било је потребно неколико година тим људима да би објавили прве књиге и да би, на неки начин, пронашли своје место.

Наравно, све недаће су дошле уз пут. Споро се афирмишући као писци, они нису могли да се изборе ни за 00љи социјални положај у друштву: да добију одтоварајући посао, стан... Све је закаснило, године су пролазиле, п они су данас на прагу тридесете, а још увек их сврставају у младе писце.

Несрећа није у томе што ти млади писци нису могли објављивати (они су објављивали у свим листовима и часоннсима), нето у томе што је то било разбијено, тако да никад "није могло деловати као некакав нов талас, није могао да се оствари никакав литерарни програм који би, можда, био остварен. Недостајало им је гласило. Да су пре шест или седам година имали гласнло, или да га данас имају, па да се окупе око њега, можда би деловали много ефикасније, можда би њихов положај у друштву био бољи, а њихова дела праћена са нише пажње.

Та невоља се продужава и на оном плану где би требало тражити решење

"нико га не тражи. Ја знам да свако

: "нас може без икаквих проблема да КОС НН кобар текст. Поготову, кад постоји једна тенденција, у последње две-трн године, да се сва могућа тела и форуми стихијно, догматски, подмлаБују. Међутим, ти млади људи се уклапају у одређену структуру, У схему, и они делују док се не „уморе“ само ' у оквиру те схеме, они немају никакве тнансе да „изнутра" измене тај окамењени систем. Кад је реч о овој групи младих писаца која седи овде, нисам · џверен да би гласило решило. њихове | содијалне проблеме, ти проблеми су изван наших мећи, али..

АДАМ ПУСЛОЈИЋ:

Ти очекујеш да њих запосле не знам какве институције...

ГОЈКО БОГО:

Ја ништа не очекујем, али,

у можда, постоје и такве могућности...

АДАМ ПУСЛОЈИЋ:

Није решење да ја нађем посао, него да радим као писац и да од-тога могу да живим.

ГОЈКО БОГО:

То би била идеална ситуација. Али то данас није могуће а, по свој прилици, ни сутра нећемо бити близу таквог решења. из =

: Можда бих то радо учинио, нећу сада да се осврћем на налепнице о обнови натурализма, о неореализму, о скретању у страну (мени је ово скретање у страну најдраже!), иако би 'се то могло лепо повезати са оним Савићевим протекторатом старијих писаца над млађим писцима. Постоји код неких истакнутих старијих писаца извесна потреба за формирањем одређене књижевне школе и што је школа број-

М

ПРИЛОГ БРОЈУ 363

| | | | |

| | | | | | | |

вија и њихов је углед већи. Ово је доста унрошнено, али страх ме је да ме Бу младим писцима то није нимало безазлено, мада верујем да је ова „млада генерација" још: врло безазлена и врло чедна у том погледу.

АРАГАН ЈЕРЕМИЋ:

Кад је- реч о генерацији, она нема и не мора да има естетички програм. Естетички програм има књижевна шко да пили књижевна група, која обично има и своје име. Колико ја знам, после ослобођења само једна група били су то „неосимболисти" — имала

је некакав свој програм, нако неразра-

Бен до детаља. Међутим, кад би ваша тенерација добила гласило, вероватно би дошло до стварања ако не једног експлицитног онда једног имплицитног програма, и то би, можда, довело до опасности да наступите као школа... (Г. Бого: Можда то и не би била опасност.) У вези с тим желео бих да вам поставим питање; шта сви ви којн сте овде, а и сви они писци који су отприлике истих година и почели су у исто време да пишу, осећате као, заједничке квалитете свог стваралаштва и мислите ли да они припадају само вашој тенерацији2

РАША ЛИВАДА:

Комненић је поменуо политичку ОдГОворност коју мора да осећа сваки пе сац, нарочито младн. Ја сматрам да

· тојко Бого

политичку одговорност може да сноси млади писац тек ако га друштво задужи. Друштво много даје на описмењавање, само не, верујем да оно описмењава народ да би он читао шта се догађа у Замбији или Шведској, да би читао криминалне романе или разне облике штунда. Крајњи циљ је књига која се налази у служби највиших циљева друштва, нпр. да диже друштвену и културну свест. Према томе, друштво је обавезно да оним људима који. се налазе у служби, можда највишег друштвеног циља, пружи пешто, да их обезбеди. Политичка одговорност могла би доћи у питање тек ако писац буде обезбеђен а потом почне да пише против тог друштва.

Пошто спадам у најмлађе песнике којих сигурно има

,

много више него прозних писаца, хтео бих да. кажем нешто о атмосфери у коју улазе на почетку своје стваралачке каријере.

Мислим да смо мала литература и да ћемо то бити све док будемо овако пожртвовано радили на сопственој малограђанштини. На пример, „Студент“ у једном од последњих бројева напада Миодрага Павловића на две шлајфне,

допао

"

покушавајући да провонира неку тзв. АруТу страну која би евентуално написала протестно писмо и да на тај начин створи атмосферу општекорисног полемисања. То је непотребно по смешто, провокаторски намештено, а и за-

чуђује да овог нашег великог песника после сваке његове књиге нападају и у критизирању његових дела

вежбају своје подле оштрице. Оваквим поступцима трибине младих могу да баце само сенку на себе у настављању богате традиције београдске малограБбанштине. Тачно дефинисати генерацију мислим да је немогуће, јер међу најмлађим нашим песницима постоје припадници генерације Ракића, Аучића, итд. судећи бар по естетичком — програму, као што постоје неки истакнути поједипци из историје песништва који су далеко од свог времена и припадају данашњем времену. Што се тиче трке коју сте поменули, друже уредниче, она може да постоји међу песницима али сваки песник требало би да се трка сам са собом а не би требало да буде никаквог такмичења као што се на нашим трибинама говори: овај писан је бољи од онога, овај гори од оногта, ИТА.

Млади писци у свом почетку не би требало да подлежу никаквим. заједничким естетичким програмима већ свом личном инстинкту.

Пошто је Савез књижевника једно еснафско удружење, требало би да "штити интересе и младих писаца, не само у свом статуту већ и конкретно: да организује путовања по земљи и и ностранству, јер за-младе људе то је битно сада и у оволикој мери — више никада.

Сада је време да Видосав Стевановић, који има очи на свим деловима тела, или ја, који немам кожу па зато све делује на мене, одемо у свет да га видимо, да га касније сублимирамо у своје дело. Чуо сам како наши старији књижеввици одлазе у иностранство, држе симпозијуме, разговарају, — ита. Мислим да је и то корисно, али, пре свега, треба помоћи младим писцима, и то у овим годинама, кад су они још у развоју. Ми имамо право да тражимо нешто од друштва, јер се налазимо у директној служби тог друштва...

АРАГТАН ЈЕРЕМИЋ:

Како се то што сте сада рекли слаже са оним што сте рекли малочас — да млади писац не рреба да буде политички одговоран2

РАША ЛИВАДА:

Он сада не треба да буде политички одговоран због тога што га друштво није задужило.

ГОЈКО БОКО:

Какс2! Он је онда неурачунљив!

РАША ЛИВАДА:

Он може да каже примедбу том друштву п да се мисли да је онда оријентисан против државе итд. То је нормално. Узмимо, на пример, посао. Када сам отишао да радим хопорарно једну телевизијску емисију мепи су рекли: „Знаш ти си од овог тренутка новинар". То значи ја морам да се преоријентишем, морам да имам неки други морал, неку другу логику. А за мене су у неким критикама написали како сам свеж песник, грозно талентован, баш због неких изузетних особина које поседујем. Значи, сада морам да се преоријентишем и да радим тамо зато што немам материјалних прихода; да радим тамо где могу врло лако од себе да направим један сурогат, односно и лошег песника и још лошијег нови-

БОШКО БОГЕТИЋ И РАША ЛИВАДА

нара. Неки могу да у себи направе две личности али ја не могу.

Што се тиче малог броја младих У разним уредништвима мислим да то ни је велики проблем. Млади сада треба да пишу, да уче, и биће времена за уредпички посао. Такве амбиције младих могу само да штете њима самима. Али они који имају уредничко место за животни циљ могу га постићи дуготрајним присуством у литератури али то све уопште није важно. Објективно, генијална дела пишу генијадни писци, а генијалним писцима неће бити проблем да их објаве. Међу младима нема много генијалних фетуса, али има много неодговорних.

СРБА ИГЊАТОВИЋ:

Мени се чини да је досадашњи разгогвор у успелој мери одсликао контуре савремене ситуације. Мислим да се ми овде постављамо као релативно срећап — вероватно, по намери редакције, и репрезентативан — узорак који треба да искаже мишљење једног ширег слоја, без обзира на груписања, генерацијску припадност и слично, јер смо се сложили да је та терминологија условна. Извесна глобална одређења ипак могу да се успоставе.

Наиме, ако се говори о скупини младих људи који су већ унутар ср ске литературе, изгледа да је одређење, које је на граници одређења са стваралачких и одређења са друштвених позиција, у ствари баш то да смо сви ми упућени да се првенствено потврђујемо као стваралачке личности.

Међутим, свега десетак писаца наше литературе има професионалан однос према свом послу, док су остали, па и ми, принуђени да се литературом бавимо у слободном времену. Недостају нам минимални услови за професио_палније, а то значи и одговорније и Сстваралачкије бављење сопственим послом. .

Истовремено, чини ми се да не нпостоји ни оно што сам у једној прилици назвао стваралачко-критичком самосвешћу. Не мислим на самосвест У смислу нереалних претензија, или не какве свести која превазилази границе доспелости властите мисли и дела, већ на самосвест која је осећање мере, снажно и убедљиво, које то дело усмерава, које то дело води. Прилике су такве да се и са малим и неизграђеним стваралачким профилом може да буде „афирмисана личност' наше литературе (што није далеко од прихватања пораза).

Ако се наш напор сагледава у цело-

сти, резултати ипак нису тако " скром-

трпе

ни. Посталн смо свеснији есенцијалних литерарних вредности и захтева модерне мисли. Но, још немамо довољно снаге, довољно експанзивности на једном ширем, у овом случају на европском стваралачком плану.

Један од наших задатака био би и да понесемо тежину тог подухвата. Управо последњих година издвојило се неколико аутентичних, зрелих у наступу, комплетно осмишљених ауторских ланчности, које су допринеле да се измени представа о темељима наше литерарне зграде.

Ако бисмо овај. разговор схватили и као испит савести, наше и друштвене, морали бисмо да размотримо и оно што представља“ материјалну залогу наших стваралачких- настојања. Овакво разматрање било би у оној области о којој је већ било доста говора, области практичне, свакодневне егзистенције. Контакт са стварношћу није из ван наших личних судбина, изван натег непосредног места у друштву. То је сасвим нормална, актуелна, готово акутна компонента разговора. |

Упркос стваралачком дистанцирању, преовладавању уских околности им на пору да дело буде засновано као духовна реалност, писац живи.у првом реалитету, у објективној стварности, која је у много чему непомирљива са извесним његовим настојањима. Пре свега, писац није у могућности да уравнотежи своје стваралачке и своје људске потребе. Успостављању те неопходне равнотеже између списатељског посла но улоте књижевника у савременом друштву могу да допринесу, пре свега, веома конкретна решења. Мада су она изван наше моћи, јер је писац упућен да другим истивитостима тежи првенствено кроз истинитост књижевне речи — та омеђеност нас не спречава да у овом малом испиту савести

искажемо своја мишљења.

Позвао бих се на мали цитат из Тина Ујевића, који је баш Видосав Стевановић истакао као мото једног свог есеја. Тин ту каже да књижевник, ако хоће да ствара, треба да има сто, столицу, библиотеку, купатило и јело код куће. Ову конкретну слику развио бих до друштвене удомљености, до стабилног и адекватног места у друштву. Писац мора да се осећа равноправним чланом друштва. Улога бунтовника У запећку, несхваћеног трагичног генија, доста се отрцала. За разлику Од АРУштва које од њега много захтева, али ипак мање него што то захтева његов посао који је и његов смисао живљења, он од друштва захтева тек оно најосновније — да његов рад не буде потцењен и унижен у односу на друге облике рада. Ослушкујући овај захтев као глас своје савести, писац се, У

и

ствари, бори за своје достојанство. А његов захтев не прелазн границе неопходног, односно минималног. – Када тај захтев буде испуњен, превазићи ћемо саданшњи ниво разговора о релацијама писац — друштво н писац стварност, и моћи 'да се позабавимо опим што је у тим релацијама, у вишем н стваралачкијем смислу битно.

ДРАГАН СТОЈАНОВИЋ:

Слично као Комненић, и ја бих ово питање: „Који се, по вашем мишљењу, књижевно-теоријски проблеми постављају као битни данас2'>одредно као оно што је за мене најважније. Мислим да то нису ни питања 0 односу књижевности и политике, ни питања о односу књижевности и стварности, него да је то оно основно питање књижевности које се увек поставља, а то је однос књижевности и савремености; однос књижевног дела према оном битном у времену које треба да кореспондира с тим делом ни које то дело истовремено гради. Мислим да је то бит питања. МИ могу се правити лепе причице н правити каријере од тога да се прича о односу државе према уметности, о угрожености писца, итд., али то су питања која се тек извлаче из овог питања о односу књижевности и савремености. МИ тек кад се то темељно питање осветли, онда могу и ова друга питања да се реше и онда она постају јасна и може им се на један важећи начин приступити, могу се донети важећи закључци. Анализа и процена — то је оно што књижевни критичар треба да ради. Подлога за то је управо тај однос књижевности м савремености. Шта је то битно у времену, шта је то ошите што књижевност треба да захвати — то је основно на чему треба радити. Није потребно деФфинисање циљева стваралаштва; потребно је да се нешто остварује, да се. вешто ради. Не мора постојати никакав програм да би литература као битна забелешка о' битном постојала.

Да ли најмлађи писци, при чему не мислим да су најмлађи писци ни Бошко Ботетић, ни- Иван Растегорац, ни Адам Пуслојић, него они који су тек почели, који се сада буде, дакле, они заиста најмлађи — да ли они могу Одговорити и да ли одтоварају у овом тренутку на оно што је упитно с обзиром на тај однос према савремености2 Мислим да је то, на жалост, подозриво и чини ми се да је наша најмлађа литература сада несавремена. Мислим да су и они часни изузеци заиста врло ретки, и можда утолико часнији, како у поезији тако и у прози.

То не би требало погрешно схватити да бити савремен значи писати о нечему што се управо дешава. Али постоји нека унутрашња логика у књи жевној историји, нешто што се не мора назвати напретком, али у сваком случају развојем. Писати данас као Аучић или као Нрњански — ту се нешто чини као да нема оправдања.

И одатле онда јасно следи одтовор на питање: ,„ У чему видите значај стварања ваше генерације“ Дакле, у ономе што је заједничко и сада и увек било свима који су претендовали на дело које не би било сасвим ефемерног значаја... Бити савремен у литератури и шире не значи само бити У времену него и бити с њим... Свако данас није савремено, нита је ту на врху времена, већ може такође представљати пуко трајање нечег ГОТОВОГ, што ја мислим да је у најмлађој српској поезији случај; дакле које је ту, али не као битно, које је заостајање и повлачење нечег небитног. Међутим, оно данас у жојем се развија битно збивање, у којем се осећа дах и пулс времена — савремено је. Али актери тог збивања морамо бити ми, и то на један самосвестан начин, у

ПРИЛОГ БРОЈУ 363 1 М