Književne novine
РАДИО И ТЕЛЕВИЗИЈА
А шта да учини гледалацу =
„Кад старци одлазе, младе не боли глава", Постоји таква изрека — можда на Гренланду или на Суматри, ако не потиче из долине између Тигра и Еуфрата. Прошле седмице отишао је у заборав један француско-амерички о трговачки пут ник јерменског порекла, са немачким презименом Фабер.
Да ли га ико памти» Памћење није довољно. Фабера треба волети. Њега — и чудно предузеће „Мажика", у којем четири дивна, подитињила проналазача на електронској вртешки измишљају _ супер“ модерне којештарије... Није ли то, у ствари, гротескна слика једне много веће и моћније фабрике, која непосустало производи наш сваковечерњи живот — телевизијски програм2
Али у оном тренутку, кад се у стотинама хиљада станова осветле беличасти екрани, тада више не вреди размишљати. Конвејер телевизије пас запљусне, потопи и однесе — у усковитланој агресији слике и звука... Муњевитом брзином претворимо се из посматрача у гутаче; прождиремо све попут ноја, скачемо са емисије на емисију као кенгур. Око поноћи се разилазимо — измождени, пребијени, дотучени — да бисмо пали у сан који није одмор. Шта остане у сећању, Нешто, сва» како, не остаје: некадашње дубокомислене расправе о „феномену телевизије". О концентрацији утицаја, директне педаго. гије, својеврсне арбитраже у једним ру: кама — телевизијским. То је превазиђена етапа. Странац је кроз екрански прозорчић упао у кућу, засео у њој и одомаћио се, почео да господари — с том чињеницом ваља рачунати. Романтичари могу да узвикну драматично питање из наслова: „А шта би учинио Фабер2" Али чак и то питање у ствари је име једне ТВ-серије. Фрабер припада том свету. Он не би учинио ништа, После уобичајених 13 епизода, серија постане „стараџ" и мора да оде. То је телевизијска судбина.
Сигурност, са којом изговарамо ове речи, потиче из нашег пребогатог искус тва. Ми смо телевизијска земља са краткорочном традицијом. Али нама кратко. рочност никад није сметала У развитку. За 14 година створили смо тридесетак ТВ-серија. Називали смо их; забавне, хумористичке, лажно-проблемске, спектаку. ларне и спекулативне, литерарно-адаптаторске п фолклорно-роштиљске, минија» турне (4 емисије „Арчибалда"), али и ма мутске (у припреми је серија са 52 наставка!). Чак смо видеди и једну комплетпо добру: „Карађоза". Дакле, у тој области телевизијског стваралаштва никад нисмо“ Фекудевали. Истина, у витринама ЈРТ још увек не цветају „руже из Монтреа". Али то је ствар времена и стрпљења. Телевизија има и једно и друго. Она је вечна.
Једини стварни неспоразум, који постоји у нашим ТВ-серијама, то је раскорак у очекивањима. На пример, гледалац очекује домаћи „Вашар таштине", а доби је „Љубав на старински начин". Или неосновано претпостави, да су „Рођаци" наставак. „Буденброкових". Дешава се да поверује како Бен Квик, изненадно популар-
ни момак који се пење уз америчку Дру
штвену лествицу и осваја | демократску аристократкињу Клару, треба · да стекне
своју; југословенску копију У „Двопрста" шу" срећно ожењеном „Молерком“. Смешвно је захтевати да наша серија о вазду“ хопловцима има било шта заједничко (макар У занатском погледу) са рецимо „Маниксом“! Или „Судија за прекршаје" са „Воџеком". Није ли беспредметно чекати овдашњу „Сату 0 Форсајтима", кад је вероватно сваком јасно да су наши Форсајти тек сад стасали до друге тенерације а кодико времена још треба да прође до треће и четврте тенераџије, Голсвортија, Би-Би-Сија и љупке, Сјузан Хемишајр! _
Али. тај. „раскорак“. у · очекивањима имам своје друго лице. Он је дотерао, у дискусиони ћорсокак и Једну освежавајућу серију, „Наше мало мисто". Појавившти 'се после неколико инквизиторски папирнатих конструкција, „Мисто" је дело-
вало као гутљај добре хладне воде. Да-
нас, међутим, искрсавају критике, грдње и поуке: зашто та непретенциозна творевина _ није била смешна као „Шоу Џерија · Луиса“, историјски објективна Као енциклопедија Лексикографског завода, | зашто _ њени _ квалитети били општејугословенски — а мане строто локалне, зашто није обезбедила да У њој нико, не може да препозна себе, а да · се до миле воље смеје неком другом, Можда би ове накнадне замераче ипак најпотпуније задовољио један солидан реферат, са; додатком од три прастара вица 0 Бобију и Рудијуг Маестрална улога Карла Булића, поновни сусрет са Асјом Кисић и Борисом Дворником — ) случају, беспоговорне вредности ове серије. Фабер. и његов" ученик. продавали | су радовналим купцима онај фамозни кофер напињен алуминијумским цевима, назван „свемуслуж“. Постоји вероватноћа да Је била корисна бар једна од безбројних бесмиелених комбинација у склапању тог чу" да технике". Телевизија нам већ нуди #9ве „свемуслуже": таблице са божјим 38 повестима скинуте са Синаја рукама Бра-
нислава Јеринића, и — "једног | италијане | ског Одисеја — Фехмију (не треба брка-
ти са. Џојсовим, па чак ни са Христи
ћевим. _„Млисом"!), разапетог петком из.
међу, квиза и другог издања „Дневника". Истренирани гледаоци то ће издржати. Ако уопште Фреба жалити за телевизиј-
ским „старцима" кад одлазе — ја бих се.
ипак са жаљењем окренуо ка далматин-
ској каменитој стази, по којој одлази док-
тор Луиђи водећи своју најдражу Белину,. Берислав Косиер у
нису ·
то су, у сваком | -ра. „Пиљарница 1" (1932), „Пиљарница п"
БЕДЕЉКО ГВОЗДЕНОВИЋ: ПОРТРЕТ ЖЕНЕ У БЕЛО-ПЛАВОМ
ЛИКОВНА УМЕТНОСТ
Дневник
о пизлождоама
Ретроспектива Недељка Гвозденовића
АПРИЛ. После ретроспективних изложби Марка Челебоновића (1966), Петра Лубарде (1967), Јована Бијелића (1968), Лазара. Возаревића (1969), и од љубљанске Модерне талерије' преузетих ретроспектива Габријела Ступице (1968) и Марија Прегеља (1969), Музеј савремене уметности у Београду своју овотодишњу ретроспективну изложбу посвећује (београдском сликару старије генерације Недељку Твозденовићу. Професор Академије ликовних уметности, члан Српске академије наука и уметности, Гвозденовић овом изложбом обележава 40-тодишњицу своје плодне излатачке активности, започете још 1929. године уче. ствовањем на П јесењој изложби београд; ских уметника у Уметничком павиљону.
За те четири деценије истрајног и неуморног рада, суштина Гвозденовићеве у-
: метности скоро да се није мењала. Било је то.и остало интимно сликарство, строго У
својим захтевима, херметично у својој поетици, истанчано у своме рафинману. Стро. то по градњи којом руководи логика економичног поступка, херметично по привржености истом свету предметности чија се својства подвргавају интелектуалној анализи, заробљено по укусу који не зна за омашке унутар своје целине али као целина и данас дугује времену у коме је сликар формиран.
Иако стилски хомогено и тематски целовито, Гвозденовићево сликарство би се ипак могло разврстати у четири хронолошка раздобља, илустрована делима антолотијске вредности. Прво и најважније свакако је међуратно раздобље. Тада је ово сликарство потпуно припадало своме времену и својој средини, јер је заступало европски проверене естетичке позиције интимизма и као веома култивисано и јасно стилски доречено наилазило на једнодушпо признање уметничке критике и озбиљно
разумевање заинтересоване културне јав-.
ности, Већ од прве изузетно слободно рађене, згуснуте у атмосфери и колористички засићене слике „Продавац "леда" (1929 —1930), којом започиње Гвозденовићева ретроспектива, преко уља „Месо", „зЗечја кожа" и „Бели лук“ из 1933, преко темпе: (1933), _ „Месо на _карираном столњаку" (1933) и „Месо П" ( 1934), до уљаних слика „Моја. мајка", „Зелена мртва природа" и заиста изванредног „Мортрета жене у белоплавом" из 1938, запажа се стални уС пон и квалитативни раст који ће Гвозденовићу, по мишљењу М. Б. Протића, с правом изборити титулу „корифеја Београд: ске школе".
Друго раздобље кратко је трајало и па: лало је у доктринарно време социјалистичког реализма. Гвозденовић се, као и велика већина његових савременика, окреће
"социјалној тематици, мотивима послерат-
пе обнове. И, да би иронија била. већа, он који је од: стране прагматистичке критике. проглашаван · за · формалисту, сликама
" „Кројачка радионица“ (1948) и „Грађеви-
»
стварног ослонца у животу саме уметности, на" (1949) дао је можда најзначајније сли- | _ карске. доприносе овој строгој теорији без
Треће раздобље обухвата период _ од 1950. до негде око 1966. тодине. У њему преовлађују мотиви ентеријера, углавном сликаревог атељеа, са ређим излетима у природу и пејзаж. Започиње процес транспоновања који је пређашњу перлептивну стварност постепено преводио у њене алузивне одјеке. Конзистентност предметне материјалности растаче се у саму сликар. ску материју не прекидајући асоцијативне
„везе са мотивским изворима и властитим
стилским коренима. Тај процес започиње драгоценим уљем „Парк" (1951) и креће се преко серије ентеријера из 1960. тодине („Атеље", „Предмети У атељеу", „Велики атеље"), до пејзажа. „Бели зид са лествицама". и „Предео са оронулим зидом“ из 1965. асоцијативног предела „Сиве хоризонтале" из 1967. или тонски суптилне им крајње редуковане „Мртве природе у бело-сивом" из 1966. тодине.
"Последње поглавље Гвозденовићеве ретроспективе започиње 1967. тодином и најбројније је заступљено. Свет је остао исти, с преватом мртвих природа, полазишта. м приступи остали су исти, па ипак нешто се променило, Као да Гвозденовићеве слике скорашњих датума нису одолеле паметљивим притисцима новијих колористичких струјања, правећи са њима компромисе на штету ранијег сензибилизованог тона. Постале су тврђе и наметљивије, са реским колористичким акцентима и неком чулмном морфологијом асоцијативних облика која не подстиче ранију жељу и потребу за проницањем у нека садржајно дубља, вишеслојна значења, Такве су слике „Мртва природа на светлој позадини" (1967), „Црвени предмети" (1968), „Мртва природа у првено-жутом" (1968), „Две округле форме" (1969) и друге.
У сваком случају, Гвозденовић је сликар који савршено добро зна шта хоће и то своје хтење рационално спроводи до краја, не остављајући простора за случајности и „личне трешке", па се зато њетово сликарство мора или интегрално прихватити или лично не примити, Једино што му се никако не може оспорити то је његово заслужено место у историји савре“ мене српске уметности.
Драгослав Борђевић,
Припреме за Тријенале
СКУПШТИНА града Београда преузела је финансирање и организацију Тријенала, који ће се убудуће звати Београдски тријенале савремене југословенске ликовне У метности. Организациони одбор. од 6 ветнаест чланова, састављен од пред ставника сродних музејских и талеријских кућа из свих шест република и активних ликовних уметника из тих сре дина, направио је концепцију ТУ београд; ског тријенала, по којој је савремена југословенска уметност разврстана у дванаест групација по стилским сродностима или ликовним дисциплинама. То су: 1) Сликари континуитета; 2) Видови савремене фигурације: нови експресионизам, наративна и протестна фигурација, неонадреализам и др; 3) Видови савремене апстракције: од, материје ка знаку и новој геометрији; 4) Објекти; 5) Нова тенденција; 6) Лумино амбијенти; 7) Компјутери и визусана. ис траживања; 8) Концептуална и сиромашна уметност; 9) Визуелна поезија; 10) Гра-
ика; 1) Скулптура и Таписерија. астављен је и списак позваних излагача.
- са око 150 имена југословенских уметника
који живе у земљи и иностранству. Преостаје да се са отварањем Београдског тријенала почетком месеца јула У Музеју савремене уметности и Салону у Париској 14, сагледају конкретни резултати и нове концепције и ове селективне листе учесника. (А. Б) · Ало
Весна Парун
Балада | 6 о празном крчагу
Знам, немам. право У да уљепшавам чињенице. Ви боље од мене видите | тај крчаг који. стоји пред сваким од вас
џи чека да та помакнете. А ви не подижете руку. Доста вам је пјесме. Савладали сте жеђ
и сватко. би од вас, сутра, могао бити. мам
ископан, из пијеска
да докрајчи ту дугу бесмислицу повијести.
И сватко би од вас могао да исплови некуд сам кад би имао зашто,
кад би имао камо. Сватко би од вас могао да буде сретан, « да равнице немају
тако хропав глас
и иисрипа полуга
чује се унаточ овим двоструким стаклима
и науљеној осовини.
Ја нисам ничији гласник тек хоћу да. вас подсјетим на онај кишни дан ' када смо сједили сучелице, Када смо сједили
под старим огледалом
у воћњаку дјетињства. згрбљени под зракама.
"које су на нас пљуштале
као злато.
Ви сте ми тада
обећали неку игру
у дуго предвечерје слатке сумаглице.
Али сте ме преварили и пошли сте даље.
Сада сте просјаци,
и ја вам се дивим
јер смо идући сватко својим скривеним путељком приспјели ипак
у исту жуту загаситу заједничку бару, одмаралиште лопоча. који су обневидјели
од свог зеленог.
тренутка.
Гледајте: ту се свршава земља и небо.
Вечер нам поклања преостале ластавице
и нуди нам цвијеће које су дани заборавили.
Стид нас је посетнути
за чистом водом са. извора. у којој смо до јучер“ тражили. пастрве,
а данас је свака. кап.
воде чисти драгуљ
који нам измиче кроз прсте у незаустављивој љепоти,
Сада је касно, браћо, да ме питате за ово замршено прољеће којему се жури.
Оно је одбјегло с травом у наручај брда. Сјећајмо се њетове модре испрекидане
стазе за препелице, загонетке јутра.
И немојмо више никад сједити равнодушно
за својим писаћим столом крај празног крчага око којег шушти прашњаво лшиће.
Крај којег спава лепршање младости.
КЊИЖЕНЕНОННЕ 7