Književne novine

Јмурни

свет

Милисав Савић: „БУГАРСКА БАРАКА“, „Видици“, Београд, 1969.

УЗ ВИДОСАВА СТЕВАНОВИЋА, и Миро. |

слава Јосића-Вишњића, Милисав Савић је трећи, најизразитији представник новог приповедачког таласа у савременој српској литератури. Са својим вршњацима он има многе заједничке особине, као што се у многим особинама знатно разликује ОД њих, Као и Стевановић и Јосић-Вишњић, Савић има једно трагично осећање живота и једну слику света која је далеко од тога да буде ведра. Његов свет, географски одређен, али и довољно субјективан да би могао да се назове његовим, представља једну долину плача којом ходају пијанци и проститутке, промашени људи и успеле силепије, тде су смрт и болест, глад и блуд и сва она паклена чуда која се на једном свету могу наћи стално присутни и својим присуством читаоца притискују. Ако се Мирослав Јосић-Вишњић од једног таквог света брани извесном пригушеном

сентименталношћу, а Видосав – Стевановић неким поетским средствима настоји да нам сугерише, да је пре

реч о једној литерарној визији пакла, него о паклу самом, Милисав Савић не жели да се томе свету уклони и хоће управо да нас увери да тај свет представља. најреалнију реалност и да је зло оно што влада светом. Она се не може ни уклонити ни -отелонити, човек може да побегне од је "Хвог зла. али ће се приклонити другом. Људи су сурови и онда када су несрећни и онда када су срећни и када имају власт и када су те власти лишени, када их неко дави или када некога даве; свеједно. Основ на човекова карактеристика је суровост. Када човек хладно размисли он је пре склон да се запита каквим чудом то пред толиком суровошћу свет и није гори но што јесте и да закључи да је човекова природа неповратно зла и непоправиво рђава.

Савић пише једном шкртом реченицом клонећи се свега онога што би могло да служи као стилски украс, да буде само себи сврха и да неким својим артистичким блеском заклони ма и најмању мрљу на томе ужасном свету. Јер код Савића зао живи као нешто сасвим обично. Оно се открива у свакидашњим људским пос-

тупцима. Човек човеку не верује и онда.

када за то нема разлога, човек човека мр. зи и онда када му је најбољи пријатељ, До тог потпуног одсуства ведрине Савић долази једним потпуно мирним причањем у којем нема ни повишеног тона ни повишене температуре. А ипак температура те прозе је висока. Атмосфера коју Савић ствара је паклена. онда када вам Савић пружа саму анегдоту, не развијајући је нарочито, ви је прихватате такву каква јесте, не желећи при том да се одбраните од тога света који вас притиска и гуши. Као да је оно што би било поетично недовољно озбиљно и У грубом нескладу са оним што се хоће да се каже и што се овом прозом казује.

Има у Савићевој прози нечега од прозе Борисава Станковића — његова склоност ка људима са дна, људима које је живот потиснуо негде у далеку заветрину ан о: се они сами животу супротетании (- Ја начин што су признали, да их је по Да Али ДОК Станковић своје Јунаке посматр као трагичне личности, Савић своје јуна: ке посматра као обичне личности. А Станковића његови бедни ДУВАН ЕН ето так, Код Савића полупијани ш 25 па. винцијски пијанци, проститрике Ми ~: лазе из далеких. брда У ло. коцкари који ћом,а у Рашкој нада: дане. Ес пљачкају по пате авници људског росамо најчистија пре мерни како би то да, његови типски ИЕ ове најизрази“ рекао Богдан Попов а сарактеристичвији

ј рације и најкара! у 554 трје Илу КЕ вић према својим ју представници, Станков па с авић је

ма извесну самилос“. У нецима 7. 1 сасвим равноду према својим јунацима госте носи штан,. Његова проза таква каква ] а

1 тичку ноту, ал; џ себи једну дубоку кри

критичност произилази више Ка Ра самог причања него из Сави буди из Савић слика свет и та слика а РА весне критичке мисли. Али Ке про џ једном тренутку не протесту. својим тиву _ тога света. По ПАРЕ и проза

еристикама, сти у социјалну прозу жевност Орел 46 својих других карактеристика неизбе

отест. КОД себи носи или прилику или прот Савића нема ни прутеста, ни пррдике ни

спољашњим каракт би могла да се увр Али, социјална књи

КРИТИКА

ВЛАДИМИР стојшин

МИЛИСАВ САВИЋ

поуке. Свет је такав, једном за свагда Ужасно устројен, такав је био, такав јесте и такав ће бити.

Закључак који неминовно мора да вас испуни горчином. Али, истовремено, то је и закључак који ви, упркос томе што би сте му се противили, не можете. бар док читате Савићеву прозу, да не прихватите. Када би човек о Савићевим причама писао импресионистичку критику, та импресионистичка критика била би испуњена вапајима и лелецима. Он би тада сасвим олако прешао преко извесних занатских недостатака у тим причама, он вероватно не би запазио да разрешења негде долазе нагло, да многи поступак нема своје лотичко оправдање и да све то понеки пут пре личи на конструкцију него на добро изведену причу. Али, исто тако, онај који би од Савићеве прозе тражио чврсту конструкцију и добро изведену причу, дошао би у дубок неспоразум са оним што би се назвало Савићевом поетиком. Структуром својих прича, нарочито оних кратких, неразвијених, које се понекад налазе у хибридном облику између развијеније анегдоте и недопричане приче, Савић свесно жели да животу порекне извесну логику, да оспори конвенционална уверења да човек има слободну вољу и да је свако творац свога света, своје судбине и своје среће. За Савића човек се десио на свету, пао је у живот, и остаје му једино да сачека да из тог живота оде. Грубо, готово сурово, један од Савићевих јунака говори о томе да човек из ништавила долази, ништавно живи и исто тако у ништавило одлази. Човек се рађа из женине утробе, тражи бекство из живота у блудњичењу и на крају добија гроб. То је основна биографија сваког човека, све оно ос тало су неважне појединости. Развијена прича састоји се често од неважних појединости. Развијање и цизелирање приче Савића би одвело од суштине живота, ка-

ка је он схвата, у низ безначајних поједи-

ности које он као такве одбацује.

Разуме се да ако једна збирка приповедака наведе на размишљања овакве врсте и подстакне говор оваквог рода, онда се известан број особина те прозе унапред подразумева. Савић није још зрео литерата, али је сазрео као писац. Он има један кохерентан свет и располаже довољним средствима да томе свету да живот и да томе свету обезбеди место у литератури. Ако понешто искочи из свога зглоба, ако се ради свеобухватног погледа изгубе нијансе, и тиме дође до неких симплификација, ако се нешто репортерско прокријумчари у ткиво приче, онда је све то само незнатно одступање од онога што је Савић желео и од онога што је својом про зом Савић хтео.

Још један добар приловедач поуздано је закорачио у литературу. Оно што је пред нама може да нас увери у то да је у питању само први корак, али да је тај корак већ значајан резултат.

Предраг Протић

Живот као театар

Владимир Стојшин: „СТАРА УСТА“, „Матица српска“, Нови Сад, 1969.

ВЛАДИМИР СТОЈШИН веома пажљиво, из књиге у књигу, развија један концепт који је доследан себи, и који се, на свом почетку, односи пре свега на завичај, на Војводину. По том концепту ми живимо у театру, и театрално се понашајући при свим и свакојаким пословима и мислима, ми заправо опонашамо један живот који протиче негде мимо нас, и изван нас, Показујући девијације градске средине, затечене негде у Војводини, међу великим ре кама, Стојшин је настојао да своје велико, никако још утажено интересовање за судбине посувраћених, прашњавих, бивших личности идентификује са разумевањем за њихов трагични положај. Као у каквом старом биоскопу, тако сем У просторима тих трошних зграда и тог у основи трошног времена Стојтшинових књига појављу. је дах прашине и осипања. У једној својој давној песми, која има наслов „Кино“, Стој шин веди: залутао тако у забачен провинцијски кино нашао у једном углу забора» љен комадић срца. Та два стиха могла би да се, као мото, ставе уз ову горку, продор. ну, психолошки пажљиво нијансирану

књигу.

То, дабогме, није књига која ће задовољити оне који роман третирају као претходницу мирног, спокојног сна. То је роман који провоцира, који је доследан У доказивању једног света који је театар у свему, у свакодневној пролазничкој вреви, у фотографском атељеу, у стравичним драмама које се дешавају на мансардама. Могтли бисте у њему препознати понеки руб сећања, понеку улицу, понеки зид што се осипа. Али режиза је битно друкчија, и ред ствари је сасвим неочекиван. Закони театра овде владају тако суверено и та ко доследно, да се, без престанка, има утисак како се све то дешава на даскама које живот значе. Људи су овде налик на спарушене птице, иду на котурнама своје пометености и свог позерског даха који им се, попут маске, за вечна времена прилепио уз лице. Каже се овде за крај прве књиге: њега могу разумети само особе чији је живот трулио у пристанишним градовима, или особе које су провеле месеце у хотелима поред прљавих доконих река. То није само амбијент, то је тај вечити контекст многобројних драма, сићушних неостварености личности овог романа који је налегао на тле Паноније као таман, непрозиран облак.

Када би се пребрајале реске и горке речи овог романа,. могло би се лако уочити да је театар један од најчешћих, најбитнијих именица. Око ње се све групише, с њом се све разлаже на елементе, оне исте елементе које доказује својим најновијим прозама Павле Угринов. Фрагменти постојања овде нису одбачени. Они су, често, једини доказ некаквог животарења у једној средини која се понаша и у том понашању нестаје у прашњавим таванским просторима, у самоубиствима, у слому. Све се обрушава у ту првобитну материју, у ту свету прашину, у очајање. Нема светдлости, осим театарске, и нема наде, осим варљиве, у овој књизи која је наставила худи и унезверени, до краја грозничави хроничарски посао онде где је застао „Шлагворт старца Павкина“, претходни роман овог аутора. Заправо, овај аутор, и иначе. склон експерименту, никада – неће пристати да оствари баналну, конвенционалну књигу. Лутајући без предрасуда по просторима једног тавног и погруженог жи вота, само с времена на време еуфоричног и испољаваног јасно, Стојшин не исписује летопис једне средине, већ изнутра покушава да искаже ту горку суму цинизма и гротеске која наталожена чами у поткровљу, У ложама, у замраченим, пркосним атељеима фотографа. Као претекст, као театарско звоно на улазу у велику, прашином драпирану дворану успомена, овде наилази стравична слика посувраћених судбина, бивших егзистенција, изгужваних успомена. Нимало романтична, већ огољена м у тој огољености болна стоји пред нама пројекција тог грађанског, глумачког, фотографског, свакојаког света, и све што се с њим збива, налик је на гротескну игру, на тобоже неозбиљно бављење озбиљ ним питањима човековим. Измењао је, у тој пројекцији, Владимир Стојшин два плана, план живота и план уметности, и остварио један искошен, свесно померен поглед у тамне дубине онога што се зове бол, и онога што се зове страст. Људи се под маскама крећу улицама и степеништима Стојшиновог романа, али те маске стоје и постоје пред читаоцем тако често као њи хови једини знаци, једини симболи.

Ово је књига која не приказује тај такозвани живот једне и једнодимензионалне реалности, већ настоји да јој саогшти неколике могуће перспективе, Дакле, пред нама нису хроничарски тренуци једног пречанског града, већ шанса неколико затворених, конзервираних средина које, као оно у речима Игоовог Гавроша, настоје, после разбијања уличних светиљки, да улици, у овом случају градској улици, градској шуми, врате њену истинитост.

остимирано лице овде, тако често, плаче потресним, горким сузама кловна. Крв шикља на све стране. Један театар покушава да опстане по цену смрти, по цену убиства, по цену гладовања. Мењају костиме и успомене ови Стојшинови јунаци, одлазе у неповрат у својим болним, кртим сећањима, а изнад свега тече безизлазна матица неког живота у коме они давно већ никако нису, и за који, тобоже, неће да маре. Чиста врлина овог Стојшиновог романа који ће остати, који ће умети да постоји и сутра, пре свега је у јединству, у доследности стила. А понашање Стојшиновог света пре свега је испољено у настојању да се побегле, не да се опстане у сферама пахабанот животарења и сталних, учесталих умирања.

Драшко Ређеп

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 7

Ново разумевање

Јоже Погачник: „ИСТОРИЈА СЛОВЕНАЧКЕ КЊИЖЕВНОСТИ“ Заложба Обзорја, Марибор, 1969.

ПОСЛЕ другог светског рата код нас јед: ва да се појавило неколико информативних прегледа књижевности, али ниједан од тих прегледа није заснован на чвршћој научној основи (осим Барчеве књижевности илиризма) и ниједан није применио сву ону сложену и неопходну научну апаратуру која сигурно и готово непогрешиво улази у есенцијалне токове литературе. То је свакако велики парадокс кад се зна да је наша литература достигла свој европски па и светски успон управо у времену после другог светског рата, Овај посао се код нас непрекидно одлаже за касније, за једно друго време, за неке неизвесне и ничим документоване могућности. Од овога изузетак, међутим, чине критичари и историчари словеначке књижевности. Код њих у читавом послератном периоду постоји видна тенденција за систематским, научним изучавањем књижевности, не само новије, него у читавом њеном трајању. Појавило се већ неколико књига врло амбициозних, стваралачки надахнутих и интегралних у својим захватима. Пре неколико година (1967) у издању Словенске матице изашла је „Словеначка књижевност 1945 — 1965“ у две књиге великог формата на преко 850 страница. Ове књите су израдили универзитетски наставници Борис Патерну, Хелга Глушић-Криспер, Матијаж Кмелц, Јоже Коруза и Франц Задравец. Прошле године, такође у издању Словенске матице, појавила се „Историја словеначке књижевности“ Лина Легише, у којој се на око 450 страница обрађују експресионизам и нови реализам, тј. период од 1918. до 1941. А ускоро у издању Словенске матице треба да се појави и књига

' Виктора Смолеа, која обрађује књижев-

ност НОБ-е, док ће се у издању Заложбе Обзорја током ове године појавити још две књиге Франца Задравеца у којима се обрађује словеначка књижевност ХХ века.

Крајем 1968. године појавиле су се прва и друга „Историја словеначке књижевно сти“ Јожета Погачника а недавно (крајем 1969) појавила се и трећа књига. Овај млади књижевни критичар и историчар учинио је један од највећих и најсмелијих захвата међу словеначким критичарима и историчарима књижевности: он је поставио себи задатак да преиспита словеначку књижевност од Брижинских споменика (1Х век) до романтизма. Због разноврсности друштвено-политичких и естетских то“ кова, ставља велику одговорност за младог књижевног историчара, а истовремено и изузетну могућност да заокружено и целовито потврди своју књижевно-историјску и филозофску визију словеначке књижевности. Своју историју словеначке књижевно. сти Погачник је засновао на естетским критеријумима, настојао је да литературу ослободи свега онога што је нелитерарно у њој, трудио се да из ње издвоји све што је туђе и што је мање или више вршило негативан утицај на домаће токове и, напокон, он је настојао да укаже. на неке вредности које до сада нису оцењиване или су, пак, процењиване ексклузивно са страначких позиција. Погачник је пошао од претпоставке да се досад више ишло за низањем чињеница него за њиховим идејним и естетским образлагањем. У својој историји Погачник на један сасвим нов, оригиналан м занимљив начин истражује и повезује чињенице и сваки значајнији догађај и изузетнију појаву вишеструко разматра, вреднује и поставља У одређено време и простор, јер он сматра да се књижевно-историјски процеси не могу разумети уколико се сваки део целине темељно не испита и уколико нема своју пуну функционалност у њој. Тиме и целина постаје монолитнија, добија веће историјско значење и дубљу филозофску и естетску функцију. У том смислу Погачник тврди да је потпуно разумевање савремене словеначке литературе могуће само ако је посматрамо као део целог књижевно“историјског развоја. У том смислу он се залаже за проучавање историјске књижевне прошлости методима и средствима данашњега времена, јер то је једини начин и најсигурнија могућност да се књи жевно-историјска прошлост приближи и идејно и естетски савременом човеку и свету.

УМ свом проучавању словеначке књижевне прошлости Погачник је настојао да ревидира многе рапије изречене судове и да отклони једностраности у њеном изучавању. Изучавања у Х1Х веку, па и раније, кретала су се, углавном, у два смера: филолошком и идејно-стилистичком. Данас је толико евидентно да само филолошко или само идејно или само стилистичко ис питивање не може да пружи увид у праве вредности уметнизкога дела; Погачник настоји да све ове методе сједини и да им дода нову димензију — естетску, примењујући најновија истраживања структура дистичке методе и па тај начин успевају“ ћи да на најбољи начин афирмише праве вредности.

У Погачниковом приступу словеначкој

књижевности свакако највећу вредност има његова хуманистичка оријентација: о-

Наставак на 8. страни _ |

обрада овог дугог периода пред“