Književne novine

Адам Пуслојић

П рађашни понор

Мирно посматрај змију

У трави склупчану и уснулу И за тренутак заборави

На њен мали језик.

Прстом покажи облак У чији облик верујеш И нежно одсеци бодље Шашавом свом кактусу.

Довикни свима

Са руба бистре маглине На своје сенке да личе, Живе и црне,

Ако си већ кренуо,

Настави даље. Ако ниси, крени, Кад истекне равно година, Трипут крикни у бескрај.

А онда. се, муњо, врати,

Отвори врата своје куће. Отвори врата своје земље. Врата своје ничије земље.

СТАРЦИМА, ЖЕНАМА, ЏЕЛАТИМА: НАГИМ, НЕЖНИМ, ОСМЕХНУТИМ

Више вам не дам своје песме,

Наги старци међ девојкама нагим Који одтонетнусте где сам се родио И куда ће денути мој мали гроб.

Више вам не дам своје песме, Нежне жене које знасте умиљато Загрљајем да ме свежете у чвор

И пољупцем како да онеме ми уста.

Више вам не дам своје песме,

Млади, осмехнути џелати - Да им се дивите уједајући их, “Да их читате уједајући их.

Једино ножем нежности наоружан, Увек сам вам окретао само ланце. Сада вас гледам са оближњег неба И не умем да праштам ни свирепо.

Већ млада прашина на хартију пада. Остадоше само тачке од упитника

Реченица невино лажних до истине, А тачке, нарастају до ивице понора.

Нек песме пишу сада други. Другачији

И другачије. А ја већ увелико немим

И каменим се. . И хитро враћам сваку реч На њено добро, старо, прастаро место.

ЛЕШ ИЗ 1968.

Стрпљиво и старомодно треба сакупљати Море своје рубинске крви, кап по кап... А све ће се пајзад свести на ужаснуће

Над нечијом лобањом. Невидљиви костур

Постаје видљив. И тридесет шест жена Нечијих пријатеља удари у смешан плач М размили се немо гробљанским стазама На све стране света — живота и смрти.

|

Тај леш крај ваших чистих ногу, то сам.. И ништа више... А постоји ли више што2! Можда је то: ваше чисте ноге, уоколо Моје лобање, стрпљиве као само срце

Мртвих вулкана. Како су силне емоције Незаборавних каприса! Наткраћим путем Још ноћас ме однесите на Њубриште, У немирно море без дна и без обала...

Јегуљасто време испуриће ми кроз ребра. "Треба отићи смрти на подшишивање. А тај Сјај звезда у амбису над вашим главама Изврсно је гнојиво за најцрње плантаже

Простора у простору, бескраја у бескрају У којима расте кукута до колена, кукута До појаса, кукута до трла и изнад грла... А свако ће већ испити своју чашу до дна

И закитити се кукутиним цветом, иза ува.

МРИЉЕВНЕНОВИНЕ 6

ПРВИ ПУТ ГОСПОДАР

Душан Баранин

СЕДИВ то вече у својој оџаклији, заваљен у фотељу и види себе у пуном сјају као тосподара Србије. Па ипак, никако не може да схвати зашто му је хладно око срца. Зна да је између њега и Милоша заувек све прекинуто, — Служио сам та верније него мене моје чакшире, Па ипак ми није био захвалан. Али да. није било њега, не било ни мене, закључује Вучић, а. оно што та испуњава зебњом и сумњом све више расте. И чини му се, сутра кад пође Милошу прогонство, однеће део њега самога. И све оно велико, тешко и крваво што се с толико муке и напора отимало од Турака, знаних им незнаних страних похлепника, — Срушио сам Милоша, Али с киме да кренем у то ново о чему сам народу говориог Ја. умем да се бијем. Да браним и да рушим. Да вичем када се подиже порез и чине неправде. Сви ће ме дотле слушати. А одатле ће ме прво изневерити саветници. Затим школци, Али оно бунџијско и неукротиво савлађује сумњу. Пркосник је поново уздитао главу у њему. Моје није да се колебам,

ТОМА ВУЧИЋ ПЕРИШИЋ: РАД, НЕПОЗНАТОГ АУТОРА

да. подгризам самог себе. Осветник сам, ратник, ми знам да заповедам. Ханџар, пушка и товор су моје предности,

Те мисли су му радосно озариле лице. Налио је из бокала, вино у чашу и искапио је на душак. Затим је погледао изнурену и отежану Нулу. Спласнуда. је и увенула. њена младост и лепота. Данима је пресретала, дочекивала. м послу“ живала депутације сељака из разних нахија, док је он то ворио; Е

— На скупштину нећемо пустити кнеза Милоша, Присилићемо га да. потпише законе „о кнежевској канцеларији, Врховној прриви и војсци", Потом ћемо га натерати да да. оставку, Па на лађу за Влашку, нека тамо гаји свиње, јер је то пре устанка добро радио,

. Представницима занатлијског и трговачког еснафа, које је предводио његов зет Стерија, одговорио је:

— Не брините, браћо, чим протерамо Милоша, ја вашу ствар узимам у своје руке, Док сам ја жив и док могу снатом им пиштољем, никоме нећу дозволити да зграби у своје руке трговину. Она, доноси новац, без кога. нема напретка п благостања, А опет, ко има новац, одмах посеже за влашћу. Зато упамтите: ма ко од вас посегао за влашћу, одсећи ћу му руке. А сада идите, па нека калфе, шегрти, амали и остала фукара, траже виком ми таламом оставку и прогонство Милошево.

То сећање на упреподобљене представнике занатлија. и тртоваца. испунило га је презиром и габењем. Моћни људи чаршије, обучени у чоху, свилу и кадифу, стајали су пред њиме умиљато се смешкајући, а из очију им је вирео страх, покорност и оно смешно, старачко умиљавање, које је у њему будило одвратност. Најрадије би позвао момке и наредио им да их повале и сваком по чоханом туру ударе по педесет врућих. До јуче су ти исти људи тако стајали пред, Милошем, дрхтавим прстима дрешили кесеп с болом у души сипали на ћилимче тадире и дукате, Док су то јуче радили, Вучић није хтео ни да их погледа. Посматрао је оним здравим оком кроз прозор руљу која. је носила барјаке, псовала Милоша, а извикивала њега за. тосподара. Када су трговци м занатлије изручили на ћилимче крај његових ноту гомилу талира; окренуо је главу према њима. Оштро та' сваког редом премерио погледом н рекао:

— Сада идите пи придружите се народу. Мене новац толико не занима колико ваша оданост. Ко јавно виком и псовкама. не искаже ми поверење, тај је противу мене.

— Господару Вучићу, зар представнике чаршије, најугледније трговце и занатлије тераш међу фукаруг — усудио се да упита Исак.

— За мене сте сви једнаки. Фукара. виче за комад хлеба. Ви ћете из те вике напунити кесе, Па, сиктер!

Док су трговци покуњено излазили, Нула је стајала са прекрштеним рукама на прсима. ћутала. је, а на лицу јој се све више испољавао умор, страх и духовна патња. Знала, је да. више ништа не значи у Томином животу. Да је сва њена улога сведена на то да та двори, кува му, спрема кућу. И да робовски подноси изливе беса. Њено местоу Вучићевим вучјим грудима, већ одавно је заузела Исакова миљеница Сара, К њој Вучић одлази свакога дана: каруцама, не водећи рачуна о чаршији и свету. Ових дама. је морала да поднесе и ту бруку да Сара уместо ње послужује кафом, ракијом и слатком совјетнике, посланике, окружне м среске начелнике, који су Вучићу пришли у току побуне. Тим поступком је он хтео да им покаже да ни у погледу жена не заостаје иза Милоша. Да може, упркос митрополиту, београдској моћној чаршији, обичајима и јавном моралу, радити што му се допада. Озлојеђена таквим поступком, Нула није могла више да. издржи, па је рекла: га

— Господару, јесам ли ја још твоја жена2

Зачуђено је погледао м одговорио;

— Шта ти пада на паметг Ко то може да ти оспори2

— Не знам, Сара се хвали по чаршији да њу једину ВОлИШ,

— Ти си ми, Нула, жена, домаћица, темељ куће. Сара је

разонода. Док је нека друта не потисне.

— Могу ли поћи да се одморим»2

— Иди, иди, Нуло, рекао је Вучић и испратио је сажаљивим погледом.

Како је време немилосрдно према женама, помислио је, гледајући како се одебљала, расклимана Нула котрља према својој соби. Некада је била лака и поскакивала око њега као веверица. Струк јој је био танак, а тело једро. Кипела је сва од лепоте, снате и младости. Очи човек да сломи на њој. Сада је само врећа месине, закључио је с тађењем. Ипак му је било жао. Проживео је много лепих ноћи и дана с њоме. Због ње се први пут замерио Милошу. А ето, како је и она. постала сада ништавна. С муком одбацује мисли. о Нули. Неће да мисли о тужним стварима. Било му је тота и превише док је кретао буну Србијом. Сада је победник, Како је добро имати власт у својим рукама и осећати се моћнији од свих осталих. Здраво око се разбуктало од радо. сти, силине и угодности, што је он, Томо Вучић, кога је Милош називао ћором, израстао у јединог господара Србије. У неукротивој, бунџијској земљи, која се брзо засити сваке власти. Поготову свакога господара. Добром јахачу нема ништа драже ни милије него савладати неукротива, бесна коња, помислио је Вучић и испио до дна нову чашу вина, ; у мислима је прешао да се присећа седнице Савета, где је крунисана његова победа.

У дворани седе у првим клупама саветници. За прелседничким столом је Јеврем Обреновић. Десно од њега заваљен је Вучић, огрнут ћурком и под пуним оружјем. Лево је Аврам Петронијевић. Јеврем је блед у лицу, са видним знацима бриге и изнурености. Саветници су такође забрнинути, а митрополит лукаво потуљен. Забринути су и окружни начелници, владике, протојереји и радознала гомила сељачких депутата. Још сви не знају како ће се одиграти завршни чин Вучићеве буне. Начин решавања кнежевог прогонства не: допада се ни Вучићу, али је морао попустити, Петронијевић, Јеврем и Прота Матеја, захтевали су да се испуни уставна и законска форма. Можда су нешто и смућкали2 Вучићу је мало до тога стало. Уз њега је војска и народ. На његовој страни Порта и Русија. Угодно му је што се Јеврем мучи. Што дуго не зна како да отпочне, Јевремови дуги, од дувана пожутели прсти, нервозно пребирају списе .на столу. А онда се прибрао, устао и отпочео да говори,

— Господо саветници, сви законски пројекти су јуче изгласани: и потписани од кнеза Милоша. Сада пам остаје оно најтеже и најважније, да му изнудимо оставку и да уместо болесног наследника Милана изаберемо намесништво.

Међу саветницима устаје Прота Матеја и узвикује:

— Тражим реч, имам да. поднесем предлог,

— Господине Прото, пресече та Јеврем, дозволи ми да у име председништва. савета рекнем предлог с којим се већ сагласила већина међу вама. Наиме, ми немамо ништа друто да решавамо сем да доведемо на кнежевски престо законитога наследника Милана. Али, пошто је он болестан, морамо му изабрати намесништво, у које ја предлажем: Тому Вучића, Аврама Петронијевића, а трећега, у име династије, мене. Јесу ли саветници сагласни с мојим предлогом2

Већина је дигла руке и углас одговорила:

— Сагласни смо. ;

— То је препад, скован иза наших леђа, протестовао је Прота Матеја.

Вучићу је одмах било јасно да победа није коначна. Династија је остала. Јеврем је председник Савета. Већина се у Савету изјаснила за Јевремов предлог. Чак и митрополит. Схватио је да то треба да претвори у своју победу. Зато сам узима реч и на. запрепашћење највећих Милошевих прсотивника, товори помирљиво;

— Браћо саветници и остала господо. Наш поштовани друг из борбе за уставна права и народне слободе, Јеврем Обреновић, дао је предлог с којим се ја у потпуности слажем. Кнез Милош је заслужан за Србију. Нисам ја дизао буну да се светим за неправде које је чинио према мени, већ да. одбраним устав, народно право и личне слободе сваког брата Србина. Остаје нам још само да изнудимо од њега ставку. А сутра сви да га испратимо до пристаништа. Не би било право ни пред Богом ни пред људима да увређен оде између нас.

— Живео тосподар Вучић! заорило се са свих страна.

к ж

Велике томиле Београђана од раног јутра стрпљиво су чекале око дунавског пристаништа да укажу последњу пошту кнезу Милошу, који је морао да напусти Србију и оде да живи на својим имањима у Влашкој. Пред двором су стајали саветници, министри, високи чиновници, владике, протојереји, па сам митрополит. Највећи број главара и дојучерашњих великодостојника дошао је да види и ужива у Милошевом поразу, А стари кнез, обучен у своје најлепше одело, са. сабљом о пасу, окићених прсију медаљама страних владара, достојанствено, уздигнуте главе, изашао је из двора у пратњи књегиње Љубице им сина Михајла. За тренутак је погледао занемелу гомилу, осмехнуо се и рекао:

— У име Бога, ја, браћо, крећем на, срећан пут.

— И ми ћемо с вама, узвикнуо је митрополит.

— Знам, до обале, одтоворио му је, подсмехнувши се, Милош и закорачио улицом према пристаништу.

Маса народа. се ваљала за њиме. Ватрени привржепици су притрчавали, те му љубили руку и узвикивали:

— Коме нас остављаш тосподару2

— Вучићу, одговорио је Милош с подсмехом

На пристаништу, код улаза на лађу, Милоша је дочекао Тома Вучић, окружен војним старешинама. Сачекао је мирно и достојанствено да се сви из пратње од саветника, министара. и високих чиновника. опросте, Последња је била књегиња Љубица. Милош је загрлио, пољубио у чело им рекао:

— Праштај, Љубице, на свему. Теби сам највише не правде у животу нанео.

_ — Нека ти је богом просто све, мужу и господару. Чувај ми Михајла, одтоворида је и загрцнула се сузама.

Тек после тога. приступио је Томо Вучић и рекао;

— Господару, опрости, али другојаче није могло бити.

— Знам, Томо. Само не заборави да се старим курјацима док год су живи реп не мери. Обојица смо тврдих костију, па верујем да ћемо још дуго живети. Зато моли Бога да се више пикада не сретнемо у измењеним улогама.

— Надам се, господару, да и нећемо, одговорио је тврдо Вучић.

— Немој, Томо, два пута да се закунеш. Погледај све оне тамо. Ти добро знаш да су ми били слуге, чанколисци, доушници, Све сам их ја уздигао до онога што данас представљају. — Мислиш ли тако и о мени, господару .

— Ти си нешто друго, Томо. Обојица смо заједно расли уз Србију. Друга је ствар што ти је вртоглава памет и ћуд курјачка. А незахвалност бескрајна. | . |

— Кнеже, погледај како горко плаче Љубица. Тако је некада плакала моја Нула, када си ме гонио у прогонство.

— Ако, ако, Томо, исплакаће се и смирити.

— Можемо ли да се пољубимо, господару2

— Можемо, можемо, Вучићу. Много смо соли и хлеба заједно појели. И многе невоље заједно преко главе претурили, одговорио је Милош и загрлио Тома. Вучић је Милоша пољубио у руку.

Док се лађа лагано одмицала са пристаништа, Томо Вучић је стајао уздигнуте главе и осећао се први пут заиста господарем Србије ...

(Из романа „Тома Вучић Перишиће) 0