Književne novine

0 „МАЕТАЧКОМ ТРТОВЦУ“ И АНТИСЕМИТИЗМУ

Поводом Шајлока у тумачењу Лоренса Оливијеа

1.

ШЕКСПИРОЛОЗИ се слажу да је „Млетачки трговац“ настао негде после јула 1956, а пре средине 1598, када је писцу било између 32 и 34 године. Из истог периода потичу још „Много буке", „Како вам драго" и „Дванаеста ноћ",

_ Као што то са Шекспировим делима често бива, ни за „Млетачког трговца" није тешко. установити порекло мотива. Док легенла о људском месу као залози припада античком (а пре свега оријенталном) фолклору, Шекспиру је као непосредни извор без сумње послужила збирка старих италијанских прича »П о Ресогопе«, први пут објављена 1558. У италијанској бајци постоје сви елементи радње и сви најважнији ликови „Млетачкогт трговца“. Није много те же ни установити који су савремени догађаји утицали на Шекспира да се одлучи за овај сиже. Јеврејско питање је за елизабетанску Енглеску било врло стварно. Мако су ортодоксни Јевреји били протерани из земље још крајем ХШ века, известан број покрштених је ипак остао; они су по свој прилици прихватили хришћанство само привидно, како би избегли прогоне и протеривање, док су тајно наставили да негују своју веру и обичаје. С друге стране, тих година је јавност у Лондону с великим узбуђењем пратила аферу око извесног доктора Родерига Лопеза, покрштеног португалског Јеврејина и једног од дворских лекара. После сумњивог судског процеса, Лопез је на основу још сумњивије оптужбе за покушај тровања краљице, осуђен на смрт, а затим обешен, распорен и рашчеречен у Тајберну, 1594, године. Ти догађаји су изазвали плиму ружних антисемитских расположења, која се осетила у свим друштвеним слојевима. Њен израз је, између осталог, била и продукција драме Кристофера Марлоа „Малтешки Јеврејин"; ову „чувену трагедију у пет чинова" извело је једно од позоришта која су била директни конкуренти дружини

„Тлоб", у којој је Шексмир. био не...

само глумац и аутор, већ и акционар. Због свега тога изгледа вероватно да је Шекспиров „Млетачки тртовац'. у доба свог настанка био у једну руку израз потребе да се узврати на помодни успех конку“ рентске позоришне дружине (јер је и у елизабетанској Енглеској „бизнис био бизнис"), а У другу – одужење дуга антисемитском духу епохе. ·

2,

Стварајући Шајлока, Шекспир је пред собом већ морао имати један стереотип, устаљен и признат у европској књижевности. Мржња према Јеврејима је одувек била мотивисана њиховим ис точним грехом — богоубиством; најстарији јеврејски негативци У књижевности јесу подмукли Јуда и руља која исмева разапетог Христа, у мистеријама и миракулима раног средњег века, Одатле, до повезивања Јевреја са мрачним ре лигтиозним обредима и ритуалним убиствима није био велики корак.

Поред тих верских, идејних, психолошких и — рекли бисмо уотиите споредних разлота, амтисемитизам је одувек имао и своје материјалне корене: ФОА најдавнијих времена Јевреји су омрзнути као зеленаши и лихвари, Трезвени енглески мислилац с краја ХМПТ века Џереми Бентам овако :е објаснио тај феномен: „дни који имају одаучности да жртвују садазињост ради будућности осу природни предмет мржње пе који су ради садашњости ЖЕ вади будућност. Деца која су по: јела своје колаче прирелни = У пријатељи „лепе Зи Тору Мат увек чувају. Међутим, Морене. Коп у својој историји СРеА ов

одних покрета (»Тће

с религи а та ће Миш ептшт«, 1957),

настоји да покаже ХРТ МА пионална. представа. Па Ма као ботатом гуликожи А

правог основа. Он тврдила с на рочито од времена прсташина ВЕ това, привредна. ситуација -е Ра

Еврспи нагло погоршала, ст чак нису смели ни да. НЕ) стао трговци, пошто их је свако Моли мање-више некажњено опљ ле и убити. Њима је зато МЕ новца под интерес остало Ј НЕ отворени пут привредне АСА зсти: на тај начин су могАМ ЛАга 5 тују“ не путујући, а сем Па читаво имање држали у готовини,

_ КБИЖЕВНЕНОВИНЕ 41

што је било згодно у случају из ненадне потребе да се бекством спасава глава.

Пошто им је одузета могућност да се баве високим финансијама, Јевреји су морали да се окрену, позајмљивању новаца „на мало", чиме су непосредно изазивали мржњу најширих маса. Мрипадници Мојсијеве вере нашам су се тако у положалу изоловане друштвене заједнице, са свих страна _ окружени — непријатељством, која је без престанка морала да се бори за опстанак. Масе заражене антисемитским бесом нису правиле никакву разлику меЊу Јеврејима: у погромима нису страдавали само лихвари, већ сваки Јеврејин којег би се руља Аочепала. С друте стране — сваки Јеврејин који би се покрстио, био је поштеђен, пошто се сматрало да то потпуно искорењује демонски део његове природе, без обзира на то да ли је иначе зеленаш или обичан сиромах. На основу отприлике _ таквог – резоновања,

Норман Кон закључује да антинити семитизам у суштини није,

ДОРЕНС- ОЛИВИЈЕ КАО ШАЈАОК

је икад био, израз отпора финансијски искоришћаваних хришћанских (или муслиманских) маса.

Конова теорија је само један од покушаја да се објасни порекло феномена расне нетрпељивости, који — упркос свим тешким искуствима из више или мање удаљене прошлости — постоји и џ наше доба. У данашњој Британији тај проблем (премда више не у директној вези са антисемитизмом) је тако рећи одједном добио алармантне размере. Инок Пауел и његови расистички товори, силеџијски напади па Пакистанце, организовање обојених Усељеника, обостране претње насиљем — све то побуђује Британце на озбиљно размишљање. Они су свесни да морају нешто за времена предузети ако хоће да избегну ситуацију у којој се нашла Америка. Читав проблем је, дакле, крајње актуелан.

О. еластичности репертоарске политике Националног позоришта у Лондону сведочи чињеница да је прошле године, у јеку јавних дискусија о реформи бракоразводног поступка, била постављена комедија мало познатог Конгривовог савременика Џорџа Фаркара „Љубавнички план" — ЈЕАНО Од првих књижевних дела заснованих на теми развода брака. Сасвим је могуће да је позориште из исте жеље ла буде актуелно ставило на репертоар „Млетачког трговца" управо сада, У тренутку када проблем расне нетрпељиво“ сти заокупља пажњу јавности бар колико и у време када је драма настала.

3;

Не може бити никакве сумње да је проблем Шајлока централни проблем драме; питање да ди је оп заслужено кажњени зликовац или недужна жртва, један. је од оних вечних повода за дискусију којима шекспирологија обилује, и

_ као такво може стати раме уз ра-

ме са проблемом Хамлетовог лудила, на пример.

Савремени позоришни теорет мар Волтер Кер покушао је да Шајлока посматра из потпуно новог угла, као лик првобитно 10 текао из породице комичних фигура: Кер назива Шајлока „енглеским братом од стрица италијанског Танталонеа", личности КОмедије дел арте. Панталоне је заиста био — ако ништа друго оно мдетачки трговац; био је стар и богат, а новац је улагао у бродове; када неки његов брод по

тоне, он чупа косу и браду, удара се песницом у груди и у немоћном бесу пљује у море; он је исто тако и тврдица. Најзад, Панталоне је смешан и зато што му кћерка редовно одбегне и однесе новац са собом. Претпоставка да се Шајлок могао играти као комична Аичност није, када се дубље раз-мисли, потпуно невероватна. Тачно је да има реплика и ситуација где је он несумњиво патетичан, али патос и комика не морају се увек међусобно мискључивати: У извесним тренудима патос представља производ неочекиваног сажаљења које у гледаоцу изазивају личности највеће уметничке вредности. То је резултат једног сасвим једноставног принципа: све заиста смешне фигуре увек морају бити и симпатичне.

Сем тога, изгледа да има доста разлога да се Шајлок не посматра као велика, чисто трагична фигура, као што је, рецимо, Лир. Ис тински и класично тратични лик једноставно не може да чини оно што чини Шајлок:; он не може пред свима оштрити нож о Бон ципеле, он не може у истом даху јадиковати за изгубљеном кћерком и изгубљеним новцем, нити може озбиљно тражити нешто тако гротескно као што је фунта људског меса. Међутим, то су поступци који у потпуности одговарају мелодрамском сценском ниткову, онако како та је, на пример, у једном од својих есеја опртао критичар Најџел Денис. Исти критичар уопште мисли да би и „Млетачког трговца" требало постављати као мелодраму — изван граница трагедије и комедије.

Редитељи се, међутим, углавном одлучују да „Млетачког трговца“" постављају као трагедију, а глумци да Шајлока играју као трагичну личност. В. Х. Одн је тим поводом трезвено приметио да. се то не чини из осећања моралне обавезе да се води борба против антисемитизма, већ једноставно зато што и драма и улога пружају извођачима далеко веће могућности ако се пође од трагичног приступа. Од таквог приступа је ове тодине пошао и један од највећих живих тумача Шекспира, Лоренс Оливије.

4.

Шајлок је био последња велика улога из шекспировског репертоара у којој се Лоренс Оливије није окушао и то је био главни разлог што се о представи „Млетачког трговца" у Националном позоришту, у Лондону товорило и писало месецима унапред.

Није увек лако бити савршено објективан у односу на Оливијеове креације. на овој позорници. Он је један од оснивача, директор и без сумње најјача личност Националног позоришта, у којем је читав велики ансамбл прворазредвих професионалаца срећан да пгра с њим и за њега. Отуда се донекле губи могућност да гледалац задржи представу о перспективи и односима вредности: на пример, када човек гледа „Млетачког трговца" са Оливијеом, тешко је избећи осећању да су Антонио, Базанио или Лоренцо подређени Шајлоку, мако у Шекспировом тексту јасно стоји да су они племенити и у односу на Шајлока без сумње позитивни ликови, који према презреном Јеврејину с правом поступају осионо и снисходљиво, Шекспирове речи остају исте, али присуство личности каква је Оливије чини да Антонио и његови пријатељи изгледају безначајни и бледи,

Лоренс Оливије је улогу млетачког зеленаша тумачио аскетски се одричући сваке неодмерености: он Шајлока игра уздржано, чак тихо, и само повремено допушта да се иза спољашњег мира назру сузбијена мржња и горчина. Нарочито је Оливијеов глас био пажљиво контролисан: претворне Шајлокове тираде у првим сценама звучале. су као предење мачке, али је ефекат провале тнева, када су после Џесикиног бекства почели да ударају громови, био утолико већи. Оливијеов тест је такође био крајње уздржан. Видећи та на сцени, био је потребан тренутак да би се схватило шта је то на њему тако необично; У својој претходној улози, као офипир у Стриндберговој „Игри смрти", Оливије је био право као стрела. Овај пут, играјући Шајлока, ом је имао само мало повијена леђа, више неки наговештај погрбљености у држању. Такав сићушни дета> потпуно преобрази појаву — нешто по чему се познају истински велики глумци,

Најзад остао је утисак да је свој најјачи утисак Оливије имао пе у чувеном монологу „Нема ли и Јеврејин очи...", већ у сцени суђења: пошто та отргну од слатке освете, пошто га опљачкају, понизе и извргну руглу — Шајлок, страшно црвен у лицу, клоне. Двојица судских чувара му помогну да устане и изведу та, И тада, ван сцене, допре за неко време ужасно и нељудско цвиљење згаженог, несрећног створа. Тих неколико секунди, док су тлумци и, публика остали као смрзнути, биле су и уметнички и Људски по свој прилици највиши домет ове

представе. Владета Јанковић

=< > о>,Ф%%%->е% >Рефоефефффењфевфоњљељуофњефеффее Ффефсефефеффњевее%9%9%•%•%%%6е+%%•%%•е%фФеоФ%е%ФфФ фесффеффењфеФ >». фесефњењофефе>њ%%-< >>, фофеффеефефефењењеофе+ењее • Ф •% :,%+ 99 Фоњфевњее д~офењфее| > >. фФеффофеењфефесоњењоњљњ-њ- 2>9>9%9Ф%%%ФФФФФ%4

ХУМОР И САТИРА

С ГЛАВОМ ИЗНАД ВОДЕ

ЈУЧЕ донесу позив. Папир црвен. Моје име и презиме на њему. Даље нише: Управа за душевно здравље кадрова позива вас на вежбе. Са собом понети гаће.

Као што у сваком сну има зрнца истине, тако и у сваком позиву има зрице страха. Узимам најбоље гаће. |

Међутим, кад сам приспео на место позива саопште ми да донесем купаће гаће. Вежбе су У води — рекоше ми учитељи пливања (тако сам бар у почетку мислио).

Сачекали су да се вратим. Дошао сам опремљен за воду.

Почиње вежба. Мене непливача баце у дубоку воду. То ме плаши и радује.

Можда ћу се удавити, а можда научити да пливам. Потпуна незналица у води, мрдам ушима. Нико ме не упозорава да грешим. Пусте ме да тонем. Тек кад сасвим потонем мочињу да ме ваде. Хватају ме за главу. Њу из влаче напоље, а тело остаје У води.

Учитељи наређују наизменично; — Узми ваздух, дај изјаву! Узимам ваздух, дајем изјаву: — Мени се живи!

Чујем како кажу:

— Изјава не ваља, пусти та да тоне!

Ја сам онет у води. Пуштају ме да мрдам носем. И опет ме не уче пливању. Кад сасвим по тонем ваде ми тлаву.

Опет наређују:

— Узми ваздух, дај изјаву: грешимо ли или не грешимог

Ваздух узимам. Изјава ми се не даје. Протестујем:

— Хоћу да научим пливање, а не ово!

Одговарају:

— Ово вам је потребније.

— Како то мислите2

— Главу треба држати пет минута изнад воде из два разлога; под један: да се узме ваздух, под два: да се да права изјава. ј

ВЛАДА БУЛАТОВИЋ ВИБ

— Шта ће то мени2

— Требаће. Ова вештина ће вам омогућити да никад не потонете, чак да избијете на површину у прави час.

Дуго су ме држали у води. Таман помислим: научио сам; злава ми је изнад воде. Међутим, заборавим да дам изјаву.

Чујем како кажу:

— Пусти та да тоне!

Опет се смењују наређења: узми ваздух, дај изјаву.

Дајем изјаву:

— Ви сте непогрешиви!

Изјава је права. Пусте ме да, идем кући. Задовољио сам на вежби. Данас сам добио позив да пређем на нову, већу дужност.

Свеједно, никад нећу схватити зашто ме нису учили пливању.

ВЛАДА БУЛАТОВИЋ ВИБ

ДОЛЕ ЛАБЕ, ГОРЕ КАПЕТАНИ

Старовремски: капетан дели судбину лађе; лађа нека тоне, капетан да се снађе. Данас је много мирније и слађе бити капетан потонуле лађе.

Данас су капетани од добре грађе,

а труле даске иду у лађе.

Поступак прост: лађа на дно сађе, груди капетана нов орден нађе.

Свој брод лично разбије у комађе, затим сведочи против своје лађе. Лаба тоне, а капетан плива,

лађа је крива што је потопљива.

Не бринемо што нам лађе тону, само капетани да не клону. Капетане, немој да те лађа гане, градићемо другу теби, натенане.

Ено, лађа на дно би да па не,

ено, капетан маше јој са стране.

Кад не буде лађа биће океана;

око океана много капетана.

ВЛАДА БУЛАТОВИЋ ВИБ

| | 5

У и

ДАО | | па

ша А

ДАРИКАТУРА ДУШАНА

ЛУДВИГА