Književne novine
Афоризми
Константин Бранкуси
„А Депота је апсолутна равнотежа.
2. Када више нисмо деца, одавно смо мртви. |
3, Теорије су безвредни узорци. Значајна ја једино акција. и ка
4, У свим стварима постоји један циљ. Да би тамо стигад, треба да се ослобо: диш самога себе.
5. Цизелирање је неопходност коју за: хтевају форме, готово савршене, појединих материја. Оно није обавезно ц може чак постати штетно за оне који праве бифтек.
6. Упрошћеност није никакав циљ У уметности. До упрошћености се стижг, нехотице, приближавајући се реалној суштини ствари.
7. Посматрајте ствари све док их видите. Они који су близу бога, сидели су их.
8. Дарујем вам чисту радост.
9. Уметник није луксузна, већ строга животиња. Уметност се одвија једино у строгости и драми, као савршен злочин.
10. Читавог свог живота трагао сам за суштином лета. Лет! Каква срећа!
11. Ништа не расте у сенци великог дрвета.
12. Нисам више овде, нисам више везан. за моју личност, удаљио сам се од себе и сада идем кроз суштинску реалност.
14. Унутарња пропорција је последња истина својствена свим стварима.
14. Уметници су убили уметност.
15, Није тешко правити ствари, оно што је тешко јесте почети с радом.
16. Видети далеко је једна ствар, а отићи тамо — друга.
17. Наги људи у скулптури су исто тако лепц као жабе.
. 18. Зашто радити с моделом> То води једино вајању лешина.
19. Ствара" као Бог! Наређуј као краљ! Ради као роб!
20. Бог и Ђаво нису одвојени у стварима, онп нису ни овде ни онде, они су свуда и истовремено.
ЕУ
Један од највећих модерних скулптора КОНСТАНТИН БРАНКУСИ (на румунском његово име се изтовара Брнкуш, 1876—1957), почео је ликовно школовање у Крајови и Букурешту, а 1904, године дошао је у Париз, где је стекао оветску славу. Радно је у готово свим материјалима, постижући савршенство обраде, и постепено је еволуирао од имнтативне скулптуре ка примитивистичком схематизму, приморанјалним формама мн једноставним апстрактмим облицима, Товремено се враћао у отацбину, где је 1937, године у Тргу-Жиу израдио комплеке скулптура, међу којима је и тридесет метара висок „Бескрајни стуб". Склон медитацији у скулптури, Бранкуси је познат и по својим аформизмима, који, по начину израза, лапидарности џи јасности идеје, садрже неке његове битне концепције уметности и основне карактеристике његовог стваралаштва уопшпе. САВРЕМЕНА РУМУНСКА КЊИЖЕВНОСТ (2)
Допустимо бар поезији да буде апстрактна
РАЗГОВОР СА НИКИТОМ СТАНЕСКУОМ
Ака је има — у чему је разлика измећу говора и песниковог говора>
НИКИТА СТАНЕСКУ: Да, има је. Песников језик, будући у ствари метајезик, у случају поезије, у којој реч има улогу преносиоца тензије лирике, губи своја појмовна обележја, примајући стриктно динамичку, другостепену функцију. У поезији реч никада није играла неку важну улогу. Покаткад, читав један сонет има улогу једне једине речи. Синтаксички распореди важнији су од морфолошких. Мистерија песничке тензије може се протумачити, у извесном смислу, проучавањем синтаксичке структуре језика. У поезији реч има функцију точка. #
У песми, када је једном већ написана, поједине речи временом примају џи неке нове појмовне ознаке, а неке старе, пак, нестају заувек у забораву. Шта песник треба. да учини, како не би (као у слу. чају неких Реноарових слика, на пример) дошло до померања у колоритним нијансама језика једне песме, перманентно на“ паднутог од новог, живог језика>
НИКИТА СТАНЕСКУ: Ова опасност је мања код језика с великом међунационал> ном циркулацијом; али се и код језика са мањом циркулацијом (каква су и на ша два језика) овај феномен опажа у забрињавајућем обиму, Песник који пи ше на језику веће циркулације има већу могућност употребе нијанси, дакле врло прецизних ознаки, а песник који пише на језику мање пиркулације може спасти своје дело померајући центар равнотеже у неисказивост речи, у вредност једне апстрактне суптилности. Вероватно да су ово само неки општи принципи, али су врло опипљиви, Феномен деградације је, више иди мање, неизбежан. Иако је писана реч трајнија од камена и бронзе, ипак, у бескрају, она је од мале трајности и разара се и сама, Ако би реч била у потпуности апстрактна, у том би случају она била вечна. Конкретност речи или боље Ахилова пета речи која се находи у речи фонетске је природе. Свако слово речи ми јесте Ахилова пета те речи, Реч представља најопширнији могући садржај у најсажетијем могућем облику. Садржај је увек апстрактне, а форма конкретне природе, Увећавањем обима садржаја и задржавањем форме у месту, песник ствара једну трајну могућност живота своје поезије.
Где почиње, а где престаје поезија2 НИКИТА СТАНЕСКУ: Поезија почиње тамо где престаје музика.
Али зар тиме не негирате музичке елементе поезије2
НИКИТА СТАНЕСКУ: Не, не, То никако. Ја само подвлачим да је и музикалност једне песме семантичке природе.
У којој мери сам живот даје песнику за правог
НИКИТА СТАНЕСКУ: Понекад, сам песник даје за право животу. Но да не заборавимо: песничко дело, будући да је чин креације, јесте и чин живота.
Али, како онда можемо измирити ову мисао са претходном констатацијом да поезија треба да буде апстрактна»
НИКИТА СТАНЕСКУ: Реч је овде не само о јединству апстрактног и конкретног, јединству које је дијалектичке природе и које може да осветли живот, већ и о то ме да једна песма не постоји сама за се бе, већ је она и њен аутор и њен читалац, а зна се да су и аутор и читалац у највећој могућој мери — конкретни, Допустимо онда бар поезији да буде ап страктна,
Добро, а шта ћемо онда са чињеницом
да народна лирика нема свога, конкретног
аутораг
НИКИТА СТАНЕСКУ: У случају народне Аирике, читалац је уједно и њен аутор.
Није ли ово, ипак, само једна лепа мистификацијаг Зар није могуће да и ова поезија ипак има једног, али нама. незна ног творца, Једног, али не тог и тог, не
' конкретног. =
НИКИТА СТАНЕСКУ: Ако та доиста има, онда ту постоји јединство аутормиталац, односно јединство конкретно-апстрактноконкретно. То само значи да је јединство очувано.
Коју бисте нам књигу из читаве ру. мунске литературе издвојили, помало огарчени што она до сада није већ преведена на српскохрватски језик»
НИКИТА СТАНЕСКУ: Изабрао бих збиј» ку песама Борђа Баковије — „Олово".
Да ли сте можда уверени да сте већ написали једну збирку или бар једну песму која одговара Вашем идеалном моделу поезије. Ако јесте — која је»
НИКИТА СТАНЕСКУ: Нека ми грех огросте богови — али уверен сам да јесам, То је збирка која има наслов „|| елегија".
. Реците нам, на крају, један стих од ко. јег би ми, Ваши читаоци, могли да крене. мо трагом дванаест Ваших збирки,
НИКИТА СТАНЕСКУ: Нека то буде први стих из песме „Друга трава расте": „Расте трава и док она расте..." Разговор водио
Адам Пуслојић
Еј
НИКИТА СТАНЕСКУ (1933) објавио је досад дванаест збирки песама: „Смисао љубави" (1960), „Визија осећања" (1964), „Право на време" (1965), „11 елегија" (1966), „Алфа'' (1967), „Космички предмели", у оквиру „Алфе" (1967), „Вертикално џрвено" (1967), „Јаје и сфера" (1967), „Похвала Птоломеју" (1968), „Неречи" (1969),. „Земља звана Румунија" (1969) и „Охолост зиме" (1970). Објавио је и превод поезије. Васка Попе (,Песме", 1966). Збирка „1!
елегија" преведена је на чешки (1969) н немачки језик (1969). Ускоро ће се н на нашем језику (Баг дала", Крушевац) појавити један избор из поезије
Никите Станескуа, под називом „Неречи". Он је до» сада једини двоструки добитник Националне награде за поезију (1967. и 1970. године).
Празник
Думитру Цепењаг
БЕШЕ ТО једно плаво јутро, пуно мадих, веселих звукова, Град је сијао као срећан образ, смешио се са свим витринама и прозорима на блоковима _ зграда: Улице — расцветане малим, журним бићима. Жути и зелени аутобуси једва су се помицали. Милиционер од калаја бескорисно је ширио руке, савијајући се унатраг све до пета, Трамваји се нису ни усуђивали да изађу из депоа. бемафови су саучеснички трептали, људи су прелазили с тротоара на тротоар, полазили би улицом навише, затим се враћали, гестикулпрали, _ показујући напред и натраг. Пред циркусом је била још: већа лудница. Изнад омањих улаза, виделе су се животање: кротки медведи на двема шапама, тигрови свикли на бројне антилопе, питоми лавови с погледима готово _ плачним, маљави пепељасти слонови, црвенкасте Анесице, које њушкају покрај зидова, коњи угојени и бели, са свиластим гривама, лабудови и рибе који никад немају мира. Троугла глава жирафе посматрала је с крова. Маса, необуздана, гурала се да би дошла до ваздуха, а ватрогасна кола, црвена као ватра, зауставише се тамо, ишчекујући. А ипак није било галаме, већ један непрестани зуј. Иза града, фијукао је електрични воз. Када би се зауставио, за
"који трен, нико не би силазио и он би по-
ново отпочео своје змијско коло.
— Дај ми мердевине. Треба да ставим заставе. =
И навукоше црвене заставе, беле, триколорне и све лепртзаху, као мали пламичци који се играју. у
Један папагај, велики као орао, стаје на кров железничке станице. Блештао је свим могућим бојама,
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ о 10
— А војници где су2г Где су авиони2
Дохвата трубицу и дува свом снагом. Одмах се зачу тропотави одговор бубња. Војници су имали чврст корак, беху блистави и одлучни. Авиона је било премадо, али какви смели виражи, каква опасна пикирања су они изводили над гра-
· дом! У град уђоше и један трактор, жућ-
каст као класје жита, којим је управљао плави тракторист, и два камиона, пуна коцки, с којима су недавно градили друге блокове, још више но раније. Људи су са дивљењем посматрали снату дизалица и одлучност зидара.
— Овде ће бити један биоскоп, овде посластичарница. Руке зидара беху тако брзе да су зграде расле наочиглед свих. Једна девојка с руменим образима, са жутим плетеницама и с пантљикама, посматрала је све то отворених устију, зачарана.
— У страну, забушанти!
Неки мотоцпиклист је налетео на аутобус, преврнуо се, неколико војника је пало, једна цокула велика као камион склизну и скрши циркуски плот; лисице скочише престрављене, слонови се повукоше унатраг преко лавова, лавови преко тигрова и шикну увис један клокотав и кристалан смех, Али онај други се није на љутио. Поче да поправља плот и да сми-
рује животиње, Воз се заустави, не сиђе нико. Један од њих рече:
— Да отпочнемо с дефилеом.
И тада се створи доста слободног места. Маса се повуче; један део оде на тротоаре, други део створи колону и дефиле отпоче. Најпре прођоше војници од олова, охоли, у савршеном реду. Они су бранили град. После њих, наићоше жути и плави камиони, испуњени целулоидним "лоптама, оловкама и гумом, кутијама шибица уредно наслаганим, флашама са свим могућим етикетама, са једном лампом која се палила им гасила, на опште увесељавање, као и многим другим стварима. Проћоше и девојке с порцуланским образима и пајац Џантолин, златасти медвед, 0онај мотоциклист — кривац и, после њих, све животиње из менажерије: тигрови, коштуте, лавови, слонови, _курјаци, лисице, лабудови и, на крају, жирафа. Папагај је остао на крову станице, као усамљени орао. Затим су наилазили други, без неког нарочитог реда. р
Беше их премного. Било им је мало и досадно, Колена им беху испрљана, длано: ви — мрки, Сместише се — једни покрај станице, други иза циркуса. Посматрали су велике и праве углове плавих прозора. У соби се простирала светлост све златнија и топлија. Мазала им је чела и руке које су одмарали на коленима. Град се скаменио под сунцем,
»
АУМИТРУ ЦЕПЕЊАГ (рођен у Букурешту 1937) спада У најистакнутије младе приповедаче своје земље, Изразити је експериментатор, не толико на идану форме, колико на тематском. плану, који је мање атрактавам, али нуди далеко значајније могућности. Цепењаг негује веома кратку, често енигматичну причу. За њега као писца подједнаки значај имају људска бића и животиње, живи и неживи свет, пејзаж им пенхолошка збивања, Човгка Цепењаг никада не третира као нешто блиско и знано: све време за њега је то — крајња непозната, тачка кеја се истражује из свих могућих угдова. Припада књижевној“ групи „Онирици" из Букурешта. Објавио је две запажене збирке кратких прича; „Вежбе (1966) пи „Мраз" (1967), као и низ есеја по листовима и часописима.
Никита Станеску
АДАМ ПУСЛАОЈИВ: НИКИТА СТАНЕСКУ
ДРУГА ТРАВА РАСТЕ
Расте трава и док она. расте мени се не чини силно да. расте, на. једну само ствар ја мислим док она раств
— „Хајде да се загрлимо, хајде да се загрлимо."
Птица лети.
баш над мојом главом,
али не баш тако хитро, али не чудесно. Не баш незнамкако, да ми св ни чинило није да лети.
— „Хајде да се загрлимо, мислио сам, ако то можда и говорио нисам:
хајде да се загрлимо."
У међувремену је Уве умро. Био сам један од чланова, екипе,
један од чланова ожалошћене екипе, екипе оних који су
за његовим телом тразали,
Прљавом ли мени, док трагасмо за њим, чинило се, примчињавало се...
дозивао сам, ако то мислио нисам:
— „Хајде да се загрлимо,
хајде да се загрлимо."
Минуо је и данашњи час.
Ма радију су дали тачно време: „Клинт, клинг“, или „Пенг, пенг". Сви равнају своје часовнике,
једино за прљавка мене
као да се ништа не дотава,
мислио сам, а можда сам и дозивао: — „Хајде да се загрлимо,
хајде да се загрлимо."
ИСПРИЧАНА МЕЛОДИЈА
љубав коју сам ти носио тада | чинила је од мене мушкарца готово лепог. Мислио бих све до хоризонта
и чак бих
да размишљам успввао и до сунца.
Била. си тако витка и црну гриву твоју да се лепрша. оставих, по раменима ти.
Када си говорила, тај је глас утваре разгонио,
а мота срца тутањ заобилазио те као планета која касни...
Сада,
када те је случај блазљословени
нанео на пут мени, .
моје се сунце затамњује, |
а небо показује блиставе своје звезде, да све до звезда растегнут мислим и
мислим, ГАЛАТЕЈИ Знам сва твоја доба, све кретње, све мирисе и сенку твоју и ћутање твоје и твоја недра
какве имају потресе и које су боје
и ход твој и меланхолију и трепавице и блузу и прстен и трен
и више мира немам, на камен колено стављам
и молим ти се
да ме родиш.
Знам све оно што је од тебе даље,
што је тако далеко да близине више нема —
иза поднева, иза хоризонта, иза мора...
а све оне што је иза њих
и“ тако је далеко да ни имена више нема.
Зато савијам колено и на)
колено камена стављам који га омета.
и молим ти се.
да ме родиш.
Знам све оно што ти никад нећеш знати, : о теби.
Лупу срца која следи лупу коју чујеш,
свршетак речи чији први слог управо
Ра . изговараш,
дрвеће — дрвене сенке твојег корења,
реке — живе сенке твоје крви
и камење, камење — камене сенке
мота колена |
које свијам пред тебом и молим ти се
да ме родиш. Роди ме.