Književne novine
У [о]
у
ВУКОВ ТРЕНУТАК
Наставак са 1. стране
земљу сломљен и огорчен, уверен да господари Србије, које је изблиза видео на делу, нису учинили све што се морало и могло учинити за њену одбрану. У карантину после тога, или у Панчеву, он се решио да одатле одмах „тумари" у свет. |
Три месеца касније, крајем децембра, цензор словенске, грчке и румунске штампе у Бечу примио је на цензуру рукопис мале књижице на српском језику у ко јој је била описана ова несрећа српског народа и њени узроци. Цензор је био тада већ познати слависта Јернеј Копитар, а писац књижице непознати емигрант из поробљене Србије — Вук Стефановић. Тако су се први пут срела два човека чији ће сусрет постати
· међа између две епохе српске кул-
туре: један, Словенац, већ познат научник, у тридесет трећој години средњег раста, сув, риђ, мало погурен, плавих, живахних очију, увек у цилиндру, тамном фраку и белом прелуку, са белом марамом око врата, и други: недошколовани Србијанац, можда недавно поново преобучен у европско одело, самоук, у двадесет шестој години, омањи, хром, са штулом, високог чела, истурених јагодица, малих, кестењастих, умних очију испод огромних обрва, са подсеченим густим брковима. Први је био писац словеначке граматике, аутор многобројних филолошких, књижевних и културноисторијских чланака, и у том тренутку сав обузет идејом и радом да у главном граду Аустрије створи центар славистичке науке. Други се привремено бавио у Бечу, проводио дане у редакцији недавно покре-
нутих „Новина сербских" и у балканској кавани „Код белог вука",
међу избеглицама, у разговору 0.
судбини Србије, у чекању на б6оље дане, и вероватно на повратак у отаџбину. Први зе говорио слабо српски, други још слабије немачки. Али се дотле нико лакше и 6оље није споразумео о питању које су српски књижевници, повремено и опрезно, постављали већ неколико деценија: нерешиво питање српског књижевног језика, у ствари питање будућности српске културе, неочекивано ће одлучити да реше два нова познаника, од којих један није био Србин, а други није био књижевник. Од тога сусрета, њихова веза постаће јавна завера против свега.што се тада и до тада радило-и урадило у области литературе међу Србима у Аустрији и Угарској..
Сто двадесет и седам година раније, исто овако испред Турака, данима и недељама куљале су непрегледне колоне српских избеглица преко она два древна моста на Дунаву и Драви, код Петроварадина и Осијека, у Бачку и Барању, и кретале се уз Дунав у правцу Будима. Иако су насељавали крајеве у којима су Срби са осталима живели већ неколико столећа, ови бегунци су по новој постојбини још деценијама тражили мирно станиште, селили се, потуцали, бунили, борили, и тешко и мучно смештали. Тек лола века касније, у донекле сређеној средиим овога српског друштва у Угарској, јавила се и књижевност. Она се природно јавила у тесном крилу своје цркве, са задатком да,
усред националне и конфесионал-'
не угрожености, подмирује основне потребе светосавског просвећивања. Она је била „чедо" и „узданица/' српске иркве, а српска црква, увек на опрезу од „државне вере", сматрала је себе одговорним чуваром и своје нације у Угарској. Отуда, је књижевност могла имати. и задаћу да у тим младим. годинама својим, ма колико смерна и убога, посредно помогне и оне неуморне меморијале за
парске патенте о српским „приви- ,
легијама": да укаже на то да народ који те привилегије не престаје да захтева није само „ратни материјал првог реда“, коме је доста и то што је у тубој држави некако добио своје компаније и у њима своје заставе и добошаре, него да је то народ са књижевним и културним традицијама, кадар да своју књижевност и кул-
· туру настави и у новим прилика-
ма, па и зато достојан да буде равноправан осталим поданичким нацијама његовог императорског величанства. Зато се све што се тада у српској литератури почело радити — радило у 'родољубивој емфази а примало с радосном тронутошћу што се, ето, упркос свему, у средини тога прогоњеног „збега", јавила књижевност на је зику рода свога,
У ствари, језик на коме се та књижевност јавила није био ни језик српског народа ни језик. срп ске пркве. Од те основне заблуде почеће све оне тешкоће пред ко јима ће се морати маћи сваки српски књижевник до Вука, и сви неспорасуми који ће се јављати
од, Вукове појаве до његове побе-.
де. Буро Гавела
КАИНОВНРНОВИНЕ 2
" мај“ свакако је
КУЛТУРНИ ЖИВОТ...
Наставак са 1, стране у
У Пироту, конфекција „Први најизразитији пример присуства и утицаја културе. У тој фабрици, која је најмање _ подигнута буџетским средствима, већ, углавном, свесним одрицањем чланова радне заједнице, 0 култури, посебно о култури рада може да се говори као, у великом степену, већ реализованом присуству. Фабрика је у негованом врту, са алејама препуним брижљиво чуваним цве ћем, са фонтанама, са скулптурама у отвореном простору, са беспрекорном чистоћом, са могућ ношћу да радни човек у паузама између рада има где да се активпо одмори. Слично је и у халама. И тамо — цвеће, затим стилизована и народном традицијом инспирисана скулптура и једна дру гачија, неџобичајена атмосфера, препуна неке достојанствене тишине, у којој се веома пријатно човек осећа. У
Овакав, промењен однос према култури доприноси да се афирмише схватање да би без учешћа радних организација, без активног стваралачког присуства радних људи, културни живот био и осетно умањен и опредељен на ужи круг корисника. Та-. ква нова ситуација, која је плостала нарочи) очевидна после реформе, утицала је на стварање нових односа у културном животу (најбоља илустрација је, рецимо, Позоришна комуна у Бео граду). То је обогатило културни живот и указало на нове, недовољ“ но коришћене путеве присуства и трајања културе.
Остаје, међутим, још увек недовољно установљен однос измеБу стваралаца и радних организација. Осећа се недостатак умет ничких остварења са савременим темама, остварења која би уметнички казивала дилеме, радости, тешкоће и резултате савременог човека, остварења која би ангажовано омогућила радном човеку да сагледа своје проблеме и упутила та на могуће путеве. Изостајање остварења са овим темама нарочито је очевидно у 06ласти театра, филма и књижевности, заправо у оним уметничким дисциплинама које су по свом из расту најприступачније. То је, неоспорно, немогуће превладати де кларативном сагласношћу, већ би било корисно кад би се подстакле радне организације, бар највеће, да ступају у директне кон такте са уметницима и да им о могућавају да у њиховим средипама сагледају, осете и виде теме савременог · живота. · Таква пракса не би значила утицање на стваралачки чин, на његову слободу и резултат, али би омогућила да се и у тим животним. ситуацијама нађу инспирације за уметничка остварења. Такође, таква оријентација не би морала да буде страна ни уметницима ни радним организацијама. И је дни и други у томе би могли да нађу интереса. То би — ако би се остварило на прикладан начин — могло да значи велики допринос стваралаштву и његову интензивнију опредељеност савре меним темама. А када би то постало редовна пракса, то би, такође, _ доприносило _ успешнијој деметрополизацији уметности.
Нема сумње, културни живот
ту радним организацијама пред
ставља веома значајно подручје културног развоја. Јер културни развој, једино ослоњен на потребе друштвене средине и укључен у његове стварне циљеве, може да. има услова да буде ефикаснији и да се брже остварује.
Милош Јевтић
]
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОП
Књежевна комуна
у Мостару |
У Мостару је 12. септембра одржан састанак Иницијативног од» бора а потом и оснивачка скупштина „Прве књижевне комуне". Према усвојеним правилима, „Прва књижевна комуна" је „удруже ње пријатеља писане ријечи и ликовне умјетности, културе и прогреса уопште". Њена ће се делатност простирати на територији читаве Југославије, а и изван њених траница. „Комуна" ће издавати „Малу библиотеку", у традицији некадашње, познате мостарске едиције, потом часопис „Мост", а омогући ће рад књижевне колони је као и властите антикварнице са књижаром. Такође, „Комуна" намерава да подигне споменик Алекси Шантићу а уз њега песнички камен, као јединствену песничку трибину са које ће песници моћи да казују своје стихове. Према амбипшиозном програму „Књижевна комуна" ће настојати „да југословенској и свјетској јавности представи културну прошлост Мостара и Херцеговине". Она ће, исто тако, систематски и критички објављивати изабрана књижевна дела југословенских писаца сва три књижевна језика, као и језика народности. Библиофилска и билингвална издања књижевних дела, као и низ других конкретних издавачких акција такође се налазе у добро дошлим намера: ма ове по много чему јединствене културне и књижевне асоцијације. Између осталих, утемељитељи „Прве књижевне комуне" су: Скендер Куленовић, Иван В. Лалић, др Предраг Матвејевић, Милорад Стојовић, Алија Исаковић, Мило Краљ, Божидар Гагро, др Франц Ценгле, Сретен Перовић, др Драшко Ређеп, као и новоизабрани функционери управног од бора: Авдо Хумо (председник), Мак Диздар, Чедо Кисић и Нико Милићевић (потпредседници). Судећи по присуству и учешћу великог броја културних и књижевних радника из различитих центара српскохрватског језичког под ручја на недавним мостарским састанцима, као и по заинтересованости читаве наше јавности за програм који је онде усвојен, мо же се имати поверење у читаву ову акцију.
Ромен Ролан као друштвени мислилац
У Паризу је изишла из штампе књига „Изабрани политички, друштвени и филозофски текстови" Ромена Ролана, са обимним пред говором и објашњењима Жана Албертинија, у едицији „Народни класици" издавачке куће „Друштвена издања" (Еа4шШопз зосјаје5). Ова књига је значајна не само за упознавање идеја Ромена Ролана нето и за упознавање новије по литичке, друштвене и духовне ис торије Француске, Европе и це лог света. У њој се назиру и раз лози што" се данас о Ролану у Француској прилично мало говори, што није присутан на универзитетима и што се његова драмска дела много више играју ван Француске него у самој њој. И
РОМЕН РОЛАН
Иго и Зола су се прилично замерили једном делу француске јавности, али нико не у толикој мери као Ролан, који је у току првог светског рата устао против француског империјализма, стављајући га на исти ниво као немачки. Али иако му то никако не могу опростити они који сматрају да је Ролан погрешио, јер се Француска тада борила за праведну ствар а Немачка није, чини се да је Ролану близак начин мишљења савремене омладине, која је одлучно против свих ратова, ви: дећи у њима једно од највећих зала, против кога се мора борити чак и насупрот већини својих суграђана. Супротно начелу »Елаће ог укопа, ту сопгу« (Добра или рђава, моја је домовина), Ролан се усудио да истакне начело: „Не може бити моја отаџбина она која негира слободу"! Он је одбацио сваки прагматизам и етичке принципе ставио изнад свих људ: ских ограничености, верујући у обнову Европе и света на начелима новог хуманизма, у коме Ганди и Лењин не би противречили. Приказујући ову књигу у листу „Француска књижевност", Андре Бурмзер настоји да рехабилитује Ромена Ролана као друштвеног мислиоца с гледишта. марксизма. Говорећи како су Ролана, за његов „дефетистички" · текст „Изнад сукоба", објављен 'усред првог светског рата, проклињали чак и његови најближи пријатељи, он истиче да је „неко овом нереволуционарном _ тексту придавао примарну важност: Лењин". Штавише, Вирмзер тврди да су познатом сукобу 1919—1922. године између ортодокснијег Барбиса и Ролана, ставови Ролана били више реалистички, што се не слаже са досадашњим оценама овог сукоба. Када је Хитлер дошао на власт, Ролан је одаучно подвукао да комунистички покрет једини може да носи заставу човечансства без обзира на границе и класе, а неколико година касније, на вест да су Немци окупирали Праг, он је пророчки писао: „Ти плачеш, Праже! Али, плакаћеш и ти, Немачко. Јучерашњи дан учиниће да, у будућности, лијеш горке сузе. Проклињаћеш победника кога славиш". Неки од Роланових текстова су утопијски, али неких се и данас мора држати свако ко не жели да га историја немилосрдно исправља.
вири РРА ШИ А И
. изложени су коректуре и штампани примерци, „Олпвера Твиста" пи „Мале Дорит". |
„Литературнаја газета“ о (трушким вечерима
' поезије
„Струшке вечери поезије" се све више афирмишу као традиционална манифестација песничке |умег ности, као једна од најзначајнијих приредби ове врсте у свету. То се, између осталога, може видети и по одјецима у страној штампи, Тако је совјетски књижевни недељ ник „Литературнаја газета у ороЈу од 16. септембра ове године објавио велики прилог тројице уче сника на овом нашем фестивалу поезије, Они износе своје импресије не само о ономе што се тамо могло видети и чути, него и о од носима међу људима, међу песницима, међу народима, о прошлости и о будућности, реалности и уметности, о поезији и о публици. Семјон Кирсанов је до те мере понет пејзажом Охридског језера да му се чини да је и та лепота инспирисала атмосферу срдачности, присности и топлине, коју је од самог почетка осећао међу песницима „разних језика, традиција и карактера". „Уместо усамљености песника, његове затворенос-_ ти у себе, каже с тим у вези, дошла је, као победница, идеја слоразумевања и заједничког суделовања у стварању поезије, која истинито и отворено изражава све што је заиста човечанско и човечно." Поред пријатељског опхођења у личним контактима, Кирсановконстатује и приближавање погледа на „улогу поезије у савременом свету, на универзалност њене мисије, на високу одговорност песника за судбину његовог народа и читавог човечанства", подвлачи превагу једнодушности над размимоилажењима. У разговорима које је водио с многим југословен-, ским и другим песницима, он је, каже, тељски однос и на заједничку ми: сао да је равнодушност песника према човеку — антипоезија.
Утиспи другог совјетског песника Виталија Коротича су не мање импресивни и упечатљиви.. „Све је, на фестивалу, каже он поред осталог, било непатворено; и поезија и слушаоци — не виђа“ се тако често како хиљаде људи: стоји у поноћ на тамној обали реке и слуша песнике из двадесет · једне земље. Тешко могу да се сетим да негде у иностранству слушају поезију са таквом нажњом“.“ Одушевљен и, истовремено, потре-“ сен природом, историјом и ствар-. ношћу Југославије, чију је, како:
свуда наилазио на прија.
каже 'и радост и тому осетиојлоне |:
је уверен да осећање сродности» народа и историје ' никад није предимензионирано. г Док је, по Коротичу, поезија чувар народне душе, индивидуалности и интегритета, Кајсин Куљијев у свом прилогу „Моћ песничке речи“, истиче њену обједињавајућу моћ. Евоцирајући своје мисли са интернационалне дискусије на тему „Локални колорит и универ» зално значење поезије", он доказује да поезија мора да буде обележена оним „индивидуалпим и националним карактеристикама ко. је“ је увек чине оригиналном, са, мониклом". То се не односи само | на језичке оквире. Али локални, колорит не спречава великог пес- | ника да постане универзалан, што; између толиких других, очито по: казује пример Сергеја Јесењина;; „само кроз своје конкретно пеб: ник долази до општељудског и доноси му своје оритиналне боје, ликове, мисли“. И због тога обота-; ћивања општељудскога у поезији, и због развоја сваког појединог песника, по мишљењу _Куљијева,
песници морају да уче једни од
Аругих, да своја искуства на умет-. ничком пољу допуњују искустви“.
ма својих другова по перу, да бул- ·
но прате збивања у светској, пое: зији и да, према
води у провинцијалност на ства» ралачком плану. „Глас сваког на-
рода био он велики или мали, не: . поновљив је као што је непоноћ- .
Љ»ив глас сваког човека", завршава Куљијев своја размишљања.
Дпкенеова изложоа у Лондону
УМ лондонском Музеју Викторије
и Алберта 10. јуна је отворена, а . је затворена из--
20. септембра ложба Дикенсових рукописа, ор-
ганизована поводом стотодишњице |,
његове смрти, Џон Форстер, пријатељ и биограф великог романсијера, завештао је обиље материјала о Дикенсу овом музеју, тако да музејска библиотека располаже рукописима десет романа (од петнаест, колико је Дикенс написао). У делу изложбе где је приказан начин Дикенсовог рада. његови рукописи,
Поред избора графика рађених као илустрације за Дикенсове романе, са позоттиптем. његове активности као сопијалног реформатора и као уредника.
могућностима, .. активно учествују у њима. Одво.. јеност, изолованост у стварности.
% ђ
] изложени су и експонати који осветљавају Дикенсове везе ·