Književne novine

тетива италијанима пе

„Научна се и од критике темељито ра1 заачита књижевноповијесна дје| датнаст не може замислити" (Светозар Пе-

ЕСЕЈ

Чекајући Скер

(

ПРОЛЕГОМЕНА ЗА ЈЕДНУ ИСТОРИЈУ КЊИЖЕВНОСТИ

Радојица Таутовић + |

БЕЗ АЛАТА нема заната. Ако је голорук, ни највештији каменорезац не може од мермера направити ништа. Управо због тога, ми данас и немамо продуктивног, задовољавајућег књижевно-историјског „заната": методолошки „алат" књижевне повеснице увелико је зарбао и поабан; он је мање-више неадекватан новом задатку им предмету те научне дисциплине. Зато данас и нема неког новог Скерлића кога хзалуд дозивамо. Данас, чекати новог Скерлшћа значи, отприлике, исто што и „чекати Годоа". Зато Скерлић није могао ускрЗути ни у Свети Лукићу, који је Наси Ае „Бавремену југословенску литературу 1945 —1965" (Београд 1968. године). Вало ни сам Скерлић више не би могао бити Скерлић, уколико би још увек био наоружан позитивистичким методом свога доба. Према томе, у питању није толико сам историчар колико књижевна исто рија као наука. Критика је тачно уочниаа да наведена Лукићева књига представља. промашај; али, и сама та критика јавља се као промашај, кад овај Лукићев не„успех објашњава — углавном — ауторовим Арчним недостацима. У најбољу руку, таква критика указује се као нека врста. рикошета: одбијајући се од историчара, она погађа саму историју, то јест праву мету.

У ствари, главну „мету“ не чини чак ни књижевна повесница већ општа повест као реални процес. Ову покретну „мету“ носи савремени ток историјског процеса, будући да је баш тај стварни ток подлокао и расточио традиционалну научну историографију. Кулминирајући у савремености, историја стварних револуција почиње да револуционише појам историје: под историјом се више не поима оно што се схватало до Скерлићеве смрти па и до средине нашег века. Другим речима, сада се намеће питање: шта је заправо историја2 Исти знак питања надноси се и над књижевном повесницом. Са тим упитником суочавају се сви савременији и луцилнији истраживачи литературе. Између осталих, и др Светозар Петровић. На постав љено питање он је дао негативан одговор, тврдећи да књижевна историја (и критика) по свом појму не може бити наука:

тровић: „Критика и дјело". Загреб, 1963. гтодине). По Петровићу, у науку би спадала. једино. теорија књижевности. Покушавају' ћиода прецизира употребу термина наука, онтзакључује: „Кад ту ријеч желимо да упо ' тријебимо сасвим прецизно, можемо њоме књижев-

означити само теорију ности" (Наведено дело). · Очитледно, историја књижевноси не да се. оделити од књижевне критике; али, није толико ни јасно ни доказано да се обе морају искључити из круга науке; према томе, није сигурно да унутар овога круга остаје само теорија књижевности. М. сваком случају, јасно је да је књижевна историја као наука доведена у питање. На тај начин запао је у кризу традиционалан концепт ове историје. . Неки аутори, штавише, потенцирају одртану кризу до степена негације: они поричу не само научну вредност књижевне историје, већ и њену егзистенцију. Укратко, они негирају историју књижевности. Т. С. Елиот сматра је логички немогунном. По њему, та дисциплина или није права историја или није историја. књижевности (већ историја А ва, обичаја, цивилизације, и тако даље). Јер, историју дефинише промена у времену, а књижевно дело је суштински ван оваквих промена, пошто постоји и вреди у свим ременима. Ј "Но; чак и када не негирају књижевну повесницу, многи данашњи стручњаци скло ни" су да је деградирају до неких нижих · степена и врста. Један од угледнијих међу њима, наиме Рене Велек, држи да се синтетична историографија данас разлаже и своди на расејане критичко-есејистич“ ке монографије. Он тиме прихвата и потврђује Крочеову прогнозу коју репродукује овако: „Крочеово предсказање и нада даће се књижевна историја састојати само од огледа и монографија. (или приоучника и збирки обавештења) сада се увелико испоњава" (Р. Велек: „Коитички појмови. 966. тодине). Заиста, савремена еми моноррафији као минантном облику; али, у Велекосвом нтерпоетацити, то њено СЕНА личи пре на расладање неголи на разгттањавање; пре на декаленцију но на снолу пију. То би било нето налик на лабудо-

ву песму те диспиплине.

Стиче се утисак да је наука доспела Н Такав утисак, ме

Ђеоград, 1 : историографија _ стр

књижевна истоа крај властите Бутим, показаће ствари, наше доба не ану науку него је реОна се мора револупионисати стога што њен наслеђен, уста-

њеном измевише не одтовара – и ве лужећи се оваквим ме

ешетом, пошто РА своје „агрегатно начило се под утипротивречности У ла током послед-

рија као историје. : се као нетачан. негира разматр волуционише.

њеном предмету. С тодом, она захвата је'њен ппедмет промен стање", То стање прем цајем једне напрегнуте кој“ је литература доспе д - а година. С јелне стране, о е но су ојачали иманентни чит Ни књижевмо-уметничког стваралаштва и ра“ воја: како нас уверава италијански есте тичар. Било-Дорфлес, током последње по. ловине века произвелена је већа маса џчметности нето у свим ппетходним ·столе“

_ КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ | 3

ћима; сразмерно том повећању масе мора. ла се појачати инерција поменутих чинилаца, па и њихова отпорност према утицају екстралитерарних и екстракултурних фактора. С друге стране, напротив, стално јача друштвено-културна интеграција која све више снажи интеракцију између Друштвене „базе" и „надградње", те на тај начин потенцира деловање екстра литерарних фактора (рецимо, науке и политике) на литературу.

Мењајући стање савремене књижевности, скицирана противречност потпуније о. белодањује унутарње биће литерарног феномена; самим тим, она преображава наш поглед на читаву ранију литературу; јер, ми прошлост'не можемо гледати друкчије него очима савремености: ми је више не можемо видети Скерлићевим очима, мада то још увек покушавамо. Тако почиње ла се револуционише сам концепт и метод књижевне историје, да би се прилагодио њеном преиначеном предмету. За обраду Арукчијег градива — по једном друкчијем плану неопходан је нов и подеснији алат.

Ако се књижевна историја не може реауковати на биографије писаца, данас се чини да она мора бити компонована од монографија о значајним "књижевним делима. То морање изгледа условљено наглим умножавањем оваквих дела, тако да ни најобавештенији, најмарљивији историчар више не изгледа способан да једном озбиљном научном студијом обухвати неку новију националну литературу, рецимо — руску литературу између 1917. и 1941, године. Другим речима, Скерлић је данас немогућ не само зато што се мења природа књижевно-историјског објекта, већ и зато што је запремина истог објекта порасла у битној мери, до размера које постају необухватне чак и за такве умне горостасе, као што су били Јован Скерлић и Ерих Ауербах. Да би се илустро вала поставка о растућем волумену књижевне производње, овде није на одмет с поменути се податка да је током послелњег полустолећа произведено више уметности него током свих ранијих векова. У тежњи да спецификује наведени податак, човек би се могао позвати на прецизну и фрапантну информацију да је до сада у свету штампано више од тридесет. милиона. књига, — а појединац не би могао прочитати ни 30 хиљада књига, када би целог свог века читао по 10 сати на дан. Отуда, уколико је формиран по моделу неуморвог читаоца и фактографа који цуња по архивама, књижевни историчар данас но-.

“ стаје очито немоћан и сувишан, ако не,

и смешан. Напросто: он је депласиран и демодиран као старински писар међу сте. нографима и дактилографима,

У таквој ситуацији, случај почиње да влада једном од најделикатнијих и најспецифичнијих књижевно-историјских опе рација, наиме селекцијом непрегледног, необухватног књижевно-историјског градива, Ма колико то изгледало парадоксално, владавина случајности овде

Весна Парун

лића

ЈОВАН СКЕРЛИЋ Х

постаје неминовно ст. Имајући на уму ову парадоксалну нужност, Ерих Ауербах је поштено изјавио да је мотиве свога капиталног дела „Мимезис“ разматрао „без неког нарочитог циља", те ла се задовољио да их демонстрира „на било ком реалистичком тексту“. И заиста, књижевном историчару не преостаје ништа друго но да се повинује приказаној нужности, односно власти случаја, ако свој промењени предмет и даље обрађује слу: жећи се досадашњим, мање-више неизмењеним оруђима.

Да би савладала ову нужност, књижевна историја мора своје инструменте прилатодити не само преиначеном квалитету сопственог објекта, већ и нагло нараслом волумену тог истог објекта. Укратко, она је дужна да их осавремени и прошири по мери овога волумена. То значи да, је она императивно упућена на сарадњу са кибернетиком, која, једина, располаже средствима за обухватаље и обраду неизмерне количине књижевно-историјског материјала. При том је посредн сарадња не само са математичким чеоријама кибернетике, нето и са њеном техником. Не само са теоријом информапија него и са електронским рачунарима (који су, уосталом, већ положили испит на неким изразито књижевно-историјским питањима, као што је хиљадутодишњи проблем ауторства „Илијаде"). Ипак, у оквиру овакве сарадње, кибернетички аутомат не може бити ништа друто, и ништа више, нето помоћник ис торичара: за овога последњег остаје резервисан онај коначни потез који „краси дело". Пошто је аутомат обралио релевантну грађу, те на тај начин обавио посао који измиче људским силама, историчар треба исту грађу да осмисли и да је џобличи дефинитивно. |

Али, ма колико била обрађена. уз помоћ кибернетичких аутомата, књижевно-историјска грађа свејелно остаје сувише волуминозна, тако да је историчар може алекватно уобличити само у форми рашчлањених монографија, које пређастају у синтетичну књижевну историографију тек кад образују јелан органски комплекс (или корпус"). Како изгледа, начин образо“ вања таквог комплекса још увек је отворен проблем, који прелставља стимулативан изазов за историчаеву стваралачку инвенцију и имагинацију.

Трна дјешињсшђа

И гле: корачамо ноћас у ту спасоносну, свеисијељујућу

деценију неумитно жестоку извана, изнутри горку, пренатрпану зачинима прошлости, маштом будућности. У солану

прних дјетињстава, бунтован митос атомистике на беспућу.

И сви већ о неком перверзном болу егзистенције шапућу над узвишеним безданом духа откидајући грану по грану свог чежњом озореног живота. И причају о смакнућу

неке бљедолике краљице, које се збило давно: пред механу

дотрча (као и данас) гласник, сав прашњав, у гуњу овчарском чутуру кријући и кесу са златницима.

Сви поустајаше од стола. Настаде мир.

Припросто паланачко вријеме

“ крило баци нам дуњу

и одмаршира земља за жетвом глазбе, за војницима у чистом недјељном руху кроз липе, дудове и жир.

(Песма награђена наградом „златна струна“ на првом фестивалу поезије „Смедс-

ревска песничка јесен")

У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ ВАСИЛИЈА КАНДИНСКОГ

Милан Комненић ГРОБЉЕ НА ВАЛУ

Шта су те звездане шапе И кртост мртвих» Шта ли је тај пут кроз раскућене зоре2 Реци већ једном, ископницо, шта су ти комови Низ које бршљан копни ни гуштер | ј резбари» Капија и ограда, слово на припеци... И кутњак цркве У оморини... Шта нагриза, шта боли, шта вазносиг Где су уста љубљених, где перчин, накит и нокти» Папићи, Комненићи, Шекарићи, Перућице, мртви... Где су дари, зној, узданица, млеко 1 ; угљевље»

Гробље на Валу, краста на здравој стени, Зановет и крстача, белег оскудице... пустош.

И ћускијом да крчшш затрављен род, земнике, Ти нећеш одродити ту лозу, повесна колена, Родитељску јутарњу, моритељку из потаје, Ту голет по сенци, сенку по голети, Где матер је пришла пород да придигне.

Ископницо у коју се завет уценио, Да ли то у освит задигну поруб црни> А граб, кукурек и леска што се сустижу у жедно подне, А сласти ноћне и труди дневни зар их овде не упућивахуг

П Да су били већ. Да им је вечно лежати. Лежај у помирености... Једе заборав...

Ка из њих збори. Не они које испраћасмо. Ни ми сами... Земници:.. Зар знак свевидеће да прорасте» Дувар и слово, траву, твожђе и смиље, Рђу по пресуди, тај занат без рачуна... Овде лежи језа. Лишај, кашика, мотика без длана.

Овде почивају јелек, опанак и капа.

Да су били Неимари тог ништа, спреми! да пођу... Станари тог јада, уредни, со земље; Ипак изненађени. О томе знака нема И безименост бележи што је грађено. Ко да то каже» Не они. Не одећа пескуше. Не ваздух запаљен од мировања. Да су били већ. Да им је вечно лежати. У помирености, кажеш, да једе заборав.

Надраста гњилеж. И ти је Градиш, жудећи. Ни за дан Даљи од последњег часа.

А час је ту. Исти је Поредак, исти сан, исти бег. 4 Деле се јара и снег

Деле уста и дах

Већ је и пут под ноге пао.

Никакве речи... ни знак не дај,

Ћутке и без наде,

Свакога у себи остави и надај

Соте сотро топо саде.

Урасти у мастан глиб, Сроди се са тамним радом, Бежи из тих магли,

Нека ти овде буде дом. 5

Кажеш: „Гори ђубре"2

Не то. Сутрашњи, ми торимо Већ сада. И бдимо

Над псином у нама што бди.

Надраста заборав. То обнова Нашег пада хита и простор креће; У грч се хвата стрмина удова, Док летиш наниже: „Гори смеће:

Ју

Нека горе грбови биљни међу ока ти оба Нека чокот из чеоне кости земље крене

Бићеш и бићеш разврат љубљених грдоба Глас са грцајем струна који обуздаће стене

Јер био ниси с неба и с невоље Глув пут зимски или ружан смет Снега у причи којој одолева поље Крти жар стакла им чапаља лет

Нека горе чворови биљни међу ока ти оба Нека чокот из чеоне кости земље крене И дуваће ветрови ноћу из твог гроба

А кртице слепе биће ти насладе и жене

ЗАВЕШТАЊЕ ИВАНА КОНДРАКИНА

Нисам више од овога света

Ево ме ни мржњом не дарива бог Улазим у таму са тридесет лета Да храним јасен зановет и глог

Ни зору ни росу нећу да призивам Нестајући ја изнова бивам Оно што је теби могло бита сан

Зар обрвни луци зар напон бокова Зар колена што их вода оплакива Зар ноћи у. телу зар зрење удова Зар и ти љубави несаницо жива

Зар галоћ љубљења и потаја, притом Зар зглобови тачни зар ропоти муња Зар све што сам звао некаквим 'животом Буде једном белег сенке шака труња

Испод лопатице где сад младеж јеца | Кроз ткива и влакна куда жудња лије Корен љутог здравца знаће да засеца И биљно ће ткиво сроз твоје: да: рије

Нисам више од овота света

Ево ме ни мржњом не дарива бог Улазим у таму са тридесет лета Да храним јасен зановет и 2л0г

;