Književne novine

МУЗИКА

ПРИСУТНИ

БЕТОВЕН

Поводом 200-годишњице рођења

ТОДИШЊИЦЕ СУ, често, искупљење за заборав. Или репресивно подсећање, још чешће. Да се наједанпут, још једанпут, оживи нешто из прошлости на округле цифре децималног система које се временом проређују. Да би је дан круг сужавајућих вредности поново покушава да се одржи.

Има једна досетка која каже отприлике: класици — то су књи те који сви цене, многиих имају а ретко их ко чита. Мисли се вероватно на класике у првом и друтом смислу речи: на старо“ грчку литературу ми на француске, вајмарске и остале класике 17 џи 18 века. По музичко-историјском рачуну пи Бетовен је, нема сумње, класик. Класичар у дру. том смислу речи, али и у трећем, по музичко-естетском рачуну, као „примеран и узоран аутор, изван времена“. А такви су неоспорно п Корнеј п Расин, Гете и Шилер... можда п Фонвизин и Державин, Драјден и Поџи,. За Бетовена, меБутим, можемо још нешто тврди ти: он се слуша и данас. Из месеца у месец, из недеље у недељу, из дана у дан: на концертима, у кући, преко радија. Не у Немачкој само, не у Европи, већ евидентно _ свуда где доминира ова наша, каква-таква, али ипак највиталнија од свих постојећих култура. Да ли је то ми четврти смисао појма „класичар"2

Значи, Бетовенова тодишњица је

неатрактивна. Издато је много плоча, штампано више књига, организовани _ многи _ концерти,

састављане изложбе и албумиса сликама. Све са Бетовеном им о Бетовену, а све то, више или ма ње, слушали смо, читали видели и раније. И шта сад2 Како одати почаст човеку који је збиља присутан, и без искупљења, без репресије2 Београд, Србија... учиниам су што и остала свет, колико су могли, и на крају јубиларне године можда се једино још можемо поново запитати, запитати за наш рачун, за наше поднебље: зашто Зашто је баш Бетовен међу првима пристао уз нашу публику2 Зашто се баш Бетовен, временски п просторно највише проширио изнад нашег, иначе скромно распростртог слухаг

Постоје једна или две околно. сти које Бетовену код потомака нису увек ишле на руку. Сачувао се, наиме, знатан део његових свакодневних свезака за разговор којима је последњих 15-так година комуницирао., а остале су иза Бетовена п многобројне скице н нацрти музичких тема, пробе и комбинације на нотном папиру. Коме се то још може догодити2 Па су људи око те пи такве заоставштине _ испредали приче, о људској п уметничкој страни Бетовенове личности. Каже се: Бетовен је тешко радио. А ко од музичара не ради тешко и заобилазно, после Моцарта, или уопште, ако му дело није само раФ бибрита. Међутим, из те муке на тим нотним папирима, види сем нешто врло значајно: куда смерату варијанте Бетовенових решења. То је реконструисано и познато је да се трагање као по правилу креће од сложенијег ка једно. ставнијем, тачније ка чистијем и природнијем акустичком _склолу тема и контра-тема. Готово дасе и зачудимо над финалним изгледом, како му то одмах није пало на ум. Ако је тако, онда је то поузлани знак оптималног реше ња, Не само у музици. А чиста и природна звучна комбинација уједно је и снажна комбинација... и то се изгледа допало нама, публици, одавно, природни им снаж ни звук, још од времена када је први клавир дошао у кућу Обреновића. Свеске за разговор наглувог 'уметника индискретно нас, а вероватно и једнострано, упућују 4 Бетовенове људске особине. сметају чак, јер су коментатори, на основу тих свезака, истакли пре свих других две уметникове црте, оне које су им се учиниле најзанимљивијим: мрзовољу, нервозу, необузданост.. и слободоумље, бунт, републиканство. “ томе има свакако истине, али погледајмо Бетовеново дело: у ње му има туге и резитнације, има и бунта, можда и мрзовоље, али, гледано у целини, оно је прекриљено ведрим ставовима. Ведрипа доминира најплоднијим перио“ лом Бетовеновог стваралаштва, у времену када је имао значајних животних _ проблема. Од девет симфонија, шест су изразито раздратане у основном тону, а слич“ на је пропорција и мећу соната“ ма и квартетима, Упркос тежњи романтичарских интерпретатора. За Бетовенову музику се популар но каже да је херојска. Бетовен јесте херој, злм ориттналти хе

| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ о

|

рој здраве, народске, фламанске ведрине, снажне п незграпне, директне и опоре, пунокрвне и прегласне. То је познато, али се истиче јер је и због тога, вероватно, наша публика заволела и још је волп Бетовенову музику. Јер, Бетовен је један од првих који се својом музиком радовао на народски начин, а можда последњи који се искрено радовао.

Поред свезака за | разговор и потног папира са огледима, остала је ми трећа група материјалне оставштине, с ону страну уметничког дела - збирка портрета и цртежа Бетовеновог лика, Ако Бетовенов изглед треба да буде један од кључева за продирање у његово дело, он је сасвим нелоузлан. Присетимо се опет музике, спорних ставова сонатних форми.

У њима тешко препознајемо ома-.

леног, снажног, њу. А сумње нема: адаћа су неоспорно дубоких осећања, _ неочекивано нежних, необично смирених и упадљиво личних. Успеле средње проосећане ставове налазимо и код Хајдна м Моцарта. Алп Бето венови су ппак друкчији, Приметно је да није реч о болу, сети, усхићењу — уопште, већ о личној Бетовеновој осећајној температури. О томе се, наравно, може само _ нагађати, ништа — доказати, али изгледа да је наша музичка публика и то уочила, тај осећајни нерв који се подударио са њеним, па је и због тога, можда, Бетовен на нашим ' програмима као и пре толико година,

Чиме публика бива привучена овом или оном уметничком делу — то је крајње неизвесно, јер је и публика оваква или онаква. Покушали смо с једном публњком, нашом пубашком, и са три

робустног нежеБетовенова изшшла из

видна "емотивна тонуса у Бе товеновој музици: снагом, велрином и осећајношћу... и поетпоставили да су можда баш

то разлози што је Бетовен међу првима прихваћен у нашој средини. Можда је у питању тоа и нешто _ друго. Или само нешто друго. Или свако за себе са својим разлогом.

Светозар Каракушевић

Хегемонија фаленфиката

Наставак са 2. стране

О томе је речи у писму (од 28. априла 1970) двадесеторице најугледнијих „интелектуалаца из СВ Црне оре“, међу којима су шесторица академици. Апел се завршава ћањем _ „најодговорнијим самоуправним и политичким тијелима _ Социјалистичке Републике Прне Горе с молбом да још једанпут најозбиљније размотре питање рушења Његошшеве капеле и подизања другог објекта мјесто ње. Међу свим разлозима остаје један као најважнији: да се не смије рушити капела коју је саградио сам Његош, да је недопуштено уништавати споменик који је постао саставни дио живота и историје народа. То питање мора се ријешити са пуном одговорношћу пред историјом, народом и његовим будућим покољењима“.

О овом писму није се ни реч чула у јавности, али су зато пајвећи публицитет добила тимачења да су „емигрантски леци",

(Ио и ~ и

ЗА УУ

РА им

подстрекачи, а Црногорско-приморска митрополија ин Српска православна црква „главни носио-

ци акције тив _ маузолеја“. Тврди то, о, сведок н учесник НОБ Владимир Дедијер

(„Борба“ од 20. августа о, г.), а пре њега дословно исто (у „Вје снику“ од 10. травња о. г) Сав. Марковић чије је јавно име, ШтеАимлија, сакривено у потпису чланка, јер је познато са свог деловања, и писања (читаве књите!) против исте НОБ — између осталог! |

Најзад, како се може говорити о „емигрантским прстима“ у заштити Његошеве капеле кад су изравно емигрантске руке пројектовале маузолеј, и то још као „симбол братства и јединства“ у ланашњој земљи! А Иван Мепљтровић, као аутор маузолеја, био је ме само емигрант, већ и један о пнајизразнтијих — непријатеља управо тог братства и јединства. Написао је, попед другог, књиту мржње о једној од јутословенских нација — да се не каже Србима — титампану у истом граАм У коме је дуго живео Анте Павелић, Шта је та књига, казао је уосталом хрватски историчар Богдан Кризман: „У основној лини је контраликторне, Мештровићеве су „Успомене" очито прилагођене његовој повој ситуацији Хрватасмитранта у Америци, у којој се М. послије завршетка рата био нашао. Зато п толико наглашује хрватство, зато и показује толики обзир према усташама, трупи која је између 1941—1945. мноте Меш тровићеве пријатеље и другове сла ла на Савску цесту, Јасеновац и Аруге логоре, да се више никада пе врате", — Иако је Кризман ово написао још 1963. године (ЈИЧ, бр. 4), домаћи издавач то није сматрао сметњом да Мештровићеве мемоаре прештампа не само са онаквим „тумачем имена" (као да су други, 0 истим личностима, у Енциклопедији Југославије, на пример, другачији!), већ и да изостави из скулпторових мемоара оно што је „антирежимско“ у њима, да би остало све што је антисрпско.

Нека су и у земљи објављене Мештровићеве „Успомене на по литичке људе и догађаје", и добро је што слог те књиге није растурен, као што се то десило пре три године, у „Нолиту", са књигом _ Дучићевих књижељвних есеја — само да су „Успомене" бар интегрално објављене да би се видела цела истина. Нека се, најзад, и маузолеј гради, ако је већ некоме до тога толико стало, Али, нека се примером Мештровића никоме не читају лекције. Или бар, нека се не узимају озбиљно извозне досетке домаћег историчара да отпори маузолеју долазе тобож од оних који „не могу поднети да један Хрват. плете ненац на Довћену једном . Шрногорцу, да је дан римокатолик гради споменик једном православном владики".

Какав је Мештровић Хрват рекао је већ хрватски историчар за уметников емигрантски период. Иначе, до 1914. Иван Мештровић је био већи Србин од многих

Срба у Аиковном животу мале Краљевине: „Србин и Хрват то

су два имена за један народ, са-

· мо што је тај народ под именом

Србин боље сачувао своју индивидуалност — слободу ичежњу за слободом. Стога ми је то име мили је" — изјавио је Мештровић листу „Штампа" 191. године, поводом свог излагања у павиљону Србије на тадашњој Мебународној изложби у Риму. — За читаво време бивше Југославије био је не само Југословен, већ и такав унитариста да је после 6. јануара 1929. предводио поклонствену депутацију Хрватске код Краља Мјединитеља. Само Хрват, Мештровић је постао тек у Независној Држави Хрватској. У свом првом _ сусрету са Павелићем, врло детаљно и усрдно описаном у емигрантском _ (инте ном!) издању „Успомена“ он Поглавнику не замера на „држави“ коју је окупатор прогласио, а усташки геноцид утврђивао — већ му замера што та; таква творевина, не обухвата и Далмацију! Даљи пут до свих својих екстремизама описао је Мештровић на-

широко у мемоарима, укључујући

и своје, нимало срећније, католичанство. Због великих католика-хуманиста какви су, у време највећег искушења прошлог рата, били, на пример, кардинала Тисеран и Фелтен, филозоф Тејар де Шарден или Моријак, а код нас бањалучки бискуп ер, монсињор Ритиг, дон Нико Луковић, или песник Едварда Коцбек, није ни могуће, ни допустиво, саму католичку припадност поистоветити са оним што су, У име исте конфесије, починили клерикални поборници, и по ници – ессјеча-е – тинап5. ештрозић је био од ових католика, један од најоданијих поклоника тадашњег загребачког надбискупа Степинца. А тај при: мас Хрватске, у време бартоломејских прекрштавања православних Срба, која су трајала ноћи. ма, био је на челу Пи и је дочекивала гланнским М премане и привођене преобраћенике. На све то што се дешавало, и са узнемирењем пратило у осталом католичком свету, Ме. шитровићев идол Степинац, у сму папи Пију ХП, од 18. маја 1943, остајући миран и тада, само

је поновио познату формулу: „Ва: лови ортодоксног бизантизма. уда“ рили би о границе Италије, кад се не би разбили 0 хрватске зидине“. 'Таквог тумача геноцида, саучесника у ратним злочинима, Иван Мештровић сматра најсвет лијом личношћу у СВОЈИМ „Успоменама". Свраћајући из емитрације, на кратко, он заточеног кардинала Степинца посећује у Крашићу да би, мако почаствован, и част указујући „партизанској

Југославији", по повратку У Аме. „Успоменама

рику написао У

читаво _ поглавље _ „Партизански злочини у Хрватској“ — читаво и изостављено У загребачком

издању мемоара.

Дакле, пре него што ће постати Хрват, Мештровић је био све кад је требало, и свашта радио, не само као вајар, већ и као политички _ погодник — да би на крају, кад је пропало све чему је служио и чиме се, још више, сам послужио — постао хрватски таовинист а не Хрват, и више клерикалац но “у његовом националном и вер ском припадању у тој мери несрећно и поразно да је покојног скулптора ваљало оставити само његовом идентитету уметника. Овако, накнадно протлашаван за некаквог традиционалног џјединитеља — јединог, однекуд, још твек важећег — Мештровић је морао бити изложен неким суочавањима која историја и њена „цела истина" не могу избећи, нарочито кад су у питању Његош и Ловћен.

Ипак, ниједна чињеница о Мештровићевој личности, па ни списатељској, неће умањити његово скулпторско дело, ако оно уметнички претраје, и ако се покаже неоснованом позната, својевремево изражена јеткост о „трговцу прве класе, кипару друге класе и политичару треће класе". Мосталом, стари мајстор није био, као жив човек, ни бољи ни хори ОА4 многих стваралаца у својим епохама, чак и већих но што је био он. И такав какав је, Мептровић остаје као податак и оз нака једног времена и једне сул бине. То треба констатовати и одиста оставити на миру и ње та, и нас од њега! А нарочито га оставити што даље од песничке и историјске личности Његошеве. Јер, своју праву вајарску вокапију Мештровић је показао не ликом „православног владике" Ра. да — њега је завршио, п не ураДио, јер му није „лежао" још пре рата, у Краљевини — већ попрсјем и рељефом кардинала Степинца, за загребачку катедралу, у Републици!

Без праве уметности, Мештровићев маузолеј је остао и без права на икакав други симбол до раздорни. Намере да се таквим спомеником Његош на Ловћену грандомански обележи, постају решеност да се Његош на Ловћену пребележи, и тиме отуђи историји којој су биле окренуте све његове владарске брите и песничке клетве, молитве, мисли... __ А када живи камен Ловћена једном избуше, заравне пистом вештачког прилаза, и будну осматрачницу песниковог гроба замени чудовишни монумент, доличан малом сатрапу, а не великом песнику и пустињаку цетињском — мраморна протеза маузолеја стајаће Ловћену као она веља крушка у грлу, и грбу, Џрне Горе. Залудност толиких писама и покушаја, слике и речи Петра Лубарде, биће можда једино су чим ће се тада изаћ пред Његоша. Као што је значајно залудан био и Лаза Костић, са својим „Пролотом за Горски вијенац", написаним пре седам деценија, ва другом крају угашеног завичаја, у који се песник „плетисанки“ био вратио залудан себи, заморен од свега, а ипак загледан у „све што нас убија". Песпик који је, 1902 године, у једну мразну панонску ноћ, када је неко зло домаће, мора бити, у кам ударило, до кости дошло, из грмео уводне стихове „Пролога". На жалост далековиле, за пакост актуелне!

21. децембар 1970.

Живорад Стојковић Београд, Грачаничка. 7

католик. Све је.

Ј еврем Брковић

БАЦАЧ КАМЕНА С РАМЕНА

Баци га у росу поља С рамена из врата крута Баци та рука од руке боља

Хитну та у мах у трен Силно ваздух пропишта '"И бацач би оборен

И пот му с чела стрца Слављен је а зна не може Бапити камен са срца.

СТАКЛЕНА ДАМПА

И густа и жута и нечујна У прозору свјетлост нека стара Ко из дјетињства — није струјни

Около лептир ноћни кружи, Гаравом грлићу све је ближе Малени створе игру продужи

То није свјетлост која слала Већ она тиња и у дуиш Гас фитиљ стаклена ламна.

ПОДНЕ У ПОЉУ

Био је то час ускрснућа Отворен цвијет према небу Молитва пчела биља прућа

И дах је мој туб смијешан Шта ћу у пољу у то подне Толико сам толико грешан

Док шушти злато ковиљно Имати ријеч ил срце чути 1 убитачно је и није збиљно.

О ПТИЦИ И ЛОВЦУ

Ево на гробљу истом Убоги ловац и птица На глаткој плочи“ чистој

Она се загна и опрости Од висине плаве Слеће на ловчеве кости

Исто је на концу конца. Ловац 'је споменик птици Птица је споменик ловца.

И ОНО ШТО СЕ УСНИЛО

И оно црно и оно мило Збило се овдје већ. И оно што се уснило

Бода се на воду своди Она нас и не жели А ми баш хжа тој води Ево нас у оном пољу Што прогнанима ивјета Хљебом и сољу.

РИЈЕЧИ

Од моје воде воде воде воду ад моје горе горе нема горе горе Од самих ријечи мој је злодух

Од мога била било је било Од мога трага трагом се трага · Рјечита ријеч ко огњило

Около кола колани колан кола Од моје зарне зоре и зоре зора. Од болног бола бодља ме бола.

Награда | Српског ПЕН клуба

Награда Српског ПЕН клуба, која се, у износу од 5.000 нових

динара, додељује као стално признање за преводилачки рад страним _ преводиоцима _ српске

књижевности додељена је недавно по шести пут. Овотодишњу ма граду добио је Чарлс Симић, пре водилац из Сједињених Америчких Држава.

при Српског ПЕН клуба у саставу: Десанка Максимовић, Никола Трајковић, Васко Попа, Александар Тишма и Јован Хри. стић, донео је ову одлуку па седници одржаној 10. децембра 1970. године са образложењем да је реч о песнику који већ дуже времена преводи на енглески је Зик јутословенске песнике, о пре водноцу који је публиковао Антологију савремене српске поезије п књите песама Васка Попе н Ивана В. Лалића м, најзад, о попударизатору наше поезије који је многим преводима југословен“. оких песника објављеним у аме ричким књижевним листовима и часописима први у САД, у ши рим размерама, указао на врел: кости «ш особености наше савремене поезије.