Književne novine

О ПРЕВОБЕЊУ ...

оспорити револуционарну чистоћу; марксист, неспутан _ догмом, који је увијек оригинално, савршено познајући свој народ, прилазио најсуштаственијим питању ма сувременог друштва, унутарње и међународне политике, радничког покрета посебно. Био му је стран сваки прагматизам, а како је дивно у шест тачака сажео им изразио што борци „не смију да чине", а у шест других што „треба да чине". Човјек му је био све, једино и главно полазиште. Зато се, у име човјечности и прогреса, крајње енергично обарао (године 1947) на штетности од локалистичког духа, сектаптво, капларство и бирократизам, духовну ускост, манију за помпом и формалностима, канцеларијско пискарање, недисциплину и распуштеност, етоизам и корупци-

Ју, О величини Хо Ши Минове мисли не говоре само његови „Изабрани радови", већ и његови сувременици, два дјела која су у Паризу изашла убрзо послије Масперова издања: „Хо Ши Мин, наш друг" (»Но Сл Мишић, побе сатагаде«) и „Вијетнамско искуство“ вијетнамског писпа и истакнутог функционера Нгујен Хак Виена (»Ехрелепсез мефпапнеплез«). Обје ове књиге агилног и сериозног подузећа »Е4Шопе5 50+ајез« својеврсна су и драгоцјена свједочанства о Хо Ши Мину, њетовој земљи и револуционарном покрету. Прва је зборник сјећања двадесет и двоје француских активиста (Дикло, Бију, МариКлод Вајан-Кутирије, Кан, Фигерес, који је написао и уводну студију о Хо Ши Мину, и др.) на сусрете с човјеком који је отишао у најљепшем тренутку године, уочи традиционалне светковине вијетнамске дјеце, кад је у Ханоју, како је он писао, „мјесец пун, вјетар свјеж, вода Малог језера мирна, небо плаветно". Друта књига, „Вијетнамско искуство" прави је „кључ“ за упознавање Вијетнама, његове хисторије, неуспјеха америчких империјалиста, побједа народне армије, аграрне реформе и нове пољопривреде, културних проблема, кон јанизма и марксизма у Вијетнаму, избора развојног пута, револуције и изградње земље у којој је инкарниран дух Хо Ши Мина.

Миле Јока

НЕТОЛЕРАНТНО и НЕНАЧЕЛНО

знанствених радника и стручњака; који треба да, рјешавају пита ња хрватскога народног и књижевног језика аутономно, по природном и народном праву на знанствени начин. Данас нам се већ чини да је и стилизација Загребачког састанка, у жељи за споразумијевањем и кон тивном сурадњом, занемарила добар дио хрватских језичних права, али кад ни то није било прихваћено, Матица се хрватска у тим питањима морала поставити на. властите ноге, Сваки народ у социјалистичкој Југославији има суверено право да развија културу, а то значи и језик и књижевност, по својим потребама и природним правима, у социјалистичком смисаАу, признајући иста права свима који живе у тој народној и државној заједници, Рјешавају ћи та питања на темељу знанстве них принципа. не можемо никако залутата.

Ето, то сам хтио рећи данас овдје, на годишњој | скупштини Матице хрватске, да бисте схвати ди толерантну, али и тринцапијелну језичну политику ове нај не институције. Нема народа без његова језика, па према томе ни Хрвати не могу бити без хрват скога књижевног језика."

лингвистичке с природе (о томе · нека расправљају научници!), обратимо пажњу на нека питања која спадају у културну и књижевну политику и са науком имају врло мало везе.

Јонке, наиме, тврди да је ије-

кавски тип књижевног језика хрватски, а да је, сходно томе, српски тип књижевног језика екавски. ___ Заборавни професор при том заборавља колики је број српских писаца својим стваралаштвом на. _ијекавици учествовао у консти„туисању српскот, односно српског тили хрватског књижевног, језика почев од Филипа Вишњића, Тетана Подруговића, Вука Караџића, Петра Петровића Њетоша, Симе Милутиновића, Петра Кочића, Алексе Шантића, Симе Матавуља па све до Меше Селимовића, Михаила Лалића, Бранка Бопића и до најновије генерације песника и приповедача.

А пошто Јонке каже да „домовина допире дотле докле сеже језик", хрватским књижевним језиком. по њему, пишу данас не само Хрвати у Хрватској него и Срби у Хрватској, Хрвати у Босни и Херпетовини, Муслимани у Босни и Херцеговини, Срби у

и Херцеговини као и Црногорци. Испаде, по с Јонкеу, да хрватска домовина, „пошто је домовина дотле докле сеже језик", заиста врло велика, а да је ховатски књижевни језик, тј. „ијекавски тип књижевног језика“, зашста врло распрострањен.

Оваква, јонкеовска, подела наше домовине врло јасно потирђе неке одлуке о дожавности гепублика (СР Шона Гора и СР Босна и Херцеговина), а одузима. Поногорцима, _ Муслиманима и Фрбима шијекавицу као књижевни језик. (

Логично је због тога сматогти да се најновија изјава доуга Стјепана Ивића („Борба“, 22. депемба» 1970), поедселника Сопијалистичкот савеза Хрватске, о напионалистичким и шовинистичким појавама не оаноси само на иступање Шиме Болана, који је после исттпа на годишњој скупштини изабран за тајника Матипе, већ и на иступање поофесођа Јонкеа, коли је после свога иступа изгбтан за птедселника Матице. О томе шта је Ивић рекао у „Борби". се каже: „Постоје намјере неких појединаца У руководстви ма култуоних институтија да те стелине претворе у јелну врсту политичких представчиштава, ре· као је Мвић, наволећи да слични пекуттаји појединаца постоје у Матипи којима овч само себен ову установу настоје плентификовати с ховатском КУЛТУООМ то заузети монопол над њом, свјесно пон том заботављаћући да је хрватска култура настајала, настаје и може настати и афирмисати се само као заједитчка творевина стваралаштва“ Хрвата у повом реду, али и Соба и свих осталих нађола и народности које озмје живе."

Није нам, заиста, јасно откула онла Јонке“ смелост ла своје пз латање, коле оно назива .псмољ вем тлемтптем Мапцице хрватске о питањима књижевног 1езика". расхотта ритам тасловом ,Толерантно и начелно".

старије хрватске културне и народ |

Остављајући по страни питања.

неких.

ПИСМА УРЕДНИШТВУ

() оцени једне оцене

Драги друже уредниче,

УМ сарајевском недељном илустрованом листу „Свијет", у броју 651. од 20. новембра 1970, изишао је интервју професора Мидхата Бегића „о разним питањима значајним и карактеристичним за савремену књижевну ситу ацију у Босни и Херцеговини" под, насловом „Какав критериј".

Ценим Бегића због дугогодишњег неговања Скерлићеве успомене и бављења његовим делима. Зато сам склон да његове изјаве у „Свијету“ не тумачим строго. Сматрам да интервју и не мора бити прецизан израз лица које даје изјаве. А у изјави Бегићевој има не само гушта и тма потакнутих питања, него управо много чега што читаоца наводи

интервју пре

да посумња да овај носи тачно изјаве и ставове гићеве.

Али, ја овде не мислим улазити у анализу целога разговора Бегићева. Желим само да кажем да не могу да се сложим са Бегићевом констатацијом „да суо Крањчевићу написали најгоре оц-

а на првом мјесту пјесници.

анд; и Божидар Ковачевић". Бојим се да Бегић овде није довољно прецизан и акриб : Мени је, бар, непознато да је Сима Панду дао а првом мјесту најгору опшјену о Крањчевићу". Није ли Бегић поводом оцене Пандуровићеве о Назоровој поезији (Дела Симе Пандуровића, Ш, 93—112) неким менталним лапсусом помешао Назора с Крањ чевићем2 Али и суд Пандуровићев о Назору није „најгора оцјена", јер о њему закључује да је „месумњиво наш најбољи песник Аругог реда".

Исто тако Бегић нема | права кад товори о некаквој мојој „нај гторој оцјени" Крањчевићеве поезије. Ево те оцене како сам је коначно дао у предговору своје антологије „Парнас, зборник лирике српске и хрватске" (Нови Сад, 1955, стр. 21): „Војислављев савременик, Крањчевић, угледаће се на њега: један део мотива, облик неких песама, стих и израз, често се јављају У под

._ Војислављевим · Крањч

ева песничка личност.

није јака, у његовом стиху нема ·

оног посебног личног израза којим се један песник разликује од друтог. Многе његове песме су стихована проза м остављају нас хладне као чланци из новина. Али Крањчевић се труди и хоће да мисли. Његове песме „Задњи Адам", „Мојсије“ „Ели, Ели2 лама азавтани" мисаоне су, више производ прочитаних књига него личнога ја али ипак високо изнад песама Враза, Трнскога, Харамбашића пили Шеное, најистакнутијих хрватских песника пре њега. Мање разноврстан у мотивима, много мањи песник пи умет ник од Војислава, Крањчевић је ипак врло заслужан: он је више него други уносио у лирику велика питања и велике немире мисли и духа. Али његов утицај није био значајан зато што је био само стихотворац, а наше песништво

„БРИГА“ ЗА КУЛТУРУ

Ме

Крањчевића утицајем,

"ња у много чему је

ШАТОБРИЈАНОВ ГРОБ НА ОБАЛИ ЗНАЧАЈ НЕ ОДРЕБУЈУ ДИМЕНЗИЈЕ

имало је већ велике уметнике. Да Владимир Видрић није остао само генијални аматер, он би мо-

гао више него Крањчеву представник праве поезије у ХРвата, па чак и данас, Ме о колико прегршти стихова тотово изнад свих хрватских плес“ ника. Отуда у једној антологији Крањчевић неминовно мора 6ити представљен лошије него Војислав или В , јер му ту не помаже углед који му даје наша средња школа." .

Мислим да ова моја оцена о Крањчевићу није строжа, на при мер, од Крлежиних судова о њему.

Хвала на простору.

Божидар Ковачевић

Хегемонија фаленфиката

Пјесниче, друже, душе што ти би

Да л'зато прах свој попе на тај ком

Аа с њега гледаш душом жалосном

таје племе твоје спава мртвим сном2

Па реци, нагов'јести, дај ми знак,

Што видиш отуд, свјетлост или мракз

Видиш ли врага, оног старог, твог

Једва та видиш, сломио та Бог.

Бињиши су му сад крпетине,

а мач и круна подсмех свјетине.

А/ многи други створио се враг,

Час ту, час тамо, свуд му ВИДИШ Лаза Костић

траг.

(Из „Пролога за Горски вијенац“, 1902)

Драги. Драгане Јеремићу, · "ОД ТОЛИКИХ писама која се,

нарочито у последње време, пишу и потписују код нас, највише их је посвећено Његошевом опстанку на Језерском врху. Кад би се

сакупило све што је јавно намењено (ако не увек и јавности саопштено) као апел, протест,

упозорење — била би то позамашна бела књига о „Сумраку Ловћена“, како је Петар Лубарда назвао своју последњу слику.

Књига би се могла сачинити ни од онога што је у свету писано о Ловћену. „Џпа уосе рег зајуаге ипа #отђа“ („Соглете деЦа зега“, 18. М 1970) дигао се не само у Италити, ипо читаво! Европи, већ и у Јапану („Азаћр 5ћипбђил“, 29. У 1970). Један од последњих, према личном писму од 23. октобра, јесте и глас самог Андреа Малроа. Има, међутим, неких Аругих писама чије су залудности насушне, поред све ужурбаности минера изнад Иванових Корита Да што пре буде касно за било чију, или какву, накнадну памет, Пре више недеља, на пример, обраћајући се члану Одбора за рушење капеле на Ловћену, историчару Владимиру Дедијеру написали сте да је „само цела истина историјска“. Отворили сте тиме разговор који се и очекивао као потреба да се бар неке од нецелих истина дорекну, или назову својим правим именом. Странице које Вам прилажем део су једног већег дијалога чињеница ни примера, у вези са насловом и поводом, за ово писмо.

Мако није једина у догађајима и проблемима који нас опседају, судбина Његошевог завета и здајединствена као пример и оличење, далекосежна као последица. Крај толиких непогода и неизвесности данас, као да је требало још то да сен велико упориште, какво је Ловћен са Његошем на себи — највиши предајник песничких и патриотских емисија — претвори у латум завичајних смутњи, раздора, обневиделости. Као да није било пречих потреба и послова, нето да се на месту једне историјске капеле, обновљене, подигне један политички маузолеј, та. кође обновљен. А многи зналци упозоравали су, упорно и одлучно, да не дође до другог рушења песникове задужбине, и другог враћања државног мештра једне бивше државе као свеважећег вајара земљи која скоро три деценије није више краљевина.

„Ничим, спољашњом формом нити мисаоним животом не првпада Мештровићева стилска уметност НАТПОј средини, нашем народу. Напротив, она је само једна од ројних појава модерне

АТЛАНТИКА: ПЕСНИКОВ ЊЕГОВОГ ПОСЛЕДЊЕГ БОРАВИШТА

европске уметности. Њен ужи извор је модерни Беч, баш онај исти 4 против кога се у по литичкој борби Мештровићева скулптура износи као симбол на-

дног ослобођења“ — писао. је Моша Пијаде у „Слободној речи“ још: 1919. (На ово писање Меш-

вић се, у својим „Успоменама“, овако осврнуо: „Од Кинеза сам први чуо за Броза и Кардеља а за јаду нисам знао да ли је идентичан са врло лошим сликаром Пијадом који је у београдској „Правди“ своједобно писао наручене и плаћене нападаје против мене"! Као п многа друга, ово место је изостављено у загребачком издању „Успомена“ које је објавила Матица хрватска 1969, У _ оригиналном, јужноамеричком издању „Успомена“, Буенос Дирес 1961, наведена реченица објављена је на стр. 389.) Пола века касније изашла је књита Жарка Видовића „Мештровић. и савремени сукоб скулптора са архитектуром“ која је научно, аргументовано представила сву естетску и идејну проблематичност јеката Мештровићевих маузолеја. А да је ловћенски најнесрећнији, писано је посебно много. Као у своје време Крлежа, Пијаде и Лазар Трифуновић је, последњих година, свом одлучношћу о критичара – модерних настојања устао против рецидивних заблуда о Мештровићевом маузолеју као уметничком делу. 0 промашености фигуре Владике Рада, основног чиниоца у маузолеју, о карактерној, духовној нетачности песниковог лика, изведена је замашна и значајна анализа у књизи једног од најбољих зналаца и ко је Његош, и шта је уметност — у монографији Иси доре Секулић: „Та уска глава излази из једног потпуно туђег затиљка, грубо мишићаве или месне вратине неког лађарског момка који о плећа н врат притегнутим ужетом вуче узводно дереглију. Скулптура ова није потекла из оригиналних података; то није израз духовне или карактерне конституције Владичине. Што још посебно жалимо, то је следеће: та уметничка визија Мештровићева, то је већ више но при. аично типизован модел његов за главе маркантних мушкараца из врло разних категорија. Стоји тај модел у аутопортрету Мештровићеву; исти модел у неколико тлава Косовских хероја; донекле у лепој глави Индијанца јахача; па ето сад стоји и у глави Њетошевој. Затим, идеализаџијом каква је изведена, скулптор је у два сасвим погрешна поавца _„ретуширао“ Владику. Прво, додао му господствености у смислу европски аристократском, или егзотичном;: а Владика је био динарски расан и домаћински отмен; додуше кућић и династ, али Црногорац међ Проногорцима. Друго, интелектуализовао та је Мештровић како се на већ врло стереотвпан начин приказују мислиоци. Међутим, Владика није био светски стилизован, него – сасвим особено, лично, и воло прноторски усклађен; и Владика није био собни интелектуалац који само зури у књиге, него је „кри. Аатим умом“ догањао знања и саџтње по просторима, и зато гледао отворених очију преда се („Његошу књига дубоке оданости“, стр. 192).

Ако је укус за псеудоуметничке грандоманије могао да превлада, и привилегован буде, у једном времену многих незнања и недоаичности, па да се на Авали сру-

ши средњовековни град Жрнов да би се подигло здање које пре Аичи на маузолеј каквом освајачу у освојеној земљи, но спомевик Незнаном јунаку у сопственој; или да атлетски акт у импеРаторској пози, на калемегданској тврђави, симболише побед; ника на Куманову, Бакарном гумну — у нашем времену нашли су се озбиљни и одважни људи који су покушали да спрече по нављање неликовне, антиисторијске агресије и на једном од нај чистијих узвишења наше постојбине и поезије.

Наставак на 10. страни | ;

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2

55 њу Е