Književne novine

ЕСЕЈ

0 ГРАНИЦАМА ПОЕЗИЈЕ

шаље

Мила Стојнић

СТОЈЕЋИ у претходници свих видова 06јективиране и опредмећене човекове свести, као једна од првих творевина у који ма је човек обликовао своје сазнање о свету око себе, књижевност је током свог многовековног постојања безброј пута застајала у апокалиптичком страху за себе и за човека, у страху да човек из своје племените знатижеље, играјући се својим неотраниченим сазнајним сп ностима и заљубљено откривајући непознато, не уништи и себе и свет око себе. У том страху којим књижевност, а нарочито поезија, прати процес човекова овладавања природом и упознавања њених законитости једна је од њених узвишених мисија, ње на улога чувара принципа људског, њена брига да се не заборави човек и човештво, да дело не уништи и творца и сам принцип стварања. Сликовито речено, књи жевност данас у људском друштву све виште игра улогу античког хора. Она неодступно коментарише токове збивања, Ди јагностицира бољке века, упозорава, вапи, радује се и тугује са главним актерима гранвдпозие игре живота.

И због тога није случајно што литература нашега доба, уместо старог, чкиљавог Диогеновог фењера, пали све моћније рефлекторе у потрази за човеком. Митови којима је у освит своје историје човек објашњавао свет око себе представљају, У наше време вртоглавог овладавања микро и макро световима, форму откривања човека који је, изгледа, негде у тим световима изгубљен, растворен, уситњен у мору честица свих знаних и незнаних материја, невидљив у „пољима“ у којима физика истражује оно што засад зове „антиматеријом". Изгубљен у лавиринтски 3амршеним окнима безданих рудника сазнавања, он ја сам остао најнесазнатији трун природе. На ту чињеницу упозорава нова фантастика, нови, мит о човеку и његовим суштинама. Тај мит је, за разлику од првобитног, прожет интелектуалношћу и узбуркан страхом за судбину хуманога начела, људске суштине и ненспитане „тајне" коју представља човек У време електронских мозгова, робота и освајања космоса. Отуд и потреба за „изолованим посматрањем личности човекове", његовога „ја“, за „хипертрофијом човекове присутности у свему", отуда и потреба за инсистентним доказивањем поливалентности људске личности, за њеним многоструким и увек новим осветљавањем. Тај нови мит диже човекову истину до степена универзалног и апсолутног, Мебутим, функција тога мита могла би остати више инстинктивно него разумски сазната кад га теорија литературе и књижевпа критика не би пратиле сталним минуциозним 2нализама и дешифровањем његових симбола и фантастичних форми.

Отуд управо у књижевној теорији и критици страх за човека нашег времена и за судбину суштине хуманога у ове дане расте до колосалних апокалиптичких размера. О том страху говори Роже Гароди у својој књизи „О реализму без обала" као о страху који човек осећа „пред снагама које је он сам створио, али које се од њега разликују, супротстављају му се као туђе и непријатељске и прете му уништењем. Беда, кризе, институције угњетавања и ратови, и све то заједно у-

зето представљају различите облике силе.

отуђене од човечанства". М једном технократском свету чија се снага мери јачивом и количином атомске енергије сабијене у бомбе и ракете, књижевност и свака друга уметност која представља. форму „човекове присутности у свету“ мора бити прожета страхом за његову су. трашњицу, У том смислу она и ствара нови мит о „човекопознању“, што „пред ставља чисто људски акт којим човек на» стоји да надвиси природу и технику која привремено влада природом". Овај страх који човек осећа у тренутку кад су ње. кове техничке могућности тако велике „не може бити плод његове немоћи пред силама природе" које су му туђе. То је пре свесни коректив властите активности, сопствене креативне моћи. То није избезумљење, већ упозорење, крик „Опо уад5 ћи-

тлаппа5!«.

„У колизијама насталим из противречности света, уметност види ону реалност, Која постоји независно од људскога „ја". Свет није у мени, већ сам ја у свету". Мит рођен из страха од доминације техничког и технократског принципа над хуманим, изражава, по правилу, човекову тежњу да обухвати и стави под контролу своје свести целовитост света, да га повеже и очовечи својом личношћу, да га свега обујми. својим малим „ја“. АРНОЛА Хаузер то назива „жељом да се, додуше, на прилично парадоксалан начин, унесе јединство и повезаност у атомизирани свет у коме живимо". „Уметност је — каже он — обузела права манија трке, за „тоталитетом." А „трка за тогалитетом“-није ништа друто до покушај да се човековим „ја", његовом дичношћу, обухвати све што око нас постоји, да се поврати јединствено својство људске личности да све присвоји и у себе смести, собом објединиу том смислу се са мање грозничавим, али веома

основи сличним дилемама сусрећемо и у совјетској књижевности и књижевној и уметничкој теорији. У закључку свога „Увода у естетику“ ЈУРИЈ Борев о томе пи ше: „Развитак нове високе технике и нових облика живота тек онда постаје друштвени прогрес кад се тај развитак остварује у име човека. Прогрес изван и ми мо интереса личиости не само да губи сваки смисао, већ се и извргава у своју

ост, Открића најновијег времена омогућују научницима предвиђања да ће се до почетка ХХГ века удвостручити колдичина електричне енергије по глави становника у свету. Па ипак, тај грандиозни скок не само да ништа не вреди, већ се он може претворити у колосалне невоље човечанства, ако не буде усмерен на праву страну,

Скоро свако ново техничко откриће у историји човечапства доносило је човеку не само нова добра, него и нове невоље. Управо због тога прогрес није апстрактан — нема правог прогреса друштва изван идеје хуманизма... Изван хуманизма нема ни правог раста човека...ако се раст човека изван друштва на крају крајева окреће ка деградацији личности, онда и. раст друштва изван и мимо човека, раст друштва који противречи интересима личности, по својој суштини исто толико није прогресиван... Човек није гориво историје, које без остатка сагорева претварајући се у енергију обесчовеченог друштвеног кретања. Не! Човек није Бубриво којим се гноји историја. Њиме се не може гнојити историја да би на тој њиви била одгајена апстрактна будућност. Комунизам расте у људима, заједно са људима и у име људи... Сваки корак историје и свако "ново откриће претварали су се у нову неслободу човека, нове несреће и опасности за њега. Усмерити друштвени прогрес ка кориту личности, обезбедити њену срећу и слободу и са друге стране заувек избавити личност од егоцентричне зачаурености и учинити је личношћу за људе — то је узвишени хуманистички циљ развоја човечанства. . .

Развој човека, његов непрекидни раст, треба да иде кроз друштво у име људи, а развој друштва — треба да иде кроз човека у име личности — у тој дијалектици човека и човечанства садржани су најузвишенији хуманистички принципи и ес тетички идеали. Остваривању и стварном оживотворењу тих идеала служи права уметност. Најузвишенији циљ уметности је свестрани развитак личности. Савез измеБу уметности и хуманизма је вечан и не раскидив".

Тон у коме Јуриј Борев износи ове своје погледе на уметност је до те мере кате-

Стеван Раичковић

БЕДЕШЋА 0 ПАСТЕРНАКУ И ЗИМИ

Знам га за огромним столом (на слици) како пише И можда ослушкује зуј пчеле или шум кише,

Па би да место мастила кроз перо мед пропуша Или окрене киша и сав прах времена скупи.

Он не само да чује, он као и да осећа. Како му век будући сад руком додирну плећа.

И нејак вишњеви мирис што кроз завесу плави Враћа му уназад руку да криви стих исправи...

Снежи... Замишљам целац (што Передјелкино крије) Ко бео, неисписан папир, на столу Русије.

за самоодржањем човек 'устаје у 04: брану својих својстава и права, која на тим његовим својствима у поироди и друштву почивају. Таква његова одбрана не познаје никакве баријере ни границе. Она се најдиректније (иако не увек у правим уметничким формама) манифестује у протестној поезији младих, у њиховој, додуше често беспомоћној радикалистичкој побуни против свих врста неправди и ограничења слободе човекове личности и њеног слепог покоравања законима нужности.

У последњој деценији нашега века тај својеврсни универзализам осећања хуманога манифестује се и у све видљивијој и све чешћој саичности или истоветности мотива, јунака, стања и расположења која се појављују у разним књижевностима, на разним странама света, у потпуно разаичитим срединама.

При томе то више нису стара питања човекове егзистенције и смисла постајања, постојања и нестајања његова, већ понајчешће чињеница да је он као такав угрожен, потчињен. Чињеница да чак и поезија као искључиво човеково својство и потреба почиње да израња из математичких формула и симбола, да и она прелази из области емоционалнога у област строго рационалнога сама по себи и изазива многе дилеме. Поставља се питање: умиру ли то људске емоције, или у најмању руку шта ће остати од човека „ако он буде могао и своју патњу да пренесе на маши ну" као што јој је подарио моћ да за ње-

у МАШТОВИТОСТИ ЧОВЕКА ЈЕ ПРАПОЧЕТАК СВИХ ЊЕГОВИХ ДЕЛА

торичан да из њега јасно избија нека врста последње опомене, попут оне коју је у своје време упутио руском друштву Алек сандар Блок — „Последњи пут ти кажем, освести се стари свете!". Та опомена има смисао обраћања човекова ка сазнавању самога. себе као творца дела која га, макар и само на тренутак, могу чак кобно превазићи и узети власт над њим. Због тога за књижевну критику и, још универзалније, — за естетику, У одређивању мисије уметности међу човековим делат-

постима и оцењивању уметничких и књи- ·

жевних дела, све мање постају релевантне форме и садржине које се овим страхом за судбину Људске личности, човека и човечанства прожимају. Сам тај страх од дехуманизације нашег света, од прогреса „мимо човека и човечанства", који у се би крије опасност од свеопштег униште ња, од претварања личности у „Бубриво историје са циљем да се на њој однегује нека апстрактна будућност", од власти машине над човеком, од аутоматизовања човекових активности, од уништавајуће силе човекова дела, — постаје тако универзалан у свим технички развијеним срединама и постепено прожима све врсте уметности. Он све мање зависи од политичкога става аутора, од његове друштвене позиције м погледа на свет и све више постаје један универзални вид самоодбране човечанства, једно друштвено опредељење које је подједнако критично према свим појавама које могу представљати опасност по: интегритет људске личности, по човека и човечност, било да су те појаве друштвеног или каквог другог ка-

рактера. Као по неком императиву магона

га мисли и решава брже и прецизније Од, њега најсложеније мисаоне радње. Остаје ли човек од тога за једну велику ПОЛОвину своје личности сиромашнији. Прочитавши стихове које је у своме чланку „Логика поезије" цитирао доктор физичко-математичких наука Г. Хилми, књижевник Вадим Кожинов, коментаришући карактеристике почетка седамдесетих ТОДИ“ на и краја периода који ће „у историју књижевности Ући под називом шездесетих година ХХ века", пише да је У сл: ховима који су „плод надахнућа електронске машине... немогуће у суштини ИЗАВОјити искрени (па макар и штетни) лирски израз од шарлатанства“. Реч је о стиховима добијеним по програмима електронског уређаја „Р. Ц. А. — 301", који гласе:

Док је над сломљеним надама сан слепо пловио

Космос је над сломљеном љубављу бол по кап точио

Из невидљивих људи светлост је

А небо није спавало.

Све девојке плачу, . Тихо као што снег веје. Девојке неће плакати покрај

постеље. . . г.

Нека тешко олредива кохеренција која

постоји међу овим сликама наводи аутора коментара да уверење „да ће се наћи пошштоваоши поезије који ће у наведеним |

била изгнана.

редовима открити занимљиве и смеле асоцијације, одраз „разбуцаности" века итд. итсА. ЈЕ

Виктор Чалмајев, истим поводом, указује на другу опасност: он сматра да и поезију и човечност угрожава то што се у поезији све чешће манифестује јунак који се „не примећујући своје духовно питмејство и немушкост „смело" загледа у звездане даљине и осваја их...реториком". Међутим, ма колико да се овде говори разним језицима и о различитим ствари ма, оба ова аутора прижељкују повратак

„укуса чуда, визије друкчијег, немеханичког постојања човекова“ и надају се да“

ће „безумника који ће бити способни да снују и одгонетају златне снове... бити све више". Они, као са два мола, сваки са своје стране, траже место под сунцем за поезију. То место тражи, рекло би се, поезија у целини и чини се да она овога пута покушава да докаже да и крај свих фантастичних остварења људскога генија, и упркос толиким реализованим чудима, „чудо човекове личности" остаје сакривено у модрој шпиљи његова сна, а маштовитост човекова у којој је прапочетак свих његових дела нема граница. Она је коначна у бесконачности,

ПРВА ИСТОРИЈА РУСКЕ ПОЕЗИЈЕ

ПОЕЗИЈИ се, последњих година, у Совјетском Савезу поклања све већа пажња. Пе: сници прошмости, који су било по чему значајни, штампају се “у замашним тиражима, а да се и не говори о онима најзначајнијим. Сва та издања су на високом нивоу, брижљиво су прокоментарисана и снабдевена исцрпним и садржајним увоАним текстовима. Литература о овој уметничкој области је веома богата а курсеви на којима се она изучава, од академских до средњошколских, веома ауторитативни. Историја те поезије, међутим, није постојала. А сада је, „Историјом руске поезије", недавно изишлом из штампе, у извесној мери и та празнина попуњена, То је, наиме, издање које је, како нас, у ч» сопису „Вапроси литератури" (број 10 за 1970. годину), обавештава _А. Гурјевич, припремио необично велики ауторски колектив, који одликује висока филолошка култура, тлирока ерудиција и брижљив и деликатан однос према материјалу о ко ме је реч. И, по његовим речима, примаран задатак на овом значајном послу решен је „углавном успешно". Аутори нису дозволили да их ситнице одвуку од битних ствари, нити су изоставили било шта, што има некакав значај. Успели су да, с ретким изузецима, сачувају — неопходну пропорционалност у односима међу поје-

Анним одељцима и поглављима књиге, А

као један од највећих квалитета овог из

дања Гурјевич истиче „занимљиву анали-

зу и прецизну објективну оцену низа ком-

плексних и контрадикторних појава" у ру-

ској поезији с краја Х1Х и с почетка ХХ МС.

Таква каква је, књига ипак није на најбољи начин одговорила својој намени. Најозбиљније замерке иду на рачун уопљштеног предговора, тачније речено на рачун „крајње неодређености циљева и замисли" аутора, коју он експлиците показује. Аутори овог издања, по речима Гурјевича, нису успели да „означе некакав свој, оригиналан прилаз теми, условљен специфичношћу самога предмета проучавања — песничког стваралаштва". Последица тог недостатка су многобројне контрадикторности у формулацијама како по јединих појава у поезији тако и у приказивању стваралаштва појединих песника. ИМ, уместо целовитог, јединственог третмана грађе, који би био базиран на одреЊеним, свесно изабраним принципима, „Историја руске поезије" представља „збирку самосталних чланака и есеја, поређаних по хронолошком реду". А, ма колико да су ти чланци и есеји, сами по себи, вре-.

Ани, то не може да буде довољно за јед-

но овакво издање, тим пре што је ово“ први покушај те врсте. (С. Б)у ћ

КЊИЛЕВНЕНОВИЕ 5