Književne novine
1-2Р
Владимир В. Предић .
И ТО ЈЕ ИСТОРИЈА
И пробудиш се једног јутра
Ни гласа
Ни тишине
Ни времена
Као и да није јутро
Само шкрта.
Безукусна светлост
И помислиш
Могао си и да се не пробудиш
Могао си сасвим мирно и да заспиш
Без збогом
Без икакве поруке
Чист као заборав
Ни сен горчине
Ни сен наде
Да задрхти у теби
Да испише лист
Дуга низ година
Зар бесповратно изљубљених
Пред таквим јутром стојиш
Пуст и далек
Ни ваздуха
Ни земље под ногама
Стојиш под још незамисливим небом
Пред још непостојећим вратима
За тобом
Ни маховине ни камена
Ни мисли о светлости
Наједном
Јутро се отвори
Немирне мушице снета
Облећу злато
Старих торњева
Наједном
Пљусак живих
Неухватљивих звезда жосе
И њен ход који разгони магле
И сумње
Смутљиве године
И страх
И њен ход
Без ког не би било
Ни тог јутра
Ни тог барокног анђела
Под чије си крило
Изгледа
Заувек стао
Наједном
Све је ту
Као да је само на тебе чекало
Таквог једног јутра
Могао си и да се не пробудиш
ЖОНГЛЕРИ
Тај воз Ветар истргнут из корена моћи Прокључала муња Помама страха и радости Тај воз Неполегле године младости. ШМеисписане судбине по плавим путевима, нехаја. Снови неиспевани Тај воз Руке без подршке Згрчене руке уморних Недовршена писма Тај воз Необузданост и лажна предност одлазећих Меразложно спуштени капци онима што нису стигли Над својим узалудно поновљеним столовима Тај воз Могућност нових пораза О куда ће и да ли ће икада стићи Али ипак ти осветљени прозори Та лица у напрегнутом ишчекивању сутрашњице
ЗИМСКО ДРВО
Као да то угашено дрво Као да то дрво без корена Без неба
Као да то дрво
И није већ
.
Као да у тим жилама
Као да у тој прозуклој тами И није било светлости
Као да није било простора За реч
Као да не говори Као да је дрво А не пустош Као да је било Одвећ.
у ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ ТОДОРА СТЕВАНОВИБА
Судбина дневника
Марко Ристић: „СВЕДОК ИЛИ САУЧЕСНИК“, „Нолит“, Београд, 1970.
ДОБАР ДЕО „маргиналија на рубу живота" добио је, како сам Ристић каже, 06лик дневника или хронике па, без икакве примесе ироније, он свој посао смело назива хроничарством или вођењем дневника Као што знамо, у дневнику се бележе догађаји онакви какве је писац видео, илм како је о њима чуо од својих савременика. У наше доба се користе и дневни материјали из штампе, односно масовни дневници, за израду свакодневних, син тетичких, специфичних, субјективних белешки. И на томе послу претакања масовнога у лично, објективнога у субјективно, стваралачки неутралног у стваралачко, Ристић је показао упорну, тврдоглаву, ненадмашну виталност. '
Ова књига у космичкој ери човека, обухватајући десет наших година, деценије шездесете, представља у ствари један Ристићев дан, један космички трен, једне литературе, једне земље, једне политике, једног света, света већ реализованог космичког сна али и даље неослобођенот од моралних скрупула у свим областима људског живота па и областима културе. Читаоци ранијих дела Марка Ристића добро се сећају да је он своје критичко-естетске ставове градио дубоко уверен у неопходност моралне доследности и чистоте писца и у неољ ходност његовог потпуног друштвеног антажовања. Не зове се ова књига случајно „Сведок или саучесник". Интонирана као завештање она на плану ангажмана и моралности испитује пишчево сведочење и пишчево саучествовање.
Ристић се нашао у акцији надреализма не судећи испрва о себи као о сведоку. Учествовао је у њему прије свега као песник, па затим као његов репрезентант и идеолог. Најмаркантнија реч из његове „естетике“ је пламен. Како су године пролазиле показало се, с обзиром на њетову веру у поезију и доследност његових критичких принципа, да су његови дуХОвни подаци уверљиви и апсолутно потребни у новим књижевним стремљењима. Али, У овој књизи ће Марко Ристић на неколико места као сведок оставити не тако светле податке о садашњем културном тренутку. Не мало оптужујуће звучи када критичару преостане да се жали, као
стићевом случају, да је жртва једнот терора „који долази од извесних културних стваралаца који свакако нису бирократи и који није на линији „политичке бирократије' ни на линији „режима' ни линији „система' ". Критичар је, по Ристићу, у ситуацији да не сме да каже свој судо неким песницима а да га не оптуже да је глув за поезију, да је лажни идеолог, демагог, „такорећи полицајац". Он се пита чија је то бирократија (1965) и данас.
Ристић није никада био за административну негацију стваралачког дела, и то се овде мора поновити, него за дијалектичку негацију „у смислу укидања оног што је преживело ради очувања оног што води ка једној даљој позицији". Тако је Марко Ристић у.име дијалектичког пре. вазилажења, мако судбоносно везан за надреализам, изрекао о њему и најобјективније критичке примедбе. Сетимо се само оних бриљантних валера око појединих морално-политичких уверења припадника надреалистичког покрета. Не само да су се ломила уверења него и поезије и поетике. У том погледу нарочито је значајан текст „После смрти Милана Дединца и Андре Бретона" који је по интонацији сродан Ристићевом ранијем ремек-делу „Три мртва песника".
Варирајући теме младости, космичког сна, простора, рата, смрти, друговања и другарства, идеала, снова, идеологије, политике, књижевности, пролазности, слободе, комунизма, овај нам аутор оставља специфично животно завештање и — ако он не би желео овакву једнострану хвалификацију — завештање дубоког литерарног карактера и мскуства, завештање ко. је се из литературе п у литературу ре флектује у кључним друштвеним и науч ним областима наше епохе, Само ово деао, целокупна дела и цео живот РистиБа, израсли су као импозантна, савесна, аџторитативна институција надреализма, чији се подаци верно чувају, сређују, ко. ментаришу и оцењују.
Метод који је Ристић одабрао у раду тога ипак гигантског „института“ јесте
КРИТИКА
МАТИЈА
МАРКО БЕБКОВИЋ
РИСТИЋ
_ већим делом метод хроничарства или Пи
сања дневника који је он посебно разр=дио. Нека ми се дозволи да тврдим да Је то метод древне одбране од фантома на: сиља, од смрти; као у „Хиљаду и једној ноћи". Да би неко живео мора уверљиво да говори. Тако је и у „Декамерону". Љу: дим, не заувек склоњени од смрти него само одбегли за једно време, причају своје приповетке. Но наша је епоха још суровија. Да би неко опстао мора, као Ристић, са зебњом пратити политичке и научне комбинације, Понекад катастрофалне по човечанство. На једном месту ове књиге Марко Ристић има белешку из дневника у којој каже да је седео целу ноћ поред радио-пријемника због судбоносних догаЂаја у једној европској земљи, дакле У Европи, дакле у свету, — како би он Једном другом приликом рекао — у АРругОМ свету, али ту одмах поред нас, А таквих прича, које нам саопштава и ова књига, у нашем веку на жалост има из ноћи У ноћ. И само то ослушкивање и бележење зар није органски страх од фантома полштике, од смрти, од катастрофе2 Ето, укратко, то је Ристићева књига, Ристићева литература.
Остоја Кисић
| регионално и универзално
Матија Бећковић: „ВЕЧЕ МИ ЈЕДАН ЧОЕК“, „Просвета“, Београд, 1970.
НЕШТО због очевидног талента али и због припадности генерацији која је доносећи српској поезији отворенији израз, непосреднији социјални ангажман и ново схватање живота. оснажила контакт измеБу поезије и аудиторијума, Матија Бећковић је доста лако заобишао извесна постојећа критичарска колебања. Колебања због којих млађи српски песници једноставно не могу да мењају своју позицију, да се супротставе кулоарским ранг-листама, систематизацијама и класификацијама; ако је један песник рођен као појава он то остаје, па макар његова друга, трећа и све наредне књиге биле очит доказ стагнације, а онај који је, може бити и 2сновано, једном смештен међу другоразредне, тај као трећу збирку може написати малтене и „Божанствену комедију" и остаће тамо где је и био, запечаћене судбине, с јединим поуздањем у некакав суд историје. Тиме се, свакако, не жели рећи да Бећковић тек сад, после објављивања треће збирке песама, заслужује праву пажњу критике и аудиторијума, колико се жели нагласити да је он један међу малобројним млађим српским песницима који је трећом збирком изванредно успешно потврдио свој стваралачки успон. Успон који је резултат песничког дара, али м очевидног трагалачкот напора.
Књита дијалекатске поезије „Рече ми један чоек" дугује своју привлачност а о томе сведочи и њено друто издање етзотичности лексике, миљеа и нарави који у њој живе, али то није њен пресудно значајан уметнички аргумент. У питању је нешто много више: песник сјајног осећања за хуморно, али и непогрешивог смисла за исконско и судбински вечно у човековом про ласку кроз живот, Бећковић је, напајајући се искуством историје и богатством предања, а проучивши етничка обележја и лексику краја у чију славу пева, ство рио једну самосвојну уметничку реалност, један особени живот који мма сопствене форме, сопствена правила, сопствену етику, сопствену дијалектику. И, као и сваки други живот, сукоб водећих сила који је и основ његовог кретања и његове дијалектике.
О којим је силама реч2
Као песник и моралиста, Бећковић је |
у својим песмама обелоданио сукоб националног бића (ако тако-нешто, уопште, постоји мада у овој књизи сасвим из весно живи веома динамичним животом) са злом које га као какав фатум, као некаква вечно претећа моћ непрестано следи. Да лим се с тим злом суочава само Крсто Машанов, један од Ровчана из Бећковићевих песама („Судбина Крста Машанова")2 Нипошто. Зла коб с којом се он и његови саплеменици током читавог живота боре, она коју мајка предо чава сину опремајући га за пут у живот („Не знаш ти њит") то је зла коб човека
свих времена. То је, укратко, судбински жиг на човековим плећима, то је, ваљда. казна за његов источни грех. Само тако
схраћено, далеко изван и изнад оквира Бећковићевих Роваца, који су сцена и лоприште догађаја у његовим песмама, зло које овај песник осветљава има свој дубоки смисао и свој пуни значај. Веома често песник и не говори о злу или о лич ностима које су његово отелотворење именујући их, већ прати њихово дејство на понашање својих актера. Зато, ваљда, њетови Ровчани говорећи о својим дневним и вечним мукама, о немилосрдним моћницима, о изумирању чојства и честитости, традиционалне етике и морала спомињу оне, друге или, чак и оно као извор својих мука као да је у питању нешто лерманентно у човеку и око њега, нешто свима познато чему је немогућно супротставити се. Зато, најзад, кад унук Алексе Марин: кова тужи над негдашњом Црном Гором и неглашњим Црногорцима ми чујемо плач над дехуманизованим човеком 'уопште, над дезинтеграцијом морала и хуманости уопште („Унук Алексе Маринкова плаче над Црном Гором"). Ми имамо у виду песникову прожетост традицијом, уочавамо и његов критички однос према њој, према некаквом пренаглашеном, сакросантном осећању части („Двије пјесме"), али ми ове песме, при свему, доживљавамо изнад равни на којој се „догађају“. Ту раван разумемо као изванредно оживљену уметничку реалност која је, темељећи се на искуству које је сам супстрат једне регионалне традиције, успела да се отисне до космополитских садржаја, до општих значења.
Трећи, а можда н најзначајнији актер у овој књизи је, без сумње, језик. Језик као синтетизовано искуство народа. Шта у њему, у овом случају, значи дијалекатски колорит Нема ли он смисао који би се из речи егзодус (веома сличне речи егзотичност) могао извући Није ди дијалекатска поезија за Бећковића само. један вид изласка, бекства, један по кушај да се под окриљем дијалекта кажу веке истине о нашем времену и нашем простору. Та се намера у овој књизи, дабоме, подразумева, али она је веома далеко од тога да буде кључна, баш као што и језик у овој књизи јесте доминантна димензија али никако п једина, Када не би било тако цео Бећковићев напор био би обеснажен, његова сложена ни вишезначна креација била би сведена на маргинално дејство. Може се поставити питање потпуне комуникативности тог је зика, или о постојању баланса између егзотичности и идеја, јер има пасажа, па и целих песама („Не дај се јуначки сине", на пример) који су ефектна лексичка парада више но мисао и значење, али се такво једно питање не може постављати. Збирка „Рече ми један чоек" је исувише велики стваралачки напор да би била само то,
Много значајније питање на које треба одтоворити је шта је у овој књизи поезија и зашто је то, уопште, поезија2 Има Ам тај стих, осим је формалног ограничења, и неки дубљи смисао И ту би, сва је прилика, у супротстављању дОГматски схваћеним правилима „поетичности , прозодије и метрике требало упомоћ призвати цео низ одабраних примера из фолклорне ризнице, из народне поезије, из Њетоша, из Вука, па, ма колико то апсурдно могло зазвучати, чак и из Шекспира .. . Јер, ми ту кондензацију индивидуалнот креативног напора и песничке имагинације, националног искуства и древ не мудрости можемо назвати како нам драго. Можемо је именовати по угледу на нешто старије поетике „најбољим речима у најбољем редоследу" или по нешто новијим „Иинтензивираним товором". Извесно је, међутим, да је то поезија коЈој а тензитет унутрашњег напона, напо+ оји произлази из мисаоно динамичног значења, одређује и специфичне ритам55 осцилације. Извесно је да су то стиови какве је најшири аудиторијум једино 55 Поб ЗИју одувек примао и репродукоиреме КО У овом Бећковићем делу и наНОЕ ба пе позива једног национал“ и. , ако модерно време и модерна НЕКА ЊУ КЛЕ такву улогу уопште омогуја а. да своје стране, као индивидуални Ива са као песник, Бећковић је учи жену а том позиву одговори. Његову. и о, можемо третирати као збирРавока Ричних песама, као тротескне па-
оде, као филозофску поезију, па чак и
као пр зофс нашој 25 Она је јединствен догађај у
. ратној 6 атур ваза р оних који Ј литературм, један Од
ће се с У + помињати и, чврсто у то верујемо, одржати,
Богдан А. Поповић
КЊИЖЕВНРНОВИНЕ 4