Književne novine

1 | ј | ' 1 | | | | 4 | ! |

Милан Милишић Кишни

бодич

Киша, И. К.

Језа пролетња појачана градом

И наш пут осветљен муњама Ћутимо, густом шумом засвођени Наоколо: невидљива крила ландарају

Кроз чупав борик вести хује

М писку влажних жица, тешке, непознате Налутасмо се ИК., стрпи се

Ту негде мора да се згруша

Граница коју само прекорачити треба

Ипак, у себи

Спремни и на горе, и на:даље

Ићи и не сретати никог

Ићи и не препознавати ког сретнеш Застајати на истоветним местима

На местима нанизаним као перла На спору нит нашег одмицања Одупиремо се, хватамо за избочине Док слабе нам ноге лове шкрапе Док валовитим крајем поигравамо

Тек с времена на време погледаш ме Као вест управо стигла!

Немам више простора испред себе Земља се лепи, клизи, измиче Годишње доба тамно поседа хоризонт.

Доста ми је свега ИК.

Ако сам водио, нећу водит више

Ако сам следио — следит нећу Замишљам друге на мом месту, храбрије Опуштам се, грчим, да предахнем

Дунух дим, високо, у влажни ваздух

С мислима које ме заокупљају, све опаснијим

Моји су кораци спутани твојим, малим.

Моји кораци иду напред-натраг

И превише необазриво залећу се постранице

Но само истерују кртице из кртичњака, плаше зебе... По ко зна који пут време је да будемо негде

По ко зна који пут да отпочинемо, · спремимо се, једном још оик., ик. .

Време јесте да се стигне, знам

У твојој ћутњи то цела је истина! Како боле твоје рањаве ноге! Како ми склапа очи твој умор! Али — надасве — како је мила твоја поверљивост Она се спушта, преплетена, као сенке дрвећа...

И прожима ме, заувек, хладног и мокрог Као непрестана дрхтавица

Као кишта, исто тако непрестана

Као олуја, и скоро

Као топлота недосегнутог одредишта!

ИВЕР

Заподједе се вјетар, кроз лишће прсте провуче

"Ончас изидох: свеудиљ

облаци пристижу, обзор сиви...

И намах, тачка једна, збир Ничеса, воде...

Што хтједох крадом стећи док пут је пунио чула!

Ту рочиште је свеколико —

Крај у који доспјех да ме сврши.

Тешко је разазнати звијезде у локвама Намрешканим

Дол и врлет облијеће вјетар

Пригиње се дрвље да ми шуми: једну Тек ријеч лучим, оштро,

Из свега: довејах.

#

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

СУБОТА, ВЕЧЕ...

Ерих Кош

ХРАБАК је тога дана напустио Генералну дирекцију у уобичајено време, четврт часа после осталих, не рачунајући оне који су га тајно пратили. Није се, по обичају, одвезао право кући. Отишао је пешке до Славије, узео ту једанаестицу, стао код Кикевца. скренуо улицом Горкога, и у Шуматовачкој нестао у једној капији. Пратећи га из кола, на малом растојању, могли су овог пута да уоче у којој. Носила је број 27а. Кућа је била једноспратна и није било тешко утврдити ко су јој станари.

Није се у њој дуго задржао. Највише пола часа. Изишао је, осврћући се на све стране, као човек који има разлога да се крије и плаши. Настојећи да се укрца у први аутобус, завадио се са људима који су на станици чекали, а затим и са путницима који су се за њим укрцали. Отресао се на њих, љутито, знајући да је крив. Рекао им је да је дошло време да нико ни о коме не води рачуна и да се свако гура како зна и уме. Сад је актуелна парола „Снађи се како умеш!" па је и он доста друте тлштао пред себе и помагао онима који су изостали, Нека га зато нико више не учи човекољубљу, друтарству и пожртвовању. Зна он и сам већ довољно о томе. И тако даље. Био је спреман на свађу и

ИАУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШТЕ

људи, видећи то, најзад су заћутали, плашећи се и горега, Сишао је на Мостару и упутио се кући.

Ни ту га није држало место. Мувао се по дворишту и шупи и ускоро изишао пртећи под руком два пакета — увијена у новинску хартију и превезана канапом — слична ономе који је пре неки дан носио на Дедиње и предао службенику страног представништва, у међувремену идентификованог и у Храбаковом досијеу означеног шифром „В". Један, нешто већи, однео је у исту вилу, у којој су му одмах отворили врата, пустили га да уђе и примили га као доброг познаника и радо виђена госта. Са другим пакетом упутио се онда до Дедињског булевара и ушао у нову кућу без броја, у којој од неког времена станују извесни виши савезни функционери, међу њима и двојица из Генералне дирекције. Кога је у тој кући посетио и у чијем је стану оставио други пакет још није познато, али ни то неће бити одвише тешко утврдити. Он је, међутим, обавивши и тај посао, олакшан и ослобођен терета, отишао право у кафану код „Мостара“ и не свраћајући претходно до своје куће. Било је негде око осам часова кад је стигао. Мрачило се и момци су раним гостима већ почели да износе вечере. Мирисало је на роштиљ, а на све стране се разносило пиво; дан је био топао, спаран, и ни вече није донело олакшања, Није било ни ветрића да дуне од Саве. Гране на дрвећу су мировале, а лишће ни да шушне.

Субота је вече и у кафани се, у десном углу, поред, прозора, окупило друштво које се тим даном и у ова доба редовно овде састаје. Све сами мајстори, занатлије, пензионери и нижи службеници, становници околних улица и станари приземних периферијских кућица, махом окружених баштицама и дрвеним, накривљеним оградама. Аца Димић, звани Буре, Храбаков станодавац, рошави Мића Пантић, коме се не зна ни раније ни садање занимање, неки Дуле Катић-Дулек, Штефан Војтех Шваба, Димитрије-Диме Тркља и други. Игра се обично табланет, пије пиво, ракија и птрицери, а мезете тврдо кувана јаја, качкаваљ, ротква и кисели краставци, пошто су мајстори и пензионери ретко при новцу. и не могу слободније да се троше. Разговор се води о свачем и:ниочему у ствари, а најчешће тера шала

Војтеха-Швабе, ко-

бравара и кућепазитеља а

с А ојеичиуне. није му то ни криво и било би му

чак и необично ако би престали да то чине.

већ на окупу, а момак Миле „Ждера", алоне сјаје као да су јуче скројене од

коме се црне пант да мотри на Храбака, тако је

свиленог листера, 5 : Ме ла пре столице и госте да је за мајстора оста Цбрдна још само једна, једина, ито са спољње

било лакше да га посматра, а на

а, како би МУ 5 стр КЕ НЕ њиме, док буле служио госте, ослушкује шта тињући а разговара. За следећи, најближи

им едим: 5 је пика а о и 55 млађих људи које се, пред нечију у Н Б ан МА последњу, опроштајну, момачку вечеру, енид! ,

| јица припадника ОБ струке, од су двојица или трој и | 5 ЈЕ ~ Генералној дтрекцији ангажовани да са те ПАЈЕ ослушкују шта ће Храбак за вечером говорити.

Све је спремно и чека се само да главни јунак дође, па да представа почне. Сви играчи карата имају уза се већ по једног кибицера — сем Аце Димића, поред кога је место резервисано за Храбака, пошто се рачуна да ће са својим пријатељем, комшијом, станодавцем и компањоном, најпре и најслободније разрешити језик. Сем келнера, који је и својим послом, тако рећи по службеној дужности, повезан са милицијом, У АРУШТВУ су још тројица независно један Од друтога, по својим линијама и везама, имали сличне задатке и вршили исти посао. Први међу њима, чика Панта „Одаџија", пензионисани судски позивар, сВАа хонорарни црковњак и поповски прислужитељ у малој црквици на Бановом брду и Топчидерском гробљу. Као негдашњи човек од закона и власти, он је и са новом у дослуху и, дружећи се са свештеницима, калуђерима, богомољкама, болесним, несрећним, сујеверним и незадовољним старијим светом, извештавао је о својим разговорима, по потреби и према прилици са црковних и верских тема скрећући на грађанске и политичке, критиковање садашњих обичаја и опорочавање нове власти. Везу са њиме одржавао је један милиционер саобраћајне струке, кога су му, тобоже присилно, уселили као подстанара у кућу, Није играо карте. Само је посматрао како то други чине, занимајући се тако на туђ рачун, без сопственог ризика се мешајући у игру, слободније прислушкујући оно што се за столом говори и боље памтећи оно што би чуо. Вечерас се наместио поред мршавог, јектичавот обућара Димитрија Тркље коме се не зна да ли му је ово последње име или само надимак, а који је, кратковић, погнут, буљио у карте као у шавове ципела у својој радионици. Отуда, са тог ме ста, чика Панта је могао видети и Димићеве карте, које овај, уосталом, и није много крио, а у исти мах и слушати шта Храбак разговара са својим старијим колегом из истог

дворишта.

| Готово сви су

Штефан Војтех је био на лабавијој вези. То што је он с времена на време саопштавао реонском поверенику, станару куће у којој је Војтех био кућепазитељ, имало је, пре тежно, вид пријатељског, невезаног разговора и присног ћаскања двојице грађана који се међусобно обавештавају о најновијим догађајима и уз ракију, претресајући вести, помало отрпавају познанике и суседе с којим се налазе и из

мењују мишљења. Па ако би при том неког и оптуживао,.

личило је то на изненађено, па и огорчено ишчуђавање поштеног и лојалног грађанина, који не може да схвати како

се код нас може тако некажњиво да краде и тако слободно; опорочава народна власт. „јесам ли вам испричао шта се,

јуче десило2" почињао би он свој недељни, преподневни рапорт уз кафу или чашицу ракије, свестан ипак да то што ће сада рећи неће бити само казано у ваздух, већ џунето' у извештаје и у неким важним протоколима остати забележено. „Седимо тако, у кафани код Мостара, наше уобичајено друштво, све сами мајстори и пензионери, кад онај о коме сам вам већ говорио, чика Панта „одаџија", бивши судски позивар, а сада прковњак и гробар, поче опет о цркви, богу, свецима, патријарху, владикама и митрополитима, па и о некој капели коју су наши хтели да поруше, да би на том месту подигли споменик. „Нема ништа од тога!" вели Панта „одаџија", „само што је преосвештени подвикнуо, ови наши одмах су се поплашили и ућутали. Није ово више партизанија, као после рата. Опет је дошло време да се поштује црква и пита суд. Ни милиција сад више ништа не може на силу!" Може, не може, сме и не сме, и, да видите, готово се завадише око тога чика Панта и мајстор Храбак. водоинсталатер у Генералној дирекцији за опште народне послове. „Зато, вели он, и нема више реда у овој држави. Нит' се зна шта се може, ни шта се не може. Свако сад вуче на своју страну и ако се опет не заведе ред може ускоро све отићи дођавола. Мосталом, какво је време дошло, не би му, вели, ни било много жао. Требало би нешто да пукне као бомба или, да нас нека нова револуција чујете ли ово! — опет све раздрма, па или да дођемо себи или да нас нестане!" И тако даље, све тим истим „рекла-казала" начином, док се Војтех не умори или његовом сабеседнику не додија да га слуша.

Трећи из друштва, неки Ставра Тошић, бивши подофицир економске струке, кога су због финансијских неправилности још пре десетак година истерали из војске и партије, сада благајник огранка Удружења пензионера, да би се не како рехабилитовао и опет умилио властима, извештавао је, на своју иницијативу, реонске руководиоце друштвено политичких организација о најновијим политичким појавама на терену. Партијског секретара у заједничким простори јама друштвених организација, како би што више људи видело да се познају и нешто важно имају да разговарају; секретара Социјалистичког савеза и председника огранка ЕЕ бораца уз кафу, узгред, док би њих двојица играли

.

Четврти, најзад, главом Аца Димић, Храбаков пријатељ о Станодавац, радио је то и несвесно, не знајући да то чини. Њега је, с времена на време, кад би дошао да га обиђе, изокрда испитивао његов зет, царински службеник, интересу“ јући се за политичку ситуацију на терену и за пријем ла који нове привредне мере, закони и говори важнијих политичких руководилаца и државних функционера наилазе међу светом с којим се Димић дружи, па и међу његовим

комшијама из истог дворишта: водоинсталатером Храбаком и самицом, Миленом Оклобџијом.

КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ б

ту, близу, У уском сокачету иза Мостара. |