Književne novine
НИ
==
стварања посла атара аорти а
Гијом де Машо | (1300 — 1377) ти
БАЛАДА О ЉУБАВНОЈ ЖУДЊИ
Ко свих звезда број опише док рој њихов јасно сја, ко преброји капи кише, морског песка зрнца сва, ко ширину неба зна
не схвата у овај час силну жуд да видим вас.
Ја покрај вас нисам више јер ме Судба спречи зла, те уздаси сад ме свише
мећ људима, усред сна;
и скривен док живим ја трпим, чујућ патње глас, силну жуд да видим вас.
Очајавам сад све тише, лик ваш жалим, ока два, и све дражи што открише неизмерну благост с дна. Тако бол ми смерну да, пали срце, гаси спас, силна жуд да видим вас.
БАЛАДА О РУЖИ
Од цветова и од свег плода.
у врту оста ружа мала;
све друго скрши непогода.
и: Судба што се уздизала врх руже ми младе
да мирис њен и драж украде.
Ако је сломи, отме тлу,
ја желим само ружу ту.
Ах! Судбо, ти си јаз и вода
што човека рад идеала
злом вољом давиш, ал ни рода,
ни нежности му ниси дала; твој смех, срећа, наде,
· доносе сузе, смрт и јаде.
Ако је варком спржиш сву, ја желим само ружу ту.
Ал стварно мислим да слобода
где мала ми је ружа ивала,
јер Природа јој ту моћ пода,
не стиже стазом твојих зала: твој бес залуд паде,
јер љупкост њена не нестаде,
Ма где, у врту, дај ми њу,
ја желим само ружу ту.
Есташ Дешан (1346 — 1406)
БАЛАДА | О САВЕТОВАЊУ МИШЕВА
| Митеви су једног дана
скупили се сред Сабора рад мачака, злих душмана; да одлука падне скора: како оживет без напора
и да буде крај тој пљачки» Један рече, мудра збора: ко ће звоно ставит МачкиР
Та одлука ба ваљана:
тад кренуше сви из Двора. Неки миш из других страна упшта их: Каква мора2 Рекоше му: Тог злотвора унишштиће. сад зналачки! Звоно му се стевит мораКо ће звоно. ставит Мачкиг
Сив миш. рече: Ствар је знана! Тад ће онај: Има л створа да ствар буде и скончана2 Ал ниоткуд одговора; пошто храброст беше спора пропаде им план јуначки еше добро, ал одскора: ко Ре звоно ставит МачкиР
Кнеже, код свих договора, што. су често предугачки, важе речи мишјез хора: ко ће звоно ставит Мачкиг
Кристина де Пизан (1363 — 1430)
БАЛАДА О ЉУБАВНОЈ ЧЕЖЊИ
Када гледам заљубљене како су се нежни срели да погледе узбуђене
и пренежне ту би сплели, и док ведри и весели шећу се кроз перивоје, срце ће да пукне моје.
Тад оживе успомене
на онога којег жели
моје срце које вене
17 А им би све да дели; али благи, али смели) далек је и тужно то је, срце ће да пукне моје!
У болу што мучи мене срце трца по дан цели, пуно чежње прикривенег да он дође у дом бели, јер ме Амор њим устрели; ал због јада што се роје срце ће да пукне моје!
Кнеже, трпим немир врели, јер су радост доживели
и јер шећу све по двоје: срце ће да пукне моје.
7
КЊИЖЕВНЕ ВРСТЕ Га
УМЕТНОСТ БАЛАДЕ
ПРЕЛАЗ с лутачког, трубадурско-труверског, начина певања на начин мање идиличан, а више личан, најприметнији је 7 делу Гијома де Машоа, песника и музичара. Уз разне мање форме пореклом из народне поезије која је такође цветала (рондо; шансона; виреле; виланела) у де Машоовом "љубавном аутобиографском спеву „Прича о Истини" који Гистав Коен с правом изједначује с Дантеовим „Уба пиоуа", налази се и велик број балада; зато овог песника и треба сматрати за уводитеља баладе у француску поезију.
Али Гијом де Машо није ништа мање велик и значајан као музичар: његова. „Миса за Нашу Госпу"“, његове шансоне и баладе камен с“ темељац музичке историје Француске. Најзад, немогућно је у личности де Машоа раздвојти песника Од МУзичара и по тој својој врлини он се директно везује, и завршава трубадурско-труверску традицију. Међутим, де Машо: ова искуства с том новом формом, с 62 ладом, имала су непосредан утицај на читав низ његових ученика који су, све мање музичари а све више песници, наста» вили уметност свог „веома благог учитеља“, како у својој балади поводом Гијомо ве смрти назива де Машоа његов нећак и највећи настављач, Есташ Дешан.
Већ у делу тог необичног песника Ес татла Дешана, а у том делу балада стоји на почасном месту, уочавамо велике преображајне могућности баладе. Јер, као што је Гијом де Машо у својим једноставним баладама знао да с бескрајном љупкошћу испише стихове који су сами од себе постајали музика, тако се у њене нешто пооштрене оквире сасвим природно сместила и често веома хладна Дешанова патетичност. Ипак, најпознатијом његовом баладом постала је ова о саветовању МИшева у којој-је Детан, на начин достојан најблиставијег Ла Фонтена, остварио тежак спој узвишености стила и бурлескности садожаја.
Далеко непосреднија од Есташа Дептана је Кристина де Пизан, трубадурка самоће, која је пролужила интимистичку поезију Гијома де Машоа, зачуђујући истовремено великом лакоћом и непосведнотићу којом испуњава већ сасвим компликовану форму баладе. Али, не треба заборавити да је Кристина де Пизан јед; на од највећих, ако не највећа, француских списатељица,
БАЛАДА ПОВОДОМ МУЖЕВЕ СМРТИ
Боже, каквих патњи, каквих јада, каквог мноштва болних догаћбаја за ме коју жалост изненада
жао никог свлада стрелом ваја! Час тај кунем над бићем без сјаја и од сада без свих жеља бићу смрт желећи да ме с гробом спаја, јер мртав је ослонац мом жићу.
О зла Смрти, моја лета млада сад су мртва, тешког ли очаја!, јер ми оте њега што до сада беше газда мог дома, мог раја;
После Алена Шартијеа, такође значајнот песника, Шарл Орлегнски и Франсоа Вијон, сваки на својој страни бића, стоје као два велика песничка стуба, од ко: јих је први сав дух, а други сав тело. Затворени у своје затворе, Орлеански у енглеској тамници где је провео двадесет година, Вијон у овом свету који се онда звао «етнаесто столеће, та два песника су нам оставила своје најдубље и нама најближе исповести управо у баладној форми која је. код обојице равномерно, досегла свој врхунац. Орлеански се држао духовне симболике тако доследно изграБене за време дугог тамновања, а Вијон је покушавао да се спусти још ниже ОА Детпанове басне и да у блату свакодневице смеси своју чудну комедију.
За разлику од италијанске, немачке, енглеске баладе, или шпанске романсе, француска балада је уметничка у најпоттунијем смислу речи; као да је настала осипањем, постепеним сажимањем ком. пликованих трубадурско-труверских форми у којима се већ наслућују трагови баладског рефрена и завршне строфе коју баладер посвећује Кнезу, или Христу. Ба-
лада се прочистила, ослободила енигматич-
ног исказивања мисли, али је зато уна-
пред утврдила правила која су је учинила најтежим песничким ' обликом. Шун прот ват доживела је балада у време Шарла Орлеанскога ин Франсоа Вијона. Послед> њи песник који је после њих двојице оставио пажње вредна остварења је Клеман Маро чија балада о брату Лубену прелставља једну ол најсавршенијих. Ипак, после два столећа потпуне надмоћности, балада није могла да се одржи пред појавом нових песничких облика који су, већином, долазили из Италије и који су, најзад, тражили мало више једноставности и слободе, Ниједан француски песник касније није успео да обнови баладу; покушао је то и Жан-Батист Русо, један Од највећих песника француског осамнаестог столећа, покушавао је то повремено чак и Верлен у деветнаестом, али заиста безуспешно. Нема сумње да је балада морала устукнути пред италијанским сонетом која је од ње савошенији, али не по својој фермалној структури, већ по јединственој сажетости коју још увек нико није сасвим исцрпео.
ал кад његов живот не потраја, црну, болну душу ја пружићу да од мога тела се одваја,
јер мртав је ослонац мом жићу.
Ако брзо Смрт дане ми свлада. биће мање тужних доживљаја; потрају ли, живећу без нада, усред јада без мере а КИ. сред суза, туга и гриала. све тешкоће болне осетићу, свет за мене биће зла потаја, јер мртав је ослонац мом жсићу.
Кнеже, такве неправде ми скраја. Смрт, те морам пронаћи спас бићу; коб је изнад мојих корачаја,
јер мртав је ослонац мом жићу.
пирамида аи и тнееисее.
ла Орлеански (1394 — 26 ђ
БАЛАДА ПОВОДОМ СМРТИ ВОЉЕНЕ ДАМЕ
Вај! Смрти, откуд та ти сила пред којом клону моја Дама, што ми је помоћ, живот била, љубав, богатство, срећа сама! Ал кад ми драгу прекри тама учини то и с њеним слугом, јер смрт ја желим ионако
у очају да не бих плакб
са болом, бригом и са тугом.
Вај! она беше тако мила,
у иветним својим годинама! Нек Бог прокуне твоја крила, зла Смрти, твоја грубост слама! Да је под старост узе нама.
не бих се предо болу дугом:
ал ти је узе брзо тако,
а мени оста патње пакб
са болом, бригом и са тугом.
Вај! усамљеност ме је свила! Збогом, о Дамо, пуна плама! Наша се љубав изгубила,
ал обећање дајем вама
да ћу у дугим молитвама кад будете на свету другом, покоран бити вама јако
и жалићу вас подједнако
са болом, бригом и са тугом.
Боже, што владаш земном куглом, благошћу својом смртним кругом дух њен поведи, али тако
да мрак га не би одвећ такд
са болом, бригом им са тугом
Франсоаз Вијон (1431 — 2)
БАЛАДА ОБЕШЕНИХ
Браћо људска, што живите дуже, меко срце нек свак за нас има, јер све што нас милошћу задуже Бог засуће својим почастима.
Нас петешест се на ужету клима: месо које гојисмо раније
распало се и на нама гњије,
а ми, кости, већ трулеж смо сама. Нек злу нашем нико се не смије, већ ·молите да Бог прости нама!
Зовемо вас браћом, премда уже правда нам је наменила свима. Ал, ви знате, људе греси руже
им многи су наклоњени злима;
сад молите, јер смрт нас узима, сјајног. Сина Девице Марије
да нам милост своју не сакрије, да- нас чува од пакленог плама. Ми смо мртви, мртви најстварније: већ молите да Бог прости нама!
Многе кише перу нас и куже,
а сунце нас пржи све од дима;
зли таврани што над нама круже испише нам очи кљуновима.
Никад мирни, лето или зима; тамо, амо, увек све бесније,
по свом ћефу ветар нас све вије
кб напрстак збоцкане птицама.
Нек бес ваш се на нас не прелије, већ молите да Бог прости нама!
Христе, који владаш најмоћније, не дај Паклу да нас огњем бије; није нама драга адска тама. људи, овде место смеху није, већ молиште да Бог прости нама!
Клеман Маре (1496 — 1544)
БАЛАДА О БРАТУ ЛУБЕНУ
Да отрчи по сто пута
на станицу и у град,
да злодела чини љута, брат је Лубен томе рад; ал да вредно живи сад, да се влада поштеније, да хришћански врши рад, то брат Лубен кадар није.
А да, попут мудрог трута, туђем благу спреми пад и са новцем да одлута, брат је Лубен томе рад. И кад шака падне гад
он признање сзако крије, а да врати нешто тад,
то брат Лубен кадар није.
Да заведе с правог пута. девичански живот млад,
пун финоће да ивркута,
брат је Лубен томе рад.
С теологом тражи склад,
ал да бистру воду пије,
(нек псу вашем њен је слад!)
то брат Лубен кадар није. ;
Да чини што већи јад, брат је Лубен томе рад; "кад је нешто ваљаније, то брат Лубен кадар није.
Избор, препев балада и уводни текст: Коља Мићевић
КРИТЕВНЕНОВИНЕ 7