Književne novine

Милорад Павић

СЛОВО О ПЕСНИЦИМА ПРОШЛИХ ВРЕМЕНА

И О ЊИХОВОЈ СУЈЕТНОЈ ЖЕЉИ

ДА СЕ ПРЕСЕЛЕ

У АВАДЕСЕТО СТОЛЕЋЕ

' ,

Како ме доститосте недвижими и тихи полазећи на пут само блазгодушијем>

У недугу и болезни љутој како ми чисто

_ сазидасте срце на дну чуждога меса2

Зар мене окајанога за преводника У

светлост

_ баших неваскрслих словеса

Зар ја ни праза ни чист уши пуне мрака

. ове гласовима светлим да ушијемг

Како ми посласте на. очи |

ликове погубљене своје као хостију Како се хебском „прстију“ погребах

и рањиви целивах прогнаника табан» Зар мени се расходе таме с очију сећања

народа тог с гробљима пуним 2остију Што као Рајић у Русију понесе

И натраг пешице врати своју тешку

молабанг

Плаћају скупо јер нису их сећања. слушала. и поклопљени тишином вапе иштући име месије Камо им камо тврдо крајегранесије крв им се с брашном времена На уснама песама. згрушала место да зборе пију светлост горку и дижу глас на куб Куд ће из звезданог хлада на Сунце ко пола хлеба и на испоснички облака стуб»

Сви место сата у џепу носе камен крај мог зар часовник њин то застаје числа2 А ја кувам браду у чорби и тужном лоптам се честију Куд ћу вас превести ја носећи прекјучерашњи Титез и јучерашњу Известију И чему пресвући језик у реч једног временог и већ у ров слазећег. смисла2

5. у

Кто стлп утврждења и двер покајања показа овде вам вапијуштим:

„Оми нам језик новим вином и крепости да не умлчимо подажд!">

Зар ја, што праву срећу ни право убоштво

не познах

између са мном суштих

Што спаса ради скачмем с моста сећања у заборав сан и даждр

Ко на опасан пут још, носи а исцељењем нескудно зна скровиште неизчрпимо2 Ко да вам овде безвину вину безвестних оправди не разумевши ни шта словите2 Ми, с две завађене паре у кеси и са озеблим језиком што једва се трпимо2 Нећете имати ког да прокунете ни ког да благословите.

Ја познах свој глас по гласовима оних што га напустише и ваше многолетије У гласовима гласове нашим што не чују ваше нек ослушне сопствени лик!“) Пред вама су столећа, а вечност у нашем срцу отаџбину још једну губи и уз крик Наше жеље већ бораве у свету без нас оне најсветије.

Од зимус ме су походили мраци и ја у њима бдех ко столиник сам на столпију Већ други пију воду за нас и сидје све у свја И црни вепар носећ. на очњацима птице и о врату колпију хитну отровно семе себи у чељуст што сјаји Шта не сахранисмо све залозаја и године тодине и залогаји.

Не мене, питајте Оног ко већ би владика зидар и господин ваших лутања 0 сеобама питајте Оног ко вас поведе први Чарнојевића Трећег Арсенија. Он зна он ће вам рећи источник неизташтими бола и дубокота зренија Је ли боље остати У пристаништу свом тврдог ћутања.

») дик — у старој српској књижевности ХОР.

де се нас иееше зета звати лиле = „га љади а аррисва сала, ан, аи ис и в

изгласа азаитиљингивие висе лесне ава -–-==6=

ПРОЗА КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

Ујак са лептирмашном и црвеним ципелама

Бено Зупанчич

ЗВАО ТА ЈЕ УЈАКОМ, мада му није био прави ујак — мајка је рекла да јој је полубратанац. Освануо је једног лепог детњега дана, сео за сто и одмах се одомаћио, као ла се то само по себи разуме. „Благо вама", слатко је уз. дахнуо, „имате бар кров над главом."

Отац је погледао у таваницу и одговорио: „ЕХ, кров, кров, само ило би се ова таваница стропоштала чим бп неко горе на тавану на њу стао," ;

Био је леп човек, господин, стално се смешкао и причао о Европи. Носио је тврду крагну, као ружа црвену лептир-машну, црвене ципеле са жутим украсима и на манжетама дугмад од ћилибара.

Али све то могло је Плата да одушеви само за тренутак. Врло брзо је запазио да је лептир-машна привезана на пожутелу крагну пертлом од ципела, да је. дугмета, којима су уз кошуљу биле прикопчане манженте и крагна, ујак пришио сам. У ципеле је стављао комаде картона, јер су му. усред Ђонова зјапиле велике рупе. Осим тога, установио је да немачки сат, који је ујак бахато носио у џепу пругастог .прслука, уопште не ради. Бријао се обичним холандским сапуном псујући при томе на француском или немачком. У торби коју је са собом донео имао је само платнени пешкир, четку, аустријски апарат за бријање и старе белгијске новине са сликом пе. вачког хора у коме је некад певао. Само што се то није могло доказати, јер су новине биле. старе, изгужване, а слика потамнела. | у

Плату је- ујак донео велику зелену француску бомбону увијену у свилени папир, што је било необично ко зна где ју је добио и колико дуто уза се носио. Била је то дивна бомбона, она: што хлади, мирисала је на

ИЛУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ

смолу од смреке, на прозирном напирићу биле су наштампане зелене јелкице.

Отац је ујака дочекао с подсмешљивом љубазношћу. Очигледно му је сметала његова госпоштина и начин како се изражавао. Али кад је Плат из гостионице донео вина, убрзо су се распричали и Плат је приметио да се ујак, смешкајући се, сигурно већ дуго није прописно ни најео, ни напио. Зато је мајка, ништа не говорећи, скувала за вечеру брдо хкачамака и добро га замастила крупним чварцима. |

После су наставили да пију и ујак је причао о Немачкој, Холандији, Белгији, Француској, о рудницима и фабрикама, о привредној кризи, о радничким певачким хоровима, о надионалсоцијалистима, о томе како се тамо може лепо зарадити ако, наравно, добијеш прикладан лосао. Од рудника, међутим, нема никакве вајде: пасји живот, диринчење, човек просто нема ни воље ни времена да се бар мало забави, уз то високе цене, велики градови, све блиста као излакирано и човек не може да одоли а да не носи лептир-машну и црвене ципеле. Један његов пријатељ, Немац, лепо се увално у дувачки оркестар, дувао је у бомбардон, онда се оженио трговкињом која се бавила шверцовањем свилених италијанских кишобрана и на крају се уписао у националсоцијалистичку странку ту је будућност, тако је тврдио. Ето, тако је у Немачкој, где је кризу добро искористио Хитлер, а шта ће из свега тога изићи нико не зна. Људи очекују све могуће — од најбољег до најгорег. Што се њега тиче, њему се највише долало у Белгији, тамо нема таквих политичких грчева и тамо не носе толико разноразних униформи, А он највише воли цивилни живот, златну слободицу онда кад не радиш, пи мало живота... па ваљда зато и живимо. Други један његов пријатељ с којим је радио У фабрици боца био је Африканац, син Европејца и Арапкиње са понеком капи прначке крви — имао је бадемасте очи и све су жене за њим лудовале. Једва их се отресао, зато јер је био лудо заљубљен у неку као пламен риђу Енглескињу. Она се страсно бавила организовањем синдиката и била је очи. гледно фригидна. Често би увече с Африканцем седео пред каквом кафаницом, наливали су се најјефтинијим паивом и разговарали о њој и о свему и свачему. Шта све човек неће срести путујући по Европи. Сретао је људе који су узимали дроге, који су сами себе Сбичевали, постили, посећивали спиритистичке сеансе, проповедали смак света или врбовали момке за француску Легију странаца. Познавао је људе који су се бавили обијањем златарских радњи, фалсификовали личне легитимације или пасоше, продавали помоћна средства за љубав или против ње, кријумчарили бело робље мушког и женског пола, вршили отмице малолетних девојчица и слали их у Бејрут, водили љубав са богатим бабама и стварали дружине разбојника. Други су опет непрестано маштали о превратима и покољима, пискарали манифест за манефестом и склапали паклене машине. Африканац је на крају крајева због хлалнокрвне риђокосе омрзнуо синдикате и продао се полицији. Изгле-

ПИТИ СНОВАНЕ. |

био неопрезан или наива да да је ва том ризичном МЕ ви та хладног у ке +! којој уопште нико није пију неке куће У о а ачкаН да се код њеја становао. Био је закла “јак је све то сазн 5 о ни парченце папира. “) 55190 није наша :> била објављена његова фотографија, јер доцније када Је је он заправо био. Ујак, разуме се се хтело ата тег Ђавола би се човек без потребе није хтео да Рета _" зачас се нађеш у неприлици и онда Пе бостан Ето тако је изгубио два своја пријатеља, Тр Ур 57 био момчић, тек што му је пробила. брадица, с ррави несрећник кога је мајка Ова од куће, јер заљубио У очеву љубавницу. Наводно, била је прода. с озметичких средстава. Био је страховито несревачица ЕЦ му није ишао од руке, тумарао је около као ћан, Мен хиљаду пута му се жалио на своју несрећу. а јасно да неће преболети ни мамино проклество, Иле Јдавачицу козметичких средстава. О њој је причао ни ПР: била негована, како је предивно мирисала, тако ПА ер ујаку, чинило да је момак више заљубљен Пе него у жену, мада ни она сигурно није била за одбацивање. Једног лепог дана прегазио та аутобус. И још данас не зна да ли је то био случај каквих има напретек дУделиким градовима, или је момак сам закључио да више не вреди живети. Звао се Бани, тако су га бар звали, био је преслаб за живот каквим се живело у оним приликама. Сувише крхак телесно и душевно, прави мамин синчић кога је мамила ишибала и истерала из куће. У Пилат је мапрегнуто слушао, упињао се да што је могуће боље схвати ту непознату Европу, п као и оцу, тако је пи њему сметало што ујак толико често употребљава речи које ништа не значе: наравно, јасно, знате. само по себи се разуме итд. чиме би све остало разволнио и завио у маглу из које се тешко Могло разабрати нешто одређеније. Дошло му је да га упита шта је то бело робље, тита је то Бејрут, шта је то спиритизам, шта. значи фуригидна, шта је понека кап црначке крви, али се није усудио да не би ометао разговор. · Оташ је сматрао да је јасно да су црвене ципеле наравно за кицоше, а не за раднике н рударе. Ујак му је стрпљиво разлатао да је тамо морао да носи црвене ципеле и лептир-машну због жена, јер без тога, наравно, не можеш да дође до поштене женске. А без жена се не може живети, поготово ако си млад и здрав. Најбоље је, разуме се, кад налетиш на слатку фрајлицу која и сама нешто зарађује, зато што онда можеш с времена на време да одеш и на игранку, на вечеру у ресторан или на излет тде се добро једе и пије ми пева, и живот постаје, наравно, мало сношљивији и човеку који мора да ради у руднику и који сам себе не препознаје када се врати с посла, што је права несрећа, зато што када се човек више не препознаје у огледалу, то значи само да је с њим свршено, да више није човек него једино још направа за копање угља, зато да би други могли да проводе нобл живот и стварају филмове у којима само издалека можеш да посматраш рај на земљи, док ти сам мораш непрестано да љуштиш мрни хлеб м јаја и маслац и да пијеш најјефтиније вино, да дајеш прилоге за добротворна и револуционарна удружења, за љубавницу, м не остаје ти ни толико да јој поручиш пристојну вечеру или поклониш Ђинђуве пам да изиграваш господина бар онда кад је то најпотребније. Жене страшно воле, знате, да им мушкарац мало ласка, да им се мало удвара, да им поклони неку сјајну играчкицу. Због тога се очигледно осећају господски и по ред беде која се, додуше, не да сакрити. Али све заједно то је забавна игра у којој обоје глумаца знају да је то само игра — па зашто онда да бар та мала игра не буде пријатна 2 Отац је рекао да је све то наравно занимљиво, чак и ако је истина, али да ујаково причање ипак у суштини не може бити нешто више од млаћења празне сламе. Колико је њему познато — женама. уошште није стало до лептир-машни или до црвених ципеда са жутим украсима. Оне више воде мужа који ће их волети, правити им децу и бринути о њима, а ако гледају само на спољашност, онда треба да се помириш. с тим да су оне прилично лаке сорте и да живот уошште не узимају озбиљно. Он сматра да је живот ипак јако озбиљна ствар и да га тако треба и узимати. Никад му није на ум пало, клео се, да купи црвене ципеле због жена — као да им и иначе не можетт завртети главу и без црвених ципела или наравно без лептир-машне. Исто тако му се никад није десило да упозна фригидну жену. Нека му не замери — али он то једноставно не може да верује. Мајка није ништа говорила, само је слушала, смеИ РО ЕВЕ добро наједе и напије. у ујак запевали ону: заторску:

Вудги, братец, враг те скелил, кај сем ти се јаз замерил...

Ујак је певао несигурним тенором, док је отац

_ грлато басирао.

. Пошто се ујак мало одморио, следеће вече отишао је у варош да се мало прошета. Вратио се касно у ноћ, спавао на сламарици у купатилу „јер другде није било места, и ујутро је Плат осетио да купатило мирише на љубичице.

Отац се церекао и приметио да је друкчије замишљао рударе, али да то уопште није важно. Свако има свој укус, свој начин живота, а ту су, бесумње, и мириси крина или љубичице. Између свих тих разних начина у Пара а мале разлике — сви они су више или

ји кад човек нема прави посао. На « у

Соче имао је кригскамерада, Бекска орао. НЕ 4 на м звали су га Иштван. Иштван наравно није носио црвене ципеле, та зна се, био је рат и морао си да теглиш унИформу, што нарочито лети није била шала, а био је познат по својој ћутљивости, Једино кад нешто није било како треба мли кад би Талијан претерао с топовском паљбом, онда је умео да псује без престанка. Псовкама је заправо увек рекао тачно оно што је мислио, а мислио је монако увек исто — да је све то ратовање само једно проклео срање. Био је то прави подземни човек, налик па БРОМаАУ угља. или неке друге прне рудаче, и никад се није добро осећао кад су на брзину морали да изађу из каверни па сунце, тде је зачас уз фијук могао да долепрша неки штрацноћ и да те заувек пошаље под земљу.

ПИ ои о Њ два дана био врло замишљен, тихо је луМ х ране песме, уопште није више мирисао на Љ„убичице, и крајем недеље спремио се за пут исто онако изненада као што је био и дошао. Мајка му је напунила торбу хлебом н сувим месом да на путу има шта да пре-

залотаји. Захваљивао је својим сладуњавим тосподским на-

чином, да се отац после тога још пола сата смејао и рупета а ВАН сматрају себе нечим бољим сече. јесу и тако наравно варају чак сами „А ти немој да цмиздриш", рекао је Палату, „кад 60 деш видео да су на твом возу нестала два Тер ЕЦ вагона; две кутије од цикорије. Изгледа да је заиста тешко кад тосподину пробија прашина у црвене ципеле са жутим украсима. Прах си и у прах ћеш. се претворити, само не „Куда | таог ; Отац се уозби. 58. упитао је Плат. итрбухом за крухом. шљао Пе тано е И дуго још после тога замистуреног трбуха у црвеним ципелама корача око кугле земаљске, тачно по екватору, и чинило

Ме љир да се тако никад неће моћи постићи оно што се

Превела Љубипа Дебенак

Одломак из лутобисграфског романа Бена Зупанчича „Плат звона" („Звоми на узбуну“) који је награђен Цанкаровом маградом за 1970. годину.