Književne novine

ПРИЈАТЕЉИ

Арагон и Елза

ЛУЈ АРАТОН ИМ ЕЛЗА ТРИОЛЕ НИСУ БИЛИ САМО БРАЧНИ ПАРОМ ДВА ДРУГА У ПИСАЊУ И БОРБИ ЗА ДРУШТВЕНИ И КУЛТУРНИ НАПРЕДАК ФРАНЦУСКЕ, НЕГО ЈОШ Много ВИШЕ: ОНИ СУ ЈЕДНО ДРУГОМ БИЛИ ИНСПИРАЦИЈА ЗА НАЈБОЉЕ ШТО СУ НАПИСАЛИ. ЈЕДНОМ БЕ СЕ 0 ЊИМА ГОВОРИТИ и писати КАО ШТО СЕ САДА ПИШЕ И ГОВОРИ О ЖОРЖ САНДОВОЈ И АМФРЕДУ МИСЕУ, АЛИ С МНОГО ВИШЕ ДИВЉЕЊА ЗА ТРАЈНОСТ И чистоту ЊИХОВЕ ДУХОВНЕ ВЕЗЕ. ЈЕР ЖИВОТ АРАГОНА И ЕАЛЗЕ, ОТКАКО СУ СЕ ВЕНЧАЛИ 1928. ГОДИНЕ, ДО ПРОЈИЛЕ ГОДИНЕ, КАДА ЈЕ СМРТ ОТЕЛА ЕЛЗУ, БИО ЈЕ ПУН ЗАЈЕДНИЧКИХ НАПОРА И ДУХОВНОГ ДОПУЊАВАЊА, КОЈИ СУ ВЕОМА УСПЕШНО ОПЛОДИЛИ ДЕЛА ОВА ДВА ЗНАЧАЈНА ПИСЦА НАШЕГ

ДОБА,

И АРАГОН, КОЈИ ЈЕ ДУГО ТОДИНА ДИРЕКТОР НЕДЕЉНОГ ЛАМИСТА „ФРАНЦУСКА КЊИЖЕВНОСТ", и ЕАЗА, КОЈА ЈЕ БИЛА ИНСПИХАТОР ОВОГ ЛИСТА И ЊЕГОВ МАРЉИВИ САРАДНИК, ВЕОМА СУ ЗАСЛУЖНИ ЗА ПОМНО ПРАБЕЊЕ НАШЕ КУЛТУРЕ У ОВОМ листу, У КОМЕ СЕ ГОТОВО НИШТА ШТО ЈЕ У ВЕЗИ С ЈУГОСЛАВИЈОМ М ЈУГОСЛОВЕНСКОМ КУЛТУРОМ У ФРАНЦУСКОЈ НЕ ПРОПУШТА ДА БУДЕ ЗАБЕЛЕЖЕНО. ЗАТО ЈЕ, КЕОПХОДНО ДА СЕ, ОБЈАВЉУЈУЋИ ТЕКСТОВЕ АРАТОНА И ЕЛЗЕ, БАР ЈЕДНИМ ДЕДОМ, ОДУЖИМО ЗА ПРИЈАТЕЉСТВО КОЈЕ СУ У ВИШЕ МАХОВА ПОКАЗАЛИ ПРЕМА НАМА И НАШИМ КУЛТУРНИМ НАПОРИМА.

АЛ Аратон

Собе

ЗАВРШНА ПЕСМА

Све су собе живота на крају крајева Изврнуте ладице Све

Собе живота ш оне о којима

Не кажем ништа све собе сада Неме а ипак

Шапутавг сви зидови без речи Прозори

Мртви

Чак а 2д8 пишем ово у свитање веома. дуго После тога У тишини птица

Собг помепана. писма остају само угашени крици неред

Које је био неред увек да би био Почев Од једног извесног дана кад живети — + значи само још преживети

Микад више до само тај неред смешно назван памћење

Нико овде неће више вратити предмете На њихова места никад више Све Изгубиће смисао који је имао само за мене Време распрши све до дна огледала Ништа неће значити више ништа Утолико торе За нас који бесмо Деца Будућности говорићг о другим стварима својим

Свежим устима

Пишем да заборавим пишем у својим

НИ о = | | корацима

Да: избришем своје кораке: да

Изгубим себе и нека те стихови буду само отварање према ћутању

Не слушати више нож што одувек

хара ми

Срце

Опростите ми што вам то говорим и што ме

ве боли али добро знам

Да кад чозека све боли сасвим је то неопростиво

Међутим за вас ме боли али боли о људи

који ћетг доћи тек касније ИМ це како изгледа и можда ће изгледати

Боже нек дође дан кад нећу више отварати

Новине свакога дана о несрећама

у свету

Видите добро да сам рањен са свих страна Нигде већ .

Нема места још за тедну рану

Опростите ми

Неће се поново вшшие пронаћи собе Куће

Биће срушене као што се сада зна

Срушити тако како ништа не би остало ни трага

Стопала. Као под вековима сан,

Фараона ни у геологијама |, Шопљи облик једног бића које је живело

О чудесна тишино која ћеш доћи већ почињеш Као грдан смех с онођ места на коме сам био

Почистите метлом почистите одасвуд моју сенку и моју сламу

Ветрови самилости почистите.

Мој дах и мој 20вор

Неће се више зидати гробнице

Неће вшше бити заупокојених песама.

Биће то крај свим варварствима

О како ће небо бити нетакнуто и чисто изнад

Нашег, одсуства и времена

Нигде неће бити часовника

Биће дивно

Дивно оном лепотом без премца

тде ништа није обојено све је само

белина.

Сликарског платна Дивно 7 оном лепотом без бора

И без облака Дивно лепотом сеновитих усана. г дотакне муцава ивица стакла

Дивно да с

Биће тако лепо да се умре кад тако буде

Вечери већ најзад умрети већ најзад

Већ најзад моја љубави умрети те вечери већ најзад

Умрети Једне вечери расцветаног глога на „ ивицама

мириса и ноћи

Једне вечери дубоке као земља да се

оземљиш у мук Једне вечери тако лепе да ћу веровати до краја

и твојих руку

Да спавам сном твојих руку У земљи без имена без бурења без снова

Место чаше 7де се све разрешава

Превела Лела Маз ић

је продирао кроз :лпиром отворена врата, и она је одмах покушала да супротстави самој себи разлоге како не би уопштавала коначно стање ствари. Онај, поред вра та, његов ће биограф рећи о њему: „У осамдесетој години он ће написати свој најмлађи роман, узнемирујући миран ход литературе". Толстој, када је кренуо да умре негде изван куће, био је поново младић, Научник чији радови најзад уроде открићем на крају његовог живота не. ма године. За онога који се плаши да неће постићи резултате услед недостатка времена, коме је требало две дужине живота да би нешто постигао, године значе нешто али па други начин. Најзад, године пе значе ништа код оног који само понавља, само се понавља, од кога се још чека нешто друго.

Узалуд је покушавала... ЈЊој није полазило за руком да учини да превагну ти разлози: стари — ови овде или неки друти — по правилу, рекли су све и све учинилм од онога што су имали да кажу или учине. Они су могли да престану да

ХУЈ АРАТОН МО ВАЗА ТРИОЛЕ

Елза Триоле

(лаву! заћути _

ље

пред зору

СЕДЕЛИ СУ у спољним знацима. угодности. Удобно смештени. Добро углачани. Није било пепела на реверима. Веома чисти. Зуби. Кад би се распознала каква лобања, блистала би. Кожа очерупане ко коши, помало жућкаста, мало наборана. код једних, уштављена код других, врло пажљиво избријана, колоњском водом превучена. Чекали су је храбро, надали су се да ће закаснити на састанак, говорили су о својим плановима и намерама као да су располагали будућношћу; изражавали су своја убеђења, исказивали своја мишљења, дискутовали.

Тек што су завршили вечеру, при светлости свећа, са двоструко навученим завесама; и пошто су остали тако физички стешњени око стола украшеног прозрачном гомилом чаша испуњених вином из различитих година, која су се такмичила. својим квалитетом, све их је то враћало у заједничку прошлост, као да се делови њиховог живота које су преживели 0одвојени једни од других нису ни збили. Затим су испловили у ту салу пуну неког сивог филмског сумрака у којој, на провидном зиду, стаклена врата беху остала отворена према парку исто тако добро нетованом као што су били и они сами, трава, алеје, дрвеће, обавијени неком поаужалошћу и мирисима сумрака, очекујући да преко њих падне покров ноћи.

Били су ту, свако са својом биографијом, као филм завршен и стављен у кутију. Није се ту могло више ништа да промени. Да се поправи, да се направи

ментлмен од једног преваранта, путник од онога који се пије макао с места, да Учини славним некога који је остао непо-

знат занавек, у сенци, да се да здравље губавцу. Игра је била. свршена, све је било како је било, биографије закључене, све скувано, испричљиво. Остало им је да проживе неколико метара епилога, једну или две секвенце још непознате као што су датум, место и околности чиме ће се завршити најзад њихова повест. Један епилог логично предвидљив у крупним потезима, ако не у детаљима, као што су врсте болести, пад, или саобраћај“ ни удес који би допустили да се стави реч крај. Досада коју стари луче у бити својој долази од тога што је код њих све коначно одређено, њихова биографија утврђена, искључујући непредвиђено, додељујући им кратку будућност која им преостаје да је још живе, епилог који представља само сасвим изузетно нешто друго, а не оно обично.

То је било оно што је међу овом десетином људи мислила једина жена, обавијена њиховим димом који се благодарећи небу губио у свежем ваздуху који

говоре и да раде а да то не промени ни у чему оно што су они представљали, ни у њиховом делу, ако дела има, ни у њиховом зрачењу, један наслов више, једна. слика. више, нека милијарда више или

“ мање за пословног човека, а да се не то-

вори о пилоту који већ дуго нема права да пилотира, певача који певуцка, политичара изван строја. Што се тиче жена... Ако је данас она била.једина присутна овом ноћном састанку пријатеља из младости, било је само. зато што су друге за: остајале успут, одлазиле у друге загрљаје, или су већ можда мртве. Или нису желеле да се покажу без своје лепоте, свргиуте са престола младости. Ни једна од њих која би с овим људима могла да има неке друге везе сем љубави. Кад љубав мине, оне се губе из вида.

Присутна жена је била доживотни члан њихове заједничке прошлости. Доживотни... Изненадила је себе ове ноћи, као током свих ноћи и свих дана, како гледа сат све чешће и чешће, иако сат и датум састанка није био утврђен, нити је она познавала особу коју је требало да сретне. Говорило се за њу да је коштуњава и насмешена, да се може препознати а да не држи у руци новине или ружу, и чак ако би дошла с закашњењем, на крају крајева, на крају перона, она је увек била верна заказаном састанку. Нема чекања, живота, робије, доживотно. Таква осуда је неостварљива, упркос свег поштовања које човек дугује закону, то је немогућно, малоумно,. Каква идеја! Како издржати ту казну! Доживотно! Зашта себе сматрају ти људи» Занавек не постоји, то је целом свету знано, а ето пада им напамет да вас осуде доживотно. То је смешно. Нема ни вечне робије, као ни вечног кретања. Као ни вечног живота. Вечност се завршава са животом, види се крај. Укратко, заказани састанак с дамом о којој је реч је неизбежан, мала ни датум, ни сат нису вам дати и у меЂувремену можете, ако вам то падне на памет замислити да су вам живот дали занавек.

Није слушала шта су говорили и јелва их је назирала у полутами. Домаћин је желео, није било сумње, да одсуством светлости сакрије ругобу старости, и измислио је овај поноћни сусрет оних који су играли некада заједно лопова и жандара, и пружио им је ту прилику да се заваравају. Мрачна, гнусна замисао, смешна обмана. И сви беху дошли, изузев умрлих, или оних који су умирали, оних који нису устајали из постеље, изузев оних који нису били позвани, неоспорно прешли на страну жандарма. Вечерали су, дакле, много говорили. Од своје зајелничке прошлости, једни су били наставиАм, сликар је остао сликар, песник, пес“ пик, уметници, па шта... други прекинувши са својом младошћу, беху отишли на разне стране, далеко од уметности. За време вечере, нарочито су слушали Томаса. Томас... Биће скоро четрдесет година та нико од њих није био видео, ништа о њему чуо. Подаци о његовом животу. .Осврти на његов живот. Судбина једног света — из којег је некада силовито изишао да би се прикључио њима — изгле-

__КЊИМЕВНЕНОВИНЕ 7

дао је као кратак преглед из социологије. Сва његова браћа и сестре, његови родитељи и сва лица из њихове околине, одувек велики рентијери мало-помало су пропадали на овај или онај начин. Синови су појели капитале, увек су их „рђаво пласирали", куповали су акције којесу падале на нулу, и не слутећи да више не постоје „вредносни" папири без опасности, нити да има мирних рентијера. Рат је међу њима неке убио, а окупација нашла у том свету неколико колаборациониста, које је пожар ослобођења лишио имовине. Било је међу њима и понеког коме је пало на памет да ради, покушали су са обрадом земље, с гајењем стоке, у чему се нису боље сналазили као ни раније у акцијама и вредносним папирима. Замкови испродавани, имања напуштепа, најмлађи се синови и кћери како тако удомили овде онде. Један свет који се крунио и распадао.

Томас, изишавши из тог света, био је сасвим друкчији случај, син из добре породице који је појурио у пустоловине. Ови око стола беху га видели кад је одлазио за Харар, као Рембо они су веровали, а и он сам је у то веровао. Готово пола века је прошло од тог времена, Томас се баснословно обогатио, и све исто тако вратоломно изгубио, лутао прашу мом, пловио морима, нашао се у Азији, ту је био француски конзул, и опет кренуо на пут... Остао песник без иједног паписаног стиха. Обучен у бело платнено одело, одударао је од ноћи, његово лице, некада детињасто меко, излазило је сада мз ватре, испечено, готово прно, сасу шено. Препознали су га а да га у ствари вису препознали, као што се у одраслом открива дете са пожутеле фотографије која га приказује у матроском оделу с обручом у руци. Покушали су поново да та пронађу, да реконструишу некадашњег свакодневног пријатеља, који се измигољио као из неког сна при буђењу... Меко рече:

Изтубили су сценарио Сва прошлост из непажње Затурена.

и почеше да говоре о поезији. Једна нова песма, Томас би требало „да је се сећа... Да, песник ће стићи мало касниле. Да, Томас се сећао. Године су се гомилале, требало је времена да би се проживело све оно што је он проживео, требало је трчати без престанка, трчати и трчати око округлог цифраника земље... Да ли су сви били двестагодишњаци>» Томас пред њима, авет која је долазила из неке велике даљине и коју су они слушали као неки медијум везан за неки свет из давних времена, ишчезао занавек.

Млазили су у ту измишљену ноћ, натрашке, у потрази за несигурним сновима. А. сада су јаш увек били у тој сали која је гледала на парк. Нико изгледа ниде приметио да је ноћ испуњавала све ви-

„"ае и више ваздух као да је неко нали-

вао мастило у воду, све док она није постала црна као и само мастило. Тада се појави месец, стара шерпа од чворугавог бакра и пробише тмину доста безначајне звезде. Нико није помишљао да У бије ноћ, и донесе светлост, правила игре била су добро схваћена. Угодно смештени они су расправљали час о једној час а другој ствари, као да су још увек били на почетку, слични оркестру у рупи, који штимују своје инструменте пре подизања завесе. И сама умешана у игру, жена је чекала да нескладни лаки жагор постане, и мало помало то постаде склад ноћи, она угаси гласове, пусти да тече њено црнило на“све њих, који су седели, стајали, пушили, пили кафе, алкохол на дохвату руке, сви чудно непомични и неми. Можда су већ започели да сањају2 Откако се наука у то умешала, мислила је жена, човек коме су одузели снове, осећа се због тога дубоко погоћеним, а када славуј први пут ћЋурликну, опа се исто тако послушно препусти матици сна:

На. црнилу неба, плавом због јаког црнила, вукле су се млечне звезде. Сем крупних, усамљених дијаманата брушених У облику звезда. Корачам под тим небом. Дотиче ме киша звезда у некој врсти одсутне светлости, сједињене и шупље. Дан доле на земљи има боју кајсије. Кајсија, читава брда кајсија, сунце је нај већа кајсија међу њима, најзрелија, најтоплија кајсија, оно одозго пече и пали све што додирне. Пали ме. Ја торим. Земља је утабана, равна и празна све до видика, са необријаног образа допире дах миришљавих трава. Седећи међу крици= ма деце, хеклам једну лаку ирску чипку са кукицом танком као игла. Дете у својој фотељи има одузете ноге, оно не зна да ће морати бити несрећно, треба брзо одгурата његову фотељу, брзо, оно се игра с другом децом. Млаз воде из прскалице под отвореним небом, загрејане сун-

(Наставак па 8. страни)