Književne novine

иди дорилиаегае кина

ТРИДЕСЕТОГОДИШЊИЦА РЕВОЛУЦИЈЕ

Револуција је

ћ

отворен жртвеник

НИСАМ пене би бо УРАН одакле започети, За

У природно овом при Пи па "у своју приповетку и му: Резо | дам ОАГОВОр на задату теуција и проза. Али се тражи нешто Друго, и уп за оРИаМ, покушавам: Ри та е једном, питали с : ауција, и да ди сте а Пе је Револи 5 чему сте писали2 » преживеа друго питање одговарао сам к ко: да је преко мој ратраспала тЕЕ је коже све прешло еђина, одговором не бива Значи измишља, не постоји ин Аице, прави бране, смрти, прича а он је негде горе који намешта, а ми доле у школским клупама. |

Отварали смо прастаро питање, па се негде сатлашавали — да је све могло постојати, да је све то било могуће видети, м да сам понекад на своју истину навла: чио стравичну кошуљу стварног догађаја.

А опет, у једном тренутку све је зависило од речи — које узети, изабрати, како их поребати, у ком низу, са којих ће се ширина међусобно одбијати у слику, звук. тако, постепено спаковати странице у књиту.

А на прво питање, шта је Револуција, кажем: може да вам се деси да две године не спавате у кревету, просто не лежите, ни сами, ни било с ким; и да притом имате 20,30 година.

Да се зовете борац, а не војник, и да вам је једина ознака борбе, она на челу. Да вам ни непријатељ није само у униформи, ни само окупатор, већ да вам је противник основнији, онај који је у корену свега што поробљује и понижава Људе, народе. Да своју земљу не зовете домовином, и државом — већ Ужичком Републиком на пример, слободном Крајином, Далмацијом, слободним Сремом, или Девчом, простором слободне Југославије, једном од оних земаља, у којима се диже „све земаљско робље".

Може да вам се деси да сте стрељани, затрпани — па да као кишна глиста, поново изиђете у овај свет. Лакше је ако вас је стрељао противник, контрареволуција. Али, може да вам се деси, да вас сопствени, у име Револуције стрељају. И да онда, опет неким чудом, изиђете у овај свет, Не завршава се на изласку, ви срећете саборце, који су вас послали у земњу, и радујете се с њима што сте још увек од костију и меса, и настављате заједнички своје ходове по мукама Револупије. Јер када сте били на редуту, и упуцани, били сте убеђени као и они што су палили плотун — да се добро чини за Револуцију. И онда даље, може да вам се деси да будете ви суд или извршилац, и да ваш човек-жртва, добије метак на правом месту, и не извлачи се из земље као кишна тлаиста, МИ како време одмиче, у постревоауционарно доба, у својим самоћама, са човеком-жртвом водићете бескрајан разговор неког доказивања. У описаној слици света буне, у прегибу одређених коленаца — настаће поезија.

Маркс је рекао за париске комунаре — да су јуришали на небо. У Револуцији тај јуриш је непрекидан. То је оно када поседујете топ, без нишанских справа, и четири гранате — биле су укопане у земљи, па су од њих две сумњиве — неће да опале, а пред вама је гвозден мост, = потребно је да уништите челни тенк, да зауставите гвоздену змију, на неколико сати, за једну ноћ, да, пружите могућност изласка, спаса својој болници, шоа ==

бацује други, сигурнији крај. таск Ала Кузмановић, који не зна математику, није служио артиљерију има једино искуство потледа са великих даљина, да у прекопутној страни планина, свог погледа, разликује пса од вука, ход комшије од туђинскот, да над тим понором прати дет птице и погађа на ко ји вршак брда или дрвета она обавезно слеће, Али и Адам Кузмановић је човек, значи склон узбуђењу, погрешци, и срећи, и баксузлуку — све мора да. прими. И када мућак-траната погађа тенк, а пра ва промашује — то је такође Револуција.

Јер скривени КО моста, наша пау Аруга-момка, ступиће са бензинским цама — да заједно са њима буду упаљени ПОА чедним тенком. И поћи ћемо даље, као

и о оној двојици

људи обављеног посла, ОР ; КОЈИ су остали на мосту, знаћемо можда

само надимке Морнар " Црни ПН тако нам остају у свести. О њима нећемо

ће ти => говорити, нећемо прича намсву сера у рЕ на небо. Али их не-

знан је нама јуриш он их тсана заборавити — Морнара и

ћемо

Црног Лимара — таман као ни своју де-

, и леву руку.

а таквом одрицању, на добровољном порицању смрти — почива Револуција.

Када и како то настаје, код појединца и масе, да се у својој шаци сваког трена држи живот-смрт, спремност на све — говори нам поезија.

Па онда, кажем: Револуцију не може ико да изазове, она се догађа, она наступа. Али неко мора да је призове, да открије њен тренутак — нека а, улица, неки покрет, нека илегала која је ис торија, законитост.

За мене, када желим да је замислим као облик: Револуција је отворен жртвеник. Велики и незасит. Тражи и гута, сва ки и свачији принос, сажиже га, или распаљује. И зато постаје сунце-звезда, 0стаје у космосу историје, са својим име нима Спартакова, Велика Француска, Октобарска, Југословенска, Кинеска.

Па бих додао: Револуција не тече, нити стално постоји у нама. Они који су склони да је тако виде, у домену су дневно корисне политике. Револуција се удаљује од нас, тачније ми од ње, па нам је сунце просењено над главама, постаје успомена. Уместо присећање. И онда негујемо оштру тугу У себи, уместо опомене, још оштрије.

Сећам се — а Бранко Радичевић је сеЋање назвао опоменом — нама крушевач ким скојевцима, неко је донео, да кинески револуционари у затворима, пред каопкама класног непријатеља, када више неће живи у руке, страховитом во-

Љом својом заустављају дисање и тако се угушују. Не знам да ли је ово тачно, ни могуће — само смо ми на Багдали вежбали овај кинески задатак, и падали у несвест на п ама крушевачког брда. И отприлике, одатле почиње вежба убеђења — својом главом господарити.

Сваки страх, капу стида и н НОсти — ава Револуција. Све се може, не постоји немогуће, стално сте на неком новом политону. Никада се нисам осећао тотално слободан, и слободнијим. него тада. И одатле оно: железничар, рад ник, геометар, обичан сељак, гимназиста, постајали су команданти, легенде рата; сеоски ковач прави хируршке алатке, на воденици поточари пуне се акумулатори, да би се имала веза са светом.

Смрт је око нас, али ипак, протнути се свугде, закачити се, нићи из ледине, без кише, сунца. Ницати у мраку — то је парола Револуције. .

А опет, она се не подноси са дневно корисном политиком, ни кад је принуђена на њу. Сећам се: командири и комесари су нам гинули, ми смо их бирали сами, непогрешиво. Тако, четни састанак испод дрвета, поред камене ограде, ми се погледамо, добро се погледамо. Командир нам је већ укопан, и наши погледи на кога падну, тај постаје. Зна се, он је међу нама најбољи, и ту не буде много речи. Кратко завршавамо наш конкурс. Виши штаб само потврђује наш избор, тада. И пушкомитраљесце смо бирали. Морао је да има око, и смисао за положај. Истина, командир одреди ћувик, а пушкомитћ ц пронађе камен, свој заклон са кога најбоље пуца. И били су толико самостални, да су нам скоро водили, одреБивали битку. И не знам да је иједан пушкомитраљезац био смењен. Смењивао та је само супротни метак.

И изреке, обичаји и закони њени иду из нас.

Ниоткуд није дошла наредба — да комесар из боја мора последњи да излази, да је увек на зачељу колоне. Знало се, када си изабран, зашта си биран.

Рањеник се не сме оставити.

Шта се није чинило, враћало се на положај, и због једног рањеника правила су се нова тројица. Са гледишта дневне ко-

|

Инспиративна моћ

револуције

Симпозијум о народноослободилачкој борби и револуцији у

литерарном стваралаштву

Савез бораца НОР Србије у заједници са Удружењем књижевника Србије организовао је 2. и 3. октобра ове године у Титовом Ужицу симпозијум на тему „Народноослободилачка борба и револуција у литерарном ства» ралаштву". Жеља организатора да се поводом тридесетогодишњице народног устанка „до принесе познавању и даљем научном изучавању веза и односа између наше социјалистичке револуције и књижевног стваралаштва углавном је испуњена. Један тако компетентан им елитан скуп какав се нашао тих дана У летендарном месту наше револуције, који су сачињавали истакнути културни радници и књижевници Србије, могао је, наравно, дати и већи учинак, али временска ограниченост и недовољна прдученост овог књижевног под“ ручја у нас наводе ипак на закључак да је овај готово пионирски покушај био „не само користан већ и неопходан и да би требало настојати да оваква саветовања постану стални облик размене мишљења о проблемима и стању литературе о народноослободилачкој борби и револуцији".

До закључења овог броја „Књижевних новина“, на жалост, нису могли бити скинути са магнетофонске траке реферати, саопшења и дискусије књижевника и културних радника Ћамила Сијарића, Ивана Потрча, Оскара Давича, Бранка Ћопића, Пунише Перовића, Вукашина Мићуновића, Мире Алечковић и Тодора Тошића. МИ делови реферата и саопштења којима ћемо се овде послужити истргнути су из неауторизованих текстова говорника. То се, наравно, не односи на фрагменте реферата „НОБ и Револуција у литерарном стваралаштву" Милоша И. Бандића, које су „Књижевне новине" објавиле у прошлом броју под насловом „Револуција и књижевно искуство", и на текст „Револуција и проза" _ Антонија Исаковића, који је презентован у овом броју.

Веома темељну основу за дискусију, па вероватно и за полемику, пружио је студиозни, жестоки, на известан начин надахнути уводни реферат књижевног критичара Милоша И. Банлића. Међутим, било због тога што остали учесници саветовања нису претходно имали увида у читав текст овог реферата или због занетости својим, мање или више битним темама, изостале су најзапаженије реплике и адекватни _осврти на овај реферат који су евентуално; могли да оснаже подлогу саветовања и усмере разговор на право преиспитивање српске књижевности у ратним годинама и у последњих тридесет година уопште. Тема саветовања, међутим, дозвољавала је приступ из многобројних углова и наредни говорници кренули су другим токовима,

Неки делови излагања књижевника Антонија Исаковића, на пример, о појави бацања кривице на друге нације у историји, 0 „ознакама другог националног бића као сметње основној нацији", вукли су, олет, на разговор 0 савременим појавама политичких деформација. али, такође, нису наишли на саговорнике, | Књижевник Живан Милисавац прочитао је реферат са називом „НОБ и револуција у де лима српских писаца из Војводине". Констатујући да је овај крај Југославије у ПОБ и Револуцији дао свој сразмерни део, говорник та додао да „на Књижевном плану, међутим, Војводина није дала, — није могла дати одговарајући израз својим социјално-политич· ким хтењима и опредељењима". Разлог за то лежи углавном у томе што је „Војводина, израстањем Београда у политички и културни центар, постајала све више културна провинција, са сасвим истањеном нити књижевног

живота .

Енвер Ђерћеку, књижевник са Косова, прочитао је обиман реферат „Трагови револуције у делима албанских писаца код нас". „Досадашња књижевна остварења Албанаца у Ју гославији, сматра Ђерћеку, нису ни изблиза обухватили све токове наше револуције, него само извесне догађаје и појаве. У наставку реферата он је рекао: „Кад се говори о књижевности Албанаца код нас, обично се каже или се тако мисли да је она настала и кренула у ватри револуције и народноослободилачке борбе. Али, треба одмах приметити да овај суд, наравно, није потпун и да је дијалектички неприхватљив, због "тога што свесно или несвесно негира и сужава значај и улогу периода када су се развиле слободарске и револуцио“ нарне мисли и идеје, које су претходиле но не само извесне догађаје и појаве". У наставку албанска књижевност уопште има врло богату традицију".

Професор др Слободав Ж. Марковић, У свом реферату на тему „НОБ у омладинској и дечијој литератури", рекао је, између осталога, и ово: „Данашња схватања литературе за децу, тридесет година после почетка обраде тематике и мотива из народноослободилачке борбе свакако су богатији и разликују се од ранијих, поратних идеала и хтења. Отуда се треба чувати застрањивања и неправедне супериорности над једним почетком и тражењем, али се не сме избегавати да се и то раздобље нашега стваралаштва разматра и оцени са савремених позиција", |

Представник Подружнице за српско-хрватски језик и књижевност у Београду, Вукашин Станисављевић, говорио је о литератун 0 НОБ и револуцији и о њеном третману у сред“ њошколској настави. Он је указао на „истрајно ћутање једног дела наших стваралаца 9 овим судбинским питањима". и изразио мишљење да се неспокојство пред том чињеницом прет“ вара у оправдан страх!

Драги Миленковић у свом огледу „Перспективе утицаја револушије на књижевно стварање" указао је на „голу комерцијализанију У издавачкој делатности, непогодну за писце. „До сада је далеко више написано него што је објављено о револуцији", додао је он.

Професор Петар С. Пешут бавио се пита“ њем ауторства и неких специфичности партизанске народне песме, а књижевник Ђорђе Ралишић говорио је о поезији у рату.

Књижевник Војислав Ђуровић, у реферату „Књижевни род или само књижевна чињеница, говорио је о недоследности у третирању наших старијих и скорашњих мемоара. „Не имасмо, рекао је об, посебно засновану мемоарску литературу као књижевни род. И следствено томе, ево немамо ни одговарајући књижевно"критички приступ мемоарима".

Организатори су покушали да ставе у ЖИжу расправљања на овом саветовању питање инспиративне моћи револуције, колико је она присутна У књижевном мишљењу, нашег времена. На саветовању је констатовано да на родноослободилачка борба п револуција могу и даље да буду подстрек и стваралачки подстицај, штавише, како стоји у закључку саве“ товања, „ниједан догађај у историји наших народа и народности није у толикој мери пи“ спирисао на стваралаштво у свим областима уметности као НОБ и револуција".

Споменимо на крају и податак да Пе организатори ускоро о овом саветовању објавити

опсежну публикацију.

Иван Растегорал

–

СА ИЗЛОЖБЕ „ИЛИРИ И ДАЧАНИ“ У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ — УКРАСНА КОПЧА (БРОНЗА) ИЗ ИЛИЈАКА (ГЛАСИНАЦ), УП ВЕК ПРЕ ПАШЕ ЕРЕ

Ри бесмислица. А за стратегију еволуције — неопходност. И одатле настају окружења око нас,

која се у историји зову ЈУ ин У непријатељска офанзива.

морали смо да се пробијемо и без наредбе, и с мутном наредбом да их ос тавимо, и онда се у нама цепала ратничка надница — борац ТИ, ЈА, ОН — и рањеник ТИ, ЈА, ОН — и на том резу, ниче поезија.

И тако су стварана Сутјеске и Козаре.

Нико није наредио, нико није казао, казало се само: жив у руке — никако, мртав, да. И однеговао се култ последњег метка, бомбе. Чуваш га, чуваш је на најсувљем, најситурнијем месту, за појасом, до коже своје. О томе ником не говорим, а сви знају. У самоћи погледаш оловак свој, и кору бомбе — да буду чисти, увек сигурни. И замењујеш их у освајању за боље, нове. Све је то порицање смрти.

И понекад се учини: метак у себе, бомба под себе, а неко за трен остане, па улази у добровољност мучења и палежа. У оба случаја мора по нама да пле ви поезија.

У свакој Револуцији њеним циљевима, идејама верује се до дна. И у каци тог дна, настаје нешто, рекао бих, као однос у молитви, покорност, покоравање. Ту су и прва зрна њене ограничености — праве трагике. Потребан је култ само једне мичности, институције — и да нас увуку у прве, видљиве поразе.

Пораженици једне Револуције, по правилу се касније враћају, у другом издању, с новим носиоцима, као њени гуши: тељи.

Октобарску Револуцију могу да искажем и овако: да је сем осталог рушила, хтела да превазиђе деспотско самодржавље. И да се деспотизам у постреволуционарно доба њој враћао у облицима које смо називали: стаљинизам, жлановизам, култ личности, разни случајеви

ратишта у нама,

и процеси помоћу којих се утврђивао де спотизам. Пред нама: је ницала главна Ом-

ча Револуције.

Најпречи противник с којим се обрачунавала југословенска Револуција, био је фашизам. Да би борба била непрекилна, и могућа — морало је да се стално остварује њена основна парола — братство и јединство — парола класна, интернационална. Како се ко одређивао пре ма њој — таква му је била борба против фашизма, такав му је био и патриотизам.

А једна од основних замки-идеја фашизма јесте покушај савеза националног с класним. И тај знак сугласја, био је исказан у називу њихове партије — националсоцијалистичке. Из те прве идеје улазило се у другу — прогласити тотално јединство средине, нације. И није био за тај тоталитет, гонио се из дине, фивички се авао — а то је била немачка левица. И успело се, иако су у немачком пролетаријату деловали и такви умови, вође као што су били Марке, Енгелс, Бебел, Карл Либкнехт, Роза ЛАуксембург, Телман.

Сведоци смо да се у неким нашим сре динама, у последње време изједначава национално са класним, пише се: „пролетаријат је потребан домовини, али је и домовина на пролетаријату", покушај да се синдикат учини нациопалним, десиле се и неке јавне смене, које су нас подсетиле на доба минхенских пивница.

Трећа идеја водиља нацизма, јесте да се означи друго национално биће као сме тња основној нацији, које је криво за све историјске неправде, за економику, за државност, за животни простор, како су волели да говоре. За немачке нацисте то су били Јевреји, па онда Словени, и на крају“скоро цео свет, па су и ратовали скоро са целим светом,

и код нас има средина где се У овом или оном облику означава друго наџионално биће као кривац и главна сметња — и ту већ почињу опасне, и историјски знане игре. Кобне.

Чим једна средина напусти, или тачније, изиграва основну паролу југословенске Револуције, братство и јединство припрема и њен пораз, врши покушај рестаурације. Не може се у оквиру Југославије бити упоран борац за националну равноправност, и да се то институционално озакони,'а у својој републици, регији, бити у пракси унитариста.

Парола „братство и јединство" тукла је и превазилазила између осталог регију, поцепаност, балканску парцелисаност, затварање у свој плот — била је, и биће весник великих балканских система, заправо светских. '

Бедеми града се бране, али не могу Увек и да се одбране. Одбраниће се лакше, уколико појаве у нас означимо њихо. вим правим именима. У том смислу ВИДИМ прилику данашњег ангажовања _ поезије,

Антоније Исаковић ма

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5