Književne novine

МАРИЈА ЧУДИНА

() кушању судбине

Марија Чудина; „ТИГАР“, „Марко Марулић“ Сплит, 1971. ·

ПОЕМА „Тигар“ Марије Чудине биће из ненађење за свакога ко јој приђе с пред убећењем да ће у њој препознати младу списатељицу. Нема овде ни трага од оне,у нас пи данас добро познате и често сусретане, разнежености и егзалтиране усредсређености младих песникиња на једно животно стање и једно песничко значење, нити, пак, оне лирске лепршавости, нефункционалне реторичности и неодређености. Ова ће поема такође бити изненађење за оне који очекују да одмах, првим и летимичним читањем, докуче сва њена значења и смисао већине симбола и метафора; овде је потребан знатан интелектуални напор да би се, постепено, дешифровали сви елементи и песничког света и песничког језика, за које, после првих конта ката, може изгледати да су превише личног или и приватног важења.

„Тигар“ је сложена, значењима изузетно богата и занимљива алегорија о не ким основним и универзалним човековим ампулсима и преокупацијама. Извесна врло озбиљна и прецизна животна и интелектуална искуства песнички су реализована кроз сан о некаквом митском појављивању, Тигра, кроз чежњу за суочавањем ип огледањем с тим, у поеми успешно мотивисаним, симболом снаге, достојанства, блаженства п окриља спокој ства, кроз разочарање што сваком није дата романтична привилегија да изазива судбину. Наравно, овако упрошћено и уопштено формулисана основна значењска нит у новој поеми Марије Чудине условна је п може, ако је издвојено прихватимо, да осиромаши утисак о алегоричним и симболичним песничким елементима, управо зато што је једна од ОСсНОвних дражи овог поетског текста његова вишезна симболика и богатство неукроћене асоцијативности. А распон могућних значења песничких слика изузетно је широк по општости и креће се од основних животних импулса им неких егзистенцијалних стања па до конкретнијих значења о односима међу људима или до психологије међуљудских наклоности.

Тај велики распон могућних значења и асоцијативних усмерености · свакако је главни разлог што се млада хрватска пе сникиња — којој је ово четврта књига стихова (дакле богато песничко искуство, и резултати који нису за потцењивање) ~ определила за једну специфичну лирску врсту каква је поема и што је настојала да у оквиру овакве врсте оствари што дисциплинованију форму. За разлику од оних песника који, као у некој илузионистичкој игри, унапред одређују оквире своје метафорике, усмеравају симбодику и вештачки јој омеђују домет, Ма. рија Чудина постепено и поступно песнички реализује одређени мисаони садржај, остављајући могућност да бројне слике п симболи понекад и накнадно, стиаизацијом и суочавањем са низом дру тих слика, добијају функционалан значењски еквивалент. Разумљиво, развијању занимљивих идеја п постепеном осмиш“ љавању слика и симбола — а такође и да би се тито је могућно више избегла наративност, у чему је Чудина углавном у. спела — потребна је одређена степенаста структура, каква је овде остварена кроз двадесет четири песме, са по четири традиционалистички метричко и мелодијско уједначених катрена у свакој. Песники“ ња је поститл нарочиту врсту дисципли не песничког језика и песничких слика управо користећи овако проширену алегоричну нит; целовитост идеја и целовита значења грађена су од завршених и прецизно избрушених појединачних елемевата у поеми, јер су, познато је, цедина и детаљи поеме у парочитој врсти смисаоне међузависности. Посебан ква> антет у „Тагру“ несумњиво да представе ња смењивање превасходно метафоричнот песничког говора, у строфама које би, извучене из целине, гтотого потпуно изгубиле смисао, па до лискурзивнијет

4 _ КЊИЖЕВВЕНОВИНЕ

езика, као, на пример, у сле

дећој строфи:

И зар нам се сад не чини да свака судбина има. свој крај. Свачије вријеме прође. И удес један зао смијемит ће други, још тори, као што се у неком

мање злокобном крају смењују доба тодшиња.

Преносећи преокупације и дилеме човековог живота у митску атмосферу Марија Чудина се определила и за колоритно и сугестивно амбијентирање својих лирских визија. Суморно осећање света и егзистенције, као и доживљаји страха и пустоши, условили су извесну апокалилљтичну димензију фантастичног амбијента у коме се следи нејасни траг Тигра, гле на тренутак бљесне саућени смисао живота, да би, коначно расположењем овлалала скепса и дешперација, па су и песничке слике усклађене са оваквим визијама:

Помислиш, можда не виде добро твоје очи

земаљске.

Небо је високо облаци нејасни и тамни. Али наслутио си ти већ зашто мишеви

| | ушију танких

нпкостријешенм од страха под земљу беже.

Овакве и сличне атмосфере у прозодичним детафима дају специфичне компоненте поеми, јер основна идеја — а очитледна је у „Тигру — преокупираност таквом идејом — ма колико била дубока, тешко може сама собом да оправда раз вијање богате фабуле кроз стихове. Ре. као бих, чак, да је у овој поеми и суте стивнија ова хоризонтална нит, суморна атмосфера, нето пак сама, издвојено пос“матрана и на логички језик — преведена значењска интенција поеме као целине, Илм, још прецизније, основни квалитети овог Ао сада _ најзначајнијег песничког текста Марије Чудине јесте склад и уса глашеност лирског, у сликама, у детаљима, у атмосфери, и интелектуалног, у стиаимзапији детаља п у дубини мисли.

Чедомир Мирковић |

Тежачка лира _ данас _

Добрица Ерић: „БУКЛИЈА“ „Нолит“, Београд, 1971.

ДОК СЕ наш сељак урбанизовао, варошанин се у одговарајућој мери посељачио: у Београду, житељи сеоског порекла чине данас 54, а у Загребу 61 проценат становништва. Стога није чудно што се рустикални мотив тако жилаво одржава у нашој данашњој уметности, махом у виду индустријализованог п фризираног фолклора. Притајена сеоска ограничемост угнездила се чак и у песмотворству неких велеградских „космополита". Насупрот томе, реч сељака-песника Добрице Ерића оглашава извесну људску Ууниверзалност која је својствена његовом живом, непатвореном ложивљавању природе. Изгледа да је баш такво доживљавање инспирисало Ерићеву представу 0 „биљном косову". Као метафорична слика косидбе, ова сажета представа обликовала се саобразно оном битном односу што та је Леви-Строс назвао „хомологијом природе и друштва". Значајно је да се песник оријентисао према друштвено-историјској страни „хомологије“: уместо да косовски бој упоређује с неком природном појавом као што је бура или непогода, он је погибију траве и биља сравнио са Косовом.

Овакво доживљавање природе не Одтовара никаквом ванвременом, осамљеном посматрачу, већ једној врсти делатника, наиме тежаку. Оно је обухваћено сељаковим самосазнањем, а пре свега можда искуством о сукобу човекове пролазности са вечношћу природе.

витамина ве зри ве све вани

ДОБРИЦА ЕРИЋ

Х Ерићевом свету, човек не пристаје да подлегне овом неумитном сукобу; напротив, он се упиње да га надвлада. Да га преодоли не само радом, већ и љубављу која еротизује неживе природне стихије, па и „тај ветар што већ силује тополе". Овде се рад и љубав — ораница и жена — мешају до неразликовања: „Човек риља Жену ма камари сламе". Тако се хтонични и еротични елемент изједначују један с другим, одређујући особени склоп Ерићеве метафоре, чији врхунски домети подсећају на зшагаловску маштовитост („Клецам за тромим брдима волова — с презрелом дуњом сунца на вилама"). Унутар тота склопа, песник, понекад налази веома далекосежну, али нетражену, спонтану кореспонденцију између смисла и звука речи. Тако, у првом дистиху песме „Прстеновање", кључној слици змије кореспондирају следећи учестани сутласни»и; 3, с, ш, ж, (сугласници који дочаравају змијско сиктање и шиштање). Језичко градиво Ерићевог израза потиче из живог народног говора који том изразу, не ретко, даје лак регионални колорит. Али, значење тог истог израза пушта корен у неку праисконску универзалну визију, па и у митску симболику одакле у Ерићеву имагинацију прелазе архајске фигуре змије, кртице, аждаје. .. Отеловљено у тим хтоничним фигурама (као и у сублимисаној „хефестовској“" представи о „ватри земље"), значење песникове поруке срасло је с њеним језичким градивом,

са сељачком лексиком која је такође везана за земљу. Исту поруку прожима један овозе-

маљски реализам, способан. да „ствари, и такве прозаичне призоре, какав је онај

= коме раскречен човек мокри на своје "опанке и на снег

(„Зимска прича"). У ствари, то је поетска порука савременог сељака Србије. На савременост овога сељака указује сам састав песниковог речника, између осталог — и функционална употреба речи: грамофон, далековод, мотел, дрет, „Дајц"... |

Присутан у нашем времену; тај сељак је човек који хоће и уме да ланац радних лана-тежатника _ испресеца _ празницима (песма „Хармоника"). Зато, ако Ерићево дело им није светковина српског песништва, оно је зацело песма плебејске светковине. И, као што крајпуташи обележавају тугу смрти, Ерићева буклија симБоаизује радост живота и посебно дионизијску светковину свадбе. Она би била српски еквивалент дионизијске тирсове палице.

М Ерићевом стваралаштву, буклијаш је израстао у песника који осавремењује и превазилази стереотип народне лирске песме. Његова реч се не покорава традипији народног поетског изражавања, као ттто се не задовољава ни простим изражавањем историјске и митске традиције. Песник није био склон да сопствену креацију затвори у круг предања; обрну. то, оп се осмелио да исто предање утка у своју слободну креацију; слободан МО Од традиционализма и Од анти-традиционааизма, он се одважио да епске ликове цара Лазара и царице Милице обликује на свој, нов, лирски начин (,„Лрстеновање"). Ослобаћајући се од оналног песничког стереотипа. Ерић понегде покаизне и падне у чисто вербалну „модерност" (изрази: блиц, арија, лишена. .· и још понеки). Упркос овим ретким падовима, његова версификација успева да се подигне ло једне неусиљене самосвојности која је, можда, мање плодна У сложенијим метафорама, неголи у,једноставним поређењима као што је ово: „Гађају ручконоше срцима ко шљивама .

Самим тим што укључује функционалне _ „прозаичне" речи (бутка, кофа, сатара, пиво, тестера. . .), лексичко ткиво таквих поређења садржи клицу онога реализма који се потпуније развија тек на нивоу песниковог стила. Уколико се Ерићево стваралаштво може развијати даље, чини се да би његов развој био омогућен, углавном, баш тим реализмом који свога песника дионизијске радости оспособљава да се суочи са претжом потибије: „И мој живот је клас што зри пред косом!". Натовештавајући своју ево. аупију, Ерићева лирска реч почиње 01 звањати сатиричним тоновима: „Злрав си, животе! Присешће нам славље".

Као што је лиричар славио непатворену природу, сатиричар би се наругао оној

кривотвореној „култури“ што се заврша-.

ва мини-сукњом и „фићом“. И тако, док се наш урбани живаљ посељачује, Еоићев сељак би се очовечивао, стресајући са себе шминку псеудокултуре као мо наслату примитивности.

Радојица. Таутовић ;

„“

НАГРАДЕ

Награда „Књижевне раднонице 9“ |

1

„КЊИЖЕВНА РАДИОНИЦА 9" ће, по-

сваке тодине додељивати своју

чев од ове 2 тодишњу повељу »датџа Мапа деПа 8а|ше« једном страном писцу из мла-

Вих генерација. Повеља се додељује за само једно остварење (песму, причу, роман, есеј, драму итд), и то једино у случају да се међу члановима Рлапонине поститне апсолутна сатласност: награда се додељује једино 16лАн0Огласно, Поред повеље, лауђеату се уручује и новчана награда чија је висчна варијабилна и у зависности од материјал. них могућности Радионице у тој толинп. за додељивање повеље м награде долазе једино она књижевна остварења која су, преведена па наш језик, објављена или јавно изведена. М случају да се апсолутна сагласност око доделе повеље и награде не постигне, оне се за ту годину не додељују.

Своју прву годишњу повељу | „затја Мата па бајите", за 1971. тодину, „Књижевна радионица 9" (Мома Димић, Војислав Донић, Миодраг Јанковић, Митко Мапунков, Милан Милишић, Адам Пусаојић, Александар Сухенко, Ибрахим Хаџић и Предраг Чулић) доделила је једногласно „Блегији осмој, хиперборејској румунског песника Никите Станескуа.

_ Повеља и награда биће уручене награ-. ђеном песнику 18. октобра у Удружењу књижевника Србије (Франпуска 7) у 20 часова. ;

М обзир

Никита Станеску

Елегија осма, · хиперборејска ·

Казала ми је тада, чврсто видећи ствари постојања. ми:

Желела бих да мобетгнемо у и да те живог

родим на снегу, као срна док трчи и риче

крицима дугим, до ноћних звезда.

Х ипербореју

На мраз с нама и на лед!

· Тела бих се ослободила свог.

и у воде заронила, небрањене душе која као границу узима морско звериње.

Океан ће расти, дошста. расти све док му молекул сваки

не буде био као око јелена или,

још и већи,

као тело ајкуле.

Ја ћу ронити том увећаном водом, о баруновске ударајући пределе, покретима спора, обесхрабрена, ићи ћу у цик-цак! ударајући

о велике, мрачне, хладне молекуле, баштинике Херкулове.

Желим да побегнемо у Хипербореју па да те живог родим

у урлику, у трку, здробљена зупцима љубичастог свода,

на испуцалом леду ледника

асутих под небом љубичастим.

П

Она је наједном светлост умалила украј колена, вертикално,

под црвеним шештром, виргиналним.

Добацила ми је до чланка неко писмо клинастим писмом писано.

Анђели, истресовани као цвеће, стресаху се, скрхани, на платформи.

Анђели поцрнели међ словима,

између странице 0озг0о и странице оздо, истањени, без воде у себи и свежине, са страхотним сечивима...

Да одсечем себе од могледа својих који ми, без моје воље, изникоше кад тугу своју, као мушку тогу, копчом сд леда — закомчавах.

У Хипербореју, тамо — у њу, каза ми,

и, хватајући једно друго за потиљке десним наручјем, оним којим се не лети, ронићемо водом испод леда. "

Хипербореја, смртоносна зона највећих умова,

родно место деце од камена

од којег су извајани и сами свеци. Хипербореја — бело. црно, златосребро,

откровење, неоткровење, У трку ин блејању.

ЈП .

Она наједном подиже главу: понад ње хује беле лопте а облаци се у зелене траке мрве,

Помаља се сфера, с тминама као планине, коју птице, кљунова убодених у њу, тешким лепетом крила окрећу.

туга

Свакако, идеал лета испуњен је овде. Могу се видети отромне роде. заривене у

стену, како се благо помичу. Могу св видети | дивовски орлови, глава укопаних у камење, како крилима заглушно туку и видети се може

птица. већа од свих осталих птица, с кљуном као плава оса око које се окреће,

с четири тодишња доба — сфера.

Свакако, идеал лета испоњен је ту и зеленкасти ореол предсказује идеал, већма љут.

_- Превео 2 румунског Адам ПУСЛОЈИЋ

ои љаата-=====———