Književne novine

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ ·

АУСТРАЛИЈУ _

Живко Чинто

ХТЕО БИХ да вам испричам о нашем путу за Аустралију.

Јесен је и, ми, као итице, кренули на пут. Неколико изгубљених птица. Одвојених од својих јата, која затим данима безглаво круже на празном јесењем небу тражећи узалуд плаву траку свог пута. То су оне посустале, изнурене птице које немоћне да се извуку из ужасног круга празнине даноноћно парају небо својим заглушујућим криком све док их једнога дана не сусретне северац и својим леденим дахом за тили час не смири њихове мајушне, уздрхтале душе — бацивши их немилосрдно на тврду, безосећајну земљу. Да им се не зна ни гроб.

Нас деветоро смо из Баске. Мој ујак Ристе Невеновски, брат ми од стрица Борче Кочески, затим тројица браће Јолаковаца, Петре, Дујко и Крсте, учитељ из Етнеје Крсто Танкоски, затворила се школа у Етнеји јер немају деце, затим један пензионер, железничар Бојан, а поврх свега тога и једна младица из Пештана, коју су као аманет предали мом братучеду Борчету Коческом да је води у Аустралију неком нашем младићу из Издеглавја, са којим је Борче служио војску у Чачку. Младица има неку његову слику, на основу тога су се узели, пре недељу дана је била свадба. Младожења ће чекати наш брод на пристаништу, тамо ћемо му предати младу — само да бог да снаге нашим људима да младожењи одведемо младу здраву и читаву, да га обрадујемо. Пут је дугачак, ништа се не зна. Мучан, сав попрскан крвљу. Зло велико. Куда идемо, каква ће бити ова свадба2 ;

Хајде, нека је са срећом!

Хладно јутро, поледица. Студен осећам у костима. Це па их као оштра секира, тежи ми цело тело — као да сам сав од леда. Сви смо били укочени од хладноће, и младо и старо. Испраћај је био у мрклу зору. Тихо је, пусто. Као да је та студен продрла и у предмете, заледила је све унаоколо. Ништа се не креће, Куће, дрвеће, стока, све је приковано на свом месту. Људи израњају попут неких страшних птичурина у поноћ, Сенке, Чије су те мут: не, тамне очи, та убуђала лица — питао сам се у страху учинило ми се као да су устала из гроба. Да ли су жива или мртва2 Не зна се. Измешао се народ, зло велико, ево, дошло је оно време о којем говори пророчанска књита, кад ће живи бити што и мртви. Шта је живот>

Ниоткуда гласа. Гауво доба. Једна за другом, аса се претварају У прах. Небо је пусто, Голо, оштро ста =: Смрт. Мрзим сваку смрт Ево три године душа ми је а шла на нос од сахрана, од умирања. За три године служ бовања ни три пута нисам венчао, ни три пута ва Каква вајда што сам попг Мртви ми се јављају у сну, 5“ де ме, гласно ме дозивају, кажу: „Знаш ли нам броја, ко аико си нас покопао, попе Најденког Гробар, си“, кажу ми, „покопаћеш сав народ. Ти си наш брат, ха“, БАН. Ја ми својим танким леденим прстима милуЈ чело. О. мајко, којим путем, пут ми покажи, што ме „оволико МО „Што ми пиштиш, сине, у поноћ, као јање које ЈА ВУК придавио“ каже моја мртва мајка и на главу ми ставља трнов венац. „Бићеш пџар грооара, синко“, каже мајка. О, нико не зна како то боли! Смеју ми се добри људи Но као одузет идем пољем, планинама, опустедим друмовима, добри људи ми се склањају с пута, кажу: — Зар и попови могу да поремете памећу» А ја грешан, сна немам, сан СрОЈ тражим. Ево, већ три године, спустим главу на јастук, ту јем морске таласе како хуче, мозак да ми ишчупају. Грђе болести од сна нема. Он је као црв, улази у здраво тело а суши га, и да је највише, он та сруши. Аустралија — а стралија, на крају света, шта, овде, тамо, свуда, човек сам, то се зна! Збогом.

Остајте збогом, браћо! У здрављу!

Код Камена, ту ћемо се растати. Наши драги на је ну, ми на другу страну. Ми, зна се, на пијацу, као шугаве овце које не ваљају газди. Много нам је ниска цена, будзашто смо, човек може да нас купи читав буљук. Јефтинији смо и од стоке, јер једна овца са јагњешцем, млечна, по садашњим ценама стаје много више, може да се прода и до педесет старих хиљада, а један обичан радник за четрдесет и пет. А мајке и очеви на то не гледају, њихов плач се пење до неба. Њихови су гласови попут тамних облака што су се паднели над земљом, пуни бујичаве ки. ше, од које потичу суводолице које затим наносе велико штете летини, то може да убије сав род. Својим сам очи. ма гледао ту велику несрећу, био је такав плач па нам се чинило да ћемо се у њему подавити. Све што се борило од вајкада, од памтивека, од пустог турског, бугарског, српског, грчког, ропског, слободног, што је као катран кључало у нашим несрећним душама, што се у страху вековима тајило, као да је тога часа провалило, рикнуло. Каква страшна. ужасна пошаст! Чујем како сва земља плаче. у

О, Ристо, о, Крсте, о, Дуке, о, мајко, о, млада, о, лепото, о, болу, 0-0-о синови! Стењу брегови, плаче земља.

„Коме, бре,/ остависмо ове несрећне старце“, каже Дуко, дивљини, мајку му!

„Не окрећите се више тамо“, каже Бојан, не позлеђујте много рану, гледајте пут пред собом: реци збогом у себи самом. Запевајте, нек чују нашу песму, то ће их мало умирити! Хајде, Дуко, хајде, Боре, хајде Млада, сви млади, запевајте! Тако. Ми нисмо птице, из нас лако не излеће крик. Људи смо, човек си, стиснућеш срце. С песмом ћеш рећи збогом, што да жалостиш несрећне мајке, зар им је мало бола. Хајле, млаљла, почни ти!“

_КЊИЖЕНЕОМ | е

Бладимир Божић

Абанпу ра |

рука у подножју планине десног плућног крила пуца равница као орахова љуска краката неман милује девојчино лице успомена на идилу

уво

нелотична кривуља одсечена од разума

уздрхти страхом у опомену имена

у неправилној геометријској фигури овога града

част па плочнику

„алац убодеп у четворе очи кружи кружи прљавим ноктом ствара материјал за историју првих ратова наших душа тактика у пропадању

око немушто резонује о правом стању ствари поређане у слике на безброј" начина. ослобађају пажњу зависности од суштине мржња 3602 тота

врат на еластичним опругама глупост ' одржава равнотежу неопходну за

опстанак заустављени гласови образују савест тамница за храброст

нога доле има земље има и подземље има пи немоћ да. се сакрије пожуда охрабрена вером у моћ слојева магле лов у болести

уста из деветог круга једино одбегло сећање једина сенка на коју се лепи проклетство мека, кокета опија црвеним осмехом бесвест до страсти

вино на руинираном сплаву нашег организма бацака се светост удвостручена У чежњи свемирска кугла мами губи димензије невоље са вечношћу

јетра безначајно вертикално путовање назриза покушај лепоте да се пресели у вечност свршено је ту нема шта више да се тражи за општу ствар -

длан. наши су се хоризонти измешали У низу боја растворених против свих правила инсекти су увек били расположени за

шалу

никако да плачем а 5 болест некада органска садржана у кристалном звону

љубав ве расиветалим месом опчињава безначајна догаћај окићен комичном

патетиком све се опрашта

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

И на велико чудо, она је почела да пева, за њом смо запевали сви. Певали смо све док су нам очи виделе људе.

„Ехеј, попе! Попе Најденко!", неки глас долази за мном, заустављају ме на путу. Кад се окренем за гласом, кога ћу видети — видим кроз виноград трчи Турчин Бани, мој друг из детињства. У једној црвеној марами, пуној до врха, носи нам белог грожђа, бираног са свих лоза. Ћани је чу вар сеоских винограда. 5

„Узмите, браћо“, пружа нам Ћани грожђе, „узмите та за срећан пут. Нека вам је пут са срећом“.

„Море, Турчине“, каже Дуко Јолакоски, „да нам не слутиш, да нам га не дајеш за душу, проклетниче.

„Са овог се места не помакао, брате Дуко“, куне се јадни мој друг, им, како је био плачљив, његове велике 3елене очи, сличне очима кротког говечета, у исти час се нааише сузама. „Срце ми се цепа“, каже, „кад видим како одлази народ. А много нам је било лепо, берићатверсан, сладак смо хлеб јелн, преживели смо, само нек вас пре благи Свети Климент држи под својим окриљем“. ј

„Шта смо доживели“, каже мој мјак Ристо, „Турчин да жали Македонца. Хеј, животе, луди, наопаки!“.

Бани је мој друг, брат. Као лепа заједно смо напасали стоку у пољу. Пришио се уза ме као покућарче, хоће ла ме прати до поља. „Врати се“, кажем му, „ето, видели смо се“, „Тако ти дина, каурине“, преклиње ме, „немој ме те рати. Сву ноћ ока нисам склопио, кад сам чуо ла ћемо се растајати, сву ноћ сам плакао“. И на сав глас почне ла кука. Такав је, слаб, мораћу да га пустим да се исплачс. „Дођи“, кажем му, „кад си већ решио, испрати ме до поља“

Сећам се једног веома жарког лета. Јужног, паклено! Црног. Било је то после жетве, после вршидбе — кал је цело поље с краја на крај слободно. Чинило нам се земља ће се запалити, тако је врело било то лето. Стоку смо били отерали дубоко у поље, да се мало склопимо испред газ диних очију Тамо смо могли мало да се поиграмо жмур: ке, магарца — да будемо мало слободнији, безбрижнији Тога дана наиђемо ми у пољу на једну младу Циганку са детенцетом на леђима како скупља класје по њивама. Са. мо што је угледаше, младићи се одмах запалише, почеше многб да мисле на ону ствар. Зачас скројише план како да је преврну. Цело поподне младићи — а са њима и ми млађи, пузили смо као гуштери преко стрњишта пратећи Циганку, јер ако би нас видела, бојали смо се откриће наше потајне намере и побећи ће. Чекали смо да се мало смрачи — па да је младићи тад понале. Једни ће јој се бацити отпозади, неко ће јој зачепити уста, а други ће јој опет ратцирити ноге и тако ће најстарија момчина навалити први. „Биће на смену.

Младићи су били толико наоштрени, као јануарски ву. чићи шкргућу кутњацима. Али предвече, некако неприметно, Циганка нам се изгуби. За трен, као да се истопила, те овде, те онде, нигде жене ни од корова. Као помахнитали растрчасмо се сви кроз поље да је пронађемо. Жена је ишчезла као да се одиста истопила. Једино нам је њена тамна, опчарана прилика остала у очима; у глави. Обла, нагнута над земљом, лепа, прелепа, као чека зрела, сочна лубеница која се скотрљала низ поље, са неба пуштена велика мука. Само да јој вршком мало дотакнеш глатку, топлу кору и она ће се сва распукнути, сама ће се отворити, довољно би било да очи само то виде — тај црвени, суњљ чев цвет. Изгореше младићи, пропадоше, очи да ископају једни другима, почеше да се рву, избезумљени вриснулше: „Где јег!>“

Нико није знао шта се са женом десило. Где, како је ишчезла2 Сан. Свима нам је било ужасно, поче да нас тресе тролетња грозница. Одлучисмо да још једанпут претражимо цело поље, сваку бразду, да преврнемо сваку сламку. Било је тужно гледати како је, старији младићи расплакани, жедни, разјарени, траже чак и у мравињацима. Бојали су се да се она тамо није завукла. Газећи их, убијајући, убијали су све где су могли претпоставити да се она. Баволица могла сакрити. Тада најстарији од младића, најстрашнији, најпијанији, избезумљен, своје мутне, крваве очи задржа на ћанију. Задихан као бесан пас, гушећи се у согственом даху, једва рече: „Ти ћеш нам. Турчине, платити за Цитанку. Скидај се!"

__Затим сви до једног опколисмо малог Турчина, није му било спаса. Дрхтавим рукама, јадни мој друг, једва је ол: решио узицу на панталонама и затим без речи, унезверен, не знајући шта треба да чини, као кученце послушно се: де на земљу. А велика момчина бесно се баци на њега и повали га. Црног пијанства тог летњег дана ослободио сам се тек после тога, кад сам чуо болесни глас мога лруга. Плачним, промуклим гласом молио је велику момчину, говорећи му „тако ти дина, каурине, батали се стојка“. О, боже, још увек је жив тај његов глас! Мислио сам про. шло је, отад има толико година, било је то лудо, детиње време. Проклето. Шта ти је човек2 |

Рбави каури. Браћа, братучеди, крв. Погана. Покварена. Те вечери вратио сам се са Њанијем, сам бог ми је сведок. Турчин ми је постао брат.

Лежали смо као заклани на тамном, бодљикавом стр њишту. Један поред другог. Неми, престрашени. Сами. Већ је била дубока ноћ. Летња, топла, јужна, курвинска Равнодушна, самодопадљива, ружна. Сав небески свод ми се учинио прашина. Јалов. Јалово небо, јалове звезде. Можда је јалов сав наш живот, о, боже, можда је све јалово. Молио сам га да устане да идемо. А он је болно непрестано понављао: „Не, нећу да живим. Не, не, не!“

Пн сам, по ко зна који пут, опет видео ону несрећну

зезду на југу, која се увек јављала изнад Језера. Ону јужњачку, скиталачку. За летњих ноћи стари би нам је стотину пута показивали, као опомену — ту звезду која се прва рађа на небеском своду и последња гаси. Прва п сама, 5 Пн сиру небо преплаве јата звезда, све оне ован ах У, У некој треперавој блештавој целини П зЕ ао прогнана, остаје сама и пуста. Можда зато ТЕ псе Ра за прва, тако је проклета — као да јој је писано 4а своје самује: какав други грех би могла да има звезда па. СЕ МЕ скитничкој дупи» Тада ме је мој друг много под-

а ту уклету звезду. А и сав наш живот. „Не плачи“, рекох му, „нисам мртав!“

„Не 2 ке , дао бог „ рече, „каурине, да ми очи не' виде тако

што! Да ! Да ми то ниси више рекао, попе. Не ваља, немој,

тако ти дина. Хајде да п ј Т . ове, 2 е вор. Сећапт ли се к ан незевреко. пратеће, ар а

„Сећам се“, ЕМ пе кралм нелозрело грожђе, а>“

„Ала је било слатко!“ каже и у исти мах почесмо да се смејемо. Томе смо се смејали целим путем, заценили смо се од смеха. Свако ко нас је видео, прекрстио се. „Куд су то.кренуле, будале“ — говорили су — „опет се смеју, ко зна шта им је писано“. „Шта вам је, хеј, што се толико смејете , питају нас људи. „Овај свети, бестрага му глава, тори ти је и од Бавола, био је први партијац у своје време, радио је у месној канцеларији Баске као народни ма. тичар, партијска је њега направила попом, није од госпо. да. У њему је све безверје! Зар нисте чули о баском полу, о том тробару — три жене су му умрле, једна му није преживела“! (А и о томе ћу вам испричати неком другом приликом, ако ми бог ла снаге). Господе, опрости им, јер су слепи, а очи имају, а очи немају. То што мене и Ћанија гони на смех је мука, наш несрећни живот. То што смо обојица били сиротиња, калфе, што смо одрасли на туђем хлебу. Са отровом. Смејемо се зато што се човеков живот

тешко мења, то нас нагони на смех. Растанак. Смејемо се а шта бисмо друго

„Збогом, Турчине!“

„Збогом, каурине!“ каже Бапи и брзо се враћа да му не видим очи. Дуго сам га гледао како одлази низ поље сам, већ погурен, са тешким бременом, данас-сутра можда ће умрети — много сам се уплашио од те помисли која ми је и нехотице наишла — опет ми је засјала она јадна, усамљена звезда, рекох у себи да ме нико не чује — боже, ко је више за жаљење, он или ми2 Нисам знао шта

себи да одтоворим, али ме је то целим путем до Аустралије кљуцало у глави, враћало ме је...

Са македонског превела Цвета Котевска

|