Književne novine
· промена размере,
САВРЕМЕНИЦИ
%
Форма унут
рашња,
отворена и затворена
Естетичка схватања Маршала Маклуана
КАД ЈЕ РЕЧ о Маклуанову
проучавању природе и улоге те У људском друштву — а под те ма он разумева „човек у: његова средства општења (опиауа ке | стеме обавештавања — кад је пос ел тумачење основних поставки његова сер раваног и одбациваног али, при свем том врло популарног учења — треба понајпре товорити о везама тог учења са уметношћу и. теоријом уметности, у првом реду савременом и књижевном. Ово није тврбење које би изненадило или збунило оне који се Маклуаном баве или пак оне ко
приступу хнологија хнологија-
ји га славе. За мене та чињеница прел-
ставља не само особиту драж Маклуанова размишљања о технолошком свету него и, бар делимично, објашњење за његов успех, јер управо тим везама дугује он највише своју оригиналност (па и ориги налност његова начина писања непосредно проистиче из њих), а ново је новац — како би то сам Маклуан рекао.
Пошто се у критичким освртима на његово учење доста простора посвећује разматрању два битна начела — његова решења односа између садржине и форме у средствима општења и његове: поделе опшштила на „врућа“ и „хладна" — покушај да се она поставе у неки естетички оквир можда неће бити узалудан.
Још у „Механичкој невести — фолклору индустријског човека" Маклуан изјављује да се свет Запада може посматрати као уметничко дело, у којем случају, наравно, средства и технике уметничке критике морају да служе као оруђа испитивањал Но, то би био само један, додуше најшири план Маклуанова естетичког приступа друштву. Нас ће овде занимати с његово схватање форме као платформе у ужем смислу, по којем је свако општило аналогно уметничком делу (он у том погледу иде тако далеко да на једном месту у „Мознавању општила човекових продужетака" говори о „естетском дејству“ радија и телевизије)а У „Механичкој невести" , на пример, Макаџан описује производе Холивуда и огласних агенција као „колективни роман ; У „Гутенберговој галаксији — стварању типографског човека" не само што рукопису и штампаној књизи приступа као уметничким формама него вели дам „свака реч означава један песнички свет за себе"; а у „Познавању општила неувијено говори о филму, штампи, радију, телевизији, стриповима им играма као уметничким формама
Форму Маклуан испитује са становишта њене функције, дејства. Штавише, форма је, за њега, дејство: „нико није вољан", жали се он у „Познавању општила", „да, поред "садржине", проучава 5 на и друштвена дејства општила . Лаћајући се управо и искључиво тог другог задатка, Маклуан верује да МУ овлашћење за то даје електронско доба, јер дејство подразумева „целокупну ситуациближе методолошко оправдање
и је у овој за његов подухват изражено 1 Ма реченици: „Биће или функција ум
ког дела испољава се једино кроз његова.
дејства на људе-посматраче" Мо о Садржину, значење, по Кнонере долошки искључује из 05 ЕР нимања, сажимајући тај СЕ та афоризам „општило је порука", ије с сао тумачи — с тледишта функцио о по; дакако — на овај начин; „Јер 2 сваког општила или технологије. ] ТЕ брзине или обрасца Хо ју она уноси У људске односе. а: а Ао представља поруку зато, што меру и општило џобличује им одређује р еру и облик _ ЉУдСКОГ удруживања. Н дел ПА Моје је мишљење, међутим, М 5 па луан одбацује категорију садржине само на речима, и 2) да уз потаје, Уа П превазиђе ту неподатну дихотомију, >
_________--
БЕЛЕШКЕ . 1. „Примена метода уметничке анализе на критичко Бредновање друштва представља отворену могућност. Ја то овде покушавам. Западни свет, који 69 Од шеснаестог века посветио повећавању и учвршћинању државне власти, стекао је уметничко Пита дејства захваљујући којем МИ а а о ј зводљива. ок вени разна средства употребљена за постизање тог дејства, као и да оцени да ли је
вредно покушаја". — Тће е било 8) пе
његово остварењ ; Месћапјса] Виде: ЕоПоге ор Јидизштај Мап, Мапомага Ргез5, Јпе., Њујорк, 1951, стр. ВИ.
ј » Београд, 1971, стр. 382. 2. Мој превод, „росвета 5 | 3. Метан невеста", стр. 3, 97; пе они Сајаху: Тће Мапа ор Турошкарте »
јорк . 36 (првоАтемсап Шбгагу, 110, Њујорк, 7) пи (а | битно у издању куће Шиамегану 0 и 8, 1962); „Познавање општила", М 293, 295, 5 1 ". стр. . . а. „Пезкавање општила , с ћ 5 Исто стр. 428: „Уопште узев, одана и . ђ 5: 1 у ње изискује да се крајња дејства Ро 24 Ја ствома а Стр. 62. „бављење Хе )
њ ; м о је основна промена нашег Ин | пе ну ситуаци доба, јер дејство подразумева пао а ан какву - појединачну разиву 'опти Ј : а ог галаксији" (стр. 55) он н да је важно дејство, а не
а не у ња". У „Готенберговој води Велфлинове речи
чудне чињените. И ј гд Маклуан не 6, „Познавање општила", стр. 301. Отуд Лу.
у једној од 982 три књиге, да ода
пропушта, пп као проналазачу технике „ре
приснање ЈЕ. А. Поу крио неања, односно изумитељу бео у ва", који је — како У МР о од њеног смераком доживаљавању песме — о аживао, идући на" или оствареног дејства, па тЕ-- скелу да би упазал какав треба Не песничку + а лес Ке и по 4 | стр, 381 он каже да ,'општило
: " представља поруку! Или основни извор дејстава •
ди појам унутрашње форме, што га наводи на методолошка огрешења и уваљује у озбиљне противречности.
Његово схватање појма садржине је двојако. У једном смислу (обично користећи знакове навода), он под садржи'ном разумева оно што се саошштава преко телефона, куца на писаћој машини или тледа на телевизији. Таква садржина та не занима, она је недејствена, па самим тим и небитна. Зато се малтене подсмева онима који при проучавању уметности и технологије од садржине не видеше формуз Сам, ипак, увиђа да му садржина у том. поднаводном смислу може бити од користи и не либи се да је употреби кад ваља запушити какву рупу. Навешћу два примера, оба из „Познавања отштила". На стр. 265 Маклуан вели; „Новине су вруће општило. Оне морају садржати (мој курзив) рђаве вести ради интензивности и читалачког учешћа"; на стр. 387 наилазимо на ово објашњење односа телевизија-вестерн: „С појавом телевизије, вестерн је стекао нов значај, пошто му тема (мој курзив) увек гласи: 'Подитнимо варош". Публика суделује У уобличавању и образовању једне заједнице". Очигледно, дакле, да нису у питању нека тек „гранична" разматрања, не-
МАРШАЛ МАКАУАН
какво строго условно осветљавање „унутрашње" форме са становишта „спољашње" садржине... па чак ни за то, чини се, Маклуанов метод не оставља места! У питању су, напротив, искази који подразумевају да та небитна садржина може имати суштаствену улогу — у питању су методолошка огрешења.
Садржина у другом смислу, у смислу унутрашње форме, јавља се у вези с Макдуановим начелом о укрштању или хибридизацији општила. „Изузимајући свет-
лост“, каже он, „сва друга општила јављају се по двоје, при чему једно има улогу "садржине другог, замагљујући
деловање оба"
тло (би се закључити да такво срастање има за последицу неку нову делатну форму. ИМ на другим местима Маклуан не крије да општила при оваквом спајању трпе међусобни утицај, што изгледа прихватљиво. Али то је тек почетак приче. Свако општило је „и моћно оружје којим се задају ударци другим Општилимагно Сад већ морамо да посумњамо у пријатељску природу њихова сусрета, поготову кад чујемо да се тада ослобађа „огромна нова снага и енергија 2! Онда још Маклуан помене пародију, те од ме-
дија настане комедија.“ Прича се завр-
они
8. „Гутенбергова галаксија", стр. 97-8, 301, „Познавање општила", стр. 310, 381.
9. „Познавање општила", стр. 92. Штавише (стр. 53), „дејство општила постаје снажно м дубоко управо због тога што му је као 'садржина' дато једно друто општило".
10, Исто, стр. 56.
1]. Исто, стр. 87.
12. У једном разговору Маклуан је изјавио ово: „Филмови на телевизији су, у извесном смислу, пародија. То комично дејство ствара се управо кориш-
ћењем једне форме преко неке друге форме... Реч.
пародија означава пут који иде упоредо с једним друтим путем", — Сегаја Етапџе! 5/еагп (приређивач), Мебаћап: Нор апа Сооћ, Тће Меу Атепсап Шбгату, Тис, Њујорк, 1969, стр 262 (првобитно у издању куће Тће Гај Ргеза, Те. Њујорк 1967). Умесно је сетити се овде и једне Маклуанове опаске из „Механичке невесте" (стр. 100): „Човек који у спом мишљењу, поступцима или сновима почне да се понаша као машина смешан је како се само може замислити. Ма те клопке, у ствари, може се ослободити једино помамним смехом, који поседује моћ да створи одстојање",
Из ове формулације мо-
· ковању у држи Велфлинових категорија „затворе-
шава овако: „Хибрид или спој два општила јесте тренутак истине и откривења из којег се рађа нова форма. Јер паралела између _ два општила држи нас на границама између форми које нас извлаче из стања Нарцис-наркоза. Тренутак спајања општила јесте тренутак слободе и ослобођења од обичног заноса и отупелости које она намећу нашим чулима". Ту је, видимо, форма, ту је, видели смо, и енергија (и то огромна), али корисници су — за тренутак, бар — ослобођени љутог потпражног деловања ошштила (које
увек делује потцражно), иако оно, по Маклуановим властитим речима, вазда
има најљуће и најпотпражније дејство управо у првој фази његова коришћења — а све захваљујући једној паралели! Ту наша подозривост „престаје. Чинило нам се да та трећа форма пре значи узајамно поништавање претходне две, родитељске форме, што би било сагласније с Маклуановим имплицитним тврђењем о томе да она у тренутку настајања не делује на нас. Чинило нам: се да је посреди прожимање два општила, њихово узајамно деловање, узајамни утицај — но испада да смо се и ту преварили, Реч је, заправо, о преради, темељитој преради којој једно ново, из неког разлога јаче општило подвргава старо, из неког разлога слабијело Тако, ваљда, и треба схватити Маклуанов став да „општила представљају моћ (која) има мало везе са 'садржином) или општилима у оквиру општила"ле Доиста нема везе што је овде Маклуан направио интелектуални _ скок у властита уста и што је, приде, побркао властите појмове „спољашње" и „унутрашње“ садржине. Одједном је садржина у нутрашњем смислу деградирана у „спољашњу“ садржину, која, као што већ знамо, није битна и на коју не вреди траћити време. — Лепо кажу Велек и Ворен у својој „Теорији књижевности" да појам унутрашње форме „једино замршава ствари, пошто гранична црта између унутрашње и спо-
љашње форме остаје потпуно нејасна".
На ово схватање форме као дејства природно се надовезује Маклуанова подела општила на „врућа“ и „хладна", јер је то покушај да се општила разврстају по величини и каквоћи учинка, односно по својој природи. Намера ми је да покажем како то друго битно начело Маклуанова учења поткрепљује претходну анализу и како открива још једну несагласност у њему — у ствари, противречност између с Маклуанова схватања основне улоге општила и мерила које он примењује при њихову разврставању.
У главним цртама, бар, он се у разли„врућих“ и „хладних“ форми
не" и „отворене“ форме — тачније, смисла које је тим категоријама придао немачки књижевни зналац Фриц Штрих.“ Укратко „вруће“ би било оно општило
13. „Познавање општила", стр. 95.
14. ' ИМсто, стр. 54, 56, 79-86. На стр. 195 он каже следеће; „за разумевање општила и технологије нужно је схватити да, када је чаролија цаке или каквог продужетка нашег тела нова (мој курзив), наступа наркоза или отупелост у олно. су на новопроширену област".
15. Исто, стр. 30: „Нова средина подвргава стару преради исто тако темљито кго што овој преради телевизија подвргава филм". На стр. 224 читамо: „Једно ново општило никад није. додатак неком старом, нити пак оставља старо општило на миру. Оно никад не престаје да тлачи старија општила, све док за њих не пронађе нове облике и положаје".
16. Исто, стр. 92. Ова формулација неодољиво подсећа на „комад у комаду", популарни механизам елизабетинске драме, али ни та асоцијација не би ишла у прилог Маклуановом схватању. Комад у комаду представљао је, бар у једном свом виду, срелство разарања форме, зато што је рушио драмску илузију претварајући глумце у гледаоце, те је на тај начин позориште опасно приближавао стварности (о чему в. Амћиг Вгомп, „Тће Рјау Мића а Ру: Ап ЕПхађећао РОгатанес Ремсе“, Еззвуз апа 5::Фћеек, ХИТ, 1960, стр. 36-48; сажетак тог штива објављен је џу Свескама за јул-децембар 1960, издању Института за теорију књижевности и уметпости). '
17. Превели Александар И. Спасић и Слободан ВорКевић, „Нолит", Београд, 1965, стр. 163,
18. В. Рене Велек, „Критички појмови", превели Александар И. Спасић и Слободан Борћевић, „Вук Каранић", Београд, 1966, стр, 174.
које. је, по броју пружених' обавештења. и по њиховој међусобној повезаности, „високоодређено", јер снабдева корисника мноштвом узајамно повезаних података, те му на тај начин онемогућује учешће у процесу обавештавања или сазнања. Насупрот томе, „хладно“ општило је „нискоодређено", јер пружа кориснику сразмерно мали број података и присиава га да успоставља везу међу њима, па овај суделује у примању обавештења или стицању. знањал“ Отуд, „врућа форма искључује, док хладна форма укључује" У светлости наведеног образложења јасно нам излазе пред очи не само неподесност ове поделе већ и непомирљива противречност у Маклуанову схватању односа између садржине и форме. Ако је садржина телевизије филм, а Маклуан то недвосмислено тврди, како је мотућно да „хладна" телевизија – подноси „врући" филм и његове јунаке, а да не трпи „вруће“ ликове попут председника Никсона2:! Или пак, ако је телевизија темељито прерадила филм, како се онда уопште може говорити о филму на телевизији— а Маклуан нас, чак, уверава да је телевизија, као и свако друго ново општило, део средине, па је ми због тога и не опажамо, него смо свесни само њене садржине, то јест филма»= С друге стране — јер с Маклуаном човек никад не може изићи на чистац — уколико сва та ошитила, без обзира да ли им је додељена улога садржине или форме, задржавају своја „врућа" или „хладна" дејства, макар и ублажена њиховим међусобним укрштањем — другим _ речима, уколико је садржина телевизије филм, филма тисак (роман), штампане речи писана (књижевни израз), а писане товор;“ онда се ми суочавамо с једном таквом мешавином „врућих“ и ,„хлалних" отштила, односно неједнако загрејаних форми, да њихово здружено дејство то ће рећи, дејство телевизије — не може бити друкчије доли млако. Те кал бисмо се, сходно овом чисто ликовном приказу односа садржине и форме на примеру неколиких општила (а ликовно је за Маклуана анатема, производ гутенберговске технологије) запитали, језиком народне приповетке, где се налази јунаштво телевизије, одговор би био дужи, али испрпан: има једна ажлдаја, у аждаји борави вепар, у вепру станује зец, у зецу живи голуб, а у голубу је врабац — па ви који постављате глупа питања... држ' врапца! Ја нећу да кажем да је квинтесенција телевизије говорна реч, али Маклуан може и више, јер тврди да је њена квинтесенција додир (претеривање, уосталом, за њега никад није на одмет). Узгрел буди речено, за перспективу — по Маклуану, производ тиска — има примера п у народној књижевности, и пре Гутенберга. Основна функција једног општила, учи Маклуан, састоји се у „ускладиштавању и убрзавању обавештења". Па у наставку додаје: „Јасно је да ускладиштити значи поспешити, јер оно што је ускладиштено такође је и приступачније ол онога што се мора сакупити". Сад, нако се може рећи да и магацин у каквој робној кући и кутија за жижице служе у сврху ускладиштавања, казати да је кути-. ја за жижице магацин свакако би значило употребити хиперболу. Упркос отприлике таквом односу између запремине, носивости једне „вруће" и једне „хладне" форме, он и ову другу назива општилом, без устручавања тврдећи да је и њена основна функција „ускладиштавање и убрзавање обавештења". Не само што, међутим, хладно општило не може богзна шта ускладиштити него су и ускладиштена обавештења узајамно неповезана, па гледалац телевизије (кога Маклуан упоређује с екраном, јер учествује у градњи слике, за разлику од гледаоца филма, који је упоређен с камером — иако би обрнуто поређење било подједнако основано, али мање узбудљиво) мора да их повезује дакле, да допуњује оно што недостаје по чему подсећа, вели Маклуан, на гледаоца „хладне" уметности Оријента, који „постаје уметник, јер мора сам да успостави све везе". 5 .
Но може бити да овој противречности унеколико умањује тежину Маклуаново мишљење да је процес стипања знања важан колико и само знање У том би нам случају „хладна“ општила лавала процес, а „врућа" производ, јер пропес ваља одвојити од производа! И онла би „Готенбергову _ галаксију" и „Познавање општила" — књите које Маклуанову крилатипу „општило је порука" п нехотипе извргавају у „општило је поруга" — требало да читају само неписмени сељани из тропских предела светског села. Осталом живљу, који од једног писца не очекују само процес и изазов, препоручујем да 0стане на „Механичкој мневести", како се не би прехлалио.
Слободан Борђевић
19, „Познавање општила", стр. 58.
20. Исто, стр. 59. ·
21. Исто, стр. 358: „Једном врућем филма веома је тешко да. прихвати телевизије". В. и стр. 400.
22. Исто, стр. 30.
23. Исто, стр. 30: „Јер 'садржина' телевизије је
филм"; стр. 42: „Садржина писма је говор, баш као ттто је писана реч садржина штампе, а штампа је.
ошитилу попут. хладну поруку
опет, садржина телеграфа"; стр. 54 Садржина" писаног или штампаног штива је говор"; стр, 371. „Садржина штампе је књижевни исказ, као што “
је садржина књите говор, а садржина филма роман". — Телевизија пи говор су „хладна" отштила, док су филм, штампа и писана реч „врући".
24. Исто, стр. 207.
25. Исто, стр. 28,
26. Исто, стр. 58.
27. „Гутенбергова галаксија", стр. 59-60. Расхлађена
верзија једне вруће мисли коју Маклуаи ту износи може се наћи у „Познавању општила", стр. 103.
КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ
7 |