Književne novine

САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ

БОСАНСЕ

КРЕДОМ | |

Наставак са 1. стране

Аздак-Кутијаро повлачи круг кредом, ставља дете у средину и наређује женама да га свака вуче, за руку, на своју страну. Која снажније повуче, снажнија је и љубав; њено је дете!

Вуку, снажно, дете се распиње, али у једном трену слушкиња па да на патос сцене, с криком, нема срца да растргне дете. Краљица-мајка има, такво, срце. Краљица ликује, њено је дете, њено је и краљевство!

Аздак, мудри и далеки, на трону изнад свих, додељује, међутим, дете слушкињи. Она није имала срца да га растргне, значи дете је њено. Она је права мајка.

Ето, то је „Кавкаски круг кре дом“, то је та порука о правди, о ономе о чему је Брехт целог свог бурног века сањао. И други, цели свет, и они глумци који су играли као никад дотад, и гле даоци свих партера, и свих галерија, п моћници града, који су били приправни да окрену град тумбе а да оно двоје остане још коју недељу, месец, или сезону. Салве и тутањ аплауза односиле су се на Миру и Бојана, на Кутијара, на Лауренчића и друге, али, то је, нема сумње, био један лепи и шармирајући привид, јер сви они, и они што су седели у скупим оделима и скупим ложама, и они што су некако склизнули поред билетера на трећу галерију у отрцаним иберцигерима, сви ти, све оне синдикалне, школске, инокосне посете овој пред стави, цели град — а у овом случају би се могло то рећи — и то град који је био размажен, деце» нијама, позориштем, сви су они тапшали, зато јер је, бар на сцени, бар у легенди, бар у Брехтовој параболи, победила — правда, Не право, 115, већ правда.

Ова је релација, право-правда, вечна тема, а ње се прибојавају и силници. Неодољиво ми у овом тренутку навире сећање на текст објаве рата коју је онај превејани Черчил упутио Јапану, дан после Перл Харбора. Иако је била безнадежна и помисао на правду у најкрвавијем од свих крвавих „ратова — а такви су — у оном који се назива ДРУГИ, светски, мада историја бележи око петнаест хиљада ратова (14.843, док се ово пише), лукави Черчил који је мислио на форму и историју, ова: ко је „нежно“, и пажљиво, срочио фамозну објаву. Овакво је писмо упутио јапанском амбасадору У Лондону.

„С обзиром на самовољне поступке неизазване агресије, извр“ шене у флагрантном кршењу меЂународног права, а нарочито Члана 1. Треће хашке конвенције о отварању непријатељстава, чији су потписници и Јапан и Уједињено Краљевство, амбасадор Његовог величанства у Токију добио је инструкције да у име Владе Његовог величанства у Уједиње: ном Краљевству обавести Царску јапанску владу да између наше две земље постоји ратно стање.

Имам част да будем, уз дубоко поштовање, сер, Ваш покорни слуга, ВИНСТОН С. ЧЕРЧИЛ“.

Само два ретка даље, у својим мемоарима, Черчил овако објаш· њава свој „витешки“ поступак, оно „поштовање" и „покорни слута". Овако каже:

„Некима се није свиђао тај церемонијадни стил. Али, најзад, 2: ко некога морате убити, ништа вас не кошта да будете учтиви".

Хитлер је — тај сигурно најнеправеднији човек што га бележи историја — исповедивши. се већ у „Мајн кампфу“, отворено, да јући на знање свима о својим намерама, упорно, почев од 4. сеп. тембра 1939. године, дан после објаве рата од стране Британије и Француске, папагајски и понав, љајући до бесвести, до лудила и прања мозгова, говорио да су друти њему навестили рат, а да је он чист, аПаз праведан. Беотрад је сравнио са земљом, такође зарад правде, јер му се неправичан учинио 27. март, Совјете је напао, опет с правичним разлозима, тек толико да их предухитри, е!с.

Чак и он, тај Хитлер, слично Наполеону, који је п сам кројио право, имао је потребу да блефира свет праведношћу. Људи, угрувани васколиком историјом, бојали су се мача и теразија које држи свемоћна богиња; требало их је утешити правдом, коју су оду век желели,

Право је подложно срозивном деловању тренутних политичких инспирација, правда је, пак, једно „друштвено осећање" — тако „да је назовем. Право је подложно еуфорији, правда подразумева и

имање срца. Правла, тај апстракт-

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

ни им, чини се, недостижан појам, „не греши“, право чини и „из ае тотк«. ИМ право и правда овисе о етици времена, а широка поља и брда Балкана су невиђено потодан политон за такве опсервације и — њима сходне — закључке. Једно су право и правда у ур" банизованој Словенији, други закони правде делују на рустичним подручјима. Пред законом смо сви исти, али то је фарса, као и она из француског законодавства, да је свима подједнако забрањено спавати под мостовима Сене: и клошарима и буржујима.

Отуд нам је и јудикатура раз личита, мада је закон уписон. Ретки убица са љубљанског плочника добиће једну меру друштвене одмазде, другу добива, већу облигатно, неки јуродиви са обронака где царују кануни и верност јатаковања. На плочницима се, тако, право и правда приближују, и то је тест наших дана, овог времена. Немамо дистанцу да све то проверимо, људски век чини се кратак, али сви: симптоми, који су резултат организоване друштвене свести, топоје да је тако. И, ту је квалитет! Квалитет друштва, може се, ваљда, и тако (комотније) рећи.

Када сам данедва након ма сакра на брду Раљаш, на обронцима Грмеча, посетио кућу где је Нанил затро род, жене, комшинице, вапиле су за најсуровијом осветом. Тражиле су да саме пресуде. То је био гнев, то је била еуфорија, а после, кад је овај (не) човек јавно испаштао свој грех, многе су тражиле за њега етички алиби. Алкохол, друга жена, трауме у туђем свету, све се то, после, потезадо по комшилуцима, осећало се да трагају — за правдом. И, само људи разроких душа били су незадовољни када је судија Хакија Мулабеговић, и сам интимно несрећан што се срео с оваквим бедником од човека, са Наилом, послао — мада је свима све било „јасно“ — Наила на психијатријско опсервирање, да: јући му, тако, максимум прилика да се објасни.

Три године траје „случај Хркаћ", мада би му неки већ први дан скинули главу. За мене је, међутим, Хркаћ колосална афирмација југословенског правосуђа; лепо се види, и осећа, како се то — историјски гледано — далеко право и правда приближују. Није то никаква. фишкалска ујдурма, већ потреба једног времена, јед-

ног друштва, овог, најинтимнија ·

потреба, да буде праведно, Шефка се равно две године вукла по судовима, вуче се и даље, јер трају апелације, неки су били спремни на линч, а шта, дођавола ако та „тигрица из Јусића" одиста није учинила оно грозоморно дело, а шта, ако ипак, постоји и једна друга истина2

Ми смо поносни што смо правна држава, м то, тај понос, сасвим је на месту. У ствари, ми смо, све више, поносни што се право и правда све више приближују; мењамо, тако, наочиглед, историјске дивергенције. То је добро, добро у сваком смислу. Добро је зарад тога што се осећам страховито сигурним; нико ми, заправо, не може ништа, као човек овог времена имам све прилике, да „истерам правду“. Уз напор, уз тренутне трауме, али — имам прилику!

Овакве медитације, намерно ко. мотне и без терора чисто правничких силогизама, протоне ме последњих месеци, па мако сам

— тако — прогнаник, осећам се, лично, пријатно. Траје то, та пријатност, од једног суђења у Тузли, пре неколико месеци, када је судски ареопаг одбио подмуклу режију једног човека против друтог, Један човек је био окривљен — уосталом неправично, али то је ствар неких чаршијских ујдурми, а и полицијске несмотрености — да је товорио неке тешке и неприличне речи, оне које се кажњавају у свим земљама света. (Ниједна држава не дозвољава да 10] се псује мајка, па ни ова). Настрану, сад, што то и није било тако, то псовање, то и није битно. Битно је, колосално је важно, ла је суд: поштено, праведно, на чуђење неких, а уз аплаузе целокунне јавности, једноставно одбио да саслуша магнетофонску траку, која је оптужби служила као доказни материјал, Није ослободио окривљеног зарад тога што и није оогзнашта ружно и неприлично рекао; не, суд је просто одбио и да чује шта је окривљени говорио, а да притом није знао да је магнетофон укључен.

Феноменална пресуда! Пресуда која улази у анале, студенти права ће да је уче као преседан, а професори ће да је цитирају, Окривљени је говорио у стану, а стан је проширени човек, како кажу философи, дакде, ако је уопГште и говорио, како наводи тужба, рахитична иначе, он је тово рио „у себи", у соби, то једно. „АХруго, није знао да је притиснут тастер, он би се, да је знао, вероватно — мада и пијан — узаржао, а човек има право свето на своја уздржавања. Све те аспекте је узео у обзир суд, поштено и праведно, неки су рекли и храбро, али ја не мислим да је и то. Не, просто, тројица судија су „осетили" правду, осетили су ла је неправедно свако посезање за туЊим мислима, у ствари, они су шекспировски осетили да је Јато, тај циник литературе, прљава персона, и да је Дездемона њего ва жртва. Суд није хтео да одигра тратичну улогу Отела, то је био суд вредан чина једног Аз дака.

Овде се право и правда нису поставили у антиномску позицију, овде је пировало јединство, меЂђусобна идентификација, а то је жељно хтење кроз васколику историју. Посебно је драго човеку да се то десило у Босни, у овој земљи са толико гуравом и можда најјаднијом историјом. Историјом освета, мржњи (Андрић), прогона, ражаловања, невера, одмазди, јереси, шарлатана, наравно и шпиона и јуда. Историјом погажених речи, криомица, дијаболичних пировања., Таква је, не треба бежати Од истине, као што не треба пренебрегнути и једну другу истину; ову, нашу, данашњих дана, ве Апку зарад величине недела која су се, пре, дешавала. Човек просто зажали што то није доживео и један Брехт, па да после својих легенди са далеког Кавказа повуче и овде један круг кредом, који, лепо је то сазнање, није литерарна парабола, већ звон истине који управо траје. Нисам неки задрти Босанац, али ми је било мило, и била ми је прека потреба, када су ме по београдским размаженим клубовима, тапшали (мене!) по рамену и зачуђено запиткивалди: је ли, бре, шта ви то доле радите, одакле вам такве идеје2 Љубоморни су били, очито.

А, зна се како настају идеје. Да би се човек напио воде, мора најпре да буде жедан. Гледано у ретроспективи, зазивајући за сведоке све оне који су писали о неснима нурудина и спавачима који камено сневају — а њих ваља вечно зазивати јер сведоче срцем — та жеђ је од искона, историјска, па отуд тако пријатно делује свежа вода са букова што снажно, све снажније, котрљају неко камење, оно с махооу Е

Тихомир Лешић

К___. "СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „ВУК САМОТЊАК“ ОБРАДА ГАУШЧЕВИЋА

.-

СЦЕНА ИЗ ФИЛМА

ЗА И ПРОТИВ

„МАКЕДОНСКИ ДЕО ПАКЛА" ВАТРОСЛАВА МИМИЦЕ

АВОСТРУКИ ЖИВОТ ГОСПОЂИЦЕ МИР-ЈАМ...

Наставак са 1. стране

Аојграђанског шунда, пример госпођице Јаковљевић. Нема ни трунчице дилеме у погледу тога како је, рецимо, њен роман „Рањени орао“ репрезентативна шуна литература без икаквих вредности које би се данас, тридесет и нешто година пошто је написан, могде сматрати корисним по ово друштво (или било које друго Аруштво). Драматизација тог романа на сцени „Атељеа 212“ дочекана је, међутим, не само благонаклоно него је, иако то можда представља усамљени пример, потписник ових редова на премијери био сведок одушевљеног реаговања једног истакнутог политичког радника, човека који се налази међу инспираторима _ прописа о опорезивању шунда. Невоља свакако није у томе што се дотични политичар угодно забављао, већ у томе што је представа „Рањени орао“ остварена неадекватним по» зоришним средствима и што, будући неуспела представа, не превазилази духовни ниво свог узора, слабашно и правописно грешно писаног романа „Рањени орао".

Управо је такав и наш закон о шунду. Од претпоставља да је било какво писање о певачима такозване нове народне музике штетно, а, обратно, да је било какво писање» о “оперским певачима. "ве. ома друштвено корисно. Тиме се не иепрпљује списак њетових“ „вр. лмна“: оно што је основна мањкавост тог закона о шунду јесте негирање сваке покретљивости у култури и, под два, заштитничка улога коју он преузима у односу на елитистичке културне форме, у односу на институционалдност културног збивања. По њему, култура је нешто веома јасно и дефинитивно, па ту никакве промеме нису добродошле: будући да, готово по правилу, те измене културног 5Еафи5 амоа обично имају данас облик масовне културе наш закон о шунду јесте очити покушај да се административно арбитрира постојећи и све радикалнији сукоб мосовне културе са устаљеним, традиционалним културним вредностима, а оне су, опет, црвена боја на застави — изразимо се тако — „службене“, „елитне“ уметности која је, у крајњој консеквенци ових процеса, на путу да дефинитивно изгуби публику. Закон о шунду је, дакле, одбрана традиционалног система културних вредности, а форма у којој се он јавља, као регулатор стихијности тржишта, јесте само прерушени традиционални есхато-

· логизам који још: једном репроду-

кује теолошке структуре традиционалног погледа на свет.

У таквој констелацији ствари закон о шунду уперен је, углавмом, против признања социјалне условљености културе (можда је он плод у кампањи против социјалних разлика, ко зна) и негира више нето очигледну чињеницу да су културне потребе већег дела овдашњег становништва стациониране управо у пределу вредности што су опречне вредностима традиционалне културе. Глобални постотак тих вредности јесте оно што се назива шундом, но, уз њега, иду и вредности уметничке авангарде које наш закон о шунду не може препознати из простог разлога јер се анти-традиционализам обе тенденције културног кре-

. тања повезује кроз идентитет фо-

рми, истом тактиком иступања и истим стратешким циљевима, и што, коначно, међу њима влада дијалектички однос. „Желео сам да укажем — писао је Умберто Еко — на то да је о авангардистичком правцу могуће размишљати само у тесној. вези са масовним комуникацијама којета предодређују, подстичу, изазивају, и, супротно, да је о масовним комуникацијама могуће размишљати само у вези са авангардистичким искуствима.“ Под теомин „масовне комуникације“ Еко подводи радио, телевизију. криминалне романе, стрипозе, филмогг и популарву музику — управо оне ства-

ри које се, по духу им слову „закона“ коме су посвећени ови редови, сврставају у подручје лажних културних вредности и вештачких културних потреба. Посматран у контексту свега изреченог наш се закон о шунду указује као оно што збиља јесте: као заштитник затворености културе и као пропагатор културног елитизма, те, у непосредној вези с тим, и као легализатор постојања _ друштвене _ суперструктуре. Јер, он „заштићује“ управо оне културне творевине које су, силом сопијалних положаја, доступне ограниченом броју људи не осећајући да његово гушење слободне тржишне флуктуације друтих и другачијих културних тВОревина неће битно изменити слику општег културног стања. Чињеница да ће будућа цена „Чика“ бити превисока за бројне његове садашње читаоце никако не значи да ће они средства (три динара недељно) која су улагали у овај недељник сада напрасно почети да улажу у, рецимо, представе Београдске оперс, или, такође, да ће њихово „привођење“ (прецизније: отуђивање оних три динара) олтару певачке уметности било шта изменити у њиховој културној свести, што није зависна Од тога куда је усмерава закон о шунду. већ од, конкретне. социјал~. не позиције таквих конзумената плоча „Леле Лукић,

Закључак свега овога је јасан: очекивати да ће, дејством закона о шунду и сличних прописа, домаћа уметност аркадијски процветати само је пука илузија без икакве везе са културном стварношћу, Јелини стварни ефекат таквих поступака административне арбитраже биће успоравање природних културних токова, што је тек минимална последица елитистичког насиља заштићених културних монопола над аутентичним стваралаштвом и над естетичком покретљивошћу модерне Уметности, Предизније: закон о шунду у средини која се драстично сукобљава са проблемом неписмености (читати криминалне романе у свескама капитални је напредак у односу на непоседовање аналфабетских квалификација) може личити на сукоб са ве. трењачама, али је-он, у – својој правој суштини, врста веома добре мимикрије иза које покуша вају да се сакрију они протатонисти „званичне“ културе који својим конкретним креативним деловањем нису у стању да пруже одтоворе на кључна питања друштва, света, времена, цивилизације, те, осећајући све већу несигурност у ситуацији тржишног регулисања _ понуда — културних вредности, уз помоћ институција административне контроле врше заштиту свог монополистичког положаја не само у односу на безазлени шунд него и на све оне видове, облике п факторс уметничког деловања чији је циљ про налажење правих начина задовољења сложених естетичких потреба разнолике структуре културне „пијаце“, Из свега јасно произлази класна позиџија борбе против шунда, и, исто тако, против модерне уметности која је, управо захваљујући својој интеракцији са токовима масовне културе, изменила начин комуницирања са стварношћу савременог света, Није, да резимирамо, шунд тај који угрожава монополе ин летаргичност такозване врхунске уметнос. ти, већ, напротив, то чини проџес демократизације културе, који је, раскидајући са позицијом кул туре као привилигије елите (класне или психолошке, свеједно), у први план избацио законитост о нужности перманентног отварања уметничке структуре у олносу на аутентичност одређених људских ситуација. Сукоб се, према томе. одвија између схватања културе као затвореног система вредности и културе као отвореног друштвенот процеса.

Богдан Тирнанић