Književne novine

Мира Алечковић Мерење

бремена

Мерим време. ратовима и кугама тридесетогодишњи, стогодишњи. три године плена

пет година буне и опет десет дугих ратовања седам тешких глади ; куге, црног покора гладних година седам

Ја монах грешни кроз нишан. видик гледам

Од рата до рата, и од глади до глади стотину година пљачке, злочина, болести, помора и посечених шума колевки вечитих буна мртвих толико — колико жедних топлине На њиној хумци сваки дан будући плаче

А за то време сваки је смирај дана носио неки немир и тугу смрти, ; роћења носио неку љубав која полако траје сан неки о слободи

и неко сновићење

Тридесет година рата читаво поколење носило своју тајну о неком открићу света силнију од похода ратних и јачу од колере и куге

Нико да запише и да подели време на откуцаје среће и на ударце туге

КАМЕНИ ОСМЕХ #

Бог ми се смеши мртав ја му се смешим жива С неберством медени месец невести ћуп меда носи и један пољубац давни

Вековно путовање

Да ли сам овде већ била пред овим старим храмом ила ме вара сећање

Све је познато давно

и ове пакосне змије

и овај љубавни смешак загрљај путен на зиду

Не црвени ми душа мада постајем стидно девојче што се крије Векови иду и иду можда то мене бог љуби ц. мени се из давнине смеши ил ме осудише људи због љубави на камени осмех што пред љубављу згреших

Можда то ја крхка и ломна убоги, вечити путник добвох да бота тешим

ЦРНА ВОДА

У тепсији главе празни месечеви колути љуљају се и окрећу кловнови затежу жицу постане обруч танки у сваком по једна глава завртела се и ћути

Још мало па ће једна по једна говор почети у своју кривицу пашће после из обруча у црну воду "у црну воду где сви животи оду

Олуја отрже из руке месечев срп. и муња небеска у своје је а усрче кости

Мислиш вечит

а бели на столу прт мислиш речит

а оно само на слици крај тебе узалуд постављен сто и залуд господара још чека.

бели хрт

да пођу ко некад у лов Још само на слици за столом

седе обесни гости и они, гости, мртви већ

боже опрости

У тепсији су главе изненаћене муњом а знале су да ће доћи још кад су пошле у ноћ да ће се удавити у ноћи у црну пропасти воду

ЗАЈАЖЕНЕ ВОДЕ

Обележио си ме крвљу змајевити

у ноћ липтаву претворио

у дан ме сипки преточио

У мене закорачио огњевити

Премошћене ограде

зајажене воде

Сумња очи ископала.

нада кожу преврнула

а љубав се престравила. када. оде

НОИЖЕВНЕ НОВИНЕ 6

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА"

Кедфитет

Елвира Рајковић

ПОДНЕБЉЕ

ПОРЕ ГРАДА су се данима пуниле влагом; све је било пуно кишнице. Куће су се претвориле у кртичњаке. Људи су мрзовољно излазили само када су морали. Сенке су клизиле дуж влажних тараба, деца су побољевала, мачке су лежале удављене по јендецима. Пси су завијали као да су слутили несрећу. Киша није престајала, било је неиздржљиво. Собе у приземљима су бивале све влажније, жене су ујутро узалуд покушавале да их просуше; кроз отворен прозор ушло би још више влаге. Лишће је отпадало и трунуло, мада је било зелено; као да је нека превремена јесен опустошила стабла.

У врту је била љуљашка за децу и ту смо се за лепа времена љуљали.

Дора је, лица приљубљеног уз стакло, уздисала; свима нам је сметало то уздисање, она као и да није опажала незадовољне погледе. Неко нам је у току ноћи украо љуљашку, или ју је однела киша. Отац је тврдио да је киша није однела. Неко ју је украо! Тако смо открили да се ноћу лопови увлаче у наше двориште. Нестајале су баштенске столице испред трема. Мајка је говорила да их је требало унети унутра, али нисмо имали где да их ставимо. Таван је био препун,

„Дора се није одмицала од прозора. Чекала је некога, То је мајка рекла тихо, сама за себе. Нисам могла погодити кога Дора чека. Сви смо били у кући. Њено уздисање је постајало мора за кућу. Мршавила је, није јела, сушила се. Коса јој је посивела, руке је пуштала да висе; дрхтала је од хладноће под танком хаљином. Отац је ноћу стражарио поред прозора са ловачком пушком. Лопови нису имали више шта да нам украду, али се отац забављао. Мајка је устајала ноћу да му скува чај и да Дору огрне својим шалом. о

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

Киша није падала у млазевима, нити у крупним капима. Сливала се низ кровове, упијала делимично у зидове; остатак се претварао у барице на презасићеној земљи.

Имади смо у предсобљу велику, непромочиву кабаницу. Дора би се увила у њу рано ујутро и излазила да види да ли ће следећим возом доћи онај кога је чекала. Још нисам знала. ко је то. Мајка се претварала да не види како Дора излази, Отац је, ненспаван, псовао лопове што не долазе; мајка га је морала упозорити да немају више шта да украду .и да је чекање узалудно. Отац се разбеснео.

Дора је настрадала! Изашла је док је био мрак. Увијена у превелику кабаницу, није добро видела куд иде. Оборио ју је један аутомобил. Шофер је побегао, нису та нашли. Дору нису доносили кући. Мајка је рекла:

— Дора се неће вратити са станице!

Скоро је викнула, била је строга и тужна; чудна меавина израза лица и осећања.

Киша нас је натерала да изменимо начин живота. Отац је и даље седео ноћу поред прозора са ловачком пушком; убио је једног пса, једну мачку и једну старицу. Мајка је имала белу вунену хаљину, није јој било жао оца. Њега су пребили у полицији, али то није било због убиства старице. Био им је потребан кривац за потоп који је данима притискивао град; сви су тражили неки разлог да би се ослободили нервне напетости, језе која их је обузимала, јада и беса због све штете коју им је киша починила. Отац је осуђен, али морали су да га одведу право У болницу, да. би га после могли лагано кажњавати.

Мајка је у белој вуненој хаљини унела једног јутра сунце у моју собу, Растворила је засторе на прозорима; указало се јарко светло, ослепела сам начас. Онда смо приредили малу свечаност поводом завршетка падавина. __.

О УДОВИЦАМА

У нашем граду је живело много удовица и када су оне почеле умирати, настала је збрка. Не због У Ва ти: што се тога тиче, нико их није волео. То је примећено зато што је настала тишина. Оне су дотле , давале тон традској вреви, ако се и могло говорити о другој вреви, осим оне коју су оне изазивале.

Умрла је Стеванија прва, за њом „Лена, за њом Персида, за њом остале. Међу њима је најсјајнија фигура била Елеонора, Имала је велику пензију и била је мета сиротих пензионера. Она се држала гордо, као што приличи удовици официра. Није се интересовала за помодне ствари, за псе такође, ни за мачке. Презирала је булеварску штампу, подсмевала се напомађеним, старим женама, није играла карте. Никога није позивала на кафу.

Убио ју је њен сусед Илија. Учинио је то из чисте досаде. Он је боловао од шизофреније, но у азилу није било места и његова мати је обећала да ће водити бригу о њему. Он је прво њу убио. То је урадио са кухињским ножем. Затим ју је исекао на комаде, напунио фрижидер и затворио та, Када је убио Елеонору, мислио је да је најооље да и њу исече и стави У фрижидер. Али, она је имала један од оних модерних малих фрижидера. Зато се он покајао што ју је убио, јер се њему допадала баш та идеја са фрижидером. ,

Не зна се куд је ставио остале удовице.

БОЖЕНА

Излазећи из свог стана, на петом спрату једне ружне зграде, у јужном делу града, Божена је стрпала кључеве у торбицу и упутила се према аутобуској станици.

Мислила је о'свом нећаку, дечаку нежног лица и дуге косе, Мислила је о њему, мислила је и о себи, о својим суседима. Мислила је и о човеку којег је пре десетак дана затекла пред вратима свог стана. Био се скупио на прагу и неразговетно мрмљао. Божена се уплашила. Није викнула, пије га напала; дала му је знак руком да хоће да уђе, и он се померио. Следећих дана га је налазила пред својим вратима; давала му је само покретом руке знак да се макне. Био је то неки чудан човек. Имао је пристојно одело на себи и очи боје махагонија. Смешкао се тако стидљиво да није била сигурна да се баш осмехује. Можда је то била и

тримаса.

Божена пропусти први аутобус. Био је препун. Она се није гурала када није морала. Другог аутобуса није било п она се стала шетати дуж тротоара. Сенка је била час испред, час иза ње. Забављала се стајући тачно у ромбове којима је улица била поплочана.

Опет је мислила о свом нећаку. Сада га је видела као трубог мушкарца, бесног на њу и на цео свет. Устукнула је, али била је сама на плочнику, а мало даље је било само неколико безазлених лица. Сви су чекали аутобус.

Коначно је опазила четвртасту кутију аутобуса и приближила се групици. Ушла је последња; још је једном нотом стајала на папучици и онда га је приметила. Мада је био у униформи кондуктера, она га је одмах познала. Био је то човек којег је налазила данима испред својих врата!

Сви су били једнодушни у тврђењу да је старија жена, која је последња хтела да уђе у аутобус, сама крива за тешке повреде задобијене приликом пада. Неки сведоци су изјавили да су сигурни да је жена хтела да искочи.

Божена је у болници умрла од задобијених повреда.

СИМОНИДА

Мој пријатељ и ја смо после 'ручка узели хрпу фотографија из кутије са стола, у бившој Симонидиној соби. Ја сам их познавала. Често сам их вадила одатле и приносила прозору да посматрам Симонидино лице. — |

""Симонида у белој хаљини "на тераси окруженој вртом. Симонида са својим тајанственим смешком, са очима оне боје која нема имена. Симонида са својим умилним именом, старим, патинираног звука. Њен дуги врат. Симонида када се спремала да скочи са скакаонице у језеро. Коса јој је подигнута на потиљак. Усне су јој велике и пуне значења приликом сваког покрета. Симонида са сендвичем од младог сира, презриво скупљених усана. Симонида Олулница, расплетене косе, варљивих расположења. Лажљивица са ликом девојчице. Симонида када је променила свој из глед. Груба, нерасположена, обесна, нервозна, неухватљива. Симонида, жена са амбицијама. Луда и проницљива, Видовита, одана, разочарана, искрена, предана незаштићена.

Мој пријатељ, знајући да сам јој ја била блиска, покушао је да сазна нешто више о њој. Била сам немоћна. Симонида је жена о којој ни ја нисам могла да говорим без алузија, мада сам је волела. Била је таква, а и сада је таква, ја не знам све о њој.

Мој пријатељ се убио једне ноћи на њеном прагу.

Симонида се вратила у усамљени србијански манастир. Тамо је мирна и њен стварни живот се прекинуо. Али, ко би то знао поуздано. Симонида можда седи поред вас у аутобусу. Можда сте се оженили њоме.

ПРОПАСТ ПОШТЕНЕ ЖЕНЕ

У плавој хаљини, са плавом, старом ташном у рукама, гледајући свет својим плавим очима, пошла је у свет плавокоса Ирена, и није се више вратила. Никада! Понела је још и своју плаву огрлицу. Оставила је целу фамилију. Није то био наиван прекршај. Оставила је мужа, двоје мушке и једно женско дете. Оставила их је и пошла у свет. Није могла да подноси свог мужа и његове плаве подочњаке, своју мушку децу у плавим оделцима и своју девојчицу са плавим машнама. Оставила им је плави лонац кокошије супе и отишла. У „Плавом голубу“ је попила први коњак у животу. Келнер са плавом лептир машном јој се љубазно осмехнуо. Знао је да она први пут пије коњак и донео је за сваки случај велики плави убрус. Но, није се ништа страшно десило! Плавокоса Ирена је попила, све у свему, толико коњака да је кеднер пао под сто! Ирена је напустила бифе. Не, нема ова животна историја леп крај. Није Ирена села у плави такси и вратила се кући. Не, села је, додуше, у плави такси, али се одвезла у непознатом правцу. Ирена је у плавом таксију јурила у неизвесну будућност. Шофер је хтео да јој поклони плаву маскоту, али она је одбила. Не треба примати поклоне од мушкараца. Ирена му је платила плавом новчаницом и ушла, ко зна где је ушла. Зна се само да је негде ушла, јер падала је киша и она се морала склонити. А она је заиста ушла. Ушла је У једно блудно свратиште. Баш онакво какво у нашем, друпг тву, наводно, не постоји. Тамо је Ирена у облацима плавог дима уживала у дрогама. Не зна се колико дуго. Она, која је некада волела Марсела Пруста, сада је спавала у наручју плавобрадог грдосије који је једва знао да пише. Друштво је се одрекло, јер, знате, њен муж је био важна лич

· ност. Боже мој, веома важна личност. Позвали су га друго.

ви из... ви знате већ то место, и рекли да се мора одрећи жене, и он се одрекао!

УДАДБА И ЖЕНИДБА"

Када се удавала госпођица Јефимија сви су безнадежно одмахивали, Удала се за сиромаха, нико није одобравао. Било је то давно.

Сећа се тога данас госпођа Јефимија и сипа морску со у своју каду, а девојка трчи около и помаже.

Мислила је госпођа Јефимија, не треба се удати за. правог човека, већ у право време,